02-06-2016, 10:58 PM
Не знам да ли је до сада постављано, али ово треба да буде обавезно штиво 
Nacisticka klika Tito-Rankovic
Pise: Dusan Bukovic
CLANAK PERE POPIVODE
Medju mojim spisima i u mojoj "arhivi" nasao sam jedan clanak Pere Popivode, general-majora Jugoslovenske armije. Popivoda je pobegao iz Jugoslavije u Sovjetski Savez 1948 godine, za vreme strasnih pogroma kada je Brozova fasisticka klika, Udba i milicija hapsila politicke protivnike i inscenirala njihova ubistva pod raznim izgovorima... On je opisao u ono vreme veliku senzaciju koju je u svetskoj javnosti proizveo njegov clanak o "Izdajnickoj delatnosti klike Tita-Rankovica u periodu narodno-oslobodilacke borbe jugoslovenskih naroda". Clanak je izasao u informbirovskom listu "Pod Zastavom Internacionalizma", koji su izdavali jugoslovenski komunisti polit-emigranti u NR Rumuniji. On je i danas od interesa za razoblicavanje izdajnicke uloge SPIRIDONA MEKASA, koji nam je bio poznat kao Josip Broz Tito i kao agent britanskog obavestajnog intelidzens servisa, EASTERN EUROPEAN FEDERALIST CLUB-a sa sedistem u Londonu i Rimskog katolickog instituta INTERMARIUMA sa sedistem u Rimu… Na nasu srpsku zalost poznat je i po tome da je zloupotrebio srpski narod da se bori protiv sopstvenih interesa. Kao i svaki izdajnici, tako su i “srpski” komunisti prelazili preko interesa svoje otadzbine i svoje nacije iz koje su poticali. Potpuno su zanemarili cinjenicu da i u drugim ideologijama, dogmama i nacionalizmima ima imperijalizma, ali ih nisu napadali jer su vaspitavani da brane pravo tzv. “ugnjetenih nacija” na samopredelenje i otcepljenje… Tako ih je ucio i Staljin a tako ih je ucila i Kominterna, da oni “imaju pravo i duznost da svakog socijalistu ugnjetacke nacije, koji ne vodi ovakvu propagandu, smatramo imperijalistom i nitkovom” (Vidi: Staljin J, Pitanje lenjinizma, Beograd, 1946, str. 60).
Ovaj clanak je predan nekolicini saradnika izvesnih medija i novinarskih agencija i niko ga nije hteo da objavi.
On u celosti glasi:
Pero Popivoda
(general-major Jugoslovenske Armije)
IZDAJNICKA DELATNOST KLIKE TITA-RANKOVICA U PERIODU NARODNO-OSLOBODILACKE BORBE JUGOSLOVENSKIH NARODA
Sadasnji fasisticki upravljaci Jugoslavije, a u prvom redu njihov glavesina Tito, vec mnogo godina se bave hvalisanjem svojih "zasluga", koje su toboze oni stekli za vreme narodno-oslobodilacke borbe u Jugoslaviji protiv fasistickih okupatora. Sada je poznato da su mnogi ljudi iz rukovodstva takozvane KPJ vec odavno placeni agenti imperijalistickih obavestajnih sluzbi. Cinjenice o podloj delatnosti klike Tita-Rankovica potvrdjuju se i time, sto su Tito i njegovi pomocnici jos u toku rata bili zakleti neprijatelji narodno-oslobodilackog pokreta u Jugoslaviji.
Sada mnoge cinjenice, koje su ranije bile poznate jugoslovenskim partizanima, primoravaju nas da ponovo razmotrimo dogadjaje iz doba rata. Sada je jasno zasto je narodno-oslobodilacki pokret u Jugoslaviji od prvih dana ustanka protiv okupatora prolazio vise puta kroz ogromne poteskoce, a partizanske jedinice trpele velike gubitke, i to pre svega u ljudstvu. Partizanski pokret je vise puta prezivljavao teske krize, a iz poslednje krize u 1944 godini izasao je samo zahvaljujici energicnom nastupanju Sovjetske Armije na Balkanu, zahvaljujuci neposrednoj i odlucujucoj pomoci nasoj Narodno-oslobodilackoj Armiji od strane bratske Sovjetske Armije.
Kao clan KPJ, aktivni ucesnik partizanskog pokreta i rukovodilac niza jedinica narodne armije od prvog dana ustanka do kraja rata, nalazeci se u raznim krajevima Jugoslavije, imao sam mogucnosti da na sopstvenom iskustvu vidim rezultate tih zlocinackih dela, koje su Tito i njegovi saucesnici, pocinjuci od 1941 godine, tajno sistematski sprovodili.
Sada, kada je spijunska Titova banda konacno raskrinkana za svoje zlocine prema narodima Jugoslavije i narodima drugih zemalja, neophodno je napomenuti neke nepobitne cinjenice iz perioda rata. Poznato je da su jugoslovenski partizani u periodu narodnog ustanka u Crnoj Gori, koji je buknuo u julu 1941 god., uspeli za kratko vreme da ociste od okupatora gotovo citavu Crnu Goru, izuzev tri grada (Cetinja, Podgorice i Niksica), koji su bili blokirani partizanskim jedinicama. Usled toga bile su opkoljene desetine hiljada vojnika i oficira okupatorske vojske.
