[Милослав Самарџић]

Био је десничар у доба када се то сматрало таквим бауком, да је данас тешко и објаснити. Речју, нико за себе није смео да каже да је десничар, тј. Калајић је био први који је то учинио

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

О успомени на Драгоша Калајића хтео сам да пишем још 2008. године, поводом филма Горана Марковића ''Турнеја''. Било је то једно у низу уметнички безвредних остварења - а како рече један критичар, када је дело политички памфлет, аутор не може ни да очекује оцене о уметничком дојму - финансираних из фондова Европске уније.
Као таква, ''Турнеја'' није ни заслуживала посебно пажњу, иако је била кандидат Србије за награду ''Оскар'', поред много бољих филмова снимљених те године. Исти критичар је ово номиновање оценио као ''банални политички чин, скоро безобразну и осиону увреду Седме уметности''.
Међутим, највећи негативац ''Турнеје'', већи чак и од Аркана, кога је глумио Сергеј Трифуновић, био је извесни Љубић, уметник, или шта већ, из Београда. Тај Љубић упада у аутобус глумаца на турнеји по ратом захваћеној Босни, 1993. године, и кроз његов лик се кривица за избијање рата пребацује на ''српски националистички дух''. Љубић, вајни интелектуалац, представљен је као ортодоксна будала и национални мегаломан, који агресивно намеће другима своје идеје. Играо га је Воја Брајовић, који је, више је него очигледно, имао задатак да ликом, гласом и гестикулацијама имитира управо Драгоша Калајића, иначе познатог и по томе што је одлазио на ратишта, да пружи подршку српским борцима.
Хтео сам, дакле, да се огласим тим поводом, јер је Калајић, кога сам добро познавао као редовног сарадника ''Погледа'', био све супротно од ''Љубића''. У сјајном чланку ''`Салонски` десничар Драгош Калајић'', поводом десетогодишњице Калајићеве смрти, Ана Вебер ових дана пише:
''Имала сам прилике да га срећем у атељеу Оље Ивањицки, где је суверено доминирао елеганцијом дендија и ноншалантном врхунском интелектуалношћу. Био га је глас да је салонски десничар склон езотерији, али је поседовао личну харизму која је пленила. Драгоша Калајића су можда неки могли да оспоравају, критикују, али не и да негирају. Имао је петљу да каже оно што други нису могли.''
Како је то одмах ''ухватило'' женско око, Калајић је на први поглед био, што се каже, прави господин, од оних што се виђају по енглеским клубовима, или рецимо од оне малобројне преостале предратне господе коју је наша генерација стигла да упозна. Није му била потребна кравата да покаже то господство - најчешће сам га виђао у џемперу и плишаним панталонама - већ се оно видело из његовог држања, покрета и манира. Марковићев ''Љубић'' не би могао да послужи ни као карикатура Драгоша Калајића, тј. он је био толико другачији, да ту нема ни карикатуралне сличности.
Још мање, ако је то могуће, може бити сличности између ''Љубића'' и Калајића на интелектуалном нивоу. Ана Вебер је за Калајића употребила сјајну конструкцију: ''Ноншалантна врхунска интелектуалност''. Таква интелектуалност, колико сам могао да приметим, сем урођеног Калајићевог дара, имала је два корена: његово образовање из више различитих области, као и факат да је говорио више страних језика и био што се каже светски човек.
Калајић, рођен 1943. у Београду, дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму, 1966. године. Још као студент излагао је своје слике у више европских градова и стекао, како пише на Википедији, ''међународну славу са новом формом хиперреализма''.
Домаћу славу стекао је нешто раније, 1962. године, и то као глумац, улогом Боба у филму Јована Живановића ''Чудна девојка''. У овом филму играо је и један Зоран Радмиловић, док је Калајићева улога била значајнија од улоге Павла Вујисића.
Како се испоставило, важнијом од ове једине Калајићеве појаве на филму показала се чињеница што је ''Чудна девојка'' била једно од првих остварења ''црног таласа'', тј. дела која су комунисти сматрала критичким према сопственом режиму. Титов режим је деветнаестогодишњег Калајића огласио као ''политички неподобног'', али њему није било ни на крај памети да ''ревидира став'' и да се уклапа у тај систем. По вољи режиму нису биле ни његове изложбе, интелектуални рад уопште, као ни сама појава, која је у свему одударала од скојевског и уопште партијског шаблона.
Не знам када је почео да пише, али писао је за више страних и домаћих часописа, а једно време био је и аутор и водитељ ТВ емисија. Током 1978. и 1979. године за Други програм ТВ Београд радио је једносатне ТВ есеје и репортаже, касније и осам епизода серије ''Огледало 20. века'', док смо га у време НАТО агресије 1999. године гледали на Првом програму РТС-а, као дописника Танјуга из Рима.
Сем тога, преводио је дела истакнутих европских десничара и приређивао за штампу књиге руских нережимских интелектуалаца, попут Николаја Берђајева и Лава Шестова. Од савремених руских мислилаца на њега је највећи утицај имао Александар Дугин.
У књижевност је ступио поемом ''Кршевина'' 1968. године. Касније је објавио више филозофских дела: „Мапа (анти)утопије“ 1978, „Смак света“ 1980, „Америчко зло“ 1993, „Издана Европа“, „Русија устаје“ 1994. Објавио је и два романа: ''Последњи Европљанин'' 2004. и ''Српска деца Царства'' 2005.
Најзад, његова биографија бележи и низ политичких активности, од оснивања друштава руско-српског пријатељства, до функције сенатора Републике Српске.
Када су ''Погледи'' лета 1990. године уместо студентског гласила постали самостална фирма, била су нам неопходна појачања, а ''први пик'' био нам је управо Драгош Калајић. Обратио сам му се и радо се одазвао. Када ме је питао шта бих желео да пише, рекао сам да је то пре свега афирмација десне политичке идеје, јер смо пола века живели у насилном једноумљу левих, због чега смо постали колективни духовни инвалиди. Ана Вебер, која је тада студирала филозофију, сведочи да су скоро све њене колеге били левичари. Та опаска може се слободно проширити на цело тадашње друштво. Чак и политичке странке и појединци који су, с првим данима слободе говора, тврдили за себе да су десничари - у ствари су били левичари.
Ана Вебер даље каже: ''Био је то период кад се рушио Берлински зид, ми смо се радовали нестајању комунизма, али били смо као мала безазлена деца у незнању шта нас ишчекује у новим историјским циклусима. Лектира кроз коју нам се обраћао Драгош Калајић је била сјајна и на неки начин провоцирала је ум да размишља другачије о традицији и култури''.
То другачије у основи се рачвало у два правца.
Прво, док смо ми у већини имали наивну представу у Западу, као некоме ко ће нам помоћи у невољи, Калајић је тврдио да сво зло управо и потиче са Запада. Писао је, дакле, да је Запад измислио и комунизам и капитализам и да они у основи доносе исте последице. Критике Новог светског поретка, које су данас редовне на интернету, први код нас написао је Калајић. Уједно, он је био противник и парламентарне демокртаије, сматрајући је циркусом, и тражећи неки трећи пут. Са овим последњим нисам се слагао ни онда, а не слажем се ни данас, с аргументом да ништа боље од парламентарне демократије још није измишљено.
Друго, Калајић је био десничар у доба када се то сматрало таквим бауком, да је данас тешко и објаснити. Речју, нико за себе није смео да каже да је десничар, тј. Калајић је био први који је то учинио. Тако, један од његових првих чланака за ''Погледе'' био је ''Устајте на десну ногу''. Тај чланак сам поставио на сајт 15 година касније, на вест да је преминуо, уместо некролога. Препоручујем читаоцима да укуцају овај наслов на Гуглу, тако пронађу и прочитају цели чланак. Није ми познато да је неко написао нешто боље на тему левица/десница, или макар не на тако мало простора. Чланак је актуелан и данас - и биће још дуго - а на овом месту бих само поновио Калајићев закључак да западне земље, иако то на први поглед делује нелогично, јер имају јаке десничарске странке, попут америчких републиканаца или британских конзервативаца, у слабијим државама по правилу подржавају левичарске покрете. Разлог: они увек мање брину о националним интересима, тј. под њиховом управом национално богатство постаје лак плен западних лихвара.
Драгош Калајић је писао редовно за ''Погледе'' негде до 1993. године, до хиперинфлације због које смо морали да направимо велику паузу у издавању часописа. Престанак изласка ''Погледа'', од чини ми се девет месеци, био је толико важна вест за Милошевићеве комунисте, да је о томе емитована репортажа на Првом програму РТС-а. Истовремено, радовала се и она друга комунистичка фракција, сорошевска. Чланак који је емитовала нека од њихових агенција, а који памтим по објављивању у недељнику ''Време'', носио је наслов ''Пропаст националне опције''. Дакле, нисмо ми у кризи због хиперинфлације, и не оглашавају се они редовно звог редовних донација са Запада, него наводно пропада национална, а уздиже се њихова опција...
Разуме се, и једни и други говорили су да је то дефинитивни крај, мада смо се ми вратили и штампали часопис још 12 година. Тај повратак је био мукотрпан, на лошијем папиру и на мањем броју страна, и ја се нисам одмах јавио Калајићу. Не сећам се када смо последњи пут разговарали, да ли годину, две или три пре НАТО агресије. Али разговор добро памтим, јер је за мене био шокантан. Калајић ми, наиме, рече да сада пише за један социјалистички - левичарски, часопис. Можда је то био ''Печат'', који се негде у то време појавио, или ''Епоха'', која се негде у то доба гасила. И да нема ништа лоше у левичарским идејама, да се мора мислити и на радничка права, и сл. Постао је близак чак и Мирјани Марковић, или макар том кругу око Југословенске левице. Ускоро је примљен у Танјуг и постао његов дописник из Рима. Прецизније речено, он је радио много више од дописничког посла, лобирајући у утицајним италијанским круговима за српску ствар.
Данас када размишљам о томе, прилично сам сигуран да је Калајићево убацивање у левицу аналогно убацивању четника у недићевце или нпр. др Ивана Попова у Гестапо 1941. године. Верујем да је тражио неку врсту државног легитимитета да би у критичним часовима што више могао да учини за државну ствар. Што је било могуће једино инфилтрирањем у њихове редове. Он је то могао као од шале, била је то игра мачке и миша.
(''Слобода'', гласило Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 25. октобар 2015.)

