18-12-2016, 04:35 PM
Ваљда у ниједној земљи Европе, те 1941.год, на једном простору као што је бивша Краљ.Југославија, нису биле скупљене све снаге највећег зла Другог св. рата. Немачка војна сила, војне силе њених савезника: Бугарске, Мађарске и Италије, тзв. НДХ са усташама и муслиманима, квинслишки апарати у Црној Гори и Србији, партијске пара војне формације Љотића и Броза...
Европу и свет, задивио је, а неке и посрамио Покрет отпора пуков. Драже Михаиловића. Његови четнички одреди ( касније ЈВуО ) у Србији пружали су организован отпор, уз велике жртве. Највећи терет устанка поднео је убедљиво први формирани одред - Јелички четнички одред (углавном настао од Драгачевског четн. одреда, форм. 26.маја 1941. ), а у тој војној јединици - Чета смрти или Смртна чета. Формално је припадала, као Прва чета Првом батаљону Јеличког четн. одреда, а у ствари била је под непосредном командом, као ударна оружана формација Команде за ослобођење Чачка, септ.-окт.1941. и Команде опсаде Краљева, окт.-нов.1941. Скоро и да се не зна ко је био први командир Смртне чете. Понегде се помињао наредник Брадило.
МИЛУТИН П. РАКОВИЋ, рођ. 15.нов.1891.год. у с. Горачић, срез Драгачевски. Учесник Ослободилачких ратова 1912-1918.год. У Првом св. рату, био је каплар 1.чете 2.батаљона 10.пеш.пука I позива. 15.јуна 1915.год. одликован је Орденом Карађорђеве звезде, а након пробоја Солунског фронта, понео је још једну Карађорђеву звезду. Из тог рата изашао је у чину наредника.
У миру, радио је у државној служби као шумар, а једно време био је и механџија. Припадао је Радикалној, па Земљорадничкој странци. Више пута се кандидовао за предс. општине Горачић, а једном је успео.
Већ пре лета 1941.год, један је од главних организатора четн. покрета пуков. Драже Михаиловића, 12.јуна 1941.год. успешно је уредио мобилизацијске спискове за општину Горачић.
Командир Смртне чете Јеличког четн. одреда, септ.-22.окт.1941.год.
Учесник ослобађања Чачка и опсаде Краљева. Он и његова чета били су у најтежим борбама, нарочито у ослобађању Чачака, када су понели највише жртава. По неким подацима, 105 четника је погинуло из Јеличког четн. одреда, а од тога највише из Смртне чете.
22.окт.1941.год, команд. Јеличког четн. одреда наред. Милоје Мојсиловић ( после погибије поруч. Јована Бојовића ), упућује Милутина Раковића, као "нервно оболелог" у Чачанску болницу, уз написани нагласак "... напомињем Вам се, да тај човек-четник, више вреди него болница и сви лекари и болничари у Чачку."
Комунисти су после рата ширили причу како је Милутин симулирао лудило у знак револта због насталих подела на четнике и партизане и да није хтео да у томе учествује кроз четн. редове. Јасно је да то није био разлог, јер је Раковић упућен на лечење 22. октобра, пре него што је дошло до разлаза 1941.год. А у осталом, по опоравку, он приступа организованом Равногорском одбору и на том послу био је веома ангажован и посвећен. На крају, нису знали да је Раковић све записивао и сачувао вредна документа. Прави разлог нервног растројства овог старог ратника, била су тешка страдања његових четника на Чачку и Краљеву, међу којима је било доста младића, синова његових комшија и земљака, који су оставили животе у ратовима 1912-1918, које је и сам Милутин прошао.
Након дужег лечења и опоравка, вратио се у своје село и наставио свој рад кроз Равногорски одбор општ. Горачић.
После рата, због његових ратних подвига и угледа у народу, комунист. власти су зазирале да ударе на Раковића, па су шириле ону подлу интригу.
Милутин Раковић умро је 1947.год. Сахрањен је у Ружичића гробљу, у Горачићима. На надгробној плочи писало је:" Јес мртав, али му дело живи. Наредник-ратник од 1912-1918. године. Јунак на пробоју Солунског фронта. Борећи се против Бугара и Немаца са својом јуришном четом пробијо фронт. За ово дело одликован је Карађорђевом звездом и другим одликовањима." Неразумно, ова надгробна плоча је уклоњена и постављена друга, само са основним подацима.
Милутин је имао ћерку Душанку, која је сачувала бројна очева документа из прве године окупације 1941, али и касније, када је он био члан Равногорског одбора. Душанка за живота, није објавила или уступила неком музеју, очеву ратну архиву. Из те архиве поменућу само оне губитке Јеличког четн. одреда, који су до сада били непознати. 24.септ.1941.год, од Немачке артиљерије са Беровића брда у с. Лозница, у опсади Чачка пред његово ослобођење, из с. Трешњевица, погинули су: Радисав Ђоковић, Алекса Мирковић, Миломир Поледица, Мирко Радуловић и Антоније Биорчевић, четници Миросаљачке чете Првог батаљона Јеличког четн. одреда.
После Раковића, командир Смртне чете је био :
рез.инж.п.поручник МОМИР М. МАРКОВИЋ из с. Латвица, срез Ариљаски. Учитељ и рез. официр. Победник на бројним такмичењима из стрељаштва. Од 1939.год. наставник Школе за дефектну децу у Крагујевцу.
Међу првих десет рез. официра који су стигли на Равну Гору, пошто је Дража формирао ГШ 1.
Командант Латвичког четн. одреда, који улази у састав већег Јеличког четн. одреда, на фронту око Чачка и Краљева, септ. 1941.год.
