[Перун]

Михаило Миловановић (8.03.1879-28.11.1941.)


Детињство и младост

У протоколу рођених Беле цркве у Карану, књига шеста (1877—1888), страна петнаеста, на редном броју 24, тадашњи свештеник уписао је следеће податке:
"Миловановић Михаило, син Тана и Николије из Гостинице, рођен у Гостиници 24. фебруара 1879. године (8. марта, по новом календару четврто дете у родитеља. Кум: Ђоко Недић, опанчар из ужица."
Отац Тане и мајка Кола били су поносни на Михаила, који се по свему већ од малих ногу издвајао од својих вршњака. Посебно је волео да слуша јуначке народне песме и приче о хајдуцима и ускоцима, о Косовском боју, Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, које му је отац казивао. Неке стихове је брзо запамтио и певушио док је чувао козе, овце, свиње или говеда по ливадама и пропланцима.
Упркос тешких предрасуда о писмености, које су у то време владале на нашем селу, његов отац, иако самоук, одлучио је да свог сина школује. Имао је седам и по година када га је отац Танасије, у августу 1886. године уписао у први разред Основне школе у Карану, тада једине школе на подручју Лужничке долине, удаљене око шест километара од њихове куће у Горњим Шишићима.
Већ на првом кораку млади Михаило се суочио са неочекиваним проблемом, односно његов отац Танасије, јер је у први разред већ био уписан већи број ђака него што је било предвиђено. Да му син не би остао неуписан, Танасије се обратио за помоћ свештенику Петру Костићу, који је у то време био веома цењен и угледна личност не само у Лужничкој долини, већ у читавом ужичком крају. Петар је био учесник Јаворског рата (1876), уз то и веома добар говорник, па га је народ бирао и за посланика у Скупштини Србије. Тако је, захваљујући интервенцији свештеника Костића, млади Михаило почео своје школовање.
У току 1888. године, у којој је Михаило завршио други разред, умире му отац Танасије. На инститирање мајке Николије, која је од Михаила, као тада најстарије мушке главе у кући, инсистирала да прекине даље школовање да би јој помогао у тешким сељачким пословима, јер је требало многочлану породицу прехранити, није се уписао у трећи разред. То му је веома тешко пало, али се морао повиновати вољи своје мајке коју је он изузетно волео. О томе, у једној својој забелешци, која се чува у документаци његовог сина, Михаило је записао:
"Нисам имао још ни десет година кад су ме дали први пут у најам једном мом ујаку у истом селу. То је било одмах после очеве смрти. Тек сам био свршио два разреда основне школе. Наравно да о мом даљем школовању није могло бити више ни речи. Са овим првим најмом имао сам одужити дуг који је начињен код овог мог ујака око очеве сахране. Тек сам тај дуг одслужио, а искочио је други, нови."
После нешто више од годину дана од Танасијеве смрти, удовица Кола се преудала за веома сиромашног Петка Пантића из Рибашевине, петнаестак година млађег кога је, као што је био случај и са њеним претходним мужем Таном, довела у своју кућу, на своје имање. Са мајчином удајом створен је и нови дуг, који је пао на Михаилова плећа, а доласком очуха у кућу, под истим кровом све је било мање места за шесторо сирочади.

"То је био свадбени трошак моје мајке која се на годину дана по очевој смрти преудала. Овај нови дуг имао сам одужити код сеоског механџије као келнер и као пекар у исто време, јер су та два посла била везана један с другим... " ,писао је Миловановић.
Мајчин и очев дуг десетогодишњи дечак Михаило почео је одрађивати у кафани Војина Ћокића у Рибашевини, у којој ће провести три-четири године, радећи скоро даноноћно, по шеснаест и више часова, што би тешко издржали и доста старији од њега. Уз тешке послове, које је за газду обављао током дана, ноћу се борио са несаницом која је била његов стални пратилац у Ђокића кафани. Ноћу, уместо да се одмара, Михаило је морао као келнер да послужује госте, највише бекрије и картароше који су скоро сваке ноћи за карташким столом освањавали.

