[Шумадинац]

.
ПРОБЛЕМ СА КРАЈНОСТИМА ЕВОЛУЦИОНИЗМА И КРЕАЦИОНИЗМА

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке.

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу.

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити.

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек.



Архимандрит Сава Јањић

[Шумадинац]

.
ОДНОС ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ ПРЕМА ЕВОЛУЦИЈИ

Однос хришћанске вере према еволуцији био је остао једна од кључних тема између богослова и научника од времена када је Чарлс Дарвин 1859. г. објавио своју књигу „О пореклу врста путем природног одабирања или очувањем повлашћених раса у борби за живот“. Намерно наводим цео назив Дарвинове књиге (која је иначе позната под насловом „О пореклу врста“) како бих истакао главне принципе на којима овај британски биолог заснива своје учење.

У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.

Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година. Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима. Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.

Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.

Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.

Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем.

Архимандрит Сава Јањић

[Шумадинац]

.
КРЕАЦИОНИЗАМ НИЈЕ СТАВ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

1. Свето Писмо није уџбеник астрономије, нити палеонтологије, нити је у научном смислу непогрешиво на онај начин на који протестанти сматрају да јесте. Писци Светог Писма су његов текст писали надахнути Духом Светим, али не механички, већ користећи при том своја знања, своје мисли, својим стилом, и у складу са својим менталитетом

Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев.

2. Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема. Еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао.

3. Прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него шестоднев, и по стилу и начину приповедања, (а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан), тако да је тај извор, за разлику од извора из којег је узет текст шестоднева (који се у теологији и библистици обично назива елохистички) назван јахвистички извор. Јахвистички извор, за разлику од елохистичког, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Боги у антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту).

Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је све што је Бог створио добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално.

4. Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло.

Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим тумачењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао. Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастазису итд), па их то опет не чини мање светима, нити мањим ауторитетима.

Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу.

5. Став по којем теорија еволуције негира да је Бог створио свет настао је на Западу, и то из разлога што је на том истом Западу Свето Писмо погрешно разумевано и тумачено од стране протестаната и римокатолика. Сукоб који је тако настао проширио се и на наше просторе, и то као последица елементарног непознвања основа православне вере од стране оног дела интелектуалне јавности која је према истој била негативно настројена, а траје и данас. Неки од православних хришћана који су желели да своју веру одбране од оваквих напада посегнули су, уместо за аргументима из светоотачког предања, за аргументима протестантских фундаменталиста познатих под именом креационизам.

[Брада]

Неки свештеници желећи пред младима да испадну интересантни пишу овакве текстове гдје ништа не пишу, не гооворе, не поучавају, већ испадају досадни гњаватори. Боље да није писао на ову тему него што је ово написао.

[Шумадинац]

.

Треба да препустимо науци да истражује у оквирима својих могућности постанак света, живота на земљи и коначно настанак човека. Вероватно ће за нашег живота још много тога новог бити доказано и објашњено. Као што сам рекао, за нас хришћане, важно је да је свет створио Бог из своје неизмерне љубави и да је човек круна творевине која обједињује видљиву и невидљиву творевину. Човек је упућен на Бога и без заједнице са Богом постаје смртан и пропадљив.



Треба бити јако опрезан према ригидном протестантском креационизму као и према уско схваћеној теорији еволуције која негира постојање Бога. Извештај о настанку света и човека у Библији треба разумевати на духован начин. На пример, постанак жене од ребра Адамовог показује да је жена створена да би била у заједници са човеком и да зависи од њега, као што је мушкарац упућен на жену као део себе. Свето Писмо се не бави биологијом и анатомијом, већ указује на однос између човека и Бога и човека и жене. Верујем да морамо бити отворени за дубине тајне Божије и да не покушавамо да на основу Св. Писма потврђујемо или оповргавамо научна достигнућа. Једноставно, то су два потпуно различита света и два различита искуства.

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

[Шумадинац]

.
Патријарх СПЦ г. Иринеј осврнуо се, током проповеди на празничној Литургији у храму св. Василија на Бежанијској коси 12. маја, на тему "Теорије еволуције":


http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/u...20sajt.mp3

[Шумадинац]

.