[Vlad Alekš]

Не могу се баш похвалити добрим познавањем лика и дела салонског змаја Драгоша Калајића. Да ли је он заступавши идеју трећег пута заправо на неки начин наставио тамо где је стао Димитрије Љотић? Остало ми је у сећању неко "распуштање парламента и успостављање аутократске монархије".
Да ли је Драгослав Бокан један од његових најпознатијих "ученика"? И где су у читавој причи Небојша Пајкић и жена му Исидора Бјелица?
Ја и даље тврдим да након 1945. у Србији и Југославији није било аутентичних десничарских интелектуалаца. Осим по затворима, разуме се.
Прави десничари су вероватно били само они људи који су били јако удаљени од центара збивања. Сељаци, на пример. То су били људи који углавном нису имали формално образовање, који нису били инфицирани вирусом комуне, који нису радили за државу и њена предузећа, а који су, пак, били "чувари пламена", то јест сећања на краља и своје или туђе отете приватне поседе.

[Јеремија]

Не могу се баш похвалити добрим познавањем лика и дела салонског змаја Драгоша Калајића. Да ли је он заступавши идеју трећег пута заправо на неки начин наставио тамо где је стао Димитрије Љотић? Остало ми је у сећању неко "распуштање парламента и успостављање аутократске монархије".
Да ли је Драгослав Бокан један од његових најпознатијих "ученика"? И где су у читавој причи Небојша Пајкић и жена му Исидора Бјелица?
Ја и даље тврдим да након 1945. у Србији и Југославији није било аутентичних десничарских интелектуалаца. Осим по затворима, разуме се.
Прави десничари су вероватно били само они људи који су били јако удаљени од центара збивања. Сељаци, на пример. То су били људи који углавном нису имали формално образовање, који нису били инфицирани вирусом комуне, који нису радили за државу и њена предузећа, а који су, пак, били "чувари пламена", то јест сећања на краља и своје или туђе отете приватне поседе.