Први одлазак од куће

И тако из дана у дан. Из ноћи у ноћ. Сеоске бекрије и картароши нису се задовољавали да сваки час зивкају келнера Кола, како су га по мајци звали, да извољевају, већ и да га задиркују, а понеки и да га вређају. То се обично догађало када је дечачић, слуга, са поцрнелим босим ногама, а још црњим и од ветра испуцалим рукама, стојећи наслоњен на шанк — заспао од умора. Газда би му тада ударио зврчку у чело и повукао за чуперке косе. Он би се тргнуо сањив и преплашен и са очима закрвављеним и крмељивим гледао у газду који није хајао што му дечаков изглед очито говораше да целе ноћи није ока склопио. Ако га је и склопио, то је било за кратко, само док је стојећи, наслоњен на шанк у зору задремао.
"Бијаше ми се досадило по селу служити. Омркни и освани на раду и послу, никад прав, никад сит, ни гуња на леђима, ни опанака на ногама, вечито голих колена и лактова, вечито у ритама и дроњама и вечито — дужан. Што ја за једно полугође одслужим, то мој очух с мајком за два нова задуже, — записао је Михаило много година касније. — Кад мало омудрех и размислих, виђех да ме опака старост очекује. Реших и побјегох за кириџијама у Ваљево. Ваљево је у том добу била прва штација ужичких малишана, а Ђурђевдан и Митровдан рокови о којима се у свијет отисковали, понајчешће између дванаест и четврнаест година старости."
Био је Михаило пресрећан оног дана када му је Ниџо Шишић јавио да кириџије полазе за Ваљево. Са малим замотуљком у руци. босоног, кренуо је у свет, у непознато. Ево како је тренутак растанка с мајком Колом и родним крајем Миловановић описао у својој козерији:
"... И кад примих из мајчиних руку замотуљак са комадом проје и главицом бијела лука што ми бијаше спремила за пута, па се маших да је пољубим у руку и рекнем збогом, она ми пружи коштуњаву руку али окрете главу од мене да јој не видим сузу у очима, а и ја се брже боље окретох од ње да и она не би приметила моју и хитро поскочих преко рудине с ноге на ногу да достигнем кириџије и тиснух прст у уво и запјевах колико ме грло носи: Уз друм дико, низ друм перунико... И отискох се у свијет бјели. Отискох се да живим кроз љета и године: ђе на добро наиђи, добро и јесте, ђе на зло, није горе, у злу сам се и родио..."
Миловановићев пријатељ и песник Владимир Станимировић, у својој поеми "Изгнаници", објављеној после Првог светског рата, овако је песнички приказао овај растанак Михаилов у дијалогу два друга:
"Волела ме мати иако ме тукла
У седмој години, кад ме је обукла
први пут, у ново, рече ми одлучно:
"Видиш и сам, синко, да живимо мучио.
Давно ниси мали за мајчино крило,
доста је трчања и играња било.
Ноћас кириџије полазе из села, ,
с њима ћеш у варош, ја бих те одвела.
да је прошла жетва... Ал дани су скупи,
ево ти двајеслук, па лепињу купи."
Овај свој први растанак са завичајем, у који ће се вратити после нешто више од три деценије, и одлазак у Ваљево, није могао никада заборавити.
Не зна се у којој је каменорезачкој радњи млади Михаило учио занат и ко му је био мајстор. Ваљево је у последњој деценији 19. века, када је Михаило дошао у варош на Колубари, имало близу 7.000 становника, великих трговаца, кафеџија и других занатлија.
После годину-две Михаило Миловановић је постао врсни мајстор за израду надгробних споменика. У појединим стварима чак је био и надмашио свог мајстора, који је на њега био поносан, желећи да што дуже остане код њега. Радећи надгробне споменике, млади клесач је почео да уноси одређене новине не само у цртежу и форми споменика, већ да у натписима клеше права српска, Вукова слова.
Духовном развоју младог Михаила Миловановића много је помогао и допринео Живко Романовић, који је као професор латиског језика радио у Ваљевској гимназији од 1894. године. Професор Романовић, рођени Ваљевац, десет година старији од Михаила, био је не само добар професор, већ је био и књижевни критичар, историчар, песник, драмски писац и новинар. Како је дошло до познанства гимназијског професора и младог каменоресца Михаила није познато, највероватније да је професор Романовић негде седео у друштву, у коме се налазио и Михаилов мајстор, па је од њега или можда од неког другог чуо за Михаилов рад, пожелевши и да га лично упозна.
У Ваљеву крајем прошлог века, како је после скоро четири деценије причао свом пријатељу Радоју Ускоковићу, Михаило Миловановић је учинио и своје прве кораке у сликарству. У оно време на надгробним споменицима рађени су врло често неки веома примитивни рељефи: војник са сабљом и пушком или девојка са преслицом.
— Једно јутро — испричао је Миловановић професору Ускоковићу — бану у радионицу мога газде неки сељак из села Лелића изнад Ваљева, босоног, са напуштеном црном брадом и ширитом око главе. У рукама је носио фотографију војника, који је несрећним случајем погинуо у Нишу, где је био на одслужењу војног рока.
— Можеш ли ми израдити ову слику на мрамору мрсном бојом, али да буде налик? — упитао је непознати сељак Михаила Миловановића.
Миловановић узме фотографију, погледа је, па мало снебивајући се рече:
— Па, мислим да ћу моћи...
— Колико ће коштати? — упита сељак.
— За споменик три дуката, а за слику још дукат засебно, — рече му Михаило и сељак из Лелића прихвати одмах погодбу.
У договореном року Миловановић је направио споменик, припремио, како каже, „мрсне боје" и слику, на основу фотографије, насликао на опште задовољство. Отац погинулог војника био је веома задовољан, исплатио Миловановићу договорену суму дуката и отерао споменик и поставио на гробљу.
У ваљевском листу “Подгорје” штампани су и његови први стихови.

