ЗАШТО ТРЕБА ПРОГЛАСИТИ ОКУПАЦИЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ?
Горан Јевтовић
Према Тачијевим речима, које је пренео Спутњик на руском, он „очекује да НАТО буде свестан тога да су Косовске безбедносне снаге трениране од стране НАТО и њених чланица и да не треба да буде забринут због трансформације ових снага у складу са уставом и законима“ сепаратистичких власти „Косова“ и Метохије. Америчка амбасада тренутно затеже ситуацију, а после разговора Столтенберга са Вучићем. Још један циркус, како би се помогло потпуно растројеном Александру Вучићу да се дочепа председничке позиције, а после, по обичају, све испочетка, тачније претвараће се да се ништа од овога што се сада догађа, није ни догодило, већ ће Србија да благосиља војску терористичке лажне државе на окупираној српској територији.
Бридлав је већ раније констатовао, о чему сам раније писао, оно што је одавно познато и што је у пуној примени много година уназад. Створена је „војска Косова“, она дише пуним плућима, организационо и у сваком, како то НАТО експерти истичу – оперативном погледу је већ оспособљена и наоружана и само се формално зове „Безбедносне снаге Косова“. Чека се повољан тренутак да се у „Уставу Косова“ и уколико је могуће уз пристанак тамошњих Срба – локалних колаборациониста и плаћеника вођених од стране напредњачке београдске централе, изврши промена имена и ништа више. Та војска броји тачно 3.324 припадника (заједно са службеницима у Министарству БСК) и организована је на бригадно-батаљонском модулу као и Војска Србије. Број особља се односи на мир, наравно и за међународну јавност то је пригодна цифра. С друге стране, она ратна војска, настављач тековина терористичке ОВК, према расположивим подацима броји негде око 40.000 припадника који се могу мобилисати за непуних 72 сата. Према другим али непотврђеним подацима, та бројка је око 60.000 хиљада борбених Шиптара, који имају своју ратну јединицу и мобилизацијско збориште и који су спремни да понове ’98. и ’99. годину.
Нажалост, морам да признам да је Хашим Тачи, такозвани председник наркодржаве Косово, овог пута рекао истину, да су такозване Безбедносне снаге Косова (КСБ) настале из такозваног Косовског безбедносног корпуса под патронатом НАТО из команде НАТО у Монсу, преко здружене оперативне команде у Напуљу, не само под патронатом КФОР (мисије којом руководи НАТО). Високи НАТО официри (NAT) су стално инсталирани у наведеном Министарству БСК, док је посебна екипа (NLAT) у БСК – тј. у команди оружаних снага „Косова“. Саветнички тимови су организацијом у саставу Савезничке команде за операције (Allied Command Operations -ACO) у Штабу здружених снага у Напуљу (Headquarters Allied Joint Force Command Naples – JFC) и ангажују се у саставу званичне НАТО мисије КФОР (Kosovo Force – KFOR) којом руководи Штаб из Напуља. Они су стварали систем одбране и шиптарску војску практично од „нуле“, то јест од нерасоформиране ОВК, затим је организационо, логистички, административно и у сваком другом погледу упристојили строго према НАТО стандардима и процедурама. И они су стварни команданти.
Може се лако извести промена начина употребе те шиптарске војске, или, како се војним речником каже, може доћи до премене са цивилне у одбрамбене сврхе. Тај процес је више година познат нашем државном врху, мање јавности. Овде није битна форма, назив, него је битна суштина и садржај. А садржај је следећи: Безбедносне снаге Косова су у ствари права војска, она живи, има своје касарне, јединице према НАТО стандардима и процедурама, идентично као и све чланице Партнерства за мир, све чланице НАТО. Њихово бројно стање је преко три хиљаде људи у миру, али су то снаге које су способне да мобилишу више десетина хиљада не само бивших припадника терористичке војске Косова већ и подмладка који је у међувремену у мобилизацијском смислу стасао и припремљен. БСК је континуитет терористичке ОВК/УЧК, то је планска активност, у којој су власти Србије на челу са Александром Вучићем и председником Томиславом Николићем, саучествовале у стварању те паравојске из нашег угла, али из реалног угла праве војске, а да притом ништа предузимали нису. Тако да је ово што сада имамо фингирана борба за назив али не и за суштину, то говоре изјаве Вучића, Столтенберга, америчких званичника и свих других, зато што они упорно истичу да је потребно све провући кроз устав такозване државе Косова, али нико не говори о суштини – зашто уопште „Косово“ има такве или било какве безбедносне снаге. Према томе, потпуно је неважно како ће се звати шиптарска војска, чак је потпуно ирелевантно шта ће писати у стратешким документима везано за њихову намену, битно је како то све у пракси може изгледати. Рат 1999, противтерористичка операција (ПТО) 1998.године, показали су целом свету па и нама, колико су то озбиљне формације.