Теорија еволуције како се данас већином разуме у науци заправо само мање или више аргументовано региструје одређене еволутивне процесе, али не може да се прихвати као теорија настанка свега, јер ни сами научници немају опитних доказа за то да би такве тврдње кредибилно научно потврдили. Зато злоупотреба теорије еволуције у циљу потврђивања тезе да је свет настао сам од себе изводи нас из сфере науке у сферу идеологије. За нас хришћане је заправо неважно да ли је човек настао у једном тренутку или је то био процес и какав је процес по среди.


Оно што је суштински важно јесте да све бива творачком вољом Божијом и да човек рекапитулира васцелу творевину (човек је микрокозмос). Човек није створен ни из чега, већ је саздан од твари коју је Бог створио ни из чега и то шестог библијског дана. Ми носимо елементе у свом телу који су у сталној промени и учествују у кружењу твари у природи. Биљке, животиње, минерали кроз човека ипостасно улазе у заједницу Богом. Хранимо се храном биљног и животињског порекла, уносимо минерале, наши органи се мењају, човеков састав је у сталној динамичкој промени. Чињеница да човек поседује одређене биохемијске, анатомске и друге сличности са другим врстама још више нас утврђује у вери да је Бог саздао човека као круну васцеле твари од већ постојеће материје, а не као биће које нема никакве везе са осталим створеним светом.


Како је човек створен и на који начин, рационално никада нећемо сасвим знати јер тајна живота и човека се не може разумети никада у свим својим димензијама на нивоу човековог разума који функционише у координатама времена и простора. Оно што знамо вером јесте да се кроз човека, односно Богочовека Христа спасава васцела творевина видљива и невидљива (земља и небо) јер је човек биће које повезује оба света. У васцелој твари на сваком кораку видимо међуповезаност и сам човек и те како живи у сталној динамичкој интеракцији са светом око себе.


Жалосна чињеница јесте да се и данас од стране атеиста одређени регистровани еволутивни процеси који су приметни у природи, из незнања или из погрешног тумачења користе идеолошки као аргумент против самог постојања Бога. Исто толико је погрешно негирање међуповезаности васцеле твари и свођење богооткривене истине на ниво научне тезе јер губимо смисао спасења васцеле твари у Христу и суштину наше вере да је Христос спаситељ света. Зато дискурс који данас постоји посебно на протестантском западу између еволуциониста и креациониста потпуно је стран Православној Цркви и нашем схватању спасења као превазилажења јаза између створене и нестворене природе у ипостасној заједници у Богочовеку Христу.


Архимандрит Сава Јањић

[Ултрадесничар]

Збиља леп тескт О. Јањића. Међутим да ли је потписао петицију за избацивање Дарвинове теорије из школских уџбеника.

[Шумадинац]

.
Нама је најважније ко је и зашто створио свет. Колико ми можемо да разумемо процес стварања и колико се дословно може тумачити оно што је речено у Св. Писму је друго питање. Теорија еволуције као и све друге научне теорије подложна је променама и ако се претвори у затворен систем и идеологију веома је опасна. Зато је јако добро да се у школама уче и критички приступи овој теорији, а не да се свака критика ТЕ сматра неком врстом научне јереси.


С друге стране богословље се више бави личним познањем Бога и света, а не научним. Ако се ствари јасно поставе на место не видим неизбежну колизију. Сукоб између еволуциониста и креациониста на западу је у суштини игра без граница. У разумевању књиге Постања, посебно првих поглавља заборављамо да не можемо да буквално тумачимо сваку реч. Полазимо од општих премиса и не идемо у сравњивање наше вере са науком. На пример, поборници учења да је земља центар васељене полазили су од чињенице да је то логично по Св. Писму јер је на Земљи створен човек и ту се оваплотио Христос. Зато су хелиоцентрични систем сматрали за отворену јерес. Данас то више нико не доводи у питање и наша вера у Христа није ничим умањена због ових научних открића.