Школовање у Минхену и Балкански ратови

Након ослужења војног рока одустао је од покушаја да се упише у Цртачку школу Кирила Кутлика у Београду, да би успео да га 1904. године прими Антон Ажбе у своју приватну школу у Минхену. Убрзо, после Ажбеове смрти, прешао је код Мориса Вајнхолда да усавршава цртање, сликање и вечерњи акт. Идуће 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије за ликовне уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана. Неизвесна је и само претпостављена 1909. као година завршених студија. Школовање у Немачкој испуњено материјалном оскудицом и прихватањем разних послова и ван његовог позива сликара једно је од зла која су га од рођења пратила . Њемачки импресионизам Миловановићевих дела је изразит на делима ” Зелени предео ” ( 1905), ” Доручак ” ( 1906/7 ) , ” Мајка и дете ” ( око 1910 ).

Миловановић, који је вест o почетку рата прочитао у новинама, седа на први воз који из Минхена креће ка Србији. По доласку у Ужице, јавља се команди, која га распоређује у Дринску дивизију другог позива, будући да је имао 33 године. Дивизија је била у саставу Треће армије, која је ослободила Приштину и Метохију. Тада је први пут видео обешене људе, неке Арнауте, који су пре тога с леђа побили српске коњанике на бунару.
Ваљало је разбијене Турке гонити у Албанију и избити на море, па је Врховна команда образовала два гонећа одреда. Један је био Дринско-албански, у ствари, реорганизована Дринска дивизија другог позива. У оквиру овог одреда организован је посебан Летећи одред, на челу са пуковником Милорадом Плазином. Овај човек је од сељака редова у рату 1885. године догурао до пуковника. Лудо храбар, одличан командант, лично је одабирао људе за свој одред, једног по једног. Међу одабранима је био и Миловановић.
Пут Летећег одреда био је тежак, преко планина Северне Албаније, по снегу, слабо опремљени, гладни. Пре тога им је група Арнаута побила стражаре у позадини и покрала целу комору. Без обзира на услове који ће се поновити три године касније приликом Албанске голготе, Летећи одред је 18. новембра 1912. избио на море и после тешке борбе заузео тврђаву Љеш. Том приликом дошло је и до радосног сусрета српске и црногорске војске.
Код борби на Скадру Летећи одред учествује у ноћном нападу на Брдицу, приликом кога је рањен и пуковник Плазина. Миловановић га је изнео са положаја на сигурно.

Турци на Куманову


Након завршетка Првог балканског рата, повратка са војском преко Солуна у Скопље, учествовао је иу Другом балканском рату. Из ова два рата, осим Миловановићевих сећања нема пуно историјских докумената, али су остале сачуване његове слике “Турци на Куманову”, “артиљерци”, “Војник са шареницом”, дела која његов опус враћају реализму.
Након ова два рата, одушевљен Русијом носи се мишљу за одласком у Москву или Петроград, али животни пут ипак га води у Праг где наставља своје сликарско усавршавање. У Прагу упознаје и своју будућу супругу Валпургу-Валу Салашкову. Међу документима који говоре о његовом боравку у Прагу је и фотографија његово атељеа, на којој се види и слика “Модерна Хетера”, која је уништена или нестала у његовој кући коју је касније сазидао у Гостиници.