И сада долазимо до тога да Тачи сада жели да мења стратегију, односно садржај стратешких докумената и у оквиру тога намену, да Војска Косова неће користити за цивилне и хуманитарне потребе, већ за функцију одбране суверенитета и територијалног интегритета Косова. Чак и није битно да ли ће он то у овом тренутку успети, поента је да је на терену, у пракси, то озбиљна оружана сила која се непрекидно, од 1998.године обучава, има НАТО униформу, НАТО опрему, НАТО инструкторе, НАТО команданте.
Овај процес подсећа на случај кад пацијент оде код лекара који констатује да пацијент има тумор, али слаже пацијента да нема ништа и то напише, па пацијент годинама не зна да је болестан и мисли да може мирно да спава, а тумор је за то време метастазирао и савладао цео организам.
Планско тренирање, обука, превођење шиптарских терориста у садашњу такозвану војску “Косова”и нереаговање нашег државног врха утицало је и на постојање страних структура у нашем Генералштабу и Министарству одбране. Овај проблем у Србији морамо посматрати целовито. Комплетан Балкан је под окупацијом водећих чланица земаља НАТО и НАТО савеза као таквог. За простор Балкана је задужена Здружена оперативна команда НАТО у Напуљу, где је истовремено смештена и америчка команда средоземних снага и снага за север Африке. Активност је планска, изводи се на више фронтова. Дакле, онако како су покоравали и уништавали Србију стављали су под пуну контролу Војску Србије, односно оно што је од ње остало, тако су паралелно и истовремено, према јединственој шеми и плану, стварали Војску Косова и вршили њену имплементацију у евроатлантске структуре. Подсетићемо читаоце, на бројним вежбама, бројним скуповима су учествовали припадници, чак и читаве јединице такозваних Безбедносних снага Косова. Рецимо, чувена НАТО база Холефелс у Немачкој, ради се о комплексној активности која се изводи према јединственом плану. А то значи, с једне стране слабити Србију да је сведу на предкумановске границе, на габарите примерене тој величини и снази, уз истовремено јачање свих осталих који су на Балкану антисрпски настројени, а то су: и Македонија, и тзв.Косово, и Црна Гора и Босна и Херцеговина, и Хрватска и Словенија… и околне земље. То је јединствени план и потврда да они у престоницама свих бивших југословенских република имају или штабове, или канцеларије, или тимове као што је то случај са Косовом и Метохијом.
Дакле, шта смо ми, као српска страна чекали до сада ако је „мисија“ КФОР пре више од десет година (2004), изашла из свог мандата? Па, имамо изјаве званичника НАТО који кажу да је „мисија“ КФОР њихова мисија, уместо да кажу да је то „мисија“ Уједињених нација којој припада мисија НАТО снага које су под командом Здружене команде НАТО у Напуљу.
Ништа није предузимано са наше стране да се то спречи. А зашто није предузимано, а то је одговор на Ваше питање уважена Биљана, зато што су челници државе Србије у континуитету након 5.октобра 2000.године, а посебно након доласка на власт СНС са својим политичким сатрапима, постали део тога плана, они спроводе тај план, изјаве које дају су предизборне, само маркетиншке и имају пре свега за циљ замајавање српске јавности, како би се лагано по принципу куване жабе, такозвана Војска Косова коначно и озаконила.
Оно што је сигурно, Хашим Тачи се није случајно излетео са изјавом. То што се тренутно Столтенберг и амерички амбасадор, као, противе промени назива БСК али не и њиховој суштини и садржају, то је идентично ономе што су нам својевремено радили Холбрук и Вокер.