Потписујем ово што сам подвукао.

[Милослав Самарџић]

Потписујем и ја, апсолутно је тако!
Калајић је био превелик да би се уклопио у љотићевштину. Не сећам се да је икада помињао љотићевце. Ту важи донекле паралела као за еп. Николаја. Када га је митрополит Иринеј, тада ђакон, возач, питао да ли је љотићевац, епископ је одговорио да може само Љотић бити николајевићевац (причао ми је Иринеј ово).
Да, Бокан је што кажеш његов најпознатији ученик. Када је долазио у редакцију ''Погледа'', овде код нас у Крагујевцу, пратио га је Бокан.

[Бенито]

Secam se jedne emisije sa pocetka devedesetih, cini mi se 93.godine, na TV Politika ili TV Palma, u kojoj su bili gosti Kalajic i Milovan Djilas. U jednom trenutku Kalajic kaze Djilasu nesto kao VAMA NI BOG NECE OPROSTITI STA STE RADILI. Ono sto me zacudilo je sto je Djilas cutao. Nekoliko puta pre ovoga, recimo kod Nikolica u JUGOSLAVIJA U DSR, Djilas je odlucno demantovao da ima veze sa Pasjim grobljima i Lijevim skretanjima u Hercegovini i za te stvari optuzio je druge komuniste. Znam i da je Aleksa nakon Milovanove smrti povodom ovoga tuzio neke ljude za klevetu i dobio sporove na sudovima.
Dakle, simptomaticno mi je da je Djilas jedini put tada u javnosti kada je prozvan, cutao o svojoj ulazi u ovim dogadjajima.
Ukratko, Kalajic mi se nikad nije svidjao. Inace, mirise na reklamera i pozirao je intelektualca mnogo vise nego sto je to bio. A i dobro se naplatio kao srpski nacionalista. Ne zivim u iluziji da je to moglo bez saglasnosti cuvene zlocinacke organizacije.

[Ултрадесничар]

Dragoš Kalajić: Evropska ideologija
26. oktobra 2018.


IKP “Nikola Pašić” Beograd 2004.



Uvod

Naše istraživanje je pokrenuto jednom zapitanošću pred poslednjim povesnim pokretom ka ujedinjenju evropskih država: da li je Evropska unija doista evropska?

Možda je izlišno isticati da to pitanje izražava i temeljnu sumnju, hranjenu dugim nizom upadljivih praznina u zvaničnim projektima, ugovorima i određenjima saveza rastućeg broja država, počevši od trajnog izostanka čak i pukog pomena sadržaja njegovog osnovnog prideva, do takođe hroničnog nedostatka neposrednih iskaza ο krajnjim ili bitnim ciljevima ujedinjenja, odnosno ο svrhama obrazovanja zajedničkog tržišta.

U preambuli Ugovora ο Evropskoj uniji istaknuta je “potreba za uspostavom čvrste osnove radi izgradnje buduće Evrope”, ali tu nisu predočeni ni priroda rečene potke, ni razlog “izgradnje”, kao ni jedna jedina crta “buduće Evrope”. Sledi mutni ili dvosmisleni iskaz “želje” potpisnika akta da “prodube solidamost svojih naroda, uz poštovanje njihove istorije, kulture i njihove tradicije “. Ako je tu doista reč ο preduzeću “produbljivanja solidamosti” evropskih nacija, koje, pored ostalog, čine upravo “njihove istorije, kulture i njihove tradicije’ onda je izjavljeno obavezivanje na “poštovanje” sasvim suvišno. Nije pak suvišno, kao retorička magla, ako ideal “solidarnosti” u toj izjavi namera zapravo krije sasvim suprotne, koje prete tekovinama istorija, kulturama i tradicijama evropskih nacija.

Stoga je u pravu Ginter Maške kada ističe onu najveću dvosmislenost, što karakteriše, kao potpuno protivurečje, poglede savremenika na ciljeve ujedinjenja Evrope: “Duo quum faciunt idem non est idem. Ako dva čoveka između sebe govore ο jedinstvu Evrope, učiniće im se da su istog mišljenja. Ustvari, jedan će jedinstvo Evrope želeti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapečaćenu uniformišućom socijalizacijom čovcčanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora što svaku politiku čine suvišnom. Drugi sagovomik će, nasuprot tome, želeti jedinstvo Evrope s kojim će se zaustaviti sve univerzalističke tendencije ka ujedinjenju sveta i ka uništenju svih postojećih razlika lzmedu nacija i između kultura. Evropa treba da se ujedini ali da bi se ogradila; moraće da ostvari nov politički identitet koji će joj brzo omogućiti da razlikuje prijatelja od nepnjatelja, na jedan nov način.” (Maschke, 1995)

Po svemu sudeći, na gradilištu Evropske unije uveliko i stalno preovlađuju pobornici ujedinjenja Evrope kao puke “etape prema jedinstvu sveta”, odnosno ka svetskom tržištu bez granica, kao da ekonomija i osobito trgovina čine vrhovni cilj i smisao postojanja čoveka a ne tek puko sredstvo Ijudskog života. Tu je u pitanju pak sredstvo postvarenja mondijalističke pseudoimperije, zvane “One world”. Zvanične samoobjave Evropske unije, kao i izjave namera njenih čelnih arhitekata od Žana Monea do Žaka Delora uglavnom osvedočavaju opštu i trajnu težnju ka stvaranju Jedinstvenog tržišta. Jedina suštinska razlika između “oca osnivača pokreta ujedinjenja, Žana Monea i njegovog najdelotvornijeg naslednika, Žaka Delora, počiva u domenu retorike. Prvi je bio mnogo obazriviji i pritvorniji, delujući iz senke te stvarajući utisak da je “zajedničko tržište’ samo lukav a najkraći put do celovitog i visokog ujedinjenja. Drugi je otvoreno predočavao da je “jedinstveno tržište” glavni cilj i svrha ujediniteljskog preduzeća. Tako, primerice, u predgovoru Completing the Intemall Market, on otvoreno predočava ishode stvaranja “Jedinstvenog tržišta”: ”Objedinjavanje tržišta od 320. miliona potrošača iziskuje da države-članice pnhvate ništenje svake vrste prepreke… kako bi se obezbedilo da tržište postane fleksibilno te da omogući tokove Ijudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka zonama od veće ekonomske probitačnosti.”

