28-10-2016, 11:04 AM
ПЕТАР КОЧИЋ
ПРОМЕТЕЈ СА ЗМИЈАЊА
На стогодишњици обележавања преране и трагичне смрти великог и генијалног, српског, поетичног писца, врцавог и непокорног Петра Кочића /1877-1916/, народног трибуна, побуњеника, отпадника, аристократе духа, босанског мартира, страдалника и мученика, који је за живота више прогањан, осуђиван и кажњаван, више гладан и сиромашан био, него што је признања добио и основних услова за живот и рад имао, на тој стогодишњици обележавања смрти Прометеја са Змијања окупило су у САНУ једва стотинак људи да, у полупразној сали, обележе, како тако, један изузетан и непоновљив, херојски живот. Ако се у престоници српства сакупило, у сали наше највише научне и културне институције, једва стотинак поштовалаца дела Петра Кочића, док су у Кнез Михајловој, по лепом и сунчаном октобарском дану, шетале хиљаде доконих људи, само у оближњем ресторану и кафићу је седелео двоструко више људи него што нас је било у сали, онда је то довољан доказ да је наше српство озбиљно угрожено и да све што нам се дешава данас и трагедија у коју смо допали није никако плод некакве тамо случајности или, пак, нечије паклене завере против нас, исправних и недодирљивих, непогрешивих и таштих, него озбиљног стања духовне болести наше нације. Важно је да то констатујемо и да знамо где се крије наш главни проблем. Без тога сазнања не можемо да очекујемо да ће се било шта променити у нашем болесном друштву, ако се ми, као главни кривци за нашу националну пропаст, напокон не тргнемо, пробудимо, дођемо себи и почнемо из темеља, јер тако једино можемо да успемо, све у болесном друштву из темеља да мењамо.
Зашто одавање почасти једном изузетно храбром и моралном интелектуалцу, који је припадао искључиво себи и који је, из своје унутрашње чисте природе, ломио све заблуде и предрасуде друштва у коме је патио, зашто тај непоткупљиви и буновнички живот није био интересантан хиљадама студената београдског универзитета који су, тога дана, када је сала у САНУ била полупразна, бесрамно трошили своје слободно време на ситне, мале конформизме комерцијалне цивилизације у распадању? Шта је то било толико важно у универзитетском животу београдских студената да се нису појавили у сали САНУ и одали почаст једном даровитом и храбром писцу? Да ли су били негде на барикадама? Уличним протестима? Где је било неколико хиљада њихових професора? Које су они каријере и тезге јурили, када нису стигли да, макар на кратко, покажу да се диве Прометеју са Змијања? А остали наши академици? Где се они изгубише?
Како сам већ завршавао поновно читање сабраних дела Петра Кочића и његове биографије из пера Теодора Крушевца,све у намери да, свима који прате мој рад, поготово младим људима, који се не мире са постојећим стањем апатије и безнађа, који желе нешто да мењају у друштву, који су незадовољни и траже путоказе за своје друштвено делање, како сам желео да покажем, на примеру народног трибуна Петра Кочића, какав је живот ангажованог интелектуалца, насупрот малограђанским и естрадним љубитељима свих поредака, који искључиво брину за своје каријере, намештења и редовне приходе, како сам хтео да подвучем јасну разлику између национално ангажованих интелектуалаца, који раде за добробит свога народа, за разлику од данашњих плаћених интелектуалаца, који раде за стране обавештајне службе и интересе држава које нас држе под окупацијом, како сам хтео да укажем, свима онима који траже одговоре на питања – шта да се ради и како даље, којим праведним и слободарским путем треба да крену, онда ме је овај одржани скуп у САНУ само додатно уверио да морам да напишем овај текст о Петру Кочићу, не само због тога што је он то заиста и заслужио, него због свих нас који морамо да се бар потрудимо да научимо нешто од њега, ако већ не можемо да будемо налик њему.
Нећу се, дакле, у овоме есеју бавити књижевним радом Петра Кочића, који претходи Андрићу и који удара темеље Андрићеве поетике, мисаоност и животна дубина реченица, једноставност у изразу, динамичност радње, сложена структуралност обичних јунака из народа, драматична историјска ретроспективност и уска повезаност са судбинама људи других нација и вера, лирска поетичност у описима, уздизање из обичног, малог живота и успостављање философских начела о смислу и суштини живота, нећу у овом есеју да се бавим ингениозношчу сатире о ЈАЗАВЦУ, нити о духовитим алузијама СИМЕОНА ЂАКА и његовим визионарским пророчанствима о судбини Босне, сталној потреби да Босна има господаре и окупаторе, нећу ни да пишем о МРАЧАЈСКОМ ПРОТИ, који не мари за читав свет, који се, као неки наш разочарани савременик, повукао из света, затворио и подивљао, са изгледом прачовека, који је свој живот удавио јер га је довољно спознао, нити ћу писати о кметском поробљавању и смрти у ГРОБУ СЛАТКЕ ДУШЕ, него ми је намера да проговорим о Петру Кочићу народном трибуну, ангажованом интелектуалцу, националном борцу за слободу и правду од сваке окупације, праведнику, човеку са необичним осећањем за правду и меру, душевном и добром, социјално утемељеном и одговорном, народном посланику који је, пре више од сто година, уочио све лоше особине демократије, пише о лажном парламентаризму, критикује бирократизам државних институција, затуцаност аустријске администрације, суровости турског режима, устаје у одбрану нашег угњетеног, поробљеног, експлоатисаног и превареног малог човека, без обзира на верску и националну припадност, пише о великим порезима, велеиздајничким парницама, бошњаклуку босанских ага, аграрном питању, слободи кметова, бахатом архимандриту, беди сарајевских беледија, рђавим и штетним обичајима у нас, о језику у законским текстовима, о радничком питању, о обавези основног образовања, о шумском праву, о чиновничким питањима, пише и говори побуњени Петар Кочић не штедећи себе, никада не мислећи на себе, него само на то да се онемогући чињење неправде, пише и говори непрестално и упорно, гласно и наметљиво, крик његов одзвања на прелазу векова као крик праведника у пустињи људског духа, пише и говори не правећи никакве калкулације и договоре, одбија било какву могућност да буде поткупљен и умирен, да легне на руду, да постане послушан и кооперативан, пише из дубине своје напаћене крајишки душе и сања о слободном и праведном друштву у коме неће бити сиротиње, беде, глади, просјачења, понижавања, ратова и робовања, него ће се ослобођени човек, образован и делатан, уздићи до ослобођене и праведне заједнице.
О томе и таквом Петру Кочићу данашња српска младеж ништа не зна, јер ништа не знају ни њихови родитељи, нити родитељи њихових родитеља, ни родитељи тих родитеља, па се тако то уклето незнање протеже све од Кочићевог доба, који генерацијама остаје познат само по ЈАЗАВЦУ, који се учи површно и глупо, како је један одважни и речити сељак успео да се спрда са моћном Царевином, чиме се доказује наше, српска интелигенција, инат и врцавост, док нам потпуно остаје непознат писац који је створио тог Давида Штрбца, који му је удахнуо душу и речитост, који га је довео пред царске судове, на историсјку позорницу, да проговори на линији народне здраве памети и своје поробљене душе, да поручи свету да не пристајемо на насилну окупацију и анексију, да желимо да живимо слободни у сопственој држави и да пишемо својим матерњим језиком. Писац који је написао и друге вредне приповетеке о страдању крајишког човека, који нам је приближио сву несрећу тог нашег сабрата у Христу, писаца који је био народни трибун, народни посланик и народни човек, морална вертикала, Прометеј са Змијања, који се усудио да први упали ватру слободе у босанскоме тамноме вилајету, који је први подигао, високо изнад своје уцењене главе, упаљене бакље слободе и пркосно, не плашећи се одмазде, осветлио поробљеним народима пут њиховог спасења. О таквом Петру Кочићу српска младеж ништа не зна, јер о таквом Петру Кочићу им ништа не говоре њихови учитељи, наставници и професори, не говори им ни српски интелектуалци о животу и страдању тог крајишког Прометеја, тог горостаса и лучоноше, јер такво жртвовање за добробит свога народа данас више није у моди тој самопрокламованој српској паланачкој квазиелити, стиде се Кочићеве моралне вертикале, сиротиње и гладовања, окрећу од њега главе скоројевићи и каријеристи, балкански помпадури и помпадурке, мега доктори наука, наши естрадни какадемици, лажни парламентарци, прорачунати политички олош и којекакви свештеници у скупим и луксузним лимузинама, стиде се да проговоре о Петру Кочићу, његовом мученичком животу и посвећеном и преданом раду, његовој Голготи и разапињању, страхују да проговоре, јер је то врло опасно, субверзивно, разарајуће и анахроно за тоталитарни режим, који се плаши сваког креативног и личног мишљења умних људи, који нису под њиховом строгом контролом и надзором или који нису плаћени да раде за њих.