Сетимо се Холбрука који је у разговору са Милошевићем 1998.године месецима говорио, не само он него и други амерички званичници, да су ОВК/УЧК имали на листама Стејт Департмента регистровану као терористичку организацију, а тако су је чак квалификовали на конференцијама за штампу. Да бисмо само у једном дану видели како Холбрук јури на ноге тим истим терористима и они постају „герилци“, и „борци за слободу“. Сетимо се примера Вокера када је он као шеф мисије ОЕБС-а (не НАТО), наводно бринуо и о једној и о другој страни, о миру, да би у једном тренутку направио случај Рачак, који је после био повод за злочиначку агресију НАТО на Србију. То су најбољи примери како водеће чланице НАТО и њихове субверзивне службе раде на ономе што желе да легализују као дугорочни пројекат.
А „Косово“ и њихова такозвана војска, а у реалном животу заиста права војска, је њихов пројекат. Само наиван Србин може да верује да ће они од тог пројекта у који су уложили стотине милиона долара, одустати када је причи, практично дошао крај.
И понављам још једном, није поента приче у називу. Поента приче је у садржају, а садржај је да их има преко три хиљаде, формирани су под пуним патронатом и у организацији НАТО, постоје два тима која ће бити обједињена (NAT и NLAT), који су свих ових година у врху такозваног министарства безбедносних снага Косова и Штаба БСК на чијем је челу генерал потпуковник Рахман Рама бивши командант оперативне зоне Шаља, злочинац ОВК/УЧК из 1999.године.
Идентично као што је НАТО правио војску Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе, направио је и Војску Косова. Не само направили већ дневно пратили и помагали њен живот, рад, обуку, учешће на вежбама, и припреме за будуће ангажовање.
Тренутна ванредна провера борбене готовости Војске Србије се уклапа у предизборну кампању. Наравно да Војска Србије, и оваква каква је, има обавезу за планске активности које се тичу сталне провере борбене готовости, поготову оних снага које су у такозваном првом степену односно снага за хитно реаговање. Међутим, ово што је сада изведено је маркетиншко парирање потезима које вуче Тачи. А због тога да се српска јавност успављује и замајава како, ето, Боже мој, „будући председник Србије“ предузима контрамере – с једне стране силну дипломатију, разговара са Столтенбергом, Американцима, али с друге стране „брине о безбедности грађана Србије“.
Ово што смо видели је заиста симболично, технички изведено како треба, али није поента у узбуњивању јединица него је поента у садржају и суштини. А суштина је следећа: Војска Србије је преслаба да пружи било какав отпор „Безбедносним снагама Косова“ које већ одавно живе као војска. А ако узмемо у обзир да иза њих стоји НАТО јасно је да Војска Србије нема никакве шансе да заштити Србе на Косову и Метохији, тим пре што наше власти већ седамнаест година не желе да поставе питање враћања наше војске на Косово и Метохију по Резолуцији 1244 СБ УН коју годинама нико није помињао, у коју се сада „куну“ свакодневно, а посебно последњих месеци. И нико не сме да спомене да се том Резолуцијом регулисано да се врати наша војска… О томе је говорио пре неки дан бивши министар спољних послова у време потписивања Резолуције Живадин Јовановић, и то тумачење може да буде итекако у нашу корист.
И, још увек није касно да неки нови председник Србије тражи поништење пакета бриселских договора и врати статус Косова и Метохије у Савет безбедности УН и у оквир Резолуције 1244. То би могло да се изведе, али проблем је што ми таквог председника још увек НЕМАМО. А, у скоријег вакта, нећемо га ни имати, ако се само погледају председнички кандидати…
Потребно је да Скупштина Србије образложи Влади Србије да ПРОГЛАСИ српску покрајину Косово и Метохију ОКУПИРАНОМ ТЕРИТОРИЈОМ. Зато што је то de facto и de jure стање на терену и да истовремено тражи испуњење Резолуције 1244 СБ УН.