Први светски рат

Након Сарајевског атентата Аустроугарске власти прогоне и хапсе многе Србе. Тако је било и у Прагу, где полиција упада у атеље и хапси Миловановића. Главни доказ била је нека комитска фотографија, из ослобођеног Љеша, на којој су Миловановић и пуковник Плазина. Никада се није открило ко је ту фотографију доставио аустријској полицији.
Уз помоћ чешких пријатеља, већ следеће ноћи бежи из затвора, из атељеа узима гусле од којих није хтео да се растане ни за живу главу, поручује вереници да га чека. Преко истих чешких веза пребацује се у Берлин, где су му обезбедили руски пасош, одатле до Варшаве, па преко целе Украјине до Одесе. Коначно, после месец и по дана, преко Црног мора, Румуније и Дунава, стиже у Прахово, у Србију.
Већ 18. септембра 1914. јавља се у штаб своје Дринске дивизије. Упућен је у Четврти пук, што је кренуо у борбу против Аустријанаца, који су већ направили мостобран на десној обали Дрине, код Аде Курјачице. Први напад је одбијен, уз велике губитке, а мостобран је коначно уништен тек 14. октобра.
Следе борбе на Гучеву, а Миловановић уз пушку и гусле носи и блок, стално нешто црта, што у почетку не наилази на добар пријем код војника, којима у том хаосу и кланици само фали неки лудак са скицен блоком. Ту су гусле да изваде ствар, па војници схватају да то "мазало" зна нешто корисно да ради.
После свих битака, јуриша, погибија, наступања, 1915. долази до повлачења кроз Албанију. Ту је и Миловановић, са војском и народом, гледа старог краља Петра на воловским колима, трпи глад, скоро све је исто као 1912. године.
На Крф стиже 9. фебруара 1916. После каквог-таквог опоравка, прави споменик за војничко гробље Дринске дивизије.
Убрзо је званично постављен за ратног сликара, један од њих четрдесетак који су "имали да се што више унесу у суштину борбе, да понесу што јаче импресије и касније их сведоче", како је стајало у упутству Врховне команде. У атељеу у Солуну радили су и Коста Миличевић, Живорад Настасијевић, Милош Голубовић. Ту настају Миловановићеви чувени портрети војвода, слике из војничког живота...".