Уостало, мисле ти друштвени паразити, што непрекидно сисају свежу крв нашег народног бића, зар тај исти Петар Кочић није потпуно полудео и зар није завршио у душевној болници, где је, на крају, у августу 1916.године и умро? Па, како онда, опет се они правдају, да говоримо о његовим разарајућим идејама против сваког тоталитарног систем и против сваке окупације, макар она данас била проглашена и за унутрашњу окупацију, када је тај наш славни писац, то му бар још не споре, није, ипак, завршио у лудници? Зар није овако боље да се само велича његов књижевни рад и да се о његовој политичкој борби за промену друштва и његов сталан мукотрпан рад на рушењу тоталитаризма ништа не пише и говори? Зар није боље да се та епизода са лудницом једноставно заборави?
Није добро!
Не сме да се заборави!
Зашто да кријемо да је Петар Кочић полудео?
Морао је да полуди каквим животом страдалника је био осуђен.
Морамо да објаснимо како је Петар Кочић доспео до луднице и које натчовечанске муке је крајишки Прометеј са Змијања морао да издржи, док га невоље, којима је непрестално, све од рођења, био изложен нису приковале за болесничку постељу и док, на крају тог трновитог Божијег пута искушавања и страдања, потпуно несхваћен, остављен и напуштен, није подлегао Танталовим мукама и коначно, на радост оних којима је правио велике проблеме и које је узнемиравао у њиховој грађанској коректности, веома млад напустио земаљски свет и преселио се у царство небеско.
Разлика између обесног и бахатог, размаженог Зевсовог сина Тантала, који је живео у благостању и охолости, који је себе почео сматрати натчовеком, који је постао надобудан, уображен и сујетан, који је тајне богова са Олимпа кришом преносио смртном свету, делећи нектар и амброзију да би постали бесмртни, и нашег Прометеја са Змијања, бесмртног Петра Кочића, који се родио 29.јуна 1877.године у селу Стричићима на висоравни Змијање, у време када је у босанској земљи пламтео оружани устанак, годину дана пре Берлинског конгреса, када су европске силе одлучиле да погазе вољу нашег слободарског народа и дозволиле су да Аустрија окупира Босну, Кочић је о тим аустријским жандарима са црвеним капама писао као о правим варварима, признаје да никада није видео тако окрутна и одвратна лица, разлика је, дакле, била у томе што је Кочић рођен у сиротињи и беди српске задруге, где је живело 36 чељади, није запамтио мајку, која је умрла на порођају са млађим братом, када је имао само две године, па је његов отац, поп Јован, када се та несрећа догодила, скрхан болом отишао у манастир Гомионицу и тамо се замонашио и постао монах Герасим, разлика је у томе што се Кочић јавно побунио и што ништа није кришом радио, него је своје идеје о слободном и праведном друштву, о праву народа на самоопредељење, желео да пренесе на своје сународнике и желео да оствари за свога живота све своје младалачке снове. Кочић није из охолости желео да постане надчовек, изазивајући гнев богова, него се из љубави према свом роду и свом завичају, кроз жртвовање, уздигао до бесмртности. Запалио је вечити пламен живота и осветлио је својом бакљом све мрачне углове наше босанске окупације, унео је светлост у поробљене босанске душе и охрабрио је тог босанског кмета да мора да устане у одбрану свог људског достојанства и свог права да управља својим животом. У задружној кући, под надзором бабе Виде, без оца и мајке, патријахално васпитан, научен је да поштује колективну вољу, живео је међу суровим горштацима меке душе, који су обучени да војују и да се заједно боре за свој опстанак, да трпе и подносе све недаће, живео је, све до своје десете године, када се формира карактер детета, у друштву чобана, слушао је приче о змијанским јунацима, који су бранили народ и народно право, дивио се њиховој храбрости и довитљивости, њиховом смислу за хумор и заволео је тај једноставан, поштен, слободарски и пркосни крајишки дух, кога је верно приказао у својим делима и кога није желео да се ослободи у своме краткоме животу.
Његово школовање почиње у манастиру код оца, где остаје две године, тамо је био задојен традиционалним и националним романтизмом позних следбеника Вука, али та љубав према поробљеном народу и отворена мржња и противљење према страном, аустријском завојевачу, временом се претворила у социјални протест против сваког поробљавања и угњетавања. У православној школи у Бања Луци и касније у гимназији у Сарајеву, осетљив и лако увредљив, Кочић почиње да се разочарава у школу, напуштају га све ђачке амбиције, долази у сукоб са школским властима и лојалним принципима васпитавања тадашње омладине, све то нагло одбацује са презиром и гнушањем, руши наметнуте каноне, уверен да се таквим одгојем младежи не може да постигне слобода, почиње да се опија у локалним кафанама и да се на националној основи сукобљава са аустријском влашћу, са Хрварима и Муслиманима, са професорима, са свима који су служили или прихватали окупацију, који су се мирили са поробљавањем, што је резултирало да га, прво, истерају из гимназије, а, потом, 4.маја 1895.године да га протерају из Сарајева у Бања Луку.
Кочић је касније, када је дошао у Београд, објашњавао да су га истерали из сарајевске гимназији извесни професори, који су га провоцирали и који су, како истиче, дирали у његову светињу , оно што је било најсветлије у његовом животу – ослобађање домовине од окупатора и уједињавање раскомаданог српства. Пошто више није могао да се школује у Босни, прешао је, обузет слатким и нејасним осећањима, како је писао, у престони српски Београд, задивљен чињеницом да је ступио на слободну свету српску земљу. Међутим, тешке материјалне невоље у којима се нашао и константно немање новца за основне животне потребе, немања новца да се прехрани и да изнајми стан, глад, спавање по клупама и парковима, тежак и чемеран живот, живот у коме је био више гладан него сит, дешавало се да по два-три дана није имао хране да окуси, стално протериван од стране жандара као да је скитница и просјак, све је то болно утицало на Кочића да је помишљао тих дана и на самоубиство, само да би учинио крај толиким патњама.
Прелазак у Беч на студије му је донео велику књижевну популарност, јер се његов таленат најбоље изразио у његовим објављеним књижевним делима, ЈАЗАВАЦ се читао на поселима наше омладине, али он је врло брзо дошао у сукоб са српским представницима аутономног покрета у Бечу, онима које је финансирала ПРОСВЕТА, јер није веровао у њихово естрадно, парадно и јалово српство, које је било задојено епском митоманијом, певањем и рецитовањем, које није било оперативно, конкретно, организовано, практично и борбено, које није познавало сву беду и сиротињу нашег поробљеног човека и које је било далеко од свих народних потреба и захтева. Кочић је својим животом био уткан у дух српског народа и тај дух је носио са собом као неки ореол, који га је издвајао од осталих студената и националних бораца, што се најбоље види у тренуцима када је први пут допао затвора у Бечу, због неке туче, није имао пара да плати глобу и морао је да остане неколико дана у полицијском затвору, где се спријатељио са радницима да су га они одушевљено љубили када је напуштао затвор.
То невероватно истанчано осећање за друштвену правду, тај сензибилитет према малом и поробљеном човеку, та потреба да се по сваку цену брани његова слобода и правда, да се помогне онима који су немоћни и угњетени, да се социјално заштите њихови животи и њихова права, та жеља да се својом личном физичком снагом стане ,у уличним окршајима и на универзитету, на страну словенских студената, који су били у правом рату са германским студентима, нетрпељивост је била огромна, све то што је Кочић имао у себи, што је носио из свог Змијања, чега се није стидео, што је отворено и бурно показивао, све је то данас нашим размаженим студентима, конформистима и каријеристима, потпуно страно. Можемо ли да замислимо данас да се студенти Београдског универзитета сукобе на улици са полицијом једног издајничког и окупаторског режима, који годинама намерно уништава Србију и који отворено ради за стране тајне службе, да се сукобе у уличним немирима, покушавајући да спрече даљу распродају државе и биолошко уништавање остареле нације? Можемо ли да замислимо да се на тим уличним демонстрацијама нађе неки српски талентовани писац? Искрени да будемо, мислим да је то данас немогућа мисија. Данашњи апатични студенти, убијени у појам, заинтересовани су само да се, што пре, запосле у државној установи, да им буде лакше, или да оду из земље, у којој, према њиховом мишљењу, нема никакве будућности, тако да ни не помишљају да се боре, не само за боље друштво, него не желе да се боре ни за себе. Друштвена борба је данас потпуно обесмишљена. Млади су уверени да се борбом ништа не може да постигне, да је свака борба узалуда и због таквог животног става иду линијом мањег отпора, линијом незамерања, непротивљења, сагињање главе и гледања свога посла. Посла кога немају, кога ни не могу да добију, јер се не могу нагомилани друштвени проблеми никада да реше ако свако гледа само своје интересе и ако само мисли на себе.