Наравно да то одмах и брзо не би могло да прође, с обзиром на то да Американци могу да ставе вето на такву одлуку и да се играју терминима попут оног који је својевремено углављен у Војно технички споразум, а то је да „о повратку наших снага одлучује командант КФОР-а“. А то је велика варка, јер командант КФОР-а одлучује о техничким и логистичким условима које је дужан да спреми за повратак наше војске на Косово и Метохију а не о томе да ли ће се наша војска вратити. Наравно да би они то ескивирали на тај начин. Међутим, имамо ми други начин – прогласити покрајину Косово и Метохију окупираном територијом што би аутоматски неутралисало све издајничке споразуме из такозваног бриселског пакета, чиме бисмо добили иницијативу у међународним односима. А онда, то што ће Шиптари да праве неку војску и да се наоружавају, они то ионако чине.
Војно-технички споразум из Куманова и Резолуција 1244 СБ УН представљају акте који, такође, регулишу међународно ратно право и међународно право оружаних сукоба. То је пакет који се међународно правно зове ПРИМИРЈЕ, та два документа чине институт ПРИМИРЈЕ након рата. Дакле, ми још увек НИСМО ПОТПИСАЛИ МИРОВНИ УГОВОР. А мировни уговор у овом нашем случају је онај чувени „споразум о НОРМАЛИЗАЦИЈИ ОДНОСА“ Србије и „Косова“ који тек следи и на коме инсистирају шиптарске власти, ЕУ и Сједињене државе. Када будемо потписали тај мировни уговор онда смо се одрекли Косова и Метохије.
ПРИМИРЈЕ подразумева да се оне стране које су га потписале морају држати онога што међународне конвенције налажу. Тамо лепо стоји, ако се наруши примирје или субверзивно и на друге лукаве начине оштети једна од страна – примирје више не важи. И онда, сукобљене стране или поново крећу у рат или једна од страна проглашава стање окупације оног дела територије који је привремено заузет. Окупација је привремена категорија.
Од 2004.године први пут, мада и од пре, а од 2008. године, дефинитивно, они су прекршили Кумановски споразум, односно акт о примирју. Од тада смо требали, дакле од 2008.године, да прогласимо простор Косова и Метохије окупираном територијом. Тај акт нема везе са разговорима сада, и у рату и у миру две сукобљене стране разговарају. Али, наша држава мора да поштује те форме јер су оне суштински битне. То је спас, тако можемо да спасимо наше Косово и Метохију. Јер, оног момента када наше власти буду потписале „споразум о нормализацији односа“ који је само вешта превара за израз у међународном праву који се зове мировни уговор, на коме инсистира и Европска унија, сви наши из садашње режимске гарнитуре, Милован Дрецун и страни амбасадори… Тај „споразум о нормализацији односа“ је наше признање шиптарског Косова, односно то је „мировни уговор“ који ће потписати власти Србије са сепаратистима и окупаторима, којима ћемо тим чином признати и de facto и de jure државу, односно признаћемо да нашу окупирану територију предајемо њима.
Зато је веома важно да се схвати институција ПРИМИРЈЕ и ОКУПАЦИЈА. Ја овим позивам на здрав разум и државничку одговорност, а не позивам на рат, јер ми за то нисмо ни спремни нити за тим сада има потребе, већ наглашавам да бисмо проглашавањем окупације формално правно пред најјачим међународним институцијама до даљњег сачували Косово и Метохију и избегли погубне преговоре и што је најважније, обезбедили већа права за Србе на Косову и Метохији, али и све остале по међународном праву.
Ево два примера: према Хашким конвенцијама судови матичне државе затечени на окупираној територији настављају да суде у име матичне државе, а не у име и по законима и уставу који је донео окупатор (по уставу и законима „Косова“). Други пример је питање имовине, све ово што имамо на Косову и Метохији, предузећа, Газиводе, Телеком, рудник Трепча итд., дајем паралелу: када су Немци 1941.године ушли у окупирану Србију ништа нису отуђили, поготову не приватну имовину, чак и таква Хитлерова Немачка је поштовала Хашке конвенције о окупацији које су настале почетком двадесетог века. Значи, окупатор не сме да отуђи приватну, али може да користи поједину јавну имовину само у војне сврхе и као привремену категорију. Нема право да је отуђује и нема право да мења власништво над имовином коју је затекао у окупацији.