Колико год рационално покушавали да разумемо створени свет и уведемо га у један јасан и савршен логички систем увек ћемо видети да постоји много тога што се у то не уклапа. Зато вером поимамо и Бога и свет на један сасвим другачији начин. Бога не проучавамо као објекат већ се сједињујемо са њим. Постоје озбиљни научници који су искрени верници и проучавањем видљивог света кроз научне дисциплине они још више бивају утврђени у својој вери у Бога.


Зато је сасвим добро речено у саопштењу Св. Арх. Сабора да је ова дискусија у суштини непотребна. Нити научне теорије могу да замене наше схватање Бога и света, нити библијско предање о настанку света може да се сведе на ниво научне теорије и замени науку. Онај који верује у Бога у сваком новом научном достигнућу видеће потврду да је Бог све тако чудесно створио. Онај који, пак, не зна за Бога свако ново научно откриће тумачиће као доказ против постојања Бога. Увек је тако било. Зато је добро да се разговори о науци препусте научницима и онима који умеју да воде овај дискурс на основама научне методологије, а да се ми више бавимо познањем живог Бога.


Архимандрит Сава Јањић

[Ултрадесничар]

.
Нама је најважније ко је и зашто створио свет. Колико ми можемо да разумемо процес стварања и колико се дословно може тумачити оно што је речено у Св. Писму је друго питање. Теорија еволуције као и све друге научне теорије подложна је променама и ако се претвори у затворен систем и идеологију веома је опасна. Зато је јако добро да се у школама уче и критички приступи овој теорији, а не да се свака критика ТЕ сматра неком врстом научне јереси.


С друге стране богословље се више бави личним познањем Бога и света, а не научним. Ако се ствари јасно поставе на место не видим неизбежну колизију. Сукоб између еволуциониста и креациониста на западу је у суштини игра без граница. У разумевању књиге Постања, посебно првих поглавља заборављамо да не можемо да буквално тумачимо сваку реч. Полазимо од општих премиса и не идемо у сравњивање наше вере са науком. На пример, поборници учења да је земља центар васељене полазили су од чињенице да је то логично по Св. Писму јер је на Земљи створен човек и ту се оваплотио Христос. Зато су хелиоцентрични систем сматрали за отворену јерес. Данас то више нико не доводи у питање и наша вера у Христа није ничим умањена због ових научних открића.

Колико год рационално покушавали да разумемо створени свет и уведемо га у један јасан и савршен логички систем увек ћемо видети да постоји много тога што се у то не уклапа. Зато вером поимамо и Бога и свет на један сасвим другачији начин. Бога не проучавамо као објекат већ се сједињујемо са њим. Постоје озбиљни научници који су искрени верници и проучавањем видљивог света кроз научне дисциплине они још више бивају утврђени у својој вери у Бога.


Зато је сасвим добро речено у саопштењу Св. Арх. Сабора да је ова дискусија у суштини непотребна. Нити научне теорије могу да замене наше схватање Бога и света, нити библијско предање о настанку света може да се сведе на ниво научне теорије и замени науку. Онај који верује у Бога у сваком новом научном достигнућу видеће потврду да је Бог све тако чудесно створио. Онај који, пак, не зна за Бога свако ново научно откриће тумачиће као доказ против постојања Бога. Увек је тако било. Зато је добро да се разговори о науци препусте научницима и онима који умеју да воде овај дискурс на основама научне методологије, а да се ми више бавимо познањем живог Бога.


Архимандрит Сава Јањић

"теорија еволуције као и све научне еволуције су подложне променама..."
Теорија еволуција је аксиом или боље рећи догма савременог света, односно Новог светско поретка који контролише Универзитете и научне институте и још важније медије.

[Шумадинац]

.
ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНСКИ КРЕАЦИОНИЗАМ



Зашто креационизам, са хришћанске тачке гледишта, није и не може бити научна терорија? И зашто би, као научна теорија, био за хришћанство јерес?


Зато што се природна наука заснива на методолошком натурализму. Шта то значи? То значи да је редукована на природу и њене законитости и механизме. Унутар те редукције налази се појмовност и свако научно објашњење неког природног феномена. Природна наука објашњава природне феномене кроз природне механизме и законитости саме те природе. То су јасне методолошке границе природних наука.