Петар Кочић никада није мислио на себе. Себе је увек стављао у службу националних интереса. Овенчан младалачком славом као талентовани књижевник, он је у Бечу, крупан и снажан, прави крајишки горштак, учествовао у многим студентским тучама, није хтео никоме да се склони и покори, него је разбијене главе бранио све словенске студенте, замерајући и критикујући чешке студенте да су измакли док су трајале борбе са германским буршевима. Према извештајима аустријске владе, Кочић је био покретач и коловођа многих студентских протеста, објавио је и осмислио први студентски меморандум против Калајевог режима у Босни и Херцеговини. Тај меморандум је одјекнуо у јавности и Кочић је отворено говорио о босанским приликама, тврдећи да Аустрија није извршила обавезе које је преузела на Берлинском конгресу, нарочито није ништа урађено на аграрном питању, које је остало нерешено.
У Бечу је Кочић живео још сиромашније и теже него у Сарајеву и Београду, оскудевао је у свему и гладовао,није имао средстава за основни живот, није хтео да тражи стипендију, помагао му је, колико је могао отац, постоји писмо које је послао оцу да „ три дана нисам крушне мрве ставио у уста“, да би у писму Богдану Поповићу у Београд од 25.јануара 1903 изнео : „ гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле ходам по Бечу и сјећам се детињства…..по три дана буде да ништа вруће не окусим. Али ја сам ЗАДОВОЉАН, јер сам САМОСТАЛАН, НЕ БЕНДАМ НИКОГА, ОСИМ ОНОГА КО ПОШТНО МИСЛИ И РАДИ“. Колико му је тешко било у Бечу, најбоље показује његово писмо једном пријатељу у коме је песнички искрено написао да „ У УШИМА ОСЕЋАМ ШУМ ГЛАДОВАЊА“.
Сукоб са српским народним вођама почивао је на Кочићевом уверењу да су српске вође, бранећи своје трговачке интересе уместо интереса народа, ограничиле народни покрет , да су га подредили искључиво себи и својим себичним интересима, крили су се под именом народних првака и говорили су о некој народној борби, док су, уствари, били заступници профитерских интерса српске чаршије, избегавали су конфронтацију са окупаторима, па их је Кочић оптуживао и нападао да су издали народне интересе, да су криви што се народни покрет изродио и компромитовао, износио је све то јавно и отворено, директно, износио је то у време када је српски народни покрет и народне вође имале велики утиацај у народу и када су се наметнули као једини заступници народних интереса. Кочић је видео да је народни покрет улазио у фазу налажења компромисних решења и да су народне вође пронашле своје личне интересе за вођење једне такве калкулантске политике, па је први устао, без устезања, да народне вође оптужи да су „ аршинџије и рачунџије“ , да не могу да воде народну борбу, јер им то њихови уносни послови не дозвољавају, због којих се додворавају туђинској власти. Он није само критиковао такву политику народних вођа, него је понудио и нова решења за вођење народне борбе за ослобођење од окупаторске власти.
Таквим својим јавним ставовима, Кочић је отворено замерио сујетним и уображеним народним вођама, оголио је њихове политичке лажи и приказао их као обичне мешетаре и шибицаре, варалице народа, који нису радили у интересу српског народа у Босни, него искључиво у свом личном интересу. Због таквог става, имао је великих проблема са народним вођама, није могао да добије стипендију, није могао да добије никакву фиансијску помоћ и постао је жртва свог исправног политичког погледа.
Зар нам све ово није познато?
Шта се то променило до данас?
Ништа. Нажалост, ништа.
Критике које је Кочић изнео на рачун народних првака могу се данас преузети и потписати када говоримо о политичком олошу који деценијама воде Србију у пропаст.
Кочић је уочио да се чаршија, одмах након окупације, одвојила од народних маса и склопили савез са муслиманским беговима, прихватила је нагодбу са њима, почела је да послује са њима и издала је сељаштво, одустали су од захтева за решавање аграрног питања, ујединила се са феудалцима и наставили су да заједнички експлоатишу сиромашни народ. Наглашавао је да је проблем народног покрета био у томе што се све окретало око истих личности, који су се претстављали као народни борци, док су предузимали , како је писао, млитава и бескичмена политичка ходања и шетње од града до града, политику корпоративних фотографисања, одушевљених дочека и испрезања коња испод кола, исте политичке личности које су наметале своје пословне интересе, док није било наметнуто питање ПРИНЦИПА и НАЧЕЛА. Он је инсистирао да се таква погубна политика народних вођа прекине, политика која се заснивала на њиховим препуцавањима и трвењима, политика која је омогућавала народним вођама да се отимају око тога ко ће да добије „ масне лиферције и концесије“, ко ће више да се додвори окупаторској власти, народне вође нису имале „ ни способности нити политичке чврстине, нису били јасног и прекаљеног убеђења, па је било потпуно разумљиво што су били врло згодан и подесан материјал за цјенкање, опортунизам и склапање разних компромиса са властодршцима, из којих је резултовала грдна штета за опште народне интересе“.
Зар се све ове речи данас исто не могу да напишу за политичке вође у Србији?
Зар све ово не може да се напише за поткупљиву и естрадну српску интелигенцију, која је издала и продала свој народ?
Упорно покушавам у српској јавности да наметнем мишљење да се, ради добробити државе и нације, мора да уједињују сви који заиста желе добро Србији, не, како се до сада радило, удруживаеа око банде суманутих лидера и уцењених лидерчића, психопата и криминалаца, пробисвета, ниткова, олоша, бараба и шибицара, који се, жељни власти, моћи и новца, брзо договоре са свим властодршцима, него да уједињење буде око нових политичких идеја, које ће се заснивати на договореним и усаглашеним политичким принципима и начелима.
Нажалост, упркос мом великом дугогодишњем јавном раду, упркос сталним и силним покушајима, залагањима и труду да извршимо неопходно уједињавање српске интелигенције око тих политичких идеја, принципа и начела, нисам успео у својим намерама и српска интелектуална јавност је остала паланачки расцепкана, малограђански подељена и конформистички незаинтересована да се жртвује за неке нове принципе у свом јавном политичком раду, принципе који би донели преображај болесног и разореног српског друштва.
Кочић ме је само уверио да није завршена наша национална борба око освешћавања и описмењавања Срба, да је данас, када имамо на сцени глобални корпоративни фашизам и када је потрошачки индивидуализам потпуно обесмислио човекову хуманистичку природу, та борба много тежа и опаснија, јер је окупатор перфиднији и подлији, није дошао директно да нас он окупира, него се користи домаћим издајницима и конвертитима да успостави тоталитарну унутрашњу окупацију. Наша национална борба тек мора да почне и она, понављам Кочићеве речи, не сме да се води око тога да ли се окупљамо око овог или оног провинцијалног лидера, да ли подржавамо овог или оног сујетног лидерчића, него наша национална борба за темељан препород српске нације и суштинску промену тоталитарног система у Србији мора да отпочне објављивањем нацији нове политичке идеје, нових политичких принципа и нових политичких начела. Уколико тога нема, могу сада да напишем, на основу историјског искуства, наставиће се даље пропадање државе и нације. Наравно, нову политичку идеју, принципе и начела мора да носе и нови људи који буду ушли у политику и који ће разумети своју историјску улогу, који ће се посветити извршавању својих историјских задатака и који ће се, ако то буде требало, историјски жртвовати за утемељавање и успостављање те нове политичке идеје, не тражећи, као противуслугу за тај свој историјски задатак, апсолутно ништа.
Поверење народа, које је данас изгубљено и прокоцкано, нове народне вође морају да стекну само тако што ће својим личним примером показати каквом друштву стремимо, што неће калкулисати и провлачити своје личне интересе, што неће унапред тражити државне функије и привилегије, што се неће директно укључити у вршење власти, неће мешетарити и шпекулисати, манипилисати народом, који ће се придржавати искључиво моралних начела у политици и који ће бити спремни да , без роптања и узбуњивања, поднесу жртву за свој народ. Ако тога нема, нема ни државног нити народног препорода. Не могу нове политичке идеје, принципе и начела да носе стари, затровани, оболели политички лешеви, које морамо да покопамо у прошлост, на које више не смемо да се враћамо и осврћемо, њихово време је давно прошло, него морамо да се окренемо будућности наше умируће нације.
Кочићево начело да поштује само оне који поштено мисле и који раде у народном интересу, треба да буде политичко начело свих грађана Србије. Треба да буде политичка идеја водиља за све оне који хоће да управљају судбином Србије. Начело кога ће сви грађани Србије плебисцитарно да усвоје и да га се придржавају када буду учествовали у политичком животу. Ако успемо да добијемо такве одговорне и просвећене грађане Србије, ако успемо да образујемо и подигнемо такве мислеће и бунтовне, непокорне и пркосне Србе, онда нећемо правити овакве катастрофалне историјске грешке у политичком одлучивању, нећемо бити заведени од слаткоречивих политичких превараната, нећемо бити лаковерни, поводљиви и глупи да наседамо на њихове форе и фазоне, на њихова политичка и маркетиншка спиновања, него ћемо, окренути правим историјским вредностима и људима од историјског значаја, попут нашег Прометеја из Змијања, успети да узмемо историју у своје руке, успети да организујемо своју државу према нашим политичким начелима и принципима и успети да, упаљеним бакљама слободе, осветлимо пут нашег избављења из садашње трагедије.