Borba protiv okupatora vodjena je uspesno do kraja leta 1941 godine kada su u Crnu Goru stigli Milovan Djilas i Mosa Pijade u svojstvu delegata CK KPJ. Crnogorskom narodu bilo je neshvatljivo sve to sto se dogodilo po dolasku tih delegata. Sada, posto su postala poznata podla dela tih okorelih spijuna izdajnika razumljivo je za koga su i po cijim direktivima u to vreme u Crnoj Gori radili ti delegati". U to vreme dok je Mosa Pijade poceo da organizuje masovna streljanja aktivnih partizana i medjusobno da zavadja Crnogorce, raspirujuci njihovu staru plemensku mrznju, Djilas je zahtevao da se prekine oruzana borba protiv okupatora. Bila je dostavljena direktiva i saopstenje CK partije sa potpisom Djilasa - gde se govorilo o revoluciji koja je toboze buknula u Bugarskoj, kao i o tome da su jedinice Sovjetske Armije vec usle u Jugoslaviju. Narod je likovao, no uskoro je shvatio da su Djilasova "saopstenja" unapred lazno smisljena. Usled toga nastupila je demoralizacija narodnih masa i nepoverenje prema komunistima.
Okupatori su ubrzo otpoceli ofanzivu protiv partizana, koja je svuda pracena unistavanjem sela i gradova, masovnim streljanjima i teranjem ljudi u koncentracione logore. "Delegati" Djilas i Pijade izdali su direktivu, trazeci da definitivno likvidiraju partizanski pokret, u kojoj su predlagali da se partizanski odredi razdele na po 2-3 coveka i da se te male grupe kriju od okupatora. Zbog toga je okupatorima uspelo da pohvataju, bace u koncentracione logore i uniste nekoliko hiljada partizanskih boraca. Pomenuta direktiva dovela je do toga da narod nije hteo da krije partizane i nazivao ih je izdajnicima. Uprkos "direktive" jedan manji deo partizana-komunista probio se u Bosnu i sjedinio se sa srpskim i hrvatskim partizanima.
To su nepobitne cinjenice, koje do tancina zna svaki Crnogorac i Crnogorka.
U martu 1943 godine, tokom cetvrte ofanzive fasista protiv Narodno-oslobodilacke Armije Jugoslavije, Nemci su iznenadno i na veliko cudjenje boraca-partizana predlozili nasoj komandi pregovore za primirje. Hitlerovci su dobro znali da se partizani nalaze u vrlo teskom polozaju i slozenoj situaciji. Partizanske jedinice je vezivalo oko pet hiljada ranjenika, tifus je kosio borce, Nemci su zatekli nespremne nase jedinice. Do poslednjeg dana rukovodstvo nije govorilo o tome da neprijatelj priprema ofanzivu. Radi toga je bilo cudno da su Nemci bili inicijatori primirja. Na pregovore s Nemcima otisao je, u ime CK i Vrhovnog staba, Titov sluga Velebit, koji je posle rata razoblicen kao engleski spijun. On se sastao s nemackom komandom negde u dolini reke Rame. Nemci su bili "velikodusni", predlozili su primirje, koje je Tito prihvatio. Neke nase jedinice su namerno prekrsile primirje i napale Nemce, jer su borci poceli da protestvuju protiv ma kakvih pregovora s neprijateljem. "Tito namerava da prevari Nemce", - tako je bilo zvanicno objasnjenje koje su saopstili partizanima.
No, vrlo brzo posle toga partizani su se ubedili, da su njih, a ne Nemce, podlo obmanuli Tito i njegovi pomocnici. Kao rezultat pregovora s Nemcima, glavnina partizanskih snaga (oko 25.000 ljudi) bila je opkoljena u reonima bazena reke Tare i Pive. Titovci su u tome periodu hitno uputili nacelnika Vrhovnog staba druga Arsu Jovanovica da rukovodi vojnim operacijama u Sloveniji, a drug Sreten Zujovic bio je jedini clan rukovodstva, koji se kategoricki suprostavljao Titovom operativnom planu. Zujovic je predlozio svoj plan, koji su odbacili Tito, Djilas i Rankovic. Posle toga Zujovic se obratio borcima prve divizije i jos u toku prve noci uspeo da bez gubitaka izvede diviziju iz neprijateljskog obruca. Drugu Zujovicu je uspelo da osobodi deo partizana, napadajuci neprijatelja s ledja snagama dvizije. Nemci su stegli obruc oko osnovne grupe partizana u dolini reke Sutjeske. Nastupila je panika, Djilas se sakrio, ranjenici su masovno poceli da vrse samoubistva. Tito i Rankovic su izabrali najsvezije jedinice i, spasavajuci svoju kozu, uspeli da se probiju kroz obruc.
Do danasnjeg dana niko ne zna kako i kuda se probio Tito, to je ostala tajna za nas partizane. Prepusteni od strane rukovodstva na milost i nemilost sudbine partizanski komandanti na celu svojih jedinica jurisali su na fasiste i gotovo svi izginuli. Nemci su brzo razbili partizanske jedinice i poceli zverski da istrebljuju ranjenike. Na tom mestu (2-3 kv. km.) poginulo je vise od deset hiljada boraca, od kojih 4.500 ranjenih i vise od pedeset narodnih heroja. Tako su se zavrsili pregovri Tita i Velebita s Nemcima. To su cinjenice od kojih se Tito ne moze sakriti i za koje on posebno mora da odgovara pred narodima Jugoslavije.