И још нешто, на Бондстил они нису уопште имали право по Резолуцији 1244 СБ УН на начин како су је направили, отуђили су приватну имовину Срба на Косову и Метохији без питања и без надокнаде и противно међународном праву окупирали, очистили, отерали Србе и инсталирали своју војну базу. Они су могли да направе базу Бондстил на неком јавном земљишту јер имају оправдање, морају негде да сместе трупе, али на јавном, а не на приватном земљишту.
Зато је битан институт ОКУПАЦИЈЕ као привремене категорије, ратне окупације дела територије једне државе, у овом случају Србије. Али то квислиншке власти у Београду не смеју да изговоре зато што су то агенти од утицаја Запада, који су и доведени ту где су, да спроводе паклени план отцепљења Косова и Метохије.
* Аутор је пензионисани пуковник Војске Србије и стручњак за питања безбедности
ШИПТАРСКО ПИТАЊЕ НА БАЛКАНУ: ХОЋЕ ЛИ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ БИТИ КУМ ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ?
Славиша Батко Милачић
Од распада СФРЈ, Шиптари су међу главним актерима нестабилности на Балкану. У исто време они су највернији вазали Сједињених држава. У складу с тим, пројекат Велике Албаније, који датира из 19. вијека и представља идеју о уједињењу свих Шиптара у једну државу је, никад актуелнији.
Наиме, Призренска лига је 1878. године тражила признавање националног идентитета Шиптара и аутономију Албаније у оквиру Отоманског царства.
На скупу одржаном у Бајракли џамији у Призрену, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Шиптаре на Балкану. Од тог пројекта се није одустало до данашњег дана. Данас, Шиптари живе у двије државе, у Албанији и на Косову*, као и у сусједним земљамам Македонији, Црној Гори, Грчкој и централној Србији. Сценарио Велике Албаније подразумијева одвајање Западне Македоније (Струга, Кичево, Дебар, Тетово, Гостивар, Куманово, дио главног града Скопља), а затим и друге области на Балкану са албанским становништвом (Прешево, Бујановац, Медвеђа), јужне и источне крајеве Црне Горе (општину Улцињ и дјелове општина Бар, Плав, Рожаје, Гусиње и дио главног града Подгорице), као и грчки јужни Епир. Ако је потребно, ове границе се могу смањити, ако се испостави да их је немогуће створити у овом облику.
Један од главних начина за остваривање овог циља је манипулација, како у вези са тврдњом да су Шиптари старосједиоци на Балкану, тако и у вези са њиховим бројем и високим наталитетом – тачније, нису тачни бројеви за које се тврди да су једини тачни. Они једини нису тачни. Уз подршку Сједињених држава, број Шиптара у региону је константно на високом нивоу. Због тога је неопходно анализирати стварну ситуацију са бројем Шиптара у региону.
После вишедеценијског повећања броја Шиптара у Србији, под благословом југословенских комуниста и режима Слободана Милошевића, на попису 2011. године, који је спроведен на Косову*, ствари су постале дјелимично јасније. Коначни резултати пописа 2011. показали су да Косово (без сјевера Косова) има 1. 739. 825 становника. Прије пописа, на Западу, као и од стране косовских Шиптара, је процјењивано да на Косову живи око 2. 200. 000 становника.
Треба нагласити да је и попис 2011. године модификован у складу са виталним шиптарским интересима, све у циљу представљања што већег броја Шиптара на Косову. Међутим, сваким даном реалност постаје све теже сакрити. На парламентарни изборима 2017. године гласало је 420. 000 Шиптара. У тај број су урачунати и гласови националних мањина. На Косову је излазност увијек велика, јер методом уцјена и притисака, Шиптари масовно излазе на изборе. Сâмим тим, Шиптара на Косову данас, вјероватно, има око 850. 000, с тим што су миграције сталне, и њихов број стално опада. Према признању привремених институција из Приштине, само 2015. године, Косово је напустило 120.000 Шиптара. Главни разлог за то је велико сиромаштво и корупција.
Ситуација је слична и у Албанији. Званично, Албанија је једна од најхомогенијих држава на Балкану, али у стварности ствари изгледају другачије.