Кочић је доследан у заступању народних интереса, отворен је када говори о нашем политичком животу, руши све оне лажне ауторитете, који су се намножили у паразитском и привилегованом слоју званом – „ народне вође“, због чега ће имати великих проблема, али његова силна искреност, оданост народним принципима, жарка жеља да се народи у Босни ослободе наметнуте окупације и болног ропства, његов велики рад на просвећивању неуког народа, обрачун са политичким преварантима и мекушцима, залагање за нове политичке идеје и принципе, који ће служити искључиво народним интересима, његово жрвовање, непоткупљивост, искреност и истрајност у борби за остваривање народних права, све је то он урадио како би обележио и осветлио пут којима треба да иду будући народни трибуни, борци за народне интересе, без обзира на све недаће и тешкоће које морају на том трновитом и опасном путу уздизања да поднесу.
Хоћете да будете народни представник?
Одлично.
Следите пут Петра Кочића. Угледајте се на њега. Живите његове политичке принципе.
Ако то не можете, извините, немојте да нам трошите драгоцено време, не можете да будете народни трибун.Не можете да заступате народне интересе, јер нисте испунили основне услове да постанете познати и признати народни борац.
То је политичка мера коју сваки народни представник мора да испуни, уколико хоће да добије поверење и веру свога народа.
Кочић је апсолвирао философију у јуну 1904.године и већ је у септембру био у Београду, јер за њега више није било живота у Босни, али његов живот у Србији, његовој земљи снова, био је несношљив, јер је његово сиромаштво било ендемско и његови књижевни пријатељи су били забринути да патње, јад, незгоде и беде не угрозе живот талентованог српског писца. Један његов књижевни пријатељ је написао : „ да ли је заиста могуће да је тога човјека презрела и немилосрдно одбацила његова отаџбина којој је он све дао“.
Од почетка фебруара 1905.године добио је посао као професор српског језика и књижевности у гимназији и учитељској школи у Скопљу. Био је омиљен међу ђацима, будио је код њих љубав према слободи и отаџбини, говорио је са њима као другарима, учио их да буду достојанствени и борбени, да бране своје мишљење, да се супростављају тиранији и да реално посматрају на прилике у којима су живели. Због таквог свог става је био изложен великим нападима и притужбама, али су највећи проблеми настали када је написао текст у „Политици“ – ЈЕДНА ФАМОЗНА СВАДБА, где је напао администратора српске епархије у Скопљу, архимандрита Саву, због тога што је у Тетову наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би он сместио своје силне госте, који су долазили на свадбу његове кћерке, која се „ удаје за фанатичног бугарског присталицу“. Кочић је протестова што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што је бахат, што „ ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса и просто и то је јавно критиковао. Реакција београдске чаршије је била да се казни пркосни Кочић, зато што је вређао српску ствар и њене званичне представнике. Због тога је незаслужено кажњен и премештен у Битољ, што он није хтео да прихвати, побунио се, напустио је самовољно службу у Скопљу и вратио се у Београд, да се расправи са министром, али је, због неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од новембра 1905.године отпуштен из српске државне службе. Губитак државне службе и неправда која му је учињена, направавили су прелом у његовом животу и он се потпуно посвећује борби за националне интересе , поново се враћа у Сарајево са намером да организује поробљену и незадовољну српску свест.
О Петру Кочићу најбоље говори полицијски извештај Земаљске владе у коме се, између осталог , каже : „ Као фанатичан револуционар, он мисли да је позван да као првоборац стане на чело једног аустрофобског превратног покрета, посвећује своју животну снагу припремању терена за организацију пансрпског устанка у земљи.“
Парадоксално је да о националном ангажману Петра Кочића више знају аустријски полицијски службеници, него уображена и сујетна београдска национална и интелектуална елита, која није стала иза националне дела Прометеја са Змијања.
У наредним годинама Кочићеве говоре, писање и поступци, учествовање у многим акцијама против окупаторског режима, рецимо, говор на гробу студента Владимира Трифковића, у августу 1906.године, у коме је напао режим да је сталним прогањањем, неправдама и преметачинама довела до смрти студента, Земаљска влада је означила као раздражујући, док је Кочићева борба за убрзани процес демократизације земље оцењена као опасна превратничка идеја, усмерена против аустријских државних интереса. Влада га је оптужила да је учествовао у организовању Генералног радничког штрајка 03.маја 1906.године, када је војска пуцала у масу и када су погинула три радника, оптужили су га агитовање и покретање сељачких маса, за њихово повезивање са радницима у штрајку, оптуживали су га за отворену мржњу коју је показивао у својим политичким текстовима према Аустрији, што он уопште није ни крио, па је, услед целокупног његовог политичког деловања, влада формално потврдила 03.децембра 1906.године пресуду о изгону Кочића из Сарајева.
Тако је у СРПСКОЈ РИЈЕЧИ од 10.децембра 1906.године осванула белешка о томе да су Кочића у колима пратили до железничке станице два стражара на коњима, да су три чиновника у униформи и 50 стражара држали ред на станици и да је Кочић рекао, према извештају дежурног кондуктера, да ће се у Сарјеву кроз две-три године вијорити застава српске државе, запретивши да ће он са новим топовима да упадне у Босну и да ће све Швабе најурити.
Дошавши у Бања Луку, Кочић је врло брзо успео да распали бунтовни крајишки дух незадовољног и поробљеног народа, успео је да учествује у обједињавању и окупљању свих српских политичких, интелектуалних снага у јединствену национално-демократску организацију, нтелектуалних снага које су имале главни задатак да се супроставе апсолутистичкој и бирократској , аустријској управи,успео је да се придружи јединственом српском политичком покрету, покушавајући да некако помири два супростављена пола : реалне захтеве народних маса, нарочито сељака и радника, за решавање њиховог тешког и неиздрживог социјалног стања и преке потребе да се одржи, каква таква, некако остварена политичка слога босанских Срба.
Покренувши у октобру 1906.године политички лист ОТАЏБИНА, Кочић је добио велики маневарски простор да објављује своје политичке идеје и тај његов просветитељски рад је снажно одјекнуо у народу. Већ први број ОТАЏБИНЕ је био заплењен због Кочићеве песме у прози ТЕЖАК, што је код народа изазвало опште одушевљење, па лист наставља да пише све оштрије и од прва четри броја заплењена су три. Кочић је прогањан од полиције и оптуживан, извођен на судове, али је он постајао све пркоснији и одлучнији, све борбенији и све популарнији у српском народу, нарочито откако је допао тешке тамнице, јер је на гробу свога пријатеља Јована Поповића у Санском Мосту говор завршио узвиком : „ АКО НАМ СЕ НЕ ДАДЕ СЛОБОДА, ДОЋИ ЋЕ ДО БАЛЧАКА И ДО ОШТРА МАЧА!“, док је његова ОТАЏБИНА, на опште запрепашћење окупатора и пословне чаршије, писала : „ На Балкану силно мирише на барут.Стога је поребно да српски народ буде спреман како би у предстојећим догађајима могао учествовати. Лозинка је за ово вријеме : Брату брат- Шваби рат!“.
Његово почетно тамновање у истражном затвору од два месеца, како пише, подносио је савесно и беспрекорно, без жаљења и роптања, и то је описао у приповеци ТАВНОВАЊЕ. Интересантно је његово образложење свога тамновања, које је написао у једном писму својој жени и у коме се каже : „ наш народ је убијен и сатрвен јадом и невољом, па је НЕКО морао устати и повикнути против силних зулума и неправди, које се над њим непрестално чине“. Али, у затвору у Тузли је проводио тешке дане, јер , раздражљив по природи, долазио је у тешке и директне сукобе са окрутним надзорником затвора, па је ускоро почео штрајковати глађу. Управа затвора је на то одговорила још већим репресијама. Покушавали су да дигну руку на њега, али он се физички супростави, па кад је управа затвора морала да се повуче, јер нису могли да га сломе, он је узимао у заштиту и остале затворенике, тако да је једном, бранећи неког затвореника, истукао кључара. Затвореници га памте као духовитог, врцавог и склоног шалама и несташлуцима, што је излуђивало затворску управу и рушило јој наметнути институционални ауторитет окупаторске власти.