Nije potrebno raspolagati velikora pameću da bi se u navedenom iskazu namera pročitala, pre svega, velika pretnja zonama od manje ekonomske probitačnosti. U pitanju je nadasve smrtna presuda suverenitetu država-članica i odgovarajućim ekonomskim politikama, tako lišenim moći da usmeravaju nacionalne resurse ka sopstvenim dobrobitima i da spreče njihova odlivanja ka stranim “zonama od veće ekonomske probitačnosti”. Sa stanovišta ideala ujedinjenja Evropljana bila bi to načelno prihvatljiva žrtva ako bi ona jačala odbrane ekonornije i suverenitet zajedničke države u nastajanju. Nažalost, rasturanje odbrana nacionalnih ekonomija i suvereniteta država-članica ne prati jačanje zajedničkih zaštitnih ograda i uspostavljanje saveznog suvereniteta. Naprotiv, sve te žrtve samo pospešuju rastvaranje članica Evropske unije u “globalnom tržištu, pod stalnim, ucenjivačkim i pretećim pritiscima vašingtonske, pseudoimperijalne i protivevropske strategije. Tako Evropska unija gubi deo po deo spoljnih i unutrašnjih odbrana, omogučujući odlivanje svojih “ljudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka vanevropskim “zonama od veće ekonomske probitačnost”. U još većoj meri su pogubna postupna ali nepovratna smanjenja zaštita domena od vitalnog značaja, poput ishrane i poljoprivrede. Primerice, ako u tom domenu Evropska unija ispuni sve zahteve vašingtonskih stratega ostaće bez ratarskog staleža i odgovarajućih kulturnih tradicija te sopstvenih izvora ishrane, odnosno bez prehrambene samodovoljnosti i neuslovljivosti. Evropljani će postati ucenjivi zavisnici industrija za proizvodnju genetski modifikovane, “frankenštajnske hrane”

Nije bio ništa određeniji u pogledu smisla Evropske unije ni prvi nacrt njene ustavne povelje, ponuđen tek 2003. godine, nakon niza decenija bezustavnosti, što zorno svedoči kako je u pitanju jedan politički provisorium. Umesto jasnih određenja, preambula tog akta pruza samo neuspele, kvazipoetske nadomestke, od navodne odluke ( inače nikad upitanih) naroda Evrope da “iskuju zajedničku sudbinu” do uverenja kako Evropa “‘ujedinjena u njenim različitostima’ nudi njima najbolje mogućnosti da nastave uz međusobno poštovanje prava i svest ο njihovoj odgovomosti spram budućih pokolenja i Zemlje veliku pustolovinu što odnje činiprivilegovaniprostor ljudske nade. “

Uočene praznine na mestima gde bi trebali biti ideološkL i pravni, duhovni i graditeljski temelji zajedničkog doma EvropIjana omogućuju i uzrokuju brojne te raznovrsne nesaglasnosti i sukobe među preduzetnicima u pogledu oblika i svrha, tlocrta i brzine izgradnje te nadasve “kućnog reda”, odnosno pravila suživota i suodlučivanja, što veoma usporava pa i ugrožava ceo poduhvat. Uopštavajući ta raznoglasja, stižemo do osnovnog protivurečja između branilaca status quo-a i pobornika osposobljavanja Evropske unije da deluje kao suverena, nezavisna i neucenjiva sila u areni sveta. Snage koje se odupiru rastu moći te zalažu za održanje status quo-& dakle za uniju lišenu suštinske samostalnosti i stvarnih sposobnosti odlučivanja ni ne kriju svoju vazalsku

podčinjenost voljama ili zlovoljama atlantskog Levijatana. Reč je ο svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope “novom svetskom poretku , odnosno silama političkog mondijalizma , ekonomskog globalizma i društvenog multikulturalizma, što skupa čine poslednji, agonični avatarangloameričkog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.

Pod svetlom činjenice da “novi svetski poredak’ biva nametan i postvarivan uglavnom silinom osvajačkih i parazitskih snova i težnji američke plutokratije koja iznuđuje od sveta te i od Evropske unije sve veće ustupke stiče se osnovani utisak da razgrađivanje te ništenje ostataka suvereniteta i identiteta evropskih država i nacija ne vodi ka uspostavljanju zajedničkog i višeg ekonomskog a kamoli političkog organizma, već ka njihovom svođenju na razinu provincija američke pseudoimperije.

Ipak, s obzirom da je Evropska unija formalno ili idealno označena pridevom izvedenim iz podrazumevanog ali ne bolje određenog pojma (ili ideje) Evrope svako procenjivanje njenih pojavnosti i njenih mogućnosti, projekata i izvedbi, prevashodno iziskuje posedovanje spoznajno-vrednosnog kriterijuma, zasnovanog na pretpostavljenim osobenostima Evropljana u istorijskopolitičkoj areni sveta. Dakle, da bi spoznajno napredovala, predočena zapitanost spram Evropske unije zahteva posedovanje odgovora na suštinsko pitanje: da li evropski narodi imaju zajedničke osobenosti u političkom domenu te odgovarajuće potrebe i volje koje mogu odrediti, osmisliti i usmeriti njihove pokrete ka ujedinjenju? Sažeto, to pitanje glasi: kakav je evropski politički identitet na sceni istorije?