Путник


Мишић


Бојовић


Период између два рата

По завршеном рату уследило је сређивање породичног живота, женидба Чехињом Валом, рођење деце Маре и Момчила. Михајло Миловановић се 1920. године враћа у Ужице, у родном селу Гостиница, у Туку направио је породичну кућу.
Године 1926, на тргу, испред Кантара, постављена је скулптура посвећена сећању на ратнике погинуле у ослободилачким ратовима Србије 1912—1918.
Иницијативу за подизање споменика покренули су преживели ратници Младеновца. Средства за подизање споменика обезбеђена су добровољним прилозима грађана. За извођача споменика изабран је Михаило Миловановић, академски сликар и вајар, који је и сам био учесник ратова, а који се већ доказао као добар вајар израдом спомен-плоча у другим местима. Споменик је урађен од блока белог венчачког мермера. Интересантно је то, да су приликом уметноиковог рада, Младеновчани толико били заинтересовани за стварање тог дела, да му је увек по неколико њих правило друштво. Споменик је висок око шест метара и састоји се из високог постамента и фигуре усправног војника наслоњеног на пушку.
Као модел за лик ратника, Миловановићу је послужио Петар Кузмановић, звани Петар Буква, пекарски радник из Младеновца, који се у то време затекао на редовном одсуству са одслужења кадровског рока. У средишњем делу споменика уклесан је грб Краљевине Србије — двоглави орао са круном, и уклесаним годинама 1912—1918, са натписом: За слободу и уједињење на понос и славу. На полеђини споменика уклесан је барељеф, који приказује артирљрце, војнике који убацују муницију у топ, пред очима команданта. У првој зони споменика уклесан је геометријски преплет који асоцира на шаре шумадијског ћилима а изнад шаре налазе се стихови које је грађанима Младеновца посветио Михаило Миловановић:
У камену камени витеже,
Насред млада Младеновца града.
Гордо хрли небу у висине,
гордо хрли те се с небом грли
Као символ патње и победе
И напајај кроз дуга столећа
Духом вере, братства и јединства
И љубавњу снагом и лепотом
Снагом расе и лепотом духа,
Кршну децу, кршне Шумадије!
Свечано откривање споменика било је заказано за 24. октобар 1926. године, о чему су писали и београдски листови "Политика" и "Правда". Том приликом у Младеновцу су се нашли патријарх Димитрије, краљ Александар И Карађорђевић са краљицом Маријом, као и бројни грађани из целе Шумадије.
Како се Младеновчанима много допао рад Михаила Миловановића на споменику, они су одлучили да му повере унутрашњу декорацију храма, и то израду мермерног иконостаса, икона и фресака. Миловановић је тај позив радо прихватио, тако да се у периоду рада са својом породицом доселио у Младеновац. У почетку је становао у хотелу "Селтерс", а касније је добио на коришћење кућу са две просторије, свештеника Арсића, преко пута цркве. Од белог венчачког мермера Миловановић је исклесао иконостас великих димензија. Стубови иконостаса су украшени тордираним тракама, а на њиховом врху се налазе богато украшени капители. На црквеном мобилијару и на средњем делу мермерног иконостаса налазе се орнаментални преплети који имају везе са геометријским преплетима који се срећу у народној уметности. Миловановић је насликао и десет икона за иконастас, у доњем делу смештене су престоне иконе Христа и Богородице, икона са сценом Успења Богородице јер је храм посвећен том празнику, као и икона Јована Криститеља. У горњем делу налазе се сцене великих празника, при чему је сцена Васкрсења Христовог смештена на централни део, и највећих је димензија. Миловановић из непознатих разлога није фрескописао цео храм, већ је насликао неколико сцена, од којих су најинтересантнија фреска која је приказивала Краља Александра Првог Карађорђевића на белом коњу, како копљем убија двоглаву црно-жуту аждају.
После Младеновца, 1930. године вратио се у своју кућу. Он је ту уживао са својом породицом. Он је био Солунац, а у Рибашевини, Гостиници и Карану је било доста Солунаца. Увече су се често окупљали код њега, он је свирао гусле (знао је одлично да их свира) и сви су певали. Током ноћи то се чуло у целој долини. И његова жена Вала, Чехиња, свирала је клавир, па се певало. То је била једна од ретких кућа у западној Србији која је имала клавир кога је донела из Прага.
Прво значајно излагање Миловановић је имао 1919. године са југословенским уметницима у Паризу. Исте године учесник је изложбе ратних сликара Врховне команде у Београду. Посебан успех имао је на изложби у Сомбору 1921. године. На конкурсу београдске Општине добио је 1932. године прву награду за слику Одбрана Београда 1915. Под називом "Србија у рату и миру" приредио је 1938. године запажене и веома посећене самосталне изложбе у Београду и Новом Саду.
Након послератног принудног заборава слике Михаила Миловановића су се све чешће појављивале на тематским и специјализованим изложбама српског имресионизма у Београду, Ажбеове школе у Визбадену и Љубљани, минхенских ђака у Новом Саду, Мајка и дете у "Уметничкој баштини Срба" у Москви и Лењинграду, националне и ратне теме у галеријама Цвијета Зузорић, Народног и Војног музеја у Београду, до ретроспективног "Повратка из заборава".
У јулу 1938. године, после великог успеха који је постигао на изложбама у Београду и Новом Саду, академски сликар Михаило Миловановић разрадио је детаљно своју идеју, зачету још на Солунском фронту, за израду панорамских слика великих битака српске војске у ратовима 1912—1918. Ту своју идеју, са детаљним образложењем, упутио је министру војске и морнарице, армијском генералу Љубомиру Марићу и управнику Војног музеја генералу Вуковићу.
Образлажући свој предлог за израду панорамских слика, Михаило Миловановић истиче:
"У оквиру пројектовања нових грађевина у Горњем граду за Војни музеј требало би предвидети и архитектонски саобразити неколико купола (свега пет) за израду пет великих панорамских слика, које би приказале ове моменте: Кумановску битку, Церску битку, Колубарску битку, Албанску трагедију и Кајмакчалан".

У свом предлогу Михаило Миловановић наводи и ово:
"Још пре рата, за време мојих сликарских студија у иностранству, имао сам прилику да видим у Прагу Маролдову 'Липанску битку' и у Минхену радове Рубоа и Коваљског, које су ови уметници изводили по поруџбини руског цара Николе ИИ. Ове огромне ратне слике изазвале су тада у мени велико одушевљење и љубав према ратном сликарству. Доцније, као војни обвезник и ратни сликар Врховне команде, радио сам многобројне студије и стално размишљао о томе како би се после рата, у миру, израдило неколико великих панорамских слика, које неби биле само фрагменти, но опсежне композиције битака које би приказале све главне догађаје из тог нашег дугог и тешког ратовања. Зато сам још на Солунском фронту био упознао са овом идејом тадашњег начелника Врховне команде војводу Мишића и Врховног команданта Њ. Кр. В. регента Александра. Од њих сам био добио налог да о томе поднесем један опсежан писмен предлог што сам и учинио, у Београду, док се Врх. команда налазила у згради Војне академије. (О овоме био је тада подробно упознат и начелник Топографског одељења В. Команде пуковник Ст. Бошковић под чијом је командом била и секција ратних сликара). Али и ако су тада и Њ. К. В. регенет Александар и војвода Мишић били овим веома одушевљени до остварења, нажалост, није могло доћи, јер су сва тадашња расположива материјална средства морала бити употребљена за обнову земље и организацију нове државе".