Ако се има у виду наведени методолошки натурализам, без којег НЕМА ПРИРОДНЕ НАУКЕ, онда у научно објашњење било којег природног феномена није могуће увести појам Бога. Барем не, ако је тај Бог онај којег исповедају хришћани. Зашто? Зато што је Бог којег исповедају хришћани у онтолошком слислу ДРУГИ у односу на свет. Шта то значи? То значи да његова природа није наша природа, те да се као такав, по својој природи, не налази унутар света нашег постојања. Ово значи да природна наука, са својим методолошким натурализмом, мора остати слепа за Бога. У супротном, свако убацивање Бога у такав методолошки натурализам значио би псеудо науку, али и јерес. Зашто? Зато што би оностраног Бога свукли у овострани свет. Поистоветили бисмо природу Бога и природу света (Творца и твар). Дошли бисмо до античког политеизма и пантеизма. Дошли бисмо до онога што је за хришћанство - јерес.

Креационизам, зато, може да буде философија и вера у Бога Творца, али не може да буде научна теорија. Уколико би био научна теорија, тај бог којег види наука, очима свог методолошког натурализма, не би био хришћански Бог. И зато би такав "научни креационизам" и "бог доказан научним експериментом", за нас хришћане био - јерес.


Мислите о овоме, хришћани. Нажалост, мало их је којима је ово данас јасно и који вам ово могу објаснити. Чувајте се смутње.


Да резимирамо:


Није споран креационистички став, као став вере или као философски став. Ја сам верујући човек и свакако исповедам веру у Бога Творца. Такође, у философским разматрањима, заустпам теистичке поставке. Међутим, концепт Бога Творца није и не може бити научни концепт (овде имам у виду стриктно природне науке). Из разлога који сам навео у посту. Када споменеш метафору "прст Божији", онда то има смисла ако заступаш један верски, теолошки или философски став. Међутим, "прст Божији" не може бити закључак природне науке. Зашто? Зато што се Бог и божанско, била то божанска суштина или његово дејство, енергија, не могу појмовно изразити (суштина Бога је као таква неизразива и за теологију), нити уопште узети у испитивање у природној науци - због самог методолошког натурализма прирдних наука. Оно што природна наука "види" и изриче је диктирано њеним "видом", а тај "вид" је њен метод. Тај метод редукован је искључиво на природу појавног света - зато га и зовемо методолошки натурализам. Natura, значи природа.


Из овог, дакле, разлога креационизам не може бити научна теорија. Може бити искључиво теолошки и философски став.


Ово не значи да се самој Теорији еволуције не сме приступати критички. Не никако, јер би некритички приступ урушио и саму суштину науке која почива на сумњи. Теорија еволуције се може критиковти, може се и мењати, поправљати, допуњавати.... Али, искључиво "видом" којим је и сама настала. А то значи уз поштовање и примену методолошког натурализма. Дакле, научна теорија се критикује и замењује само другом научном теоријом, која кроз методолошки натурализам природних наука покаже да боље објашњава неки природни феномен него што то чини конкретно Теорија еволуције.


Креационизам, који претендује да буде научна теорија и пандан Теорији еволуције, не може своје ставове да базира на кључном методу природних наука. И зато он није научна, већ псеудо научна теорија.


Опет, хипотетички, чак и када би природна наука, кроз свој метод, дошла до неког појма Бога, то за хришћане не би имало никакву тежину. Односно тај "бог" не би био Бог откривења у којег хришћани верују. Јер, тај научно "виђени" бог, као плод методолошког натурализма, био би део природе створеног. Као такав, није и не може бити Бог у којег верују хришћани. Зато, хришћани који се труде да Бога откривења искажу кроз метод природних наука, да Бога учине научним исказом, свесно или несвесно - исповедају јерес.



АЛЕКСАНДАР МИЛОЈКОВ

[Ултрадесничар]

.
ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНСКИ КРЕАЦИОНИЗАМ



Зашто креационизам, са хришћанске тачке гледишта, није и не може бити научна терорија? И зашто би, као научна теорија, био за хришћанство јерес?