Neophodno je istači da je izloženom pitanju Savet Evrope posvetio veliki a bezuspešni naučni skup, u Strazburu, aprila meseca 2001. godine. Umesto svih težinu zadatka objasnila je An-Mari Tiejs, voda odgovarajuće potrage u Nacionalnom centru za naučna istraživanja·. “Pojam evropski identitet niko od nas u ovom trenutku ne ume da odredi. Ali to ne treba da nas obeshrabri, jer ni oni koji su, pre dva veka, počeli da grade nacionalne identitete, nisu znali, kao nimi danas, kakvi će biti rezultati njihovog poduhvata, koji je zaokupljao nekoliko narednih generacija ^Politika “od 20. aprila 2001.)

DIMENZIJE EVROPE

Zadatak spoznaje evropskog zajedništva preduzeli su, s grupama raznovrsnih stručnjaka, ideološki i politički pobornici evropskog ujedinjenja od Arnolda Tojnbija i Deni de Ružmona, do Robera Sumana i Alćide de Gasperija za Okruglim stolom Evropskog saveta, u rimskoj palati Aldobrandini, godine 1953. Sudeći po jednoj ispovesti razočarenja Deni de Ružmona, taj skup bio je obeležen skoro opštom suranjičavošću spram postojanja elemenata evropskog zajediništva:

“Većzoa tih ‘ Evropljana \ premda se zalagala za Uniju i premda je bila zadužena da ispita ono što smatram njenim najčvršćim periodom naše zajedničko kulturno nasleđe zapravo se bavila množenjemprimedbi te sumnjičavih ograničenfi. i upozorenja protiv misticizma ujedinjenja… Na tom skupu svaka grupa stručnjaka je izjavljivala da ujedinjenje nesumnjivo poželjno u drugim domenima nema nikakvog razloga za postojanje unjihovom te da su predložene mere prerane ili prekasne. Konačno, neko je začudeno upitao da li i sam pojam evropske kulture odgovara stvamosti ili je tu reč samo ο pukom sloganu za prekomemo revnosne učen/ke.” (De Rougemont, 1960)

Sa intelektualnom dovitljivošću, svojstvenom školi elegantne duhovitosti francuskog klasicizma, De Ružmon je neuspeh rečenog skupa proglasio za uspeh silom zaključka da je upravo sumnjičavost spram postojanja evropskog kulturnog zajedništva dokaz njegove stvarnosti:

“Ništa nije više evropsko od tih sumnji i od tog skepticizma, od te navike da sepreispituju stvan\ đa se izbegavaju banalnosti i da se ističu razlike. Ništa nije tipičnije za jednu civilizaciju koja je nimalo slučajno razvila paralelne ideje originalnosti i nacionalnog karaktera, čiji su najblistaviji umovi uvek gajili neku vrstu strasti za razlikovanje, do tačke da su svoje različitosti smatrali svojim suštinskim ciljem te su uvek spremni da zanemare ono što je zajedničko, što je prihvaćeno od svih i što je stoga izlišno ponavljati”

Možda je izlišno isticati da navedena dosetka ne može pomoći našoj zapitanosti jer ona opisuje samo jednu psihološku ili karakterološku crtu forma mentis istaknutih primeraka evropske vrste čoveka. Ta crta je, u najboljem slučaju, jedan od izraza njegove individualne psihologije, što nam ne pruža šire uvide u višedimenzionalnu celovitost evropskog bića te odgovarajući koncept evropskog. Premda nismo obavešteni s kakvim spoznajnim optikama ili metodama su poraenuti stručnjaci odricali postojanje ikakve osnove za evropsko ujedinjenje, na osnovu iskustva možemo pretpostaviti da je u pitanju greška svojstvena prekratkim perspektivama. Čak i u očima članova neke porodice međusobne razlike obično izgledaju toliko velike da im zaklanjaju uvid u ono što im je zajedničko, pogotovo u perspektivi niza pokolenja. S druge strane, svaki Evropljanin koji je boravio daleko od Evrope, tamo gde su belci manjina, primerice u afričkim ili azijskim tuđinama, izvesno je imao prilike da u društvima bledolikih opaža kako su njihove nacionalne razlike pomračene opštim osećanjem evropske solidarnosti te svesti ο pripadnosti jedinstvenoj nadnaciji i matrici. Tu jedinstvenu matricu lepo je naslutio pesnik Rajnere Maria Rilke, kroz viziju svog pretka Kristofa fon Rilkea i njegove vojne družbe u službi poslednjeg oblika Svete rimske imperije germanskog naroda, u pustoši panonske nizije, na vojnom putu oslobađanja evropske otadžbine od islamskih zavojevača, godne 1663:

” Tad svi su jedan drugom bliski, ta gospoda koja dolaze iz Francuske i Burgundije, iz Nizozemske, iz koruških dolina, iz čeških dvoraca i od cara Leopolda. Jer što tajjedan priča, to su doživjeliidrugi, i upravo tako. Kao dapostojisamojedna majka”. (Rilke, 1979)

Uostalom, u prostorima tuđine i domorodci umeju da vide jedinstvenim pripadnike različitih evropskih nacija. To je luicidno uočio Deni de Ružmon polemišući protiv onih što poriču postojanje zajednice zvane Evropa ili Evropljanr.

“‘Evropa? Nikad čuo!’ … KadSartr, posle Fanona, trlja rukc od zadovoljstva zato što su Angolci Vnasakrirali Evropljane čim bi ih opazili’ vi mu aplaudirate i ne pnmetivši da vam je upravo uništio vašalibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin. ” (De Rougemont, 1989)

“Who is Europe?”

Činjenica da je osnovni pridev predmeta našeg razmatranja izveden iz imena jednog od kontinenata, upućuje prvi korak spoznajne nakane ka geograiškom okviru. U nizu određenja evropskog, geografsko je izvesno najslabije, dopuštajući prevelike slobode (zlo)upotreba pa i osporavanja smisla političkog jedinstva evropskih nacija.