Jugoslovenski narodi treba da znaju, da je Sutjeska i sve sto se tamo dogodilo bilo rezultat najsramnijeg i najpodlijeg izdajstva u periodu narodno-oslobodilckog rata, koje je direktno izvrsila banda Tita-Rankovica. Sutjeska je najteza optuzba za danasnje fasisticko rukovodstvo Jugoslavije na celu sa Titom. O slavi na Sutjesci moze se govoriti imajuci u vidu podvige partizana, heroizam boraca, legendarnost podviga Save Kovacevica i drugih partizanskih boraca i komandanata.
U vezi s tim potrebno je napomenuti i o vezama Tita sa engleskim generalom Maklinom i Randolfom Cercilom, koji sada iz Londona hvale Tita, nazivajuci ga "milim i dragim drugom". Samo jedna cinjenica iz ove Titove veze sa imperijalistima razjasnice tu "ljubav" i "intimnost". Kada je 1944 godine, na Vrhovni stab u Drvaru bio izvrsen nemacki desant iz vazduha u toku bitke, izmedju ostalih u nemacke ruke pao je i Stojan Pribicevic, poreklom Jugosloven, americki podanik i clan americke vojne misije. Tito je uspeo preko Randolfa Cercila, da Nemci i ustase kroz nekoliko dana povrate Vrhovnom stabu Pribicevica,
koji je vec bio odveden u Zagreb. Poznato je da za vreme desanta Tito nije hteo da se probija i hteo je da se preda Nemcima. Sreten Zujovic i Arso Jovanovic pod pretnjom oruzja primorali su ga da napusti pecinu gde je bio Vrhovni stab. Ovo je nasiroko poznato medju partizanima i time se medju nama objasnjavala mrznja Tita prema Zujovicu i Jovanovicu.
1941 godine u ruke Gestapoa pao je Rankovic, koji je bio poznat beogradskoj policiji kao jedan od clanova Politbiroa CK KPJ. U to vreme, dok su Nemci i nedicevci streljali i vesali sve simpatizere kompartije i narodno-oslobodilackog pokrta, Rankovic je uskoro posle hapsenja premesten u bolnicu, a zatim se pod vrlo sumnjivim okolnostima najedanput nasao na slobodi. Za komuniste u to vreme bila je isfabrikovana zvanicna titovska verzija, da su "oslobodjenje" Rankovica ostvarili komunisti pomocu "organizovanog begstva" iz zatvorske bolnice. Nema sumnje da su prebacivanje Rankovica u bolnicu stvarno izveli gestapovci na osnovu prethodnog sporazuma, da bi zamaskirali njegovo oslobodjenje.
Danasnja zlocinacka gestapovska aktivnost Rankovica u Jugoslaviji ubedjuje sve postene ljude u to, da njegovo "oslobodjenje" iz gestapovskog zatvora nije bilo slucajno. General-major Miladin Jovanovic, koji je bio "oslobodjen" zajedno sa Rankovicem, govorio je 1942 godine, nama - nekolicini drugova iz Prve proleterske jugoslovenske brigade, da ih nisu silom oslobodili nego u dogovoru s Nemcima.
Na taj nacin su bile oslobodjene iz gestapovskih ruku Djilasova zena Mitra Mitrovic - Djilas i Kidriceva zena Marieta Kidric. Prvu su pratili Nedicevi zandarmi do oslobodjene teritorije, a Kidricevu zenu su dovezli automobilom gestapovci i predali je direktno CK-u Kompartije Slovenije.
Veze danasnjeg fasistickog rukovodstva Jugoslavije sa nemacko-italijanskim fasistickim okupatorima jasno se vide i po tome kako se drzao, radio i ziveo u toku citavog rata clan CK Svetozar Vukmanovic-Tempo. Taj covek je ziveo legalno u gradovima, koji su bili pod vlascu okupatora, lecio se u bolnicama i slobodno se kretao po okupiranoj teritoriji. Do rata Vukmanovic je bio nekoliko puta u zatvoru i bio je dobro poznat staroj policiji, koja je sva bila u sluzbi okupatora. Pa ipak mu to nimalo nije smetalo da se nekoliko godina nalazi na neprijateljskoj teritoriji. Te cinjenice koje su navedene i u nizu knjiga zvanicno izdate od strane klike Tita-Rankovica, razoblicavaju Tempa i njemu slicne kao stare "prijatelje" okupatora.
Ko je taj Vukmanovic? O tome svedoce sledece cinjenice. U pocetku 1942 godine, Vukmanovic se nalazio u Sarajevu kao delegat CK i tamo je rukovodio partijskom organizacijom. Dogodila se krupna provala, usled cega je potpuno bio unisten partijski aktiv Sarajeva (vise od 150 komunista), ostao je ziv jedini Vukmanovic! Jos u tom periodu partizani su sa ironijom govorili: ili je Vukmanovic madjionicar, ili ima neke dobre veze sa neprijateljem. Poznato je, na primer, da je on bez ikakvih poteskoca u pocetku 1942 godine otpravio vozom iz Sarajeva u Ljubljanu Kardelja i Ivana Maceka, sadasnjeg zamenika pretsednika vlade Slovenije. Na putu su oni navratili u Zagreb (!) i tamo ostali oko dva meseca, "krijuci se" u kuci Vlatka Velebita. Kasnije je Macek pricao partizanima kako se na falsifikovanim dokumentima potpisao svojim pravim prezimenom i da su to primetile ustase, ali je Velebitu uskoro "uspelo" da ih spase!