Командир Чете смрти Јеличког четн. одреда, од 22.окт.1941.год.
Рез.п.поруч. Момир Марковић погинуо је у борби против комуниста, за ослобађање Гуче, 18.нов.1941.год.
Европу и свет, задивио је, а неке и посрамио Покрет отпора пуков. Драже Михаиловића. Његови четнички одреди ( касније ЈВуО ) у Србији пружали су организован отпор, уз велике жртве. Највећи терет устанка поднео је убедљиво први формирани одред - Јелички четнички одред (углавном настао од Драгачевског четн. одреда, форм. 26.маја 1941. ), а у тој војној јединици - Чета смрти или Смртна чета. Формално је припадала, као Прва чета Првом батаљону Јеличког четн. одреда, а у ствари била је под непосредном командом, као ударна оружана формација Команде за ослобођење Чачка, септ.-окт.1941. и Команде опсаде Краљева, окт.-нов.1941. Скоро и да се не зна ко је био први командир Смртне чете. Понегде се помињао наредник Брадило.
МИЛУТИН П. РАКОВИЋ, рођ. 15.нов.1891.год. у с. Горачић, срез Драгачевски. Учесник Ослободилачких ратова 1912-1918.год. У Првом св. рату, био је каплар 1.чете 2.батаљона 10.пеш.пука I позива. 15.јуна 1915.год. одликован је Орденом Карађорђеве звезде, а након пробоја Солунског фронта, понео је још једну Карађорђеву звезду. Из тог рата изашао је у чину наредника.
У миру, радио је у државној служби као шумар, а једно време био је и механџија. Припадао је Радикалној, па Земљорадничкој странци. Више пута се кандидовао за предс. општине Горачић, а једном је успео.
Већ пре лета 1941.год, један је од главних организатора четн. покрета пуков. Драже Михаиловића, 12.јуна 1941.год. успешно је уредио мобилизацијске спискове за општину Горачић.
Командир Смртне чете Јеличког четн. одреда, септ.-22.окт.1941.год.
Учесник ослобађања Чачка и опсаде Краљева. Он и његова чета били су у најтежим борбама, нарочито у ослобађању Чачака, када су понели највише жртава. По неким подацима, 105 четника је погинуло из Јеличког четн. одреда, а од тога највише из Смртне чете.
22.окт.1941.год, команд. Јеличког четн. одреда наред. Милоје Мојсиловић ( после погибије поруч. Јована Бојовића ), упућује Милутина Раковића, као "нервно оболелог" у Чачанску болницу, уз написани нагласак "... напомињем Вам се, да тај човек-четник, више вреди него болница и сви лекари и болничари у Чачку."
Комунисти су после рата ширили причу како је Милутин симулирао лудило у знак револта због насталих подела на четнике и партизане и да није хтео да у томе учествује кроз четн. редове. Јасно је да то није био разлог, јер је Раковић упућен на лечење 22. октобра, пре него што је дошло до разлаза 1941.год. А у осталом, по опоравку, он приступа организованом Равногорском одбору и на том послу био је веома ангажован и посвећен. На крају, нису знали да је Раковић све записивао и сачувао вредна документа. Прави разлог нервног растројства овог старог ратника, била су тешка страдања његових четника на Чачку и Краљеву, међу којима је било доста младића, синова његових комшија и земљака, који су оставили животе у ратовима 1912-1918, које је и сам Милутин прошао.
Након дужег лечења и опоравка, вратио се у своје село и наставио свој рад кроз Равногорски одбор општ. Горачић.
После рата, због његових ратних подвига и угледа у народу, комунист. власти су зазирале да ударе на Раковића, па су шириле ону подлу интригу.
Милутин Раковић умро је 1947.год. Сахрањен је у Ружичића гробљу, у Горачићима. На надгробној плочи писало је:" Јес мртав, али му дело живи. Наредник-ратник од 1912-1918. године. Јунак на пробоју Солунског фронта. Борећи се против Бугара и Немаца са својом јуришном четом пробијо фронт. За ово дело одликован је Карађорђевом звездом и другим одликовањима." Неразумно, ова надгробна плоча је уклоњена и постављена друга, само са основним подацима.
Милутин је имао ћерку Душанку, која је сачувала бројна очева документа из прве године окупације 1941, али и касније, када је он био члан Равногорског одбора. Душанка за живота, није објавила или уступила неком музеју, очеву ратну архиву. Из те архиве поменућу само оне губитке Јеличког четн. одреда, који су до сада били непознати. 24.септ.1941.год, од Немачке артиљерије са Беровића брда у с. Лозница, у опсади Чачка пред његово ослобођење, из с. Трешњевица, погинули су: Радисав Ђоковић, Алекса Мирковић, Миломир Поледица, Мирко Радуловић и Антоније Биорчевић, четници Миросаљачке чете Првог батаљона Јеличког четн. одреда.
После Раковића, командир Смртне чете је био :
рез.инж.п.поручник МОМИР М. МАРКОВИЋ из с. Латвица, срез Ариљаски. Учитељ и рез. официр. Победник на бројним такмичењима из стрељаштва. Од 1939.год. наставник Школе за дефектну децу у Крагујевцу.
Међу првих десет рез. официра који су стигли на Равну Гору, пошто је Дража формирао ГШ 1.
Командант Латвичког четн. одреда, који улази у састав већег Јеличког четн. одреда, на фронту око Чачка и Краљева, септ. 1941.год.
Командир Чете смрти Јеличког четн. одреда, од 22.окт.1941.год.
Рез.п.поруч. Момир Марковић погинуо је у борби против комуниста, за ослобађање Гуче, 18.нов.1941.год.