Према попису из 2011. године, Шиптара је било 2.312.356 (82,6%), Грка 24, 243 (0,9%), Македонаца 5, 512 (0,2%), Црногораца 366 (0,01%), Аромана 8, 266 (0,30%), Рома 8 , 301 (0,3%), балканских Египћана 3, 368 (0,1%) и других 2,644 (0,1%). Око 14% или 390.938 није пријавило етничку припадност, а 44.144 (1.6%) није било релевантно. Такође је јасно да у овом попису постоје манипулације. Према процјенама српских организација, у Албанији живи више од 30. 000 Срба, углавном у сјеверној Албанији. Већину манипулација албанска Влада спроводи са бројем Грка. Прави број Грка у Албанији је око 200. 000, а неутрални западни стручњаци се, такође, слажу са овим бројем. Треба напоменути да грчка Влада тврди да у Албанији живи 300.000 Грка.
У Албанији постоји и пуно емиграције због криминала, корупције и лошег управљања државом. Између 1991. и 2004. године, око 900. 000 људи је мигрирало из Албаније. У Прешевској долини (Јужна Србија), на попису из 2002. године, општина Прешево је имала 31. 988 Шиптара и нешто испод 4.000 неалбанаца, општина Бујановац – 23. 681 Шиптара и 19.000 хиљада неалбанаца, а општина Медвеђа нешто испод 8.000 Срба и 2.816 Шиптара. Шиптара су бојкотовали попис становништва 2011. годинe, јер је преко 30. 000 њих мигрирало из Прешевске долине на Запад, што значи да се етничка структура значајно промијенила. Представници српских удружења из ове три општине истичу да су званични подаци фалсификовани и да у Прешевској долини живи само половина Албанаца из званичних података. Локални Срби тврде да у општини Бујановац тренутно има мање од 12.000 Шиптара, што је двоструко мање од пописа из 2002. године, који је релевантан за Шиптаре.
Предсjедник Координационог тиjела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, Зоран Станковић, рекао је да држава размишља о новом попису, али да је још увек рано за причу о датуму одржавања, јер је неопходно све добро припремити. Господин Станковић је то изјавио 2013. години, али до данас није урађено ништа по том питању. Срби из Бујановца одавно тврде да су постали грађани другог реда у својој држави због фиктивног броја Шиптара и траже од државе да регулише бирачке спискове, који су, кажу , попуњени фалсификованим именима и непостојећим грађанима.
Истовремено, такве тврдње су присутне и у Македонији, где Албанци Шиптари имају територијалне претензије. Према попису из 2002. године у Македонији, Албанц Шиптари су чинили 25% становништва. Попис из 2011. године Шиптара су бојкотовали, након десет дана пописивања. Разлог је био што закон забрањује уписивање грађана који живе у иностранству више од годину дана. Пошто је значајан број Шиптара напустио Македонију и отишао на Запад, био би приказан прави број њих, који живе у Македонији. У то време владајућа национално-конзервативна македонска странка ВМРО-ДПМНЕ привукла је пажњу ставом о манипулацијама на попису. Према њиховим подацима, пописано је 120.000 Шиптара који не живе већ дуго у Македонији. А то је за Шиптаре и званични Вашингтон значајан проблем.
Охридски споразум из 2001, којим је окончан оружани сукоб између албанских сепаратиста и оружаних снага македонске државе, има основу у попису 2002. године. Према том споразуму, припадницима националних мањина, првенствено шиптарској, гарантован је већи политички утицај, како на државном, тако и на локалном нивоу. У мјестима гдје они представљају више од 20 посто становништва, Шиптари су добили већа права у локалној самоуправи.
У Црној Гори, према попису из 2011. године, живи 30.439 Шиптара. И они чине 4,91% црногорског становништва. У Црној Гори, Шиптари се, такође, жале да су дискриминисани, иако имају сва права. Као и у сусједним државама, и у Црној Гори су покушали изазвати проблеме. У антитерористичкој операцији "Орлов лет", коју је водила црногорска полиција, ухапшена је група Албанаца који су планирали терористичке акције и оружани сукоб у насељеним дјеловима Црне Горе. Група која је ухапшена 2006. године, осуђена је на 51 годину затвора. Главни циљ групе био је "кршење уставног поретка и сигурности Црне Горе", "узроковати нестабилност, верску и националну нетолеранцију" и "угрозити животе, имовину, вјерске и културне објекте", изјавила је тада Влада Црне Горе. Колико се Албанци понашају бахато у Црној Гори, најбоље показује чињеница, што у мјестима гдје су већина, јасно истичу државну заставу Албаније. Ово је још један доказ не само шиптарских амбиција, већ и полтронства црногорске Владе, као и дуплих стандарда Сједињених држава.