Upravo u to vreme, kada su tako uspesno "oslobadjali" Rankovica, zene Djilasa i Kidrica, kada se Vukmanovic mogao slobodno da krece pred nosem neprijatelja i da se leci u ustaskim bolnicama, po zatvorima su bili unisteni najbolji jugoslovenski revolucionari, komunisti-heroji - Ognjen Prica, Bozidar Adzija, August Cesarec, Otokar Kersovani i mnogi drugi. Titovsko rukovodstvo nije naslo nacina da ih oslobodi, ma da su drzani u zatvoru jos od marta 1941 godine. Treba napomenuti da su neki od pomenutih drugova, kao Prica bili clanovi CK KPJ i otvoreni protivnici Tita i njegove politike jos pre rata. Iz toga se vidi da su Tito i Rankovic zajedno sa fasistima unistavali najodanije i najproverenije partiske kadrove Jugoslavije.
Cinjenice govore i o vezama Titove klike sa gestapovskim agentima. O ovome svedoci, izmedju ostalog, veza CK KP Slovenije u toku citavog rata sa italijanskom Ovrom i Gestapom. Koliko su tesno bili povezani sa okupatorima rukovodioci CK Slovenije - Kardelj i Kidric, govore svima poznati podaci o "pomoci" partizanima od strane nacelnika Gestapoa Slovenackog primorja po nadimku "Jozica", koji je imao rezidenciju na Bledu. On je uspostavio vezu sa CK KP Slovenije preko zene vlasnika hotela na Bledu. On je sa svojim automobilom prebacivao Kardeljeve kurire iz Dolenska u Gorensko, Stajersku, Korusku, Primorsku i obratno. Partizanima su govorili da je on toboze obavestavao nase jedinice o nemackim namerama, ma da su jugoslovenske jedinice u tom sektoru trpele strasne gubitke. Jedan za drugim bila su unistena tri partizanska staba. U partizanskim jedinicama bilo je gestapovaca, od kojih su neki bili komandanti bataljona. Kardelj je objasnio tu "pomoc" od strane "Jozice" time, sto je on Poljak clan socijal-demokratske partije koji je izrazio spremnost da pomaze partizanima.
Kapitulaciju Nemacke "Jozica" je docekao mirno na Bledu, postavljajuci sta vise zahteve, oslanjajuci se na veze koje je on imao sa Kidricem i Kardeljem. Cim je on poceo da provaljuje veze koje je imao sa rukovodstvom, titovci su ga, odmah posle rata, hitno likvidirali…
Za vreme rata mnogi partijski rukovodioci, medju njima i clanovi CK, ginuli su tajanstveno. Moze se sa sigurnoscu tvrditi da za nasu partiju nema vise tajni o stvarnim uzrocima smrti nasih najboljih drugova. O ovome najrecitije govori slucaj s Lolom Ribarom. Neposredno pred letenje Lole Ribara avionom u inostranstvo, sto je bilo poznato samo Titu, Kardelju, Djilasu, Rankovicu i njihovim engleskim prijateljima iz vojne misije, doleteo je ustaski avion i na zemlji unistio avion kojim je trebao da leti Ribar i ubio samog Ribara.
Jos zagonetnije, odmah posle oslobodjenja Beograda, poginuo je clan Politbiroa CK KPJ Ivan Milutinovic. CK je saopstio da se Milutinovic utopio, ali kako, pod kakvim okolnostima, kuda je isao i s kime, do danasnjeg dana ostala je tajna za sve, osim za kliku Tita-Rankovica.
To su samo neke cinjenice koje ilustruju izdajnicku delatnost fasisticke bande Tita-Rankovica u proslosti.
Saopstavajuci o ovim cinjenicama, ja to cinim sa punom odgovornoscu za njihovu tacnost pred svojim narodom i svetskom javnoscu. Neka znaju narodi Jugoslavije o tome kakve su namere i kuda vode nasu zemlju najcrnji neprijatelji u istoriji naroda Jugoslavije - fasisticka banda Tita-Rankovica.
Iz svega ovoga moze se izvesti samo jedan jedini zakljucak, da je Titova klika stari klasni neprijatelj, imperijalisticka agentura, koja se dugo krila u radnickom poketu Jugoslaviji.
Jugoslovenski komunisti i patrioti potpuno su svesni toga, da je njihov prvi i neodlozni zadatak obaranje i kaznjavanje te zlocinacke fasisticke bande koja nam je nanela toliko nesrece i sramote. Nema sumnje da ce jugoslovenski komunisti ispuniti ovaj zadatak. Neka prijatelji Jugoslavije u to ne sumnjaju.