Овај свој предлог за израду панорамских слика Михаило Миловановић је упутио 14. јула 1938. године. Нема података да ли је министар генерал Љубомир Марић, односно Министарство војске и морнарице, расправљало о овом предлогу и шта је одлучило. Међутим, чињеница је да до реализације израде панорамских слика великих битака српске војске у ослободилачким ратовима 1912—1918. године није никад дошло, мада су се многи веома позитивно изјашњавали о овом предлогу академског сликара Михаила Миловановића.
Миловановићев сликарски опус је десеткован, распродаван, поклањан још у Минхену и Прагу, расејаван за вријеме ратних маршева, горио под бомбама у Другом свјетском рату, гажен војничким чизмама сународника 1945.
Из великог опуса сабрано је 270 ђела, а једва 170 је сачувано.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу, споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу. Већина њих је уништена.
Прећутале су га и све енциклопедије, укључујући и Ликовну енциклопедију.

Други светски рат и смрт

Миран период живота навршава се почетком Другог светског рата. Доласком Немаца у Ужице, почиње поново мучан период историје у којем је Миловановић узео учешће на страни свог народа. Будући да је говорио немачки, позивајући се на пријатељство са оцем немачког пуковника са којим је заједно студирао сликарство у Минхену, на основу бројних сведочења преживелих и њихових сроднике, спасао је велики број Ужичана од немачких одмазди. У својим шездесет другој године живота, не приклањајући се ни четничком ни партизанском покрету, дочекао је да га сопствени народ, с петокраком на капи ухапси, и 28. новембра 1941. као "народног издајника" под оптужбом да је енглески шпијун стреља. Месец дана након стрељања у Крчагову, његова жена Вала је успела да га пренесе и покопа у родно село.
У монографији "Академски сликар Михаило Миловановић" аутора Ђорђа Пилчевића, остало је записано и да је у јесен 1941. године сликар Миловановић био заточен у Ужицу од стране комуниста, у време када се на удару комуниста нашао и Живојин Павловић, који је у својој књизи "Биланс совјетског термидора" проговорио о Стаљиновим злочинима у Русији, али и о неким грешкама тада неприкосновеног Јосипа Броза. Званично, сликару је тада "прикачено" да је енглески шпијун, али та тврдња партизана никада није доказана. Неки од тадашњих комунистичких главаша тек касније су проговорили, а за тврдњу да је сликар био енглески шпијун могли су само рећи — какав енглески шпијун, па још у Рибашевини...
У овој књизи остао је описан и последњи сусрет сликара са супругом Валом у ужичком затвору. Ову сцену сликарева супруга безброј пута је препричавала сину Момчилу.
— Док је моја мајка Вала разговарала са мојим оцем Михаилом, крај њих је стајао Слободан Пенезић Крцун, у шињелу, задигнутог оковратника. У једном тренутку, док је моја мајка тихо говорила оцу да је прикупљала потписе сељака у селу, који гарантују за њега, Крцун јој је надмено рекао — шапни му, шапни, то ти је последње, нећеш му више долазити у посету...
Следећег четвртка Крцун није дозволио Вали да види супруга. Сутрадан, 29. новембра, партизани су се пред Немцима повукли на Златибор. Претходне ноћи, у Крчагову стрељан је академски сликар Миловановић заједно са Живојином Павловићем. Месец дана касније, по одобрењу немачких власти, у Крчагову су, пише Пилчевић у својој књизи, откопани први лешеви грађана које су партизани стрељали током своје двомесечне владавине. Међу осамдесетак лешева људи који су нађени смо у доњем вешу, а убијани су пуцњем у главу отпозади, био је и леш академског сликара Миловановића.
Остало је забележено и да су у забрањивању сликаревих слика, у уклањању слика са изложби и ретроспектива, у брисању његовог имена из каталога, предњачили управо у уметниковом завичају.

Ужице и Миловановић

Породична кућа на којој још стоји натпис "Живео друг Тито"