Након што су Сједињене државе геополитички освојили Балкан, Шиптари су постављени изван закона. Историја шиптарских активности од краја 20. вијека важна је зато, што нам показује сва лицемјерства Сједињених држава. И ако се Сједињене државе залажу за демократију, правду и заштиту свих вјерских и етничких заједница, на примјеру њихових савезника на Балкану, можемо видјети да ствари не функционишу на тај начин. Када је НАТО извршио агресију на Југославију (Србија и Црна Гора) 1999. године, а након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову, Војска Југославије (Србије и Црне Горе) повукла се са Космета. И тамо смо могли видети сву суштину Сједњиених држава и НАТО пакта. Све што се десило касније, било је уз одобрење Сједињених држава. Од доласка НАТО на Космет, протјерано је више од 250. 000 хиљада неалбанаца. Другим ријечима, спроведено је етничко чишћење.
Дана 17. марта 2004. године, пред очима НАТО трупа, Шиптари су на Космету започели напад на косовске Србе. То је био највећи немир од рата на Косову 1998-99. године. Званични разлог за немире било је утапање двоје шиптарске дјеце у ријеку, у селу Кабра, за чију су смрт шиптарски медији и политичари оптужили Србе из сусједног села Зупче. Заправо, то је био само одличан изговор за етничко чишћење Срба. Све је учињено са прећутним одобрењем Запада. Процењује се да је током ових немира, око 4. 000 Срба протјерано из њихових домова широм Космета. Током погрома је убијено 28 људи, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 српских домова спаљено и уништено. Поред јавних осуда међународне заједнице, многи учесници су остали некажњени. Мала група која је била кажњена, кажњена је са симболичним казнама. Иста ствар се десила у Македонији. Александар Дамовски, директор македонских новина „Дневник“ , 31. августа 2001. године је за портал "БХ Дани" дао следеће информације: "Тренутно у Македонији живи 60.000 Македонаца изван њихових домова, али не по сопственој вољи. Протјерани су из њихових домова од стране шиптарских екстремиста који дјелују на територији Македоније. Притисак на Македонце, на територији где је шиптарска мањина у већини, свакодневно је све већи и већи. Македонци у Тетову и Гостивару закључани су у својим становима , не могу изаћи ... ".
У суштини, албанско питање је вјештачки наметнуто. Пројекат Велике Албаније данас није само екстремистичка идеја, већ пројекат који подстичу Сједињене државе, Велика Британија и Немачка, и може рачунати на подршку неких исламских кругова. До сада су Сједињене државе много уложиле у пројекат Велике Албаније, тако да није реално очекивати промјене по овом питању у америчкој политици. Наиме, амерички пројекат стварања Велике Албаније ушао је у активну фазу након распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Од тада, до данашњих дана, Вашингтон га спроводи војним и дипломатским средствима.
Наравно, на Балкану постоји историја ангажовања Сједињених држава и требало би обратити пажњу на неколико кључних тачака:
1. Улога Сједињених држава и НАТО пакта у грађанским ратовима у Хрватској и Босни, активна борба против Срба, као и санкције против Србије, што је значајно ослабило Србију.
2. НАТО бомбардовање Србије 1999. године и окупација Космета
3. Револуција, која је спроведена у Србији 5. октобра 2000. године, значила је мирно окупирање Србије, чиме је започето уништавање моћне српске војске и српске привреде.
4. Кратки рат у Македонији и Охридски споразум који је наметнут Македонцима као амерички пројекат, започет је процес "политичких" реформи у Македонији кроз уставне промјене и усвајање низа нових закона који су Албанцима дали много већа права.
5. Америчка подршка независности Црне Горе, која је ослабила Србију. Са одвајањем Црне Горе од Србије, Србија је изгубила приступ мору. Такође, Сједињене државе су у Црној Гори направиле фронт против Србије.