("POD ZASTAVOM INTERNACIONALIZMA", Broj 11 od 15. X. 1949, str. 4, Organ Jugoslovenskih komunista-politemigranata u NR Rumuniji)
Nacisticka klika Tito-Rankovic
Pise: Dusan Bukovic
CLANAK PERE POPIVODE
Medju mojim spisima i u mojoj "arhivi" nasao sam jedan clanak Pere Popivode, general-majora Jugoslovenske armije. Popivoda je pobegao iz Jugoslavije u Sovjetski Savez 1948 godine, za vreme strasnih pogroma kada je Brozova fasisticka klika, Udba i milicija hapsila politicke protivnike i inscenirala njihova ubistva pod raznim izgovorima... On je opisao u ono vreme veliku senzaciju koju je u svetskoj javnosti proizveo njegov clanak o "Izdajnickoj delatnosti klike Tita-Rankovica u periodu narodno-oslobodilacke borbe jugoslovenskih naroda". Clanak je izasao u informbirovskom listu "Pod Zastavom Internacionalizma", koji su izdavali jugoslovenski komunisti polit-emigranti u NR Rumuniji. On je i danas od interesa za razoblicavanje izdajnicke uloge SPIRIDONA MEKASA, koji nam je bio poznat kao Josip Broz Tito i kao agent britanskog obavestajnog intelidzens servisa, EASTERN EUROPEAN FEDERALIST CLUB-a sa sedistem u Londonu i Rimskog katolickog instituta INTERMARIUMA sa sedistem u Rimu… Na nasu srpsku zalost poznat je i po tome da je zloupotrebio srpski narod da se bori protiv sopstvenih interesa. Kao i svaki izdajnici, tako su i “srpski” komunisti prelazili preko interesa svoje otadzbine i svoje nacije iz koje su poticali. Potpuno su zanemarili cinjenicu da i u drugim ideologijama, dogmama i nacionalizmima ima imperijalizma, ali ih nisu napadali jer su vaspitavani da brane pravo tzv. “ugnjetenih nacija” na samopredelenje i otcepljenje… Tako ih je ucio i Staljin a tako ih je ucila i Kominterna, da oni “imaju pravo i duznost da svakog socijalistu ugnjetacke nacije, koji ne vodi ovakvu propagandu, smatramo imperijalistom i nitkovom” (Vidi: Staljin J, Pitanje lenjinizma, Beograd, 1946, str. 60).
Ovaj clanak je predan nekolicini saradnika izvesnih medija i novinarskih agencija i niko ga nije hteo da objavi.
On u celosti glasi:
Pero Popivoda
(general-major Jugoslovenske Armije)
IZDAJNICKA DELATNOST KLIKE TITA-RANKOVICA U PERIODU NARODNO-OSLOBODILACKE BORBE JUGOSLOVENSKIH NARODA
Sadasnji fasisticki upravljaci Jugoslavije, a u prvom redu njihov glavesina Tito, vec mnogo godina se bave hvalisanjem svojih "zasluga", koje su toboze oni stekli za vreme narodno-oslobodilacke borbe u Jugoslaviji protiv fasistickih okupatora. Sada je poznato da su mnogi ljudi iz rukovodstva takozvane KPJ vec odavno placeni agenti imperijalistickih obavestajnih sluzbi. Cinjenice o podloj delatnosti klike Tita-Rankovica potvrdjuju se i time, sto su Tito i njegovi pomocnici jos u toku rata bili zakleti neprijatelji narodno-oslobodilackog pokreta u Jugoslaviji.
Sada mnoge cinjenice, koje su ranije bile poznate jugoslovenskim partizanima, primoravaju nas da ponovo razmotrimo dogadjaje iz doba rata. Sada je jasno zasto je narodno-oslobodilacki pokret u Jugoslaviji od prvih dana ustanka protiv okupatora prolazio vise puta kroz ogromne poteskoce, a partizanske jedinice trpele velike gubitke, i to pre svega u ljudstvu. Partizanski pokret je vise puta prezivljavao teske krize, a iz poslednje krize u 1944 godini izasao je samo zahvaljujici energicnom nastupanju Sovjetske Armije na Balkanu, zahvaljujuci neposrednoj i odlucujucoj pomoci nasoj Narodno-oslobodilackoj Armiji od strane bratske Sovjetske Armije.
Kao clan KPJ, aktivni ucesnik partizanskog pokreta i rukovodilac niza jedinica narodne armije od prvog dana ustanka do kraja rata, nalazeci se u raznim krajevima Jugoslavije, imao sam mogucnosti da na sopstvenom iskustvu vidim rezultate tih zlocinackih dela, koje su Tito i njegovi saucesnici, pocinjuci od 1941 godine, tajno sistematski sprovodili.
Sada, kada je spijunska Titova banda konacno raskrinkana za svoje zlocine prema narodima Jugoslavije i narodima drugih zemalja, neophodno je napomenuti neke nepobitne cinjenice iz perioda rata. Poznato je da su jugoslovenski partizani u periodu narodnog ustanka u Crnoj Gori, koji je buknuo u julu 1941 god., uspeli za kratko vreme da ociste od okupatora gotovo citavu Crnu Goru, izuzev tri grada (Cetinja, Podgorice i Niksica), koji su bili blokirani partizanskim jedinicama. Usled toga bile su opkoljene desetine hiljada vojnika i oficira okupatorske vojske.
Borba protiv okupatora vodjena je uspesno do kraja leta 1941 godine kada su u Crnu Goru stigli Milovan Djilas i Mosa Pijade u svojstvu delegata CK KPJ. Crnogorskom narodu bilo je neshvatljivo sve to sto se dogodilo po dolasku tih delegata. Sada, posto su postala poznata podla dela tih okorelih spijuna izdajnika razumljivo je za koga su i po cijim direktivima u to vreme u Crnoj Gori radili ti delegati". U to vreme dok je Mosa Pijade poceo da organizuje masovna streljanja aktivnih partizana i medjusobno da zavadja Crnogorce, raspirujuci njihovu staru plemensku mrznju, Djilas je zahtevao da se prekine oruzana borba protiv okupatora. Bila je dostavljena direktiva i saopstenje CK partije sa potpisom Djilasa - gde se govorilo o revoluciji koja je toboze buknula u Bugarskoj, kao i o tome da su jedinice Sovjetske Armije vec usle u Jugoslaviju. Narod je likovao, no uskoro je shvatio da su Djilasova "saopstenja" unapred lazno smisljena. Usled toga nastupila je demoralizacija narodnih masa i nepoverenje prema komunistima.
Okupatori su ubrzo otpoceli ofanzivu protiv partizana, koja je svuda pracena unistavanjem sela i gradova, masovnim streljanjima i teranjem ljudi u koncentracione logore. "Delegati" Djilas i Pijade izdali su direktivu, trazeci da definitivno likvidiraju partizanski pokret, u kojoj su predlagali da se partizanski odredi razdele na po 2-3 coveka i da se te male grupe kriju od okupatora. Zbog toga je okupatorima uspelo da pohvataju, bace u koncentracione logore i uniste nekoliko hiljada partizanskih boraca. Pomenuta direktiva dovela je do toga da narod nije hteo da krije partizane i nazivao ih je izdajnicima. Uprkos "direktive" jedan manji deo partizana-komunista probio se u Bosnu i sjedinio se sa srpskim i hrvatskim partizanima.
To su nepobitne cinjenice, koje do tancina zna svaki Crnogorac i Crnogorka.
U martu 1943 godine, tokom cetvrte ofanzive fasista protiv Narodno-oslobodilacke Armije Jugoslavije, Nemci su iznenadno i na veliko cudjenje boraca-partizana predlozili nasoj komandi pregovore za primirje. Hitlerovci su dobro znali da se partizani nalaze u vrlo teskom polozaju i slozenoj situaciji. Partizanske jedinice je vezivalo oko pet hiljada ranjenika, tifus je kosio borce, Nemci su zatekli nespremne nase jedinice. Do poslednjeg dana rukovodstvo nije govorilo o tome da neprijatelj priprema ofanzivu. Radi toga je bilo cudno da su Nemci bili inicijatori primirja. Na pregovore s Nemcima otisao je, u ime CK i Vrhovnog staba, Titov sluga Velebit, koji je posle rata razoblicen kao engleski spijun. On se sastao s nemackom komandom negde u dolini reke Rame. Nemci su bili "velikodusni", predlozili su primirje, koje je Tito prihvatio. Neke nase jedinice su namerno prekrsile primirje i napale Nemce, jer su borci poceli da protestvuju protiv ma kakvih pregovora s neprijateljem. "Tito namerava da prevari Nemce", - tako je bilo zvanicno objasnjenje koje su saopstili partizanima.
No, vrlo brzo posle toga partizani su se ubedili, da su njih, a ne Nemce, podlo obmanuli Tito i njegovi pomocnici. Kao rezultat pregovora s Nemcima, glavnina partizanskih snaga (oko 25.000 ljudi) bila je opkoljena u reonima bazena reke Tare i Pive. Titovci su u tome periodu hitno uputili nacelnika Vrhovnog staba druga Arsu Jovanovica da rukovodi vojnim operacijama u Sloveniji, a drug Sreten Zujovic bio je jedini clan rukovodstva, koji se kategoricki suprostavljao Titovom operativnom planu. Zujovic je predlozio svoj plan, koji su odbacili Tito, Djilas i Rankovic. Posle toga Zujovic se obratio borcima prve divizije i jos u toku prve noci uspeo da bez gubitaka izvede diviziju iz neprijateljskog obruca. Drugu Zujovicu je uspelo da osobodi deo partizana, napadajuci neprijatelja s ledja snagama dvizije. Nemci su stegli obruc oko osnovne grupe partizana u dolini reke Sutjeske. Nastupila je panika, Djilas se sakrio, ranjenici su masovno poceli da vrse samoubistva. Tito i Rankovic su izabrali najsvezije jedinice i, spasavajuci svoju kozu, uspeli da se probiju kroz obruc.
Do danasnjeg dana niko ne zna kako i kuda se probio Tito, to je ostala tajna za nas partizane. Prepusteni od strane rukovodstva na milost i nemilost sudbine partizanski komandanti na celu svojih jedinica jurisali su na fasiste i gotovo svi izginuli. Nemci su brzo razbili partizanske jedinice i poceli zverski da istrebljuju ranjenike. Na tom mestu (2-3 kv. km.) poginulo je vise od deset hiljada boraca, od kojih 4.500 ranjenih i vise od pedeset narodnih heroja. Tako su se zavrsili pregovri Tita i Velebita s Nemcima. To su cinjenice od kojih se Tito ne moze sakriti i za koje on posebno mora da odgovara pred narodima Jugoslavije.
Jugoslovenski narodi treba da znaju, da je Sutjeska i sve sto se tamo dogodilo bilo rezultat najsramnijeg i najpodlijeg izdajstva u periodu narodno-oslobodilckog rata, koje je direktno izvrsila banda Tita-Rankovica. Sutjeska je najteza optuzba za danasnje fasisticko rukovodstvo Jugoslavije na celu sa Titom. O slavi na Sutjesci moze se govoriti imajuci u vidu podvige partizana, heroizam boraca, legendarnost podviga Save Kovacevica i drugih partizanskih boraca i komandanata.
U vezi s tim potrebno je napomenuti i o vezama Tita sa engleskim generalom Maklinom i Randolfom Cercilom, koji sada iz Londona hvale Tita, nazivajuci ga "milim i dragim drugom". Samo jedna cinjenica iz ove Titove veze sa imperijalistima razjasnice tu "ljubav" i "intimnost". Kada je 1944 godine, na Vrhovni stab u Drvaru bio izvrsen nemacki desant iz vazduha u toku bitke, izmedju ostalih u nemacke ruke pao je i Stojan Pribicevic, poreklom Jugosloven, americki podanik i clan americke vojne misije. Tito je uspeo preko Randolfa Cercila, da Nemci i ustase kroz nekoliko dana povrate Vrhovnom stabu Pribicevica,
koji je vec bio odveden u Zagreb. Poznato je da za vreme desanta Tito nije hteo da se probija i hteo je da se preda Nemcima. Sreten Zujovic i Arso Jovanovic pod pretnjom oruzja primorali su ga da napusti pecinu gde je bio Vrhovni stab. Ovo je nasiroko poznato medju partizanima i time se medju nama objasnjavala mrznja Tita prema Zujovicu i Jovanovicu.
1941 godine u ruke Gestapoa pao je Rankovic, koji je bio poznat beogradskoj policiji kao jedan od clanova Politbiroa CK KPJ. U to vreme, dok su Nemci i nedicevci streljali i vesali sve simpatizere kompartije i narodno-oslobodilackog pokrta, Rankovic je uskoro posle hapsenja premesten u bolnicu, a zatim se pod vrlo sumnjivim okolnostima najedanput nasao na slobodi. Za komuniste u to vreme bila je isfabrikovana zvanicna titovska verzija, da su "oslobodjenje" Rankovica ostvarili komunisti pomocu "organizovanog begstva" iz zatvorske bolnice. Nema sumnje da su prebacivanje Rankovica u bolnicu stvarno izveli gestapovci na osnovu prethodnog sporazuma, da bi zamaskirali njegovo oslobodjenje.
Danasnja zlocinacka gestapovska aktivnost Rankovica u Jugoslaviji ubedjuje sve postene ljude u to, da njegovo "oslobodjenje" iz gestapovskog zatvora nije bilo slucajno. General-major Miladin Jovanovic, koji je bio "oslobodjen" zajedno sa Rankovicem, govorio je 1942 godine, nama - nekolicini drugova iz Prve proleterske jugoslovenske brigade, da ih nisu silom oslobodili nego u dogovoru s Nemcima.
Na taj nacin su bile oslobodjene iz gestapovskih ruku Djilasova zena Mitra Mitrovic - Djilas i Kidriceva zena Marieta Kidric. Prvu su pratili Nedicevi zandarmi do oslobodjene teritorije, a Kidricevu zenu su dovezli automobilom gestapovci i predali je direktno CK-u Kompartije Slovenije.
Veze danasnjeg fasistickog rukovodstva Jugoslavije sa nemacko-italijanskim fasistickim okupatorima jasno se vide i po tome kako se drzao, radio i ziveo u toku citavog rata clan CK Svetozar Vukmanovic-Tempo. Taj covek je ziveo legalno u gradovima, koji su bili pod vlascu okupatora, lecio se u bolnicama i slobodno se kretao po okupiranoj teritoriji. Do rata Vukmanovic je bio nekoliko puta u zatvoru i bio je dobro poznat staroj policiji, koja je sva bila u sluzbi okupatora. Pa ipak mu to nimalo nije smetalo da se nekoliko godina nalazi na neprijateljskoj teritoriji. Te cinjenice koje su navedene i u nizu knjiga zvanicno izdate od strane klike Tita-Rankovica, razoblicavaju Tempa i njemu slicne kao stare "prijatelje" okupatora.
Ko je taj Vukmanovic? O tome svedoce sledece cinjenice. U pocetku 1942 godine, Vukmanovic se nalazio u Sarajevu kao delegat CK i tamo je rukovodio partijskom organizacijom. Dogodila se krupna provala, usled cega je potpuno bio unisten partijski aktiv Sarajeva (vise od 150 komunista), ostao je ziv jedini Vukmanovic! Jos u tom periodu partizani su sa ironijom govorili: ili je Vukmanovic madjionicar, ili ima neke dobre veze sa neprijateljem. Poznato je, na primer, da je on bez ikakvih poteskoca u pocetku 1942 godine otpravio vozom iz Sarajeva u Ljubljanu Kardelja i Ivana Maceka, sadasnjeg zamenika pretsednika vlade Slovenije. Na putu su oni navratili u Zagreb (!) i tamo ostali oko dva meseca, "krijuci se" u kuci Vlatka Velebita. Kasnije je Macek pricao partizanima kako se na falsifikovanim dokumentima potpisao svojim pravim prezimenom i da su to primetile ustase, ali je Velebitu uskoro "uspelo" da ih spase!
Upravo u to vreme, kada su tako uspesno "oslobadjali" Rankovica, zene Djilasa i Kidrica, kada se Vukmanovic mogao slobodno da krece pred nosem neprijatelja i da se leci u ustaskim bolnicama, po zatvorima su bili unisteni najbolji jugoslovenski revolucionari, komunisti-heroji - Ognjen Prica, Bozidar Adzija, August Cesarec, Otokar Kersovani i mnogi drugi. Titovsko rukovodstvo nije naslo nacina da ih oslobodi, ma da su drzani u zatvoru jos od marta 1941 godine. Treba napomenuti da su neki od pomenutih drugova, kao Prica bili clanovi CK KPJ i otvoreni protivnici Tita i njegove politike jos pre rata. Iz toga se vidi da su Tito i Rankovic zajedno sa fasistima unistavali najodanije i najproverenije partiske kadrove Jugoslavije.
Cinjenice govore i o vezama Titove klike sa gestapovskim agentima. O ovome svedoci, izmedju ostalog, veza CK KP Slovenije u toku citavog rata sa italijanskom Ovrom i Gestapom. Koliko su tesno bili povezani sa okupatorima rukovodioci CK Slovenije - Kardelj i Kidric, govore svima poznati podaci o "pomoci" partizanima od strane nacelnika Gestapoa Slovenackog primorja po nadimku "Jozica", koji je imao rezidenciju na Bledu. On je uspostavio vezu sa CK KP Slovenije preko zene vlasnika hotela na Bledu. On je sa svojim automobilom prebacivao Kardeljeve kurire iz Dolenska u Gorensko, Stajersku, Korusku, Primorsku i obratno. Partizanima su govorili da je on toboze obavestavao nase jedinice o nemackim namerama, ma da su jugoslovenske jedinice u tom sektoru trpele strasne gubitke. Jedan za drugim bila su unistena tri partizanska staba. U partizanskim jedinicama bilo je gestapovaca, od kojih su neki bili komandanti bataljona. Kardelj je objasnio tu "pomoc" od strane "Jozice" time, sto je on Poljak clan socijal-demokratske partije koji je izrazio spremnost da pomaze partizanima.
Kapitulaciju Nemacke "Jozica" je docekao mirno na Bledu, postavljajuci sta vise zahteve, oslanjajuci se na veze koje je on imao sa Kidricem i Kardeljem. Cim je on poceo da provaljuje veze koje je imao sa rukovodstvom, titovci su ga, odmah posle rata, hitno likvidirali…
Za vreme rata mnogi partijski rukovodioci, medju njima i clanovi CK, ginuli su tajanstveno. Moze se sa sigurnoscu tvrditi da za nasu partiju nema vise tajni o stvarnim uzrocima smrti nasih najboljih drugova. O ovome najrecitije govori slucaj s Lolom Ribarom. Neposredno pred letenje Lole Ribara avionom u inostranstvo, sto je bilo poznato samo Titu, Kardelju, Djilasu, Rankovicu i njihovim engleskim prijateljima iz vojne misije, doleteo je ustaski avion i na zemlji unistio avion kojim je trebao da leti Ribar i ubio samog Ribara.
Jos zagonetnije, odmah posle oslobodjenja Beograda, poginuo je clan Politbiroa CK KPJ Ivan Milutinovic. CK je saopstio da se Milutinovic utopio, ali kako, pod kakvim okolnostima, kuda je isao i s kime, do danasnjeg dana ostala je tajna za sve, osim za kliku Tita-Rankovica.
To su samo neke cinjenice koje ilustruju izdajnicku delatnost fasisticke bande Tita-Rankovica u proslosti.
Saopstavajuci o ovim cinjenicama, ja to cinim sa punom odgovornoscu za njihovu tacnost pred svojim narodom i svetskom javnoscu. Neka znaju narodi Jugoslavije o tome kakve su namere i kuda vode nasu zemlju najcrnji neprijatelji u istoriji naroda Jugoslavije - fasisticka banda Tita-Rankovica.
Iz svega ovoga moze se izvesti samo jedan jedini zakljucak, da je Titova klika stari klasni neprijatelj, imperijalisticka agentura, koja se dugo krila u radnickom poketu Jugoslaviji.
Jugoslovenski komunisti i patrioti potpuno su svesni toga, da je njihov prvi i neodlozni zadatak obaranje i kaznjavanje te zlocinacke fasisticke bande koja nam je nanela toliko nesrece i sramote. Nema sumnje da ce jugoslovenski komunisti ispuniti ovaj zadatak. Neka prijatelji Jugoslavije u to ne sumnjaju.
("POD ZASTAVOM INTERNACIONALIZMA", Broj 11 od 15. X. 1949, str. 4, Organ Jugoslovenskih komunista-politemigranata u NR Rumuniji)
Из ове наше победе, рађа се сунце слободе!
![[Слика: Is,%20slika%203.jpg]](https://www.antenam.net/uploads/00/00/dapcevic/Is,%20slika%203.jpg)