Dobar primer predočene mogućnosti pruža jedan Bizmarkov ironični osvrt, ispisan na margini pisma koje mu je uputio ministar Rusije Gorčakov, novembra meseca 1876. godine. Na ozbiljno i osnovano ukazivanje Gorčakova da je “Istočno pitanje “zapravo “evropsko pitanje”, Bizmark uzvraća: ” Qui parle Europe a tort. Notion geographique!” Potom na engleskom jeziku: “Who is Europe?” Kako je dobro uočio istoričar Šabod, izraz “notion gcograph/que” Bizmark je verovatno pozajmio od fon Meterniha, koji je više od pola stoleća ranije Italiju odredio kao puki “geografskipojam”, hoteći time obesmisliti i obespraviti svako nastojanje naroda Italije da se državotvorno uspostave kao politička nacija. (Chabod, 1967)

Ako su sve evropsko i Evropa svodivi isključivo u okvire “geografskog pojma ili ako jedino iz njega proističu onda je svaka potraga za njihovim višim sadržajima i značenjima bespredmetna te besmislena. Svojevrsnu bedu koncepta “evropskog na gradilištu Evropske unije osvedočavaju proizvoljna i protivurečna korišćenja njegovog geografskog značenja kao osnovnog kriterijuma prijema u takav savez. Primerice, sa položaja kancelara ponovo ujedinjene Nemačke, Helmut Kol je obrazlagao načelnu zatvorenost Evropske unije spram ruske ideje “zajedničkog evropskog doma te pristupanja Rusije silom činjenice da se ona većim svojim delom prostire po Aziji, zaključujući kako je stoga u pitanju azijska a ne evropska država. Takvo, doslovno prizemno poimanje evropskog nije smetalo i ne smeta istoj politici da se zalaže za prijem Turske u Evropsku uniju, uz korišćcnje upravo geografskog kriterijuma, odnosno isprike da se ta država jednim svojim delićem, koji čini jedva tri odsto njene teritorije, prostire i po Evropi.

Nije izlišno ovde istaći da je u pitanju za Evropljane sramotni ostatak plena zavojevačkih pohoda islamske, odnosno Osmanske pseudoimperije na Evropu ali i spomenik britanske te potom angloameričke protivevropske strategije, kojoj su se mnoge evropske države slepo podavale, od učešća u vekovnoj opsadi Rusije i u Krimskom ratu, preko istrajnog podržavanja “bolesnika sa Bosfora i njegove parazitske vladavine nad balkanskim narodima i kolevkom evropske civilizacije, do podržavanja niza geopolitičkih izuma protiv jedinstva Evrope, poput “sanitarnog kordona i “gvozdene zavese\ do udela u agresiji artlantskih snaga na Republiku Srpsku te Srbiju i Crnu Goru.

Na posebnu, samosvojnu slabost geografskog kriterijuma određenja okvira pojavnosti evropskog ukazuje i svetlo odgovarajuće povesti, što svedoči ο promenljivosti poimanja tlocrta, odnosno granica sveta ili kontinenta zvanog Evropa. Primerice, prvi helenski pomeni Evrope, u geografskom smislu, ukazuju da je tim toponimom bila označavana samo uska regija severno od Egejskog raora. Već u rečniku prvog jonskog geografa, Anaksimandra, značenje Evrope obuhvatalo je sve prostore severno od Sredozemnog mora, ali ne i Heladu. Opazivši kako “niko još nije objasnio da li Evropu okružuje more s istoka i sa severa” Herodot ispoveda da ne razume zašto ljudi jedinstveno svetsko kopno vide trodelno, s tri imena, Evropa, Azija i Libija. {Istorija, IV, 45). I za Aristotela te njegove savremenike Helada je samostalni geografski svet, između Evrope, Azije i Libije, odnosno Afrike.

U slici sveta koju su posedovali drevni Heleni i Rimljani, istočne i severne granice Evrope bile su otvorene, odnosno neodređene, gubeći se u maglama legendarnih ili mitskih prostora, poput hiperborejskog, do koga, prema učenju Pindara, čuvenom među pesnicima, “smrtn/ci ne mogu dospeti ni po moru, ni po zemlji. Ta drevna slika mnogo je bliža svetu vrhovnih, dakle metafizičkih istina, nego što su to i najpotpunije mape Evrope modernih kartografa. Određenje istočne granice Evrope grebenima Urala je skorija i sasvim proizvoljna dosetka, jer ta planina ništa značajno različito ne razdvaja.

Stoga je i veliki geograf starog sveta, Strabon, uprkos oskudnosti optika i saznanja s kojima je raspolagao te odgovarajućih grešaka umeo da dublje od mnogih današnjih evropeista nasluti kako različita svojstva evropskih nacija iziskuju ujedinjenje da bi postali skladni delovi idealne celine:

“Od Evrope moramo početijer ona poseduje veliku raznolikost oblika, jer je po pnrodi bolje obdarena valjanim ljudima i političkim režimima te jer je ona podelila svetu svojstvena dobra… Sva ravničarska Evropa uživa u umerenoj klimi i po prirodi je predodređena za takav način života: u obdarenoj zemlji sve teži ka miru, dok u siromašnoj sve vodi ka ratu ika muževnoj hrabrosti. Ali narodi mogu da međusobno ukazuju svoje prednosti: jedni pružaju pomoć svog oružja, drugipak svojeprinose, svoja tehnička znanja, svoje moralno vaspitanje… Stoga kako u ratu, tako i u miru, ne može se biti samodovoljniji nego što je to Evrope: ona poseduje neiscrpne zalihe ljudi za borbu, za obradu zemlje i za upravljanjegradovima. “(Geografija, 11,4)

Upravo geografska defmicija kontinenta posredno ali najubedljivije pobija svaku osnovanost isključivanja Rusije iz evropskog kruga: među kontinentima Evropa je izuzetak jer ne poseduje geofizička svojstva kakva iziskuje takva veličina. Osmatrana s izloženog geografskog stanovišta, Evropa je samo jedno poluostrvo Azije, premda upravo u njemu počiva geometrijsko središte kopnene hemisfere, kao geofizički pendant istorijske i kulturno-civilizacijske “središnjosti” Evropljana. Evropa je stekla status kontinenta te i rečene “središnjosti” zahvaljujući prevashodno metageografskim svojstvima koja su tvorili i tvore Evropljani svojim mislima i delima, poduhvatima i podvizima, u dobru kao i u zlu.