6. Сједињене државе су играле кључну улогу у проглашењу независности Космета, 2008. године, иако је то било у супротности са међународним правом.
Логично питање је: зашто Сједињене државе и неке друге западне силе толико инвестирају у стварање Велике Албаније? Mноги српски аналитичари праве грешку када говоре да је независни Космет, у ствари алиби, за активности Запада на Блиском Истоку. Разлог је потпуно друге природе, и одговор је у геополитици и историји. Сједињеним државама и Западу треба Велика Албанија као још један бич против Срба. Због тога треба запамтити изјаву Тонија Блера, бившег британског премијера, током НАТО агресије против Србије и Црне Горе 1999. године: "Рат против Срба више није само војни сукоб, него борба између добра и зла, између цивилизације и варварства ... ". Ова фашистичка изјава за циљ има представљање Срба као варвара, те се са Србима може поступати као са варварима. Срби су у очима западних историчара и геополитичара балкански Руси. Другим ријечима, преко слабљења положаја Срба, врши се геополитички удар на Русију, онемогућава остваривање стратешких руских интереса на Балкану.
Данашња политика Запада, пре свега Сједињених држава, према Србији је политика Аустроугарске. А, Аустроугарска се директно борила против виталних српских интереса, што је за кулминацију имало Први свјетски рат. Када је Србија, после Првог балканског рата, изашла на Јадран, Аустроугари су спријечили Србију да тамо и остане, под пријетњом ратом. То је за резултат имало, да је на мировној конференцији одржаној средином децембра 1912. године у Лондону, донијета одлука, под притиском Аустроугарске, да се створи аутономна Албанија под врховном влашћу султана и под контролом шест великих сила. Стварањем Албаније, питање изласка Србије на море било је ликвидирано.
У својим мемоарима, Конрад фон Хецендорф, начелник аустроугарског Генералштаба је довољно отворено, без дипломатских околишања, образлагао неопходност рата са Србијом: Корен свих зала за Аустроугарску монархију били су њени односи са Србијом и са Русијом, која је стојала иза Србије... Све остало је било другостепеног значаја. Пут који сам увек замишљао састојао се пре свега у постизању, мирним средствима, трајног државног уједињења Србије са Хабсбуршком монархијом. Ако би Србија, међутим одбацила уједињење и продужила да кује планове непријатељске према Монархији, што се и догодило, онда би излаз морало бити војно решење питања у одговарајућем тренутку. Ја сам на то упозоравао већ 1906. године, приликом мога постављања за начелника генералштаба; 1908-09. године, ја сам сматрао да је повољан тренутак за разрјешење односа са Србијом, имајући у виду да ће током времена, шансе неизбјежног обрачуна с њом бити (за Аустрију) само горе“.
Како тада, тако и данас, од Србије се увијек тражило да се потчини. А потчинити се, значило је полако нестајати. Према томе, Запад, пре свега Сједињене државе и Британија, настављају своју политику на Балкану, која за циљ има константно слабљење Срба. Да би се зауставила катастрофална америчка политика на Балкану, потребно је јаче присуство Русије и Кине на Балкану, што се и дешава. Међутим, проблем је унутрашња српска политика, то јест политика коју води Александар Вучић. Његова садашња политика према Космету је катастрофална. Борити се за подјелу Косова, значи пристати на Велику Албанију. Битка за Велику Албанију се води на Космету, и ако Александар Вучић настави овакву политику, он ће бити кум Велике Албаније. Имајући у виду дешавања на глобалном нивоу, слабљење Запада, слабљење моћи либерала и неоконзервативаца, убрзано јачање Русије и Кине, Србија треба да замрзне све преговоре који се односе на јачање суверености Косова, директно или индиректно. Геополитичка ситуација ће за Србију бити неупоредиво боља у будућности. Према процјенама 2030. године очекује се да економија Кине буде најјача на свијету, док би економија Русије била најјача у Европи. Тај пут треба да прати и данашња Србија, пре свега Александар Вучић и да се орјентише на промјену садашње економске политике као и на озбиљну демографку политику. Само таква политика ће трајно ријешити шиптарско питање на Балкану.
Напомена аутора: Косово * - привремено окупирана јужна српска покрајина
https://www.geopolitica.ru/sr/article/tr...perija-zla