http://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/
Анексију Босне 1908.године српско политичко вођство је дочекало неспремно, неодлучно и без јасног става, док су међусобно спле
ПРОМЕТЕЈ СА ЗМИЈАЊА
На стогодишњици обележавања преране и трагичне смрти великог и генијалног, српског, поетичног писца, врцавог и непокорног Петра Кочића /1877-1916/, народног трибуна, побуњеника, отпадника, аристократе духа, босанског мартира, страдалника и мученика, који је за живота више прогањан, осуђиван и кажњаван, више гладан и сиромашан био, него што је признања добио и основних услова за живот и рад имао, на тој стогодишњици обележавања смрти Прометеја са Змијања окупило су у САНУ једва стотинак људи да, у полупразној сали, обележе, како тако, један изузетан и непоновљив, херојски живот. Ако се у престоници српства сакупило, у сали наше највише научне и културне институције, једва стотинак поштовалаца дела Петра Кочића, док су у Кнез Михајловој, по лепом и сунчаном октобарском дану, шетале хиљаде доконих људи, само у оближњем ресторану и кафићу је седелео двоструко више људи него што нас је било у сали, онда је то довољан доказ да је наше српство озбиљно угрожено и да све што нам се дешава данас и трагедија у коју смо допали није никако плод некакве тамо случајности или, пак, нечије паклене завере против нас, исправних и недодирљивих, непогрешивих и таштих, него озбиљног стања духовне болести наше нације. Важно је да то констатујемо и да знамо где се крије наш главни проблем. Без тога сазнања не можемо да очекујемо да ће се било шта променити у нашем болесном друштву, ако се ми, као главни кривци за нашу националну пропаст, напокон не тргнемо, пробудимо, дођемо себи и почнемо из темеља, јер тако једино можемо да успемо, све у болесном друштву из темеља да мењамо.
Зашто одавање почасти једном изузетно храбром и моралном интелектуалцу, који је припадао искључиво себи и који је, из своје унутрашње чисте природе, ломио све заблуде и предрасуде друштва у коме је патио, зашто тај непоткупљиви и буновнички живот није био интересантан хиљадама студената београдског универзитета који су, тога дана, када је сала у САНУ била полупразна, бесрамно трошили своје слободно време на ситне, мале конформизме комерцијалне цивилизације у распадању? Шта је то било толико важно у универзитетском животу београдских студената да се нису појавили у сали САНУ и одали почаст једном даровитом и храбром писцу? Да ли су били негде на барикадама? Уличним протестима? Где је било неколико хиљада њихових професора? Које су они каријере и тезге јурили, када нису стигли да, макар на кратко, покажу да се диве Прометеју са Змијања? А остали наши академици? Где се они изгубише?
Како сам већ завршавао поновно читање сабраних дела Петра Кочића и његове биографије из пера Теодора Крушевца,све у намери да, свима који прате мој рад, поготово младим људима, који се не мире са постојећим стањем апатије и безнађа, који желе нешто да мењају у друштву, који су незадовољни и траже путоказе за своје друштвено делање, како сам желео да покажем, на примеру народног трибуна Петра Кочића, какав је живот ангажованог интелектуалца, насупрот малограђанским и естрадним љубитељима свих поредака, који искључиво брину за своје каријере, намештења и редовне приходе, како сам хтео да подвучем јасну разлику између национално ангажованих интелектуалаца, који раде за добробит свога народа, за разлику од данашњих плаћених интелектуалаца, који раде за стране обавештајне службе и интересе држава које нас држе под окупацијом, како сам хтео да укажем, свима онима који траже одговоре на питања – шта да се ради и како даље, којим праведним и слободарским путем треба да крену, онда ме је овај одржани скуп у САНУ само додатно уверио да морам да напишем овај текст о Петру Кочићу, не само због тога што је он то заиста и заслужио, него због свих нас који морамо да се бар потрудимо да научимо нешто од њега, ако већ не можемо да будемо налик њему.
Нећу се, дакле, у овоме есеју бавити књижевним радом Петра Кочића, који претходи Андрићу и који удара темеље Андрићеве поетике, мисаоност и животна дубина реченица, једноставност у изразу, динамичност радње, сложена структуралност обичних јунака из народа, драматична историјска ретроспективност и уска повезаност са судбинама људи других нација и вера, лирска поетичност у описима, уздизање из обичног, малог живота и успостављање философских начела о смислу и суштини живота, нећу у овом есеју да се бавим ингениозношчу сатире о ЈАЗАВЦУ, нити о духовитим алузијама СИМЕОНА ЂАКА и његовим визионарским пророчанствима о судбини Босне, сталној потреби да Босна има господаре и окупаторе, нећу ни да пишем о МРАЧАЈСКОМ ПРОТИ, који не мари за читав свет, који се, као неки наш разочарани савременик, повукао из света, затворио и подивљао, са изгледом прачовека, који је свој живот удавио јер га је довољно спознао, нити ћу писати о кметском поробљавању и смрти у ГРОБУ СЛАТКЕ ДУШЕ, него ми је намера да проговорим о Петру Кочићу народном трибуну, ангажованом интелектуалцу, националном борцу за слободу и правду од сваке окупације, праведнику, човеку са необичним осећањем за правду и меру, душевном и добром, социјално утемељеном и одговорном, народном посланику који је, пре више од сто година, уочио све лоше особине демократије, пише о лажном парламентаризму, критикује бирократизам државних институција, затуцаност аустријске администрације, суровости турског режима, устаје у одбрану нашег угњетеног, поробљеног, експлоатисаног и превареног малог човека, без обзира на верску и националну припадност, пише о великим порезима, велеиздајничким парницама, бошњаклуку босанских ага, аграрном питању, слободи кметова, бахатом архимандриту, беди сарајевских беледија, рђавим и штетним обичајима у нас, о језику у законским текстовима, о радничком питању, о обавези основног образовања, о шумском праву, о чиновничким питањима, пише и говори побуњени Петар Кочић не штедећи себе, никада не мислећи на себе, него само на то да се онемогући чињење неправде, пише и говори непрестално и упорно, гласно и наметљиво, крик његов одзвања на прелазу векова као крик праведника у пустињи људског духа, пише и говори не правећи никакве калкулације и договоре, одбија било какву могућност да буде поткупљен и умирен, да легне на руду, да постане послушан и кооперативан, пише из дубине своје напаћене крајишки душе и сања о слободном и праведном друштву у коме неће бити сиротиње, беде, глади, просјачења, понижавања, ратова и робовања, него ће се ослобођени човек, образован и делатан, уздићи до ослобођене и праведне заједнице.
О томе и таквом Петру Кочићу данашња српска младеж ништа не зна, јер ништа не знају ни њихови родитељи, нити родитељи њихових родитеља, ни родитељи тих родитеља, па се тако то уклето незнање протеже све од Кочићевог доба, који генерацијама остаје познат само по ЈАЗАВЦУ, који се учи површно и глупо, како је један одважни и речити сељак успео да се спрда са моћном Царевином, чиме се доказује наше, српска интелигенција, инат и врцавост, док нам потпуно остаје непознат писац који је створио тог Давида Штрбца, који му је удахнуо душу и речитост, који га је довео пред царске судове, на историсјку позорницу, да проговори на линији народне здраве памети и своје поробљене душе, да поручи свету да не пристајемо на насилну окупацију и анексију, да желимо да живимо слободни у сопственој држави и да пишемо својим матерњим језиком. Писац који је написао и друге вредне приповетеке о страдању крајишког човека, који нам је приближио сву несрећу тог нашег сабрата у Христу, писаца који је био народни трибун, народни посланик и народни човек, морална вертикала, Прометеј са Змијања, који се усудио да први упали ватру слободе у босанскоме тамноме вилајету, који је први подигао, високо изнад своје уцењене главе, упаљене бакље слободе и пркосно, не плашећи се одмазде, осветлио поробљеним народима пут њиховог спасења. О таквом Петру Кочићу српска младеж ништа не зна, јер о таквом Петру Кочићу им ништа не говоре њихови учитељи, наставници и професори, не говори им ни српски интелектуалци о животу и страдању тог крајишког Прометеја, тог горостаса и лучоноше, јер такво жртвовање за добробит свога народа данас више није у моди тој самопрокламованој српској паланачкој квазиелити, стиде се Кочићеве моралне вертикале, сиротиње и гладовања, окрећу од њега главе скоројевићи и каријеристи, балкански помпадури и помпадурке, мега доктори наука, наши естрадни какадемици, лажни парламентарци, прорачунати политички олош и којекакви свештеници у скупим и луксузним лимузинама, стиде се да проговоре о Петру Кочићу, његовом мученичком животу и посвећеном и преданом раду, његовој Голготи и разапињању, страхују да проговоре, јер је то врло опасно, субверзивно, разарајуће и анахроно за тоталитарни режим, који се плаши сваког креативног и личног мишљења умних људи, који нису под њиховом строгом контролом и надзором или који нису плаћени да раде за њих.