To je dobro uočio i najsažetije izrazio, vojničkom jednostavnošću, nemački general i geopolitičar Hajnrih Jordis fon Lohauzen:

“Evropa nije obični kontinent, u istom smislu kao što je to Afrika, Australija ili Antarktik. Ona je delo Evropljana a ne dar prirode. Evropa nije ni sa ove, ni sa one strane Urala već upravo tamogde se ona branir

Evropu brane i svi njeni sinovi te kćeri u rasejanjima po ostalim kontinetima što čuvaju i razvijaju nasleđa poneta iz otadžbina, jezik i njegove plodove te plodonosnosti, svetonazore i običaje, uspomene i nade zajednica iz kojih potiču. Jedna doista evropska politika kakvu, za sada, možemo sarao priželjkivati ne može ih, niti sme zaboraviti i prepustiti pretapanju u svetove tudine i išćeznuću već mora prema njima graditi prekookeanske i interkontinentalne mostove zajedništva te stvarati uslove za njihov povratak. Potragu za evropskim nije moguće ograničiti u prostoru: Evropa je matica čija su rasejanja planetarnih razmera.

[ПРОСВЕТАР]

Калајић је био превелик да би се уклопио у љотићевштину. Не сећам се да је икада помињао љотићевце. Ту важи донекле паралела као за еп. Николаја. Када га је митрополит Иринеј, тада ђакон, возач, питао да ли је љотићевац, епископ је одговорио да може само Љотић бити николајевићевац (причао ми је Иринеј ово).
Да, Бокан је што кажеш његов најпознатији ученик. Када је долазио у редакцију ''Погледа'', овде код нас у Крагујевцу, пратио га је Бокан.

Гос'н Самарџићу ти нами све више личиш на поклоника политике Гњилежног Запада (из кога се, ваљда смо то сви апсолвирали, и комуно-сатанизам испилио)!



Наиме, према тврђењу твог кољеге из 'Слободе', Србског Господина Срђе Трифковића, Александра Павића и Џона-Јована Боснића, Гњилежни Запад најпре УНАПРЕД ЗАЦРТА ШАБЛОНЕ НЕКВЕ ПОЛИТИКЕ ПА ПОТОМ УКЛАПА "ДЕМОКРАТСКУ ВОЉУ НАРОДА" У ТАКО СКЛЕПАНУ КУТИЈУ!

Тако и ти, најпре се у глави одредиш према "љотићевштини" па пос'све људе и догађаје СИЛОМ уклапаш у своју да не кажем какву, фикс-идеју!

Покојног Драгоша смо одлично познавали, како њега тако и цело друштво тадашњег Бео'рада! Он је био ожењен нашом некадашњом добром пријатељицом и колегиницом Весном Вујицом која се раније забављала са архитектом и уметничким фотографом Аром (Аранђеловићем).

Њен отац је био неки генерал код Амброзија па је тако Калајић имао и осигурана леђа за своје "десничарске" наступе касније.

Како рекосмо, човека смо одлично познавали а ми смо, будући да смо имали приступ одређеној литератури ође, тачно знали са ког извора Драгош воду за'вата и послен дели жедној пучини салонске "деснице" тамо, па смо му неке књиге и одавле пратили!

Тако ЗНАМО ( а не присећамо се), ДА ЈЕ КАЛАЈИЋ БИО ИЗУЗЕТНИ ПОШТОВАЛАЦ ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА, КАО УОСТАЛОМ И БОКАН!

Он нас је чак једном давно и замолио да се нађемо Бокану кад је исти долазио у Чемерику специјално да би направио чланак о Госпожи Драгојли Пивац и Заводу за васпитање омладине који је основала Влада националног спаса славом овенчаног Србског Ђенерала Милана Недића.

За оне који не знају та Влада је спасавала и упућивала на преваспитавање младе комуно-сатанисте заробљене у борбама или ухапшене од стране специјалне полиције а да им се, пре свега, сачува живот од извођење пред стрељачки строј окупатора!

Међутим!

На опаску да је Калајић био "превелик да би се уклопио у љотићевштину", можемо да кажемо само следеће:

КАЛАЈИЋ НИЈЕ НИКАКО МОГАО ДА СЕ "УКЛОПИ У ЉОТИЋЕВШТИНУ" НЕ ЗАТО ШТО ЈЕ БИО "ПРЕВЕЛИК" НО ЗАТО ШТО НИЈЕ БИО ДОВОЉНО ВЕЛИКИ!

НАИМЕ КАЛАЈИЋ НИЈЕ БИО ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН!

ОН ЈЕ БИО НЕКАКАВ ПАГАНИН-ВЕРНИК НЕКЕ ЊЕГОВЕ СОПСТВЕНЕ РЕЛИГИЈЕ!

Једном приликом, почетком 90-их на растанку пред повратак 'вамо, човек ми је пожелео срећна пута са речима "НЕКА ТЕ БОГОВИ ШТИТЕ!".

И ту није мислио на ЕЛОХИМ, како Јевреји у Старом Завету именују Бога (у множини), но на неке римске или ко зна које паганске "богове"!

Из тог разлога ни ревносни Православни Хришћанин, тоже велики поштовалац Димитрија Љотића, Драгослав Бокан НИЈЕ могао бити Калајићев ученик, јер Вера наша, Вера стара што не вара јесте Алфа и Омега Србског бића!

Калајић је тоже имао некве чисто литерарне или сликарске халуцинације....свуда је видео неке римске центурионе и легионаре уместо задриглих титиних официра, па је чак и међу жваљавим шифтарима са израженим и огољеним деснима на чисто мајмунским фацама, налазио неке витешке потомке древних Илира!