Док је живео у Младеновцу, та градска београдска општина, да би му се одужила, дала је по њему име једној од главних улица. То је објављено и у Службеном гласнику града Београда. С друге стране, у Ужицу ниједна улица не носи његово име.
— Био је један предлог да нека од улица у Ужицу понесе његово име. У ствари, био је предлог да пут од Сарића Осоја до Луновог села носи име Михаила Миловановића. Поуздано знам да Михаило никада није користио тај пут, јер је на коњима преким путем долазио у Ужице. Тако је радио и када је спашавао људе из затвора. Онда сам написао писмо председници комисије и навео "ако Михаило није заслужио да у граду има неку уличицу, онда му не треба давати ни сеоски пут" — казао је Пилчевић.
После рата сва имовина му је конфискована а породична кућа познатија као Миловановића вила била је до скоро складиште војне опреме и хемикалија за војне потребе а кућа је још увек у власништву Војске Србије. Највеће зло које је овог сликара задесило, јесте смрт од руке свог народа, а још више и то што га је тај исти народ скоро заборавио. Ниједном речју није се помињао све до 1964. када га Лазар Трифуновић помиње у свом делу "Ратни сликари 1912—1919". Захваљујући истраживањима Катарине Амброзић (Уметничка баштина Срба, 1984), Јасне Јованов (Минхенска школа и српско сликарство, 1985) Миловановићево дело се више не посматра искључиво кроз призму ратног сликарства. Од свих његових дела око 170 је сачувано, највише захваљујући породици која је остала власник око педесетак дела. 2001. године у Градској галерији Ужице приређена је изложба посвећена Михајлу Миловановићу, а 1998. издат је и његов једини роман "Лендина воденица". Још 2011. године тадашње Градско веће, донело је одлуку да се купи кућа Миловановића од Министарства одбране, које је после конфискације располагало том имовином. Према речима Јелене Васовић, чланица Градског већа за културу, спорт и омладину, "Вила Миловановића" кућа је данас у власништву Града Ужица.
— Кућа је купљена од Министарства одбране, од Војске Србије, пре пар година. Процењена вредност је 24.811 евра или око 2.655.600 динара и потписан је уговор о куповини на 60 рата. У току је исплаћивање и од 9. марта 2013. до септембра 2015. године исплаћено је око 1.222.500 динара, и остало је још око 1.433.050 динара — рекла је Васовићка.
Она каже да је град веома заинтересован за обнову куће Миловановића и да се већ предузимају активности, како би се дошло до рачунице колико би то коштало и на који би се начин кућа обновила.
— Пре два месеца, приликом посете помоћнице министра културе Александре Флугоси, разговарало се о установама културе и знамениностима које Ужице има. Показали смо помоћници министра Јокановића кућу, наше благо у центру града и Народни музеј и упознали је са чим све музеј рапослаже. Након тога одвели смо је у Рибашевину до куће Михаила Миловановића. Ту смо се уверили да је кућа поприлично руинирана и споља и унутра, као и да се осећа још увек непријатан мирис. Наравно, упознали смо је ко је био Михаило Миловановић, указали на његов историјски значај, не само за Ужице, већ за целу земљу. Види се да је кућа имала изузетно лепу спољну фасаду са декорима посебне израде. Она је обећала да ће нам, као повратну информацију, дати шта је најбоље учинити, јер је кућа у веома лошем стању. Разматрало се да ли ту улагати и колико би то коштало, или у крајњем случају, да се сруши и изнова изгради нова, иста таква. Након тога, мора се на тас ставити шта би значило то прво и шта би значило то друго, односно колико би средстава то изискивало. На крају је питала, пошто је Михаило Миловановић личност од историјског значаја, да ли је кућа под заштитом Завода. Међутим, кућа није по заштитом — казала је Јелена Васовић.
Након ове посете Јелена Васовић и градоначелник Ужица Тихомир Петковић, посетили су министра Ивана Тасовца.
— Министра смо посетили пре месец дана и упознали га са ситуацијом везаном за кућу Михаила Миловановића. За ову годину нисмо ни очекивали много, јер су средства већ намењена. Остало је да видимо за 2016. годину, да ту нађемо простора да нам министарство помогне. Министар Тасовац нам је указао на један вредан пројекат који се зове "Градови у фокусу", којим је обухваћено 22 града у Србији, без Београда и Новог Сада. Ту ће градови моћи да конкуришу — додала је Васовићка.
У случају да Министарство културе не може да одвоји довољно новца за обнову куће Миловановића, Јелена Васовић каже да ће на разне начине покушати да нађе новац.
— У случају да министарство не може да да довољно новца, тражићемо друге начине. Можда да пробамо код амбасаде Чешке, јер је Милованићева жена била Чехиња, можда би они били заинтересовани да помогну. Уз то, можда могу да од јавних предузећа тражимо део новца, од предузетника, али опет морамо да сачекамо шта ће рећи министарство — рекла је Васовић и додала да је она председница Комисије за промену назива тргова и улица, и да нема захтева да се једна од улица у граду понесе име Михаило Миловановић.
Тек почетком деведестих Ужичани су почели да пишу о Михаилу. Добривоје Борчић и КПЗ (Борчић је био директор КПЗ), у октобру 1997. године објавио је роман "Лендина воденица" од Михаила Миловановића, који је после 56 година од настајања угледао светлост дана. Наредне 1998. године, када је КПЗ променило име у АРТ (предузеће за културу и биоскоп), АРТ је објавио моју монографију "Академски сликар Михало Миловановић, живот и дело 1897—1941.". У току 2001. године предузеће АРТ и Народни музеј у Београду објавили су уметничку монографију "Михаило Миловановић", коју је написао историчар уметности др Мићо Јоавновић из Београда. На промоцији те монографије, у свечаној сали у згради општине у Ужицу, он је моју књигу помињао 50 пута, и рекао ми је да је имала само још неколико страна, његова књига не би била потребна. После те монографије, у парку испред Дома војске, а данас Градског културног центра, свечано је откривена спомен биста Михаила Миловановића, рад академског вајара Бранка Тијанића. Затим је одржана ретроспективна изложба слика и то први пут у Народном музеју у Београду, а потом у Ужицу. Према томе се Ужице на неки начин одужило Миловановићу, али последњих година је поново заборављен, а то показује однос према његовој вили. У кабинету градоначелника се налази Миловановићева слика "Моба", великог формата. Ваљда та слика може сваког градоначелника да подсети на име Михаила Миловановића. Једино Друштво потомока ратника 1904—1918. мајор Коста Тодоровић сваке године на дан коначног ослобађања Ужица 29. октобра 1918. године, полаже цвеће и одаје пошту. Такође, у Рибашевини је неколико година Милица Чолић Шица, аматерска сликарка, организовала ликовну колонију и окупљала сликаре, а то је, према мом мишљењу, требао да уради ужички музеј, у коме је 2003. године отворен Легат и за коју су добили највећу музејску награду Србије. Међутим, колонија се у последње две до три године не одржава. Републички одбор Савеза потомока ратника Србије 1912—1920. године, основао је ликовну секцију која носи име "Михаило Миловановић" и сваке године организују у Дому војске Србије у Београду републичку изложбу слика чланова ове секције. Удружење ликовних уметника Ужице је 1997. године на својој годишњој скупштини донело одлуку и усвојилу награду Михаило Миловановић. Ову награду су добили свега тројица Ужичана и то Бранко Ковачевић, сестрић Михаила Миловановића, Раде Верговић и Милутин Кораћ. Више од 10 година она се не додељује, јер више не постоји Удружење ликових уметника. Нису могли да организују изборну Скупштину, а у Ужицу постоји преко 70 академских сликара и вајара — рекао је Пилчевић.