Уостало, мисле ти друштвени паразити, што непрекидно сисају свежу крв нашег народног бића, зар тај исти Петар Кочић није потпуно полудео и зар није завршио у душевној болници, где је, на крају, у августу 1916.године и умро? Па, како онда, опет се они правдају, да говоримо о његовим разарајућим идејама против сваког тоталитарног систем и против сваке окупације, макар она данас била проглашена и за унутрашњу окупацију, када је тај наш славни писац, то му бар још не споре, није, ипак, завршио у лудници? Зар није овако боље да се само велича његов књижевни рад и да се о његовој политичкој борби за промену друштва и његов сталан мукотрпан рад на рушењу тоталитаризма ништа не пише и говори? Зар није боље да се та епизода са лудницом једноставно заборави?
Није добро!
Не сме да се заборави!
Зашто да кријемо да је Петар Кочић полудео?
Морао је да полуди каквим животом страдалника је био осуђен.
Морамо да објаснимо како је Петар Кочић доспео до луднице и које натчовечанске муке је крајишки Прометеј са Змијања морао да издржи, док га невоље, којима је непрестално, све од рођења, био изложен нису приковале за болесничку постељу и док, на крају тог трновитог Божијег пута искушавања и страдања, потпуно несхваћен, остављен и напуштен, није подлегао Танталовим мукама и коначно, на радост оних којима је правио велике проблеме и које је узнемиравао у њиховој грађанској коректности, веома млад напустио земаљски свет и преселио се у царство небеско.
Разлика између обесног и бахатог, размаженог Зевсовог сина Тантала, који је живео у благостању и охолости, који је себе почео сматрати натчовеком, који је постао надобудан, уображен и сујетан, који је тајне богова са Олимпа кришом преносио смртном свету, делећи нектар и амброзију да би постали бесмртни, и нашег Прометеја са Змијања, бесмртног Петра Кочића, који се родио 29.јуна 1877.године у селу Стричићима на висоравни Змијање, у време када је у босанској земљи пламтео оружани устанак, годину дана пре Берлинског конгреса, када су европске силе одлучиле да погазе вољу нашег слободарског народа и дозволиле су да Аустрија окупира Босну, Кочић је о тим аустријским жандарима са црвеним капама писао као о правим варварима, признаје да никада није видео тако окрутна и одвратна лица, разлика је, дакле, била у томе што је Кочић рођен у сиротињи и беди српске задруге, где је живело 36 чељади, није запамтио мајку, која је умрла на порођају са млађим братом, када је имао само две године, па је његов отац, поп Јован, када се та несрећа догодила, скрхан болом отишао у манастир Гомионицу и тамо се замонашио и постао монах Герасим, разлика је у томе што се Кочић јавно побунио и што ништа није кришом радио, него је своје идеје о слободном и праведном друштву, о праву народа на самоопредељење, желео да пренесе на своје сународнике и желео да оствари за свога живота све своје младалачке снове. Кочић није из охолости желео да постане надчовек, изазивајући гнев богова, него се из љубави према свом роду и свом завичају, кроз жртвовање, уздигао до бесмртности. Запалио је вечити пламен живота и осветлио је својом бакљом све мрачне углове наше босанске окупације, унео је светлост у поробљене босанске душе и охрабрио је тог босанског кмета да мора да устане у одбрану свог људског достојанства и свог права да управља својим животом. У задружној кући, под надзором бабе Виде, без оца и мајке, патријахално васпитан, научен је да поштује колективну вољу, живео је међу суровим горштацима меке душе, који су обучени да војују и да се заједно боре за свој опстанак, да трпе и подносе све недаће, живео је, све до своје десете године, када се формира карактер детета, у друштву чобана, слушао је приче о змијанским јунацима, који су бранили народ и народно право, дивио се њиховој храбрости и довитљивости, њиховом смислу за хумор и заволео је тај једноставан, поштен, слободарски и пркосни крајишки дух, кога је верно приказао у својим делима и кога није желео да се ослободи у своме краткоме животу.
Његово школовање почиње у манастиру код оца, где остаје две године, тамо је био задојен традиционалним и националним романтизмом позних следбеника Вука, али та љубав према поробљеном народу и отворена мржња и противљење према страном, аустријском завојевачу, временом се претворила у социјални протест против сваког поробљавања и угњетавања. У православној школи у Бања Луци и касније у гимназији у Сарајеву, осетљив и лако увредљив, Кочић почиње да се разочарава у школу, напуштају га све ђачке амбиције, долази у сукоб са школским властима и лојалним принципима васпитавања тадашње омладине, све то нагло одбацује са презиром и гнушањем, руши наметнуте каноне, уверен да се таквим одгојем младежи не може да постигне слобода, почиње да се опија у локалним кафанама и да се на националној основи сукобљава са аустријском влашћу, са Хрварима и Муслиманима, са професорима, са свима који су служили или прихватали окупацију, који су се мирили са поробљавањем, што је резултирало да га, прво, истерају из гимназије, а, потом, 4.маја 1895.године да га протерају из Сарајева у Бања Луку.
Кочић је касније, када је дошао у Београд, објашњавао да су га истерали из сарајевске гимназији извесни професори, који су га провоцирали и који су, како истиче, дирали у његову светињу , оно што је било најсветлије у његовом животу – ослобађање домовине од окупатора и уједињавање раскомаданог српства. Пошто више није могао да се школује у Босни, прешао је, обузет слатким и нејасним осећањима, како је писао, у престони српски Београд, задивљен чињеницом да је ступио на слободну свету српску земљу. Међутим, тешке материјалне невоље у којима се нашао и константно немање новца за основне животне потребе, немања новца да се прехрани и да изнајми стан, глад, спавање по клупама и парковима, тежак и чемеран живот, живот у коме је био више гладан него сит, дешавало се да по два-три дана није имао хране да окуси, стално протериван од стране жандара као да је скитница и просјак, све је то болно утицало на Кочића да је помишљао тих дана и на самоубиство, само да би учинио крај толиким патњама.
Прелазак у Беч на студије му је донео велику књижевну популарност, јер се његов таленат најбоље изразио у његовим објављеним књижевним делима, ЈАЗАВАЦ се читао на поселима наше омладине, али он је врло брзо дошао у сукоб са српским представницима аутономног покрета у Бечу, онима које је финансирала ПРОСВЕТА, јер није веровао у њихово естрадно, парадно и јалово српство, које је било задојено епском митоманијом, певањем и рецитовањем, које није било оперативно, конкретно, организовано, практично и борбено, које није познавало сву беду и сиротињу нашег поробљеног човека и које је било далеко од свих народних потреба и захтева. Кочић је својим животом био уткан у дух српског народа и тај дух је носио са собом као неки ореол, који га је издвајао од осталих студената и националних бораца, што се најбоље види у тренуцима када је први пут допао затвора у Бечу, због неке туче, није имао пара да плати глобу и морао је да остане неколико дана у полицијском затвору, где се спријатељио са радницима да су га они одушевљено љубили када је напуштао затвор.
То невероватно истанчано осећање за друштвену правду, тај сензибилитет према малом и поробљеном човеку, та потреба да се по сваку цену брани његова слобода и правда, да се помогне онима који су немоћни и угњетени, да се социјално заштите њихови животи и њихова права, та жеља да се својом личном физичком снагом стане ,у уличним окршајима и на универзитету, на страну словенских студената, који су били у правом рату са германским студентима, нетрпељивост је била огромна, све то што је Кочић имао у себи, што је носио из свог Змијања, чега се није стидео, што је отворено и бурно показивао, све је то данас нашим размаженим студентима, конформистима и каријеристима, потпуно страно. Можемо ли да замислимо данас да се студенти Београдског универзитета сукобе на улици са полицијом једног издајничког и окупаторског режима, који годинама намерно уништава Србију и који отворено ради за стране тајне службе, да се сукобе у уличним немирима, покушавајући да спрече даљу распродају државе и биолошко уништавање остареле нације? Можемо ли да замислимо да се на тим уличним демонстрацијама нађе неки српски талентовани писац? Искрени да будемо, мислим да је то данас немогућа мисија. Данашњи апатични студенти, убијени у појам, заинтересовани су само да се, што пре, запосле у државној установи, да им буде лакше, или да оду из земље, у којој, према њиховом мишљењу, нема никакве будућности, тако да ни не помишљају да се боре, не само за боље друштво, него не желе да се боре ни за себе. Друштвена борба је данас потпуно обесмишљена. Млади су уверени да се борбом ништа не може да постигне, да је свака борба узалуда и због таквог животног става иду линијом мањег отпора, линијом незамерања, непротивљења, сагињање главе и гледања свога посла. Посла кога немају, кога ни не могу да добију, јер се не могу нагомилани друштвени проблеми никада да реше ако свако гледа само своје интересе и ако само мисли на себе.