Дакле...велики философ, велики уметник, велики фантаста и познавалац екстремно-десних струјања у Гњилежног Запада, али...НЕДОВОЉНО ВЕЛИКИ ЗА "ЉОТИЋЕВШТИНУ"!

ПС

Овај чланак у линку горе немож'да се отвори!

[Милослав Самарџић]

Ево поставио сам чланак горе.
Слажем се са тим у вези религије. Али не и са овим другим. Калајић није познавао љотићевце - на пример, ја сма их упознао, готово све битне, чак сам једном причао и са Владом Љотићем - тј. њих је упознао преко њихових књига. А књиге Ратка Парежанина, Бошка Костића и осталих толико су плитке, памфлетске, да то није могло да привуче Калајића, тј. у тако узак калуп он није могао да се уклопи. Уосталом, љотићевци уопште нису дали целовиту дефиницију десне политичке идеје, док је Калајић могао да је проучава са много извора.
Добро се сећам да је он као десничара, и уопште државника, највише ценио Милана Стојадиновића. Кад смо прочали на ту тему, њега је хвалио и истицао. Никад ни једног љотићевца.

[ПРОСВЕТАР]

Даклем није нам била намера да настављамо ову дискусију од стра' да нас не напа'не Кизо како се усуђујемо да противуречимо Гос'н Самарџићу јербо је исти бивао "приведен"!

Међутим!

Сазнали смо нешто важно у вези покојника па ћемо о томе на крају, асад ово да наставимо, па ка'е:

Слажем се са тим у вези религије. Али не и са овим другим.

Чека', чека'....велиш да је "Калајић био превелик да би се уклопио у љотићевштину" а овамо се слажеш да исти НИЈЕ БИО ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН!

Па како је онда био "превелик" кад се речена "љотићевштина" не може ни замислити без Хришћанства?!

Калајић није познавао љотићевце - на пример, ја сма их упознао, готово све битне, чак сам једном причао и са Владом Љотићем - тј. њих је упознао преко њихових књига. А књиге Ратка Парежанина, Бошка Костића и осталих толико су плитке, памфлетске, да то није могло да привуче Калајића, тј. у тако узак калуп он није могао да се уклопи.

Књиге о којима говориш имају мало или нимало везе са основним постулатима идеологије Димитрија Љотића јер се ради мање више о ратним писанијама и догађајима, а у ратовима знамо, многи списатељи се баве памфлетима! Узмимо на Гњилежном Западу само Фердинанада Селина, Ла Рошела или Малапартеа.

Влада Љотић је био полу-тзв. "хрват" и касније масон, мало везе са татом чији једини грех беше што се ошенио Госпожом Ивком, иначе Далматинком (Далмоши, као кримо-католици, су се касније рачуњали у некве тзв. "хрвате").

Уосталом, љотићевци уопште нису дали целовиту дефиницију десне политичке идеје, док је Калајић могао да је проучава са много извора.

Напротив!

Речена дефиниција десне политичке идеје није истоветна на Православном Истоку (где је ДЕСНА јер су њени следбеници окренути ка СПАСЕНИЈУ у цељи да једног дана буду О ДЕСНУЈУ ОТЦА), и на Гњилежном Западу-а то су оне десне политичке идеје које је проучавао Калајић!

За Љотића ни шатро "православни" Румуњешће Кодреану, није био узор јер је његов поклич "Живела смрт" грешан и више него апсурдан за једног Православца, нарочито благог Толстојевца, са којом јереси је Љотића једно време Господ кушао.

Добро се сећам да је он као десничара, и уопште државника, највише ценио Милана Стојадиновића. Кад смо прочали на ту тему, њега је хвалио и истицао. Никад ни једног љотићевца.

Кукуууу...ђе нађе "Хајл Стојадиновића", нацоша и кућног пријатеља Анте Павелића....ну могуће је да је Калајић ценио тог про-западног екстремисту али сигурно не као каквог "идеолога" што прагматични "Хајл Стојадиновић" (или "Вођа", како је волео да га зову), сигурно није био!

На крају сазнадосмо нешто важно у вези Калајића, наиме у овом видео-прилогу Бокан тврди да је Калајић пред саму смрт, у пет до дванаест, поверовао, исповедио се и упокојио као Православни Хришћанин!

То објашњава оно отимање око његовог леша јербо је ожалошћена породица наумила да остатке Драгоша Калајића једноставно спали!

Овом приликом дакле, молимо сен Драгошеву да нам опрости, нисмо знали за овај важан, најважнији, детаљ око његове кончине, тј. за ВЕЛИКУ ПОБЕДУ СРБСТВА И ПРАВОСЛАВЉА!

[Ултрадесничар]

Дај Боже да се то десило . Је ли зна неко да Се Калајић крстио осим Бокана ?

[ПРОСВЕТАР]

Дај Боже да се то десило . Је ли зна неко да Се Калајић крстио осим Бокана ?

Па ваљда је било туна и Свештеника! Ваља то видети у Цркви а Бокан вели да се и Добрица Ћосић пред смрт покајао и поверовао!

[Ултрадесничар]

Дај Боже да се то десило . Је ли зна неко да Се Калајић крстио осим Бокана ?

Па ваљда је било туна и Свештеника! Ваља то видети у Цркви а Бокан вели да се и Добрица Ћосић пред смрт покајао и поверовао!

Зато ваља да се јави ти свештеници. Бокан пред смрт зна да су се покајали и поверовали и Калајић и Ћосић.

[ПРОСВЕТАР]

Зато ваља да се јави ти свештеници. Бокан пред смрт зна да су се покајали и поверовали и Калајић и Ћосић.

То нека остане њима дал'су се покајали а нами остаје да се бринемо за наше спасеније јер час умитни и нами ће доћи!

Међутим!

Да ли је истина ил'није то што Бокан сведочи није ни толико важно, важна је БЛАГА ВЕСТ о Победи Православља над тамом јер нас она крепи у време Рождественог Поста!

[ПРОСВЕТАР]

Прочанство Драгоша Калајића....Гњилежни Запад пушта низводу своје слуге као исцеђен лимун!

EX ORIENTE LUX!