Зато што се природна наука заснива на методолошком натурализму. Шта то значи? То значи да је редукована на природу и њене законитости и механизме. Унутар те редукције налази се појмовност и свако научно објашњење неког природног феномена. Природна наука објашњава природне феномене кроз природне механизме и законитости саме те природе. То су јасне методолошке границе природних наука.

Ако се има у виду наведени методолошки натурализам, без којег НЕМА ПРИРОДНЕ НАУКЕ, онда у научно објашњење било којег природног феномена није могуће увести појам Бога. Барем не, ако је тај Бог онај којег исповедају хришћани. Зашто? Зато што је Бог којег исповедају хришћани у онтолошком слислу ДРУГИ у односу на свет. Шта то значи? То значи да његова природа није наша природа, те да се као такав, по својој природи, не налази унутар света нашег постојања. Ово значи да природна наука, са својим методолошким натурализмом, мора остати слепа за Бога. У супротном, свако убацивање Бога у такав методолошки натурализам значио би псеудо науку, али и јерес. Зашто? Зато што би оностраног Бога свукли у овострани свет. Поистоветили бисмо природу Бога и природу света (Творца и твар). Дошли бисмо до античког политеизма и пантеизма. Дошли бисмо до онога што је за хришћанство - јерес.

Креационизам, зато, може да буде философија и вера у Бога Творца, али не може да буде научна теорија. Уколико би био научна теорија, тај бог којег види наука, очима свог методолошког натурализма, не би био хришћански Бог. И зато би такав "научни креационизам" и "бог доказан научним експериментом", за нас хришћане био - јерес.


Мислите о овоме, хришћани. Нажалост, мало их је којима је ово данас јасно и који вам ово могу објаснити. Чувајте се смутње.


Да резимирамо:


Није споран креационистички став, као став вере или као философски став. Ја сам верујући човек и свакако исповедам веру у Бога Творца. Такође, у философским разматрањима, заустпам теистичке поставке. Међутим, концепт Бога Творца није и не може бити научни концепт (овде имам у виду стриктно природне науке). Из разлога који сам навео у посту. Када споменеш метафору "прст Божији", онда то има смисла ако заступаш један верски, теолошки или философски став. Међутим, "прст Божији" не може бити закључак природне науке. Зашто? Зато што се Бог и божанско, била то божанска суштина или његово дејство, енергија, не могу појмовно изразити (суштина Бога је као таква неизразива и за теологију), нити уопште узети у испитивање у природној науци - због самог методолошког натурализма прирдних наука. Оно што природна наука "види" и изриче је диктирано њеним "видом", а тај "вид" је њен метод. Тај метод редукован је искључиво на природу појавног света - зато га и зовемо методолошки натурализам. Natura, значи природа.


Из овог, дакле, разлога креационизам не може бити научна теорија. Може бити искључиво теолошки и философски став.


Ово не значи да се самој Теорији еволуције не сме приступати критички. Не никако, јер би некритички приступ урушио и саму суштину науке која почива на сумњи. Теорија еволуције се може критиковти, може се и мењати, поправљати, допуњавати.... Али, искључиво "видом" којим је и сама настала. А то значи уз поштовање и примену методолошког натурализма. Дакле, научна теорија се критикује и замењује само другом научном теоријом, која кроз методолошки натурализам природних наука покаже да боље објашњава неки природни феномен него што то чини конкретно Теорија еволуције.


Креационизам, који претендује да буде научна теорија и пандан Теорији еволуције, не може своје ставове да базира на кључном методу природних наука. И зато он није научна, већ псеудо научна теорија.


Опет, хипотетички, чак и када би природна наука, кроз свој метод, дошла до неког појма Бога, то за хришћане не би имало никакву тежину. Односно тај "бог" не би био Бог откривења у којег хришћани верују. Јер, тај научно "виђени" бог, као плод методолошког натурализма, био би део природе створеног. Као такав, није и не може бити Бог у којег верују хришћани. Зато, хришћани који се труде да Бога откривења искажу кроз метод природних наука, да Бога учине научним исказом, свесно или несвесно - исповедају јерес.