Петар Кочић никада није мислио на себе. Себе је увек стављао у службу националних интереса. Овенчан младалачком славом као талентовани књижевник, он је у Бечу, крупан и снажан, прави крајишки горштак, учествовао у многим студентским тучама, није хтео никоме да се склони и покори, него је разбијене главе бранио све словенске студенте, замерајући и критикујући чешке студенте да су измакли док су трајале борбе са германским буршевима. Према извештајима аустријске владе, Кочић је био покретач и коловођа многих студентских протеста, објавио је и осмислио први студентски меморандум против Калајевог режима у Босни и Херцеговини. Тај меморандум је одјекнуо у јавности и Кочић је отворено говорио о босанским приликама, тврдећи да Аустрија није извршила обавезе које је преузела на Берлинском конгресу, нарочито није ништа урађено на аграрном питању, које је остало нерешено.
У Бечу је Кочић живео још сиромашније и теже него у Сарајеву и Београду, оскудевао је у свему и гладовао,није имао средстава за основни живот, није хтео да тражи стипендију, помагао му је, колико је могао отац, постоји писмо које је послао оцу да „ три дана нисам крушне мрве ставио у уста“, да би у писму Богдану Поповићу у Београд од 25.јануара 1903 изнео : „ гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле ходам по Бечу и сјећам се детињства…..по три дана буде да ништа вруће не окусим. Али ја сам ЗАДОВОЉАН, јер сам САМОСТАЛАН, НЕ БЕНДАМ НИКОГА, ОСИМ ОНОГА КО ПОШТНО МИСЛИ И РАДИ“. Колико му је тешко било у Бечу, најбоље показује његово писмо једном пријатељу у коме је песнички искрено написао да „ У УШИМА ОСЕЋАМ ШУМ ГЛАДОВАЊА“.
Сукоб са српским народним вођама почивао је на Кочићевом уверењу да су српске вође, бранећи своје трговачке интересе уместо интереса народа, ограничиле народни покрет , да су га подредили искључиво себи и својим себичним интересима, крили су се под именом народних првака и говорили су о некој народној борби, док су, уствари, били заступници профитерских интерса српске чаршије, избегавали су конфронтацију са окупаторима, па их је Кочић оптуживао и нападао да су издали народне интересе, да су криви што се народни покрет изродио и компромитовао, износио је све то јавно и отворено, директно, износио је то у време када је српски народни покрет и народне вође имале велики утиацај у народу и када су се наметнули као једини заступници народних интереса. Кочић је видео да је народни покрет улазио у фазу налажења компромисних решења и да су народне вође пронашле своје личне интересе за вођење једне такве калкулантске политике, па је први устао, без устезања, да народне вође оптужи да су „ аршинџије и рачунџије“ , да не могу да воде народну борбу, јер им то њихови уносни послови не дозвољавају, због којих се додворавају туђинској власти. Он није само критиковао такву политику народних вођа, него је понудио и нова решења за вођење народне борбе за ослобођење од окупаторске власти.
Таквим својим јавним ставовима, Кочић је отворено замерио сујетним и уображеним народним вођама, оголио је њихове политичке лажи и приказао их као обичне мешетаре и шибицаре, варалице народа, који нису радили у интересу српског народа у Босни, него искључиво у свом личном интересу. Због таквог става, имао је великих проблема са народним вођама, није могао да добије стипендију, није могао да добије никакву фиансијску помоћ и постао је жртва свог исправног политичког погледа.
Зар нам све ово није познато?
Шта се то променило до данас?
Ништа. Нажалост, ништа.
Критике које је Кочић изнео на рачун народних првака могу се данас преузети и потписати када говоримо о политичком олошу који деценијама воде Србију у пропаст.
Кочић је уочио да се чаршија, одмах након окупације, одвојила од народних маса и склопили савез са муслиманским беговима, прихватила је нагодбу са њима, почела је да послује са њима и издала је сељаштво, одустали су од захтева за решавање аграрног питања, ујединила се са феудалцима и наставили су да заједнички експлоатишу сиромашни народ. Наглашавао је да је проблем народног покрета био у томе што се све окретало око истих личности, који су се претстављали као народни борци, док су предузимали , како је писао, млитава и бескичмена политичка ходања и шетње од града до града, политику корпоративних фотографисања, одушевљених дочека и испрезања коња испод кола, исте политичке личности које су наметале своје пословне интересе, док није било наметнуто питање ПРИНЦИПА и НАЧЕЛА. Он је инсистирао да се таква погубна политика народних вођа прекине, политика која се заснивала на њиховим препуцавањима и трвењима, политика која је омогућавала народним вођама да се отимају око тога ко ће да добије „ масне лиферције и концесије“, ко ће више да се додвори окупаторској власти, народне вође нису имале „ ни способности нити политичке чврстине, нису били јасног и прекаљеног убеђења, па је било потпуно разумљиво што су били врло згодан и подесан материјал за цјенкање, опортунизам и склапање разних компромиса са властодршцима, из којих је резултовала грдна штета за опште народне интересе“.
Зар се све ове речи данас исто не могу да напишу за политичке вође у Србији?
Зар све ово не може да се напише за поткупљиву и естрадну српску интелигенцију, која је издала и продала свој народ?
Упорно покушавам у српској јавности да наметнем мишљење да се, ради добробити државе и нације, мора да уједињују сви који заиста желе добро Србији, не, како се до сада радило, удруживаеа око банде суманутих лидера и уцењених лидерчића, психопата и криминалаца, пробисвета, ниткова, олоша, бараба и шибицара, који се, жељни власти, моћи и новца, брзо договоре са свим властодршцима, него да уједињење буде око нових политичких идеја, које ће се заснивати на договореним и усаглашеним политичким принципима и начелима.
Нажалост, упркос мом великом дугогодишњем јавном раду, упркос сталним и силним покушајима, залагањима и труду да извршимо неопходно уједињавање српске интелигенције око тих политичких идеја, принципа и начела, нисам успео у својим намерама и српска интелектуална јавност је остала паланачки расцепкана, малограђански подељена и конформистички незаинтересована да се жртвује за неке нове принципе у свом јавном политичком раду, принципе који би донели преображај болесног и разореног српског друштва.
Кочић ме је само уверио да није завршена наша национална борба око освешћавања и описмењавања Срба, да је данас, када имамо на сцени глобални корпоративни фашизам и када је потрошачки индивидуализам потпуно обесмислио човекову хуманистичку природу, та борба много тежа и опаснија, јер је окупатор перфиднији и подлији, није дошао директно да нас он окупира, него се користи домаћим издајницима и конвертитима да успостави тоталитарну унутрашњу окупацију. Наша национална борба тек мора да почне и она, понављам Кочићеве речи, не сме да се води око тога да ли се окупљамо око овог или оног провинцијалног лидера, да ли подржавамо овог или оног сујетног лидерчића, него наша национална борба за темељан препород српске нације и суштинску промену тоталитарног система у Србији мора да отпочне објављивањем нацији нове политичке идеје, нових политичких принципа и нових политичких начела. Уколико тога нема, могу сада да напишем, на основу историјског искуства, наставиће се даље пропадање државе и нације. Наравно, нову политичку идеју, принципе и начела мора да носе и нови људи који буду ушли у политику и који ће разумети своју историјску улогу, који ће се посветити извршавању својих историјских задатака и који ће се, ако то буде требало, историјски жртвовати за утемељавање и успостављање те нове политичке идеје, не тражећи, као противуслугу за тај свој историјски задатак, апсолутно ништа.
Поверење народа, које је данас изгубљено и прокоцкано, нове народне вође морају да стекну само тако што ће својим личним примером показати каквом друштву стремимо, што неће калкулисати и провлачити своје личне интересе, што неће унапред тражити државне функије и привилегије, што се неће директно укључити у вршење власти, неће мешетарити и шпекулисати, манипилисати народом, који ће се придржавати искључиво моралних начела у политици и који ће бити спремни да , без роптања и узбуњивања, поднесу жртву за свој народ. Ако тога нема, нема ни државног нити народног препорода. Не могу нове политичке идеје, принципе и начела да носе стари, затровани, оболели политички лешеви, које морамо да покопамо у прошлост, на које више не смемо да се враћамо и осврћемо, њихово време је давно прошло, него морамо да се окренемо будућности наше умируће нације.
Кочићево начело да поштује само оне који поштено мисле и који раде у народном интересу, треба да буде политичко начело свих грађана Србије. Треба да буде политичка идеја водиља за све оне који хоће да управљају судбином Србије. Начело кога ће сви грађани Србије плебисцитарно да усвоје и да га се придржавају када буду учествовали у политичком животу. Ако успемо да добијемо такве одговорне и просвећене грађане Србије, ако успемо да образујемо и подигнемо такве мислеће и бунтовне, непокорне и пркосне Србе, онда нећемо правити овакве катастрофалне историјске грешке у политичком одлучивању, нећемо бити заведени од слаткоречивих политичких превараната, нећемо бити лаковерни, поводљиви и глупи да наседамо на њихове форе и фазоне, на њихова политичка и маркетиншка спиновања, него ћемо, окренути правим историјским вредностима и људима од историјског значаја, попут нашег Прометеја из Змијања, успети да узмемо историју у своје руке, успети да организујемо своју државу према нашим политичким начелима и принципима и успети да, упаљеним бакљама слободе, осветлимо пут нашег избављења из садашње трагедије.
