12-02-2016, 07:38 PM
Миодраг Ал. Пурковић рођен је 16. јула 1907. године у Пожаревцу, од оца Алексе и мајке Зорке, рођене Јовановић. Основну школу и гимназију свршио је у родном граду који је у то време био центар једног од најбогатијих срезова краљевине Југославије. Отац Алекса угледни трговац пожаревачки шаље свог сина у Београд на Филозофски факултет. Миодраг је студирао од 1924. до 1928. под а) општу историју, под б) националну историју и историју Византије и под в) југословенску књижевност.
Предавали су му познати историчари: Станоје Станојевић, Јован Радонић, Владимир Ћоровић, Драгутин Анастасијевић... Након завршетка студија у Београду, две године је радио у Паризу, у Народној библиотеци и Библиотеци Сорбоне. Докторску дисертацију "Авињонске папе и српске земље" одбранио је 1934. године пред професорима Виктором Новаком и већ поменутим Станојевићем и Ћоровићем. Исте године штампа своју докторску тезу у свом родном граду. Велики број научних радова препоручује га за асистента на катедри за историју, на Филозофском факултету у Скопљу. Да подсетим млађе читаоце - то је било време када је Скопље било српски град. Ту, у Скопљу, као доцента затиче га Други светски рат.
Као резервни официр допао је заробљеништва и одведен је у Немачку. Испоставиће се да се више никада неће вратити у своју отаџбину. Заробљеништво проводи у логору Офлаг VI C у Оснабрику. После капитулације Немачке, годину дана је радио у Грађанској служби безбедности у Оснабрику.
У јануару 1948. одлази у Енглеску где је предавао историју Српске цркве у Богословској школи за српске ђаке у Дорчестер колеџу код Оксфорда. Након овога постаје секретар Српске црквено-школске општине "Свети Сава" у Лондону. 1951. године изабран је за секретара управе Удружења српских писаца у изнанству. Чланови овог удружења били су највећи српски интелектуалци, писци и публицисти који нису могли да се врате у домовину, домовину окупирану од стране Титових комуниста: Слободан Јовановић, Милош Црњански, Констнтин Фотић, Радоје Кнежевић, епископ Николај Велимировић, Адам Прибићевић, Божидар Влајић, Десимир Тошић, Јово Пламенац, Коста Ст. Павловић.
Миодраг Ал. Пурковић је преминуо 12. децембра 1976.
Библиографију Пурковићеву приредио је Коста Ст. Павловић. Издата је од стране стране Српске православне епархије за западну Европу (штампарија "Острог" у Химелстиру).
Пурковић је написао доста књига и чланака из области историје. Издвојио бих следеће. "Историја Српске православне црквене општине у Трсту", "Јелена, жена цара Душана", "Кнез и деспот Стефан Лазаревић", "Пожаревац", "Српски патријарси Средњег века", "Српска култура средњег века", "Принцезе из куће Немањића", "Да ли се сећате?", "Рукосади у туђини", "Српски владари", ... Чланци "Драгољуб Михаиловић - кратка биографија" и "Заробљеници сазнају о Михаиловићу" објављени су у зборнику "Књига о Дражи".
Значај Миодрага Ал. Пурковића је, између осталог, и у томе што је он убедљиво најцитиранији српски историчар Средњег века код англосаксонских медијавелиста. Овде не рачунам Георгија Острогорског, разуме се. Ако будете узели у руке књигу о Средњем веку Балкана неког енглеског или америчког историчара, постоји једноставан начин да одмах откријете какво је штиво у питању. Ако је Пурковић главна референтна литература - књига је добра, ако су референтни мађарски, албански или бугарски медијавелисти - знајте да је у питању фалсификована историја. На пример, ако нема Пурковића, англосаксонци ће тврдити следеће: Македонци су постојали као нација у Средњем веку непосредно пред долазак Османлија, у Босни су живели само католици и богумили, Власи су преци данашњих Румуна, основу Душанове војске чинило је 15000 албанских коњаника,...
Миодраг Ал. Пурковић нема улицу у свом родном граду, а о споменику да и не говоримо. Улице имају Дража Марковић, Лола Рибар, Моша Пијаде и Лењин. Споменике имају браћа Вујовићи и Чеда Васовић.