АЛЕКСАНДАР МИЛОЈКОВ

"Креационизам, са хришћанске тачке гледишта", не може може бити научна теорија зато што то Православне Цркве не прихватају а у Србији се за креационизам залаже само Мирољуб Петровић. Људи Теорија еволуције има подршку на Богословији у Београду па и од неких владика.

[Шумадинац]

.
МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ПОВОДОМ ТЕОРИЈЕ ЕВОЛУЦИЈЕ




Митрополит Месогејски и Лавротикијски Николај је један од ретких на светском нивоу истакнутих научника који је у мантији. Пре него што се посветио Богу владика је био научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и биоинжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. На Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Као хирург је смислио помоћни метод при операцији срца. Оставивши Насу и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавротике, наставио је да се бави научним радом. У једном интервјуу одговара на Теорију еволуције. Одломак се налази у књизи Αν υπάρχει ζωή, θέλω να ζήσω (If Life Exists, I Want To Live), translated by John Sanidopoulos.

Текст је кратак и јасан и добронамерним људима у цркви говори довољно какав став би требало имати око теорије еволуције, јер га предлаже човек који је ауторитет како у научном, тако и у духовном.

..............................................................................


ПИТАЊЕ: Као особа која верује у Бога, какав је ваш поглед на некога ко жели да се бави савременим истраживањима, посебно онима која ипак на крају изазивају Бога, као што је генетски инжењеринг, космологија или неурологија?



ОДГОВОР: Истраживање које се спроводи да би оспорило Бога, болује од предрасуде. Истраживање се врши да би се открила научна истину. Какав би био проблем са неким ко желе да прошире хоризонте својих мисли и знања? Богу се на тај начин боље прилази. Бог није идеологија коју би требало да свим средствима бранимо, него ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива га. Ако је Он још увек за дискусију, време је да сазнамо више о њему. Верник који се боји научног истраживање, боји се истине. Можда је он верник који не верују.



ПИТАЊЕ: Шта бисте рекли о теорији еволуције? Зар она није у супротности са учењем Цркве?



ОДГОВОР: У вези са овом темом, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Она није књига о физици или биологији. Важна ствар о којој се говори није да ли је Бог обликовао човека од земље и где ју је нашао, него да је човек направљен «по слици Божијој и налику». Све остало спада у детаље. Како наука може да поткопа ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и нашу слику о Њему, зашто би то било изазивање Бога? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари. Човеково наликовање на Бога, а то је да смо начињени са божанским животом и угравирани са циљем да наликујемо божанству, то наука не може да промени. Иако неки научници то могу са арогантношћу да покушавају да провоцирају.



ПИТАЊЕ: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња?



ОДГОВОР: Оно што је битно је божанско порекло човека и његов однос са Богом, наиме да нас је Бог створио, а не како нас је створио. Такође, није опасност да човек потиче од животиња, већ могућност да ћемо завршити као они: «Људи, упркос њиховој части, не претрајавају, они су као звери које нестају» (Псалам 49:12). И док је наш циљ да будемо као Бог, зашто покушавамо да докажемо да смо животиње? Проблем, дакле, није научна потврда еволуције, него залагање за болесног тумачење исте. Ово последње не доказује непостојање Бога, него потврђује острашћену кратковидост човека. Заменити божанску сврху са једном несмотреном дегенерацијом на животињу! Чак се ни животињама то не би допало.



ПИТАЊЕ: Али имамо битних сличности са животињама и треба да се одгонетне њихова важност.



ОДГОВОР: Интересовање за нашу сличност са животињама изненађује ме. Када би било сличног интересовања за наш афинитет са Богом, колико би била другачија ствар! Ваљало би да откријемо значење овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно има сличности. Наше тело на овај или онај начин, подсећа на тела виших примата. Ми се чак можемо учити на основу инстинктивних врлина животиња. Имамо много примера који се налазе у Светом Писму. Христос каже у Беседи на гори да «гледамо на птице небеске» и на који начин можемо да их имитирамо. Али, шта је битно у нашем разликовању у односу на животиње? Човек је психосоматско биће. Ово је извор његове вредности. Време је да окренемо пажњу са наше сличности са животињама ