Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом свету, време рачунало према Јулијанском календару (по римском Јулију Цезару, из 1. века пре Христа).
По том календару су установљени и сви хришћански празници.
У 16 веку после Христа папа Григорије 13. извршио је реформу до тада важећег Јулијанског календара. Тај нови календар се по папи Григорију назвао Григоријански календар. А како је он настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив (не без разлога).
У Краљевини СХС, грегоријански календар почео се званично користити од 1920. године и то тако што је прескочено неколико последњих дана 1919. године.Али га народ у весељу није прославњао.
Тек касније у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након преузимања власти 1945. године, наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…а за то су делимично били криви и власници ресторана и кафана, тог времена широм Србије, зарад профита…
До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара .
Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана.
Срби у средњем веку, као и други Ромеји, нису славили Нову годину, јер су се равнали по црквеном календару, а Нова година по њему почине 1. септембра по старом календару, тј. 14. септембра по новим.
Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара . Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле.
У новом веку Срби почињу да славе Нову годину 1. јануара по јулијанском календару, а од 1918. славе је такође 1. јануара, али по грегоријанском календару.
Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година.
Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава…
Православни Срби знају да Божићу претходи ПОСТ од шест недеља, да увек долази Божић, па Нова Година. И онај који то зна неће у весељу прослављати римокатоличку Нову Годину , него ће то за њега бити обичан дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када славимо рођење на земљи Сина Божијега.
Србија је добила аутономију у оквиру Отоманске империје тридесетих година 19. века и тада је кнез Милош почео да честита Нову годину владарима других европских држава. То су, према историјским списима, убрзо прихватиле остале народне старешине, које су Нову годину почеле да честитају својим поданицима.
У мањини у то време, у Крагујевцу, по угледу на западне земље, имућни људи почињу да организују дочек и прославу Нове године.
Али то прави српски домаћини нису прихватили…
Уредништво Српског Сиона из 1900. године својим сарадницима жели срећну Нову годину и улазак у нови век уз неизоставни томе претходећи поклич „Христос се роди“.
![[Слика: 9aphc0.jpg]](http://i64.tinypic.com/9aphc0.jpg)
Преузето са Српске историје.цом
![[Слика: 6LzSCUJ.gif]](http://i.imgur.com/6LzSCUJ.gif)
![[Слика: rgwljb.jpg]](http://i63.tinypic.com/rgwljb.jpg)