[Милослав Самарџић]

Спремам Борину књигу ''Последњи рапорт'' за дигитално издање, па је поново читам.
Пошто је сада актуелна тема о 27. марту и Априлском рату, због ТВ серије ''Равна Гора'', ево неолико страница о томе.

Бора је марта и априла 1941. био командир ПВО батерије у Краљеву. Ево како описује догађаје од 25. и 27. марта 1941:

Мој командант дивизиона капетан Стојковић и командант ваздушне зоне потпуковник Трампуж обишли су ме и изразили своје задовољство на готовости батерије за дејство.
На непуних педесет метара од топова, налази се кућа Богдана Лазаревића, у којој сам сместио своју канцеларију и телефонску централу. Са прозора своје собе, у стању сам да видим цео положај и да пратим рад на њему. Мој домаћин Богдан, необично добар и симпатичан сељак, ради иначе у фабрици вагона у Краљеву. Свакога дана, када се са посла врати, куца бојажљиво на моја врата и када добије потврдан одговор, улази са шишетом ракије, да ме понуди и да се мало са мном разговори.
Као и сви остали и Богдан је забринут развојем ситуације. Он жели да му ја дам објашњење, и да га охрабрим да нећемо ићи са Немачком, као што су то до сада скоро сви у Европи урадили. Шта могу да му кажем, већ да има поверења у нас, у војску, да ми нећемо дозволити да мирно посматрамо пролаз немачких колона кроз нашу земљу. То он и жели да чује и као да сам ја свемоћан, умирује се брзо.
Са војницима је исто. Скоро свакодневно чујем од по некога:
– Е, неће ово бити исто као лани и преклани! Све ми мирише да ће бити гужве. Али ми нећемо да се предајемо Хитлеру, јел` те г. капетане!
– Дабоме да нећемо. Нико на то и не мисли, – одговарао сам им на то.
Купио сам „Србијански венац“ и свакодневно читам војницима по неколико ствари. Особито песму о Србији. Осетио сам нагонски да ће и овом приликом само Срби иступити мушки. Посматрао сам њихова лица за време читања. Добре сељачке душе не могу да прикрију узбуђење и понос на јунаштво Јелићевих витезова. Сузе теку низ образе.
Приближавао се 25. март. Ситуација је била све тежа и тежа. Нико ми ништа више не говори, ништа ме не пита. То је оно чега сам се највише плашио, повлачење у себе. Појачао сам рад и вежбе до крајњих граница. Стално сам са војницима, на раду и на обедима, па чак и када спавају. У слободним часовима са њима скачем, трчим, играм фудбал, само да не мисле о нашем заиста тешком положају. Па ипак, у сред највећег рада, запитао би ме понеко:
– Зашто све то г. капетане вежбамо, када ћемо се морати вратити кућама, када Шваба буде ушао овде?
У таквој прилици не могу да одговорим ништа. Знам да су Цветковић и Цинцар-Марковић отишли у Беч на разговоре. Да ли ће потписати тај проклети Пакт?

*****

Данас сам сишао у Краљево. Разговарао сам са осталим командирима које сам тамо затекао. Покушао сам да их убедим у оружану интервенцију ако би се потписао Пакт о приступању Југославије силама Осовине. Сем капетана Леониде Паханија остали су били неодлучни. Нису ни сами знали какав став треба да заузму. Знали су једино то да је приступање Пакту наша пропаст. Ни слутио нисам да је у том моменту у Београду било већ све припремљено за обарање овога режима.
Затекао сам овде и свога зета. Он је био мобилисан такође у штаб ваздушне зоне у Краљеву. Био је забринут и уплашен. Питао ме за савет. Рекао сам му да причека још мало.
Код куће, где сам свратио први пут после петнаест дана, ситуација као и на сваком другом месту. Жена ме брижно гледа. Избегава да ми поставља питања.
Када сам после ручка слушајући радио сазнао да је потписан Пакт, осетио сам да се нешто преломило у мени. Потребно је било одлучити се на нешто и радити брзо. Мој зет са др Властом, који је иначе дошао да прегледа моју болесну девојчицу, дотрчао је усплахирен да ми саопшти оно што сам већ знао. После краћег разговора саопштио сам им своју одлуку да се пребацим у Грчку. Мој план је био: колима свога зета, у која прикрити два митраљеза, са тројицом мојих најбољих војника и зетом да кренемо 27. марта и пребацимо се у Грчку. Поверио сам зету да се постара за бензин, преко командира рефлекторске чете, и да купи потребну резервну храну. Саветовао сам такође да понесе добре ципеле и најпотребније ствари, јер ћемо код границе бити принуђени да оставимо кола и идемо пешице.
Пошто је он отишао да те послове свршава, кренуо сам и сам ка положају. Пролазећи кроз Краљево наишао сам на масу света, која је демонстрирала против Пакта. Чуо сам шапат иза својих леђа:
– Да ли ће нас бар они спасити Немаца?
На положају све мртво. Ни реч се не чује. Одлазим право у своју собу, како бих избегао непријатна питања, која ће уследити. Али, ту ме Богдан већ чека. Тешим га како најбоље умем. Осећам и сам да нисам убедљив.

*****

Данас треба да кренем и напустим батерију. Тешко ми је да се одвајам од војника и топова, са којима сам се тако сродио. Ипак, то је једини пут. Пре поласка желим да се са њима опростим.
Било је 7 часова изјутра. Војници су ме чекали постројени пред топовима. Одговорили су ми на поздрав, али без оног уобичајеног елана, тако својственог њима. Почео сам да им говорим.
Мој телефониста, каплар Лукић, трчи ми у сусрет. Не може да сачека да ми приђе као што то увек ради, већ још са неколико метара почиње да говори:
– Господине капетане, влада је оборена... Краљ је ступио на престо... Нову владу образовао ђен. Симовић... То је извештај који сам баш сада примио из дивизиона.
О, Боже! Да ли ја ово заиста чујем?
– Ко ти је саопштио, – питам Лукића.
– Лично командант дивизиона, – одговара овај одмах.
Како је сада било лако наставити започети говор. Оно што сам прижељкивао најзад се остварило. Као неком чаробном палицом, тако је изглед моје батерије за секунд био измењен. Говорио сам им да нам је и овом приликом Бог помогао да мушки иступимо и нађемо свој пут.
– Живео, живео, живео! – проламало се положајем, када сам поменуо младога краља, око кога треба сви да се сврстамо и мушки бранимо своју независност. Скренуо сам им пажњу да тек сада долазе часови искушења, али да ја у њих имам пуно поверење. Тражио сам само да следују мој пример. Дао сам вољно, али скрећући им пажњу да се не удаљавају од положаја, јер се може десити да понижени дојучерашњи пријатељ потражи тренутно задовољство.
У Краљеву, где сам после неколико часака стигао, све ври од живота и весеља. Људи се грле и љубе по улицама. Чак и онај ко ме не зна, поздравља ме срећним осмехом и са 'живео'! Љубим се са командантом дивизиона, кога срећем на улици. Честитамо један другоме. Талас одушевљења расте без прекида. Код куће исто тако. Срећан сам да могу да не извршим намеравани план, јер ће ми се дати прилика и овде, на родној груди, да покажем оно што сам имао намеру да радим у Грчкој. Зету сам саветовао да оде до Београда и поведе све наше у Аранђеловац. Свестан озбиљности положаја и поред свег одушевљења, враћам се журно на свој положај.

То је то. Јасно се види расположење народа.
Никако се не уклапа у теорију о енглеским плаћеницима...
Подсећам и на овај чланак:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...sc&start=0

[Милослав Самарџић]

Априлски рат, ово је отприлике од 10. априла па даље:

Већ смо три дана на положају, дејствујући нормално на непријатељске авионе. Као и раније, никаквих података о непријатељу. Јутрос рано чуо сам артиљеријску ватру са правца Крагујевца, која није престајала цео дан. Тражио сам обавештења, али као и увек, нико ништа није знао. Па ипак, штаб ваздушне зоне, не обавештавајући ме о томе, почео је да се евакуише и то чак за Ужице. Ово сам случајно сазнао од свога комесара хране, који је отишао да прими потребно следовање. Када сам после неколико часака затражио објашњење по овоме, као и инструкције за даљи рад, речено ми је да се не узрујавам и да ћу добити потребна наређења.
Ноћ је пала. Артиљеријска ватра са правца Крагујевца још није престајала. Око 2 часа изјутра, командант дивизиона наређује ми хитно промену положаја и поновни прелаз на другу обалу реке. Ово је сада лакше извести јер је време лепо, а и располажем превозним средствима.
(...)
Већ је скоро подне. Од непријатеља ни помена. Кренуо сам у Пољопривредну школу да се телефоном обавестим о задатку. Успут сам срео команданта В.О. Краљева, како са неколико официра стоји поред друма, где га је чекао аутомобил, чији је мотор радио. На моје питање шта имам да радим, одговорио ми је да имам да останем све док мостови не буду дигнути, док има муниције и док се заштитница не повуче. После овако конфузне заповести заиста нисам знао шта имам да радим. Заштитница није ни постојала, јер сем пет батерија топова и две митраљеске чете никога више није било. Мостови ће се дићи свакако чим се непријатељ приближи, те ако одступим одмах по томе, онда нема никакве користи да сада седим. Најлогичније је било остати док се има муниције, али је мене интересовало да ли треба да се повлачим или уништавам оруђа, пошто ме мисао о поновном уређеном отпору, на планинском земљишту код Ужица, није никако остављала.
Кренуо сам стога ка школи, док је мој командант В.О. Краљева продужио за Чачак. Добити везу преко сталних поштанских линија била је заиста права уметност у овом часу. Моје покушаје прекинула је артиљеријска ватра, која је са свих страна почела да пролама ваздух. Непријатељска зрна почела су да лупају по згради. Стакла су почела да се ломе.
Почело је, значи – синуло ми је кроз главу. Оставио сам телефон и истрчао напоље где ме је пред вратима мој шофер мирно очекивао. Улазећи у свој положај био сам просто однет страховитом експлозијом својих топова, који су са своје стране, под командом поручника Вељковића, почели да поздрављају долазак немачких тенкова.
Још ошамућен, примио сам команду. Окренуо сам се и двогледом почео да осматрам положај. Једна ескадрила Ме-110 летела је изнад мене, пратећи напад немачких тенкова. Неколико страховитих експлозија, које су једна за другом заглушиле уши свих нас, говориле су да су мостови на р. Ибру и Морави дигнути у ваздух, као и фабрика авиона. Густ црни дим дизао се са тих места. Око мене свуда кркља. Митраљирање са авиона се и не чује. С времена на време видим само бели траг светлећег метка.
Сада дејствујем на авионе. Покушавам да објединим рад топова и да дајем поправке. Све је узалуд. Мој се глас уопште не чује. Чуди ме само да нас нико не погађа, када зуји на све стране око наших ушију. Немачки тенкови појавили су се на ивици Рибничке косе. Наређујем да половина батерије гађа на њих. Која само корист, када моја муниција нема ударних справа које сам узалудно тражио још од дана мобилизације. Потребно је да зрно непосредним ударом у тенк истог онеспособи, а свако ко има и мало појма о гађању покретних циљева, зна колико је то тешко.
Колико већ траје ова хука и бука? Изгубио сам појам о времену. Гледам на сат, већ два и тридесет. Вође оделења долазе трком до мене и извештавају ме да нема више муниције. Од Миљевића не могу да узмем јер и он нема више. Даље остајање је бесциљно. Наређујем да се топови извуку на пут и да камиони приђу. Хаубички дивизион такође се спрема на повлачење. Непријатељ се повукао позади косе, напад на Краљево је одбијен, а ми се повлачимо.

[Милослав Самарџић]

Занимљиво је и ово, са самог почетка књиге:
''Моја батерија је била састављена од два топа М 28а, са потребном мерничком групом и митраљезима за ниску заштиту. Топови су били одлични и батерија је важила за једну од најбољих.''
На једном месту пише да Немци нису успели да баце ни једну бомбу на Краљево - све авионе одбила је ПВО прецизном ватром.

[Милослав Самарџић]

Ево објашњења за оне слике војника у југословенским униформамам са кукастим крстовима на рукавима. Сцена из касарне у Краљеву, крајем априла, где се Бора нашао као заробљеник:

У очи ми нарочито падају војници у нашој униформи, са белом траком око рукава, на којој је утиснут кукаст крст и натпис „фолксдојчер“. То су они чланови немачких мањина, који су такође уделовали у погребу Југославије, на жалост као њени грађани и војници, са свим правима која су, стицајем политичких прилика, готово увек била већа него права српског сељака. Било је просто невероватно како су се ти људи брзо отресли свега што их је за Југославију везивало (сем униформе, на коју су морали да чекају још који дан) и прихватили улогу окупатора, утркујући се да својом грубошћу према дојучерашњим друговима покажу сву љубав и оданост Хитлеру. У логорима где није било југословенских Немаца, ову улогу су на жалост одлично вршили хрватски официри и подофицири.
Ударци корбача тргли су ме из размишљања. Када сам погледао у том правцу опазио сам једног кривовратог фолксдојчера како бесно шиба по гомили војнике, желећи да их сврста у редове и поведе на радове. Немачки стражари су подругљиво посматрали ову сцену.

[Милослав Самарџић]

Нема баш много везе са темом... али како је Бора описао Калабића и Гарду:

Никола Калабић, у новом тамном сукненом оделу, које је било нека мешавина народне ношње и униформе, опасан прописно, са целокупном ратном опремом официра на себи, прилазио нам је оштрим војничким кораком. Он се заустави пред Сајцом, па пошто га оштро поздрави громогласним гласом, рапортира му:
– Господине пуковниче, стање у Горској краљевој гарди ратно је. Ја сам капетан друге класе Никола Калабић.
Док се он руковао са Сајцом, ја сам га детаљније посматрао. Снажних плећа, густе црне браде и косе држао се необично достојанствено. Иако обучен у грубо сеоско одело, издвајао се од осталих. Кестењасте очи пријатно су се осмехивале. Није се ни по чему могло закључити да те очи могу бити хладне и неумољиве и да је та добричина и весељак страшни Никола Калабић. Загрлисмо се срдачно, а потом нас он поведе ка брежуљку на чијем се врху налазила трешњевичка црква.
Црквена порта била је препуна народа. Десна страна била је заузета од Јуришне бригаде гарде, а на левој је био народ из околних места. Већ на први поглед осетила се гвоздена дисциплина. Било је дивно видети ову шарену масу у којој су се истицале девојке у живописној шумадијској ношњи, са цвећем у рукама, и четници, који су војнички поздрављали америчке официре. У трен ока били смо засути цвећем. Са по најмање два венца око врата, кренули смо стазом посутом цвећем да обиђемо бригаду Горске гарде. Било ми је жао да газим тако дивне хризантеме, које су брале нежне руке девојака да би окитиле савезничке официре. Али, нисам могао да избегнем.
Гарда је била далеко боље наоружана него јединице које смо до сада видели. Дисциплина гвоздена.
Сваки командант батаљона, када смо се приближавали његовој јединици, вршио је војнички поздрав и потом се представљао Сајцу. Пуковник Сајц није могао да прикрије своје задовољство. Мени паде у очи велики број аутоматских оруђа и бацача бомби. Све у врло добром стању. Запитах Калабића и он ми одговори да је баш пре месец дана успешно опљачкао један немачки воз, из кога је запленио 96 лаких митраљеза, два бацача и огромну количину муниције. Све је то прошло без икаквих жртава. Заробљени Немци – пратиоци, били су пуштени када је цела операција завршена, да би се избегле репресалије над народом.
– Кад неће Савезници, ја се сам снабдевам, – весело је говорио Калабић, лупајући ме по рамену.

[Милослав Самарџић]

А како Рачића:

Мајор Рачић, командант Церско-мајевичке групе корпуса, стиже после пола часа. Ускоро и његова колона поче да се прикупља око Будимлије. Раније га нисам видео и на мене је направио јак утисак. У грубом сеоском оделу, са великом косом и брадом, он се ничим, сем држањем, није разликовао од својих људи.
(...)
Кретање је лако јер идемо друмом. Фарови камиона, који преносе делове корпуса мајора Рачића из Рогатице, сваки час нам засењују очи. Рачић се показао као вешт командант за брзо пребацивање трупа. Замишљао сам какво ће изненађење направити нашим нападачима, који су очекивали све – сем напада.
Сусрећемо се са колоном која се креће ка месту које смо напустили. У мраку иду лагано, лаким кораком, у савршеном маршевском реду. Немају оружје. То су резервни борци корпуса мајора Рачића, њих око 2.000, који ће се у току ноћи наоружати оружјем гарнизона из Прибоја.
(...)
Рачићев коњ грабио је веома брзо. Било је то дивно грло, грађено за планински терен и дуге маршеве. Рачић га је заробио од једног немачког официра. Сајцова млада кобилица тешко је следовала овај темпо, те је он свакога часа морао да нас стиже каскајући. Сумрак се брзо спуштао, а ми смо грабили ка с. Г. Оровици, где је требало да буде први застанак. Са Змајевца, који смо напустили око 4 сата, требало нам је добрих пет сати брзог јахања да би стигли тамо. Рачић је нарочито инсистирао да стигнемо исте вечери, пошто му је сутра била слава. Хтео је да јој ми присуствујемо по сваку цену. Ја сам такође желео да Американцима покажем тај лепи српски обичај.
– Како се ви проведосте оне ноћи, када сте требали да повратите с. Д. Раванци? – упитах га заинтересовано.
Слушао сам већ о тој борби у којој је неустрашиви Рачић потпуно уништио нашег нападача.
– Била је то једна од кратких али лепих борби, – поче он. – Кад ви сви напустисте Будимлију, ја тек заврших прикупљање. Имао сам око 250 бораца са дваестак аутоматских оруђа, па са њима почех журно да се пењем уз Варду. Није нам било тако лако, пошто смо целог дана били у покрету. Зато успесмо да се на врх попнемо тек у зору. Поделих људе на две колоне, па почех да се спуштам ка месту где је био главни штаб. Тек што избисмо на косу, кад приметих њихову колону како се креће ка Будимлији. Ни сањали нису да сам ја овде. Тиха команда и ми полегасмо нечујно као сенке. Приближавали су нам се безбрижно. Већ су били на око педесет метара. Чуо сам њихов разговор. За собом су вукли колону товарних коња, тешко натоварених.
– Стој, – дрекнух изненада, – а одмах затим командовах: „Пали!“
Отпоче гужва. Падали су као снопље. У забуни која код њих наста, распршташе се на све стране. Једна већа група појури ка шуми. Тамо их сачека моја друга колона. Све је то трајало непун сат. Заробио сам их око четрдесет. Остало је изгинуло или рањено. Запленио сам им целу архиву. Прегледао спискове. Ниједан Србин: све живи муслиман и усташа, а носили су назив „Херцеговачка дивизија“. Ето шта је пошло на Србију! Оно исто што нас је онако мучки клало 1941. године.
– Саслушавао сам заробљенике, – настави Рачић. – Међу њима био је и комесар бригаде. Казао ми је да су имали наређења да се споје са јединицом која је тада била у Рудом. Сазнао сам од њега да се све партизанске снаге пребацују ка Санџаку и да ће и сам њихов главни штаб прећи овамо. Нисам, ипак, успео да спасем животе двојици наших заробљеника, које су они синоћ ухватили. Обојица су била грозно мучена. Јован Петровић, из штаба Златиборског корпуса, био је још жив када смо до њега дошли. Избоден на деветнаест места, издахнуо је убрзо молећи нас да га осветимо. Када смо похватали стоку која се од борбе била распрштала, видели смо да је била натоварена напљачканим стварима. Наредио сам сељацима, који су почели да се бојажљиво искупљају, да сваки узме своје. Велики део сељака још у току ноћи био је одведен незнано куд, „зато што су сарађивали са нама“. Мучно ми је било да слушам плач жена и писку деце. Погледао сам још једном она два унакажена несрећника. Нисам се много мислио. Заробљеници су били осуђени на смрт. Пресуда је извршена војнички, а не ножевима, што су они практиковали, – заврши Рачић.

[Прст_у_ока_латиници]

Ствари су почели много пре Априлски пуч.....
Чак требао бих се потресети сви акције и дешавање у Краљевине још од 1938 године, ако не и раније!

---

http://www.palgrave.com/kr/book/9781349021963

[Перун]

Ствари су почели много пре Априлски пуч.....
Чак требао бих се потресети сви акције и дешавање у Краљевине још од 1938 године, ако не и раније!

---

http://www.palgrave.com/kr/book/9781349021963

Мартовски је пуч,а априлски је рат.
Ево једна емисија о 27.марту
https://www.youtube.com/watch?v=efx-ki3WmpQ

[Прст_у_ока_латиници]

Секција Д
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-desif...ca?page=25
Тих су за тајне операције,саботаже, дестабилизације, промену власт итд.
Е сад ја бих гледао јели Будимпест, Румунија, Грчка, Албанија су имали исту концентрације оваких обавештајце на једном местом. Чак бих гледао јели су имали особе ко су често путовали у Србији баш од тим престола.
На пример Julius Hanau ко је био на Солунског фронта је био регрутован од СИС мислим у 1938 године. Тај је покушао неколико пута да изврши акције у Краљевини. Гледало се да се блокира Дунав, поготово за плодвибе матријал што бих омогућило немачке војна индустрија итд.

Веч су енглези одавно знали да ће немци покушати да се изкрцавају на средног истока, зашто су били у незванично трци са енглеза за уље још од 1890тих. И то бих још објаснило зашто смо имали тих ратове са Отоманци, и зашто су се десиле.

[Прст_у_ока_латиници]

http://sas-space.sas.ac.uk/3395/1/Journa...Onslow.pdf