Кочић је доследан у заступању народних интереса, отворен је када говори о нашем политичком животу, руши све оне лажне ауторитете, који су се намножили у паразитском и привилегованом слоју званом – „ народне вође“, због чега ће имати великих проблема, али његова силна искреност, оданост народним принципима, жарка жеља да се народи у Босни ослободе наметнуте окупације и болног ропства, његов велики рад на просвећивању неуког народа, обрачун са политичким преварантима и мекушцима, залагање за нове политичке идеје и принципе, који ће служити искључиво народним интересима, његово жрвовање, непоткупљивост, искреност и истрајност у борби за остваривање народних права, све је то он урадио како би обележио и осветлио пут којима треба да иду будући народни трибуни, борци за народне интересе, без обзира на све недаће и тешкоће које морају на том трновитом и опасном путу уздизања да поднесу.
Хоћете да будете народни представник?
Одлично.
Следите пут Петра Кочића. Угледајте се на њега. Живите његове политичке принципе.
Ако то не можете, извините, немојте да нам трошите драгоцено време, не можете да будете народни трибун.Не можете да заступате народне интересе, јер нисте испунили основне услове да постанете познати и признати народни борац.
То је политичка мера коју сваки народни представник мора да испуни, уколико хоће да добије поверење и веру свога народа.
Кочић је апсолвирао философију у јуну 1904.године и већ је у септембру био у Београду, јер за њега више није било живота у Босни, али његов живот у Србији, његовој земљи снова, био је несношљив, јер је његово сиромаштво било ендемско и његови књижевни пријатељи су били забринути да патње, јад, незгоде и беде не угрозе живот талентованог српског писца. Један његов књижевни пријатељ је написао : „ да ли је заиста могуће да је тога човјека презрела и немилосрдно одбацила његова отаџбина којој је он све дао“.
Од почетка фебруара 1905.године добио је посао као професор српског језика и књижевности у гимназији и учитељској школи у Скопљу. Био је омиљен међу ђацима, будио је код њих љубав према слободи и отаџбини, говорио је са њима као другарима, учио их да буду достојанствени и борбени, да бране своје мишљење, да се супростављају тиранији и да реално посматрају на прилике у којима су живели. Због таквог свог става је био изложен великим нападима и притужбама, али су највећи проблеми настали када је написао текст у „Политици“ – ЈЕДНА ФАМОЗНА СВАДБА, где је напао администратора српске епархије у Скопљу, архимандрита Саву, због тога што је у Тетову наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би он сместио своје силне госте, који су долазили на свадбу његове кћерке, која се „ удаје за фанатичног бугарског присталицу“. Кочић је протестова што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што је бахат, што „ ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса и просто и то је јавно критиковао. Реакција београдске чаршије је била да се казни пркосни Кочић, зато што је вређао српску ствар и њене званичне представнике. Због тога је незаслужено кажњен и премештен у Битољ, што он није хтео да прихвати, побунио се, напустио је самовољно службу у Скопљу и вратио се у Београд, да се расправи са министром, али је, због неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од новембра 1905.године отпуштен из српске државне службе. Губитак државне службе и неправда која му је учињена, направавили су прелом у његовом животу и он се потпуно посвећује борби за националне интересе , поново се враћа у Сарајево са намером да организује поробљену и незадовољну српску свест.
О Петру Кочићу најбоље говори полицијски извештај Земаљске владе у коме се, између осталог , каже : „ Као фанатичан револуционар, он мисли да је позван да као првоборац стане на чело једног аустрофобског превратног покрета, посвећује своју животну снагу припремању терена за организацију пансрпског устанка у земљи.“
Парадоксално је да о националном ангажману Петра Кочића више знају аустријски полицијски службеници, него уображена и сујетна београдска национална и интелектуална елита, која није стала иза националне дела Прометеја са Змијања.
У наредним годинама Кочићеве говоре, писање и поступци, учествовање у многим акцијама против окупаторског режима, рецимо, говор на гробу студента Владимира Трифковића, у августу 1906.године, у коме је напао режим да је сталним прогањањем, неправдама и преметачинама довела до смрти студента, Земаљска влада је означила као раздражујући, док је Кочићева борба за убрзани процес демократизације земље оцењена као опасна превратничка идеја, усмерена против аустријских државних интереса. Влада га је оптужила да је учествовао у организовању Генералног радничког штрајка 03.маја 1906.године, када је војска пуцала у масу и када су погинула три радника, оптужили су га агитовање и покретање сељачких маса, за њихово повезивање са радницима у штрајку, оптуживали су га за отворену мржњу коју је показивао у својим политичким текстовима према Аустрији, што он уопште није ни крио, па је, услед целокупног његовог политичког деловања, влада формално потврдила 03.децембра 1906.године пресуду о изгону Кочића из Сарајева.
Тако је у СРПСКОЈ РИЈЕЧИ од 10.децембра 1906.године осванула белешка о томе да су Кочића у колима пратили до железничке станице два стражара на коњима, да су три чиновника у униформи и 50 стражара држали ред на станици и да је Кочић рекао, према извештају дежурног кондуктера, да ће се у Сарјеву кроз две-три године вијорити застава српске државе, запретивши да ће он са новим топовима да упадне у Босну и да ће све Швабе најурити.
Дошавши у Бања Луку, Кочић је врло брзо успео да распали бунтовни крајишки дух незадовољног и поробљеног народа, успео је да учествује у обједињавању и окупљању свих српских политичких, интелектуалних снага у јединствену национално-демократску организацију, нтелектуалних снага које су имале главни задатак да се супроставе апсолутистичкој и бирократској , аустријској управи,успео је да се придружи јединственом српском политичком покрету, покушавајући да некако помири два супростављена пола : реалне захтеве народних маса, нарочито сељака и радника, за решавање њиховог тешког и неиздрживог социјалног стања и преке потребе да се одржи, каква таква, некако остварена политичка слога босанских Срба.
Покренувши у октобру 1906.године политички лист ОТАЏБИНА, Кочић је добио велики маневарски простор да објављује своје политичке идеје и тај његов просветитељски рад је снажно одјекнуо у народу. Већ први број ОТАЏБИНЕ је био заплењен због Кочићеве песме у прози ТЕЖАК, што је код народа изазвало опште одушевљење, па лист наставља да пише све оштрије и од прва четри броја заплењена су три. Кочић је прогањан од полиције и оптуживан, извођен на судове, али је он постајао све пркоснији и одлучнији, све борбенији и све популарнији у српском народу, нарочито откако је допао тешке тамнице, јер је на гробу свога пријатеља Јована Поповића у Санском Мосту говор завршио узвиком : „ АКО НАМ СЕ НЕ ДАДЕ СЛОБОДА, ДОЋИ ЋЕ ДО БАЛЧАКА И ДО ОШТРА МАЧА!“, док је његова ОТАЏБИНА, на опште запрепашћење окупатора и пословне чаршије, писала : „ На Балкану силно мирише на барут.Стога је поребно да српски народ буде спреман како би у предстојећим догађајима могао учествовати. Лозинка је за ово вријеме : Брату брат- Шваби рат!“.
Његово почетно тамновање у истражном затвору од два месеца, како пише, подносио је савесно и беспрекорно, без жаљења и роптања, и то је описао у приповеци ТАВНОВАЊЕ. Интересантно је његово образложење свога тамновања, које је написао у једном писму својој жени и у коме се каже : „ наш народ је убијен и сатрвен јадом и невољом, па је НЕКО морао устати и повикнути против силних зулума и неправди, које се над њим непрестално чине“. Али, у затвору у Тузли је проводио тешке дане, јер , раздражљив по природи, долазио је у тешке и директне сукобе са окрутним надзорником затвора, па је ускоро почео штрајковати глађу. Управа затвора је на то одговорила још већим репресијама. Покушавали су да дигну руку на њега, али он се физички супростави, па кад је управа затвора морала да се повуче, јер нису могли да га сломе, он је узимао у заштиту и остале затворенике, тако да је једном, бранећи неког затвореника, истукао кључара. Затвореници га памте као духовитог, врцавог и склоног шалама и несташлуцима, што је излуђивало затворску управу и рушило јој наметнути институционални ауторитет окупаторске власти.
http://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/
Анексију Босне 1908.године српско политичко вођство је дочекало неспремно, неодлучно и без јасног става, док су међусобно спле
![[Слика: image.jpg]](https://i.postimg.cc/P5GRQF91/image.jpg)
![[Слика: lFsMCpl.jpg]](http://i.imgur.com/lFsMCpl.jpg)
![[Слика: image.jpg]](https://i.postimg.cc/GtfJkpsr/image.jpg)