Рехабилитација

Окружни суд је 21. марта 2007. године донео решење којим се усваја захтев за рехабилитацију и утврђује да је лишен живота (од комуниста 28. новембра 1941. у Ужицу, последњих дана Ужичке републике — Кућа је била у власништву војне поште у Крагујевцу, а данас је у власништву Града Ужица — Утврђено је да је стрељан без икаквог суђења и пресуде под оптужбом да је енглески шпијун — Решење о рехабилитацији данас стоји негде у фиоци музеја. Њихово објашњење је било да има неколико правописних грешака. Неки мисле да комунисти још владају, па не дају — Ужице нема ни улицу са његовим именом —.
Ово решење 2007. године је Пилчевић уручио Народном музеју, како би га изложили у једну од витрина Легата Михаила Миловановићу.
— Решење сам уручио унуку и унукама Михаила Миловановића, Друштву потомака палих ратника мајор Коста Тодоровић и директору Народног музеја Ужице. Очекивало се да ће ово решење бити постављено у неку од витирина у Легату, што би било нормално. Међутим, ово решење данас стоји негде у фиоци музеја. Њихово објашњење је било да има неколико правописних грешака. Неки мисле да комунисти још владају, па не дају. Грешке су само правописне и то су: Дринска — мало д, Првом и Другом балканском рату — мало п и д, Другог светског рата — мало д, Лужничка долина — мало л, Историјског архива — мало и, Српске војске — мало с, Легата — мало л и Народном музеју — мало н. Ја ћу замолити председницу суда да ми изда ново решење са исправљеним грешкама и однети у музеј и да коначно Михаилова рехабилитација уђе у Легат — казао је Пилчевић.

[Вукашин Петковић]

Портрет војводе Мишића урадио је мој Јагодинац, Никола Милојевић.

Овај војводин портрет је урадио Михаило Миловановић.

[Перун]

Хвала.Приметио сам да су једино Мишићу насликанe еполете и ордење па ми је било мало чудно.Извор који сам користио био је лош.Морам признати да ми се више свиђа рад Вашег земљака.