И на крају, онако узгред, Десимир Тошић је једном приликом устврдио да је Пурковић најконзервативнији Србин кога је икада упознао. А упознао их је подоста, богами.
Предавали су му познати историчари: Станоје Станојевић, Јован Радонић, Владимир Ћоровић, Драгутин Анастасијевић... Након завршетка студија у Београду, две године је радио у Паризу, у Народној библиотеци и Библиотеци Сорбоне. Докторску дисертацију "Авињонске папе и српске земље" одбранио је 1934. године пред професорима Виктором Новаком и већ поменутим Станојевићем и Ћоровићем. Исте године штампа своју докторску тезу у свом родном граду. Велики број научних радова препоручује га за асистента на катедри за историју, на Филозофском факултету у Скопљу. Да подсетим млађе читаоце - то је било време када је Скопље било српски град. Ту, у Скопљу, као доцента затиче га Други светски рат.
Као резервни официр допао је заробљеништва и одведен је у Немачку. Испоставиће се да се више никада неће вратити у своју отаџбину. Заробљеништво проводи у логору Офлаг VI C у Оснабрику. После капитулације Немачке, годину дана је радио у Грађанској служби безбедности у Оснабрику.
У јануару 1948. одлази у Енглеску где је предавао историју Српске цркве у Богословској школи за српске ђаке у Дорчестер колеџу код Оксфорда. Након овога постаје секретар Српске црквено-школске општине "Свети Сава" у Лондону. 1951. године изабран је за секретара управе Удружења српских писаца у изнанству. Чланови овог удружења били су највећи српски интелектуалци, писци и публицисти који нису могли да се врате у домовину, домовину окупирану од стране Титових комуниста: Слободан Јовановић, Милош Црњански, Констнтин Фотић, Радоје Кнежевић, епископ Николај Велимировић, Адам Прибићевић, Божидар Влајић, Десимир Тошић, Јово Пламенац, Коста Ст. Павловић.
Миодраг Ал. Пурковић је преминуо 12. децембра 1976.
Библиографију Пурковићеву приредио је Коста Ст. Павловић. Издата је од стране стране Српске православне епархије за западну Европу (штампарија "Острог" у Химелстиру).
Пурковић је написао доста књига и чланака из области историје. Издвојио бих следеће. "Историја Српске православне црквене општине у Трсту", "Јелена, жена цара Душана", "Кнез и деспот Стефан Лазаревић", "Пожаревац", "Српски патријарси Средњег века", "Српска култура средњег века", "Принцезе из куће Немањића", "Да ли се сећате?", "Рукосади у туђини", "Српски владари", ... Чланци "Драгољуб Михаиловић - кратка биографија" и "Заробљеници сазнају о Михаиловићу" објављени су у зборнику "Књига о Дражи".
Значај Миодрага Ал. Пурковића је, између осталог, и у томе што је он убедљиво најцитиранији српски историчар Средњег века код англосаксонских медијавелиста. Овде не рачунам Георгија Острогорског, разуме се. Ако будете узели у руке књигу о Средњем веку Балкана неког енглеског или америчког историчара, постоји једноставан начин да одмах откријете какво је штиво у питању. Ако је Пурковић главна референтна литература - књига је добра, ако су референтни мађарски, албански или бугарски медијавелисти - знајте да је у питању фалсификована историја. На пример, ако нема Пурковића, англосаксонци ће тврдити следеће: Македонци су постојали као нација у Средњем веку непосредно пред долазак Османлија, у Босни су живели само католици и богумили, Власи су преци данашњих Румуна, основу Душанове војске чинило је 15000 албанских коњаника,...
Миодраг Ал. Пурковић нема улицу у свом родном граду, а о споменику да и не говоримо. Улице имају Дража Марковић, Лола Рибар, Моша Пијаде и Лењин. Споменике имају браћа Вујовићи и Чеда Васовић.
И на крају, онако узгред, Десимир Тошић је једном приликом устврдио да је Пурковић најконзервативнији Србин кога је икада упознао. А упознао их је подоста, богами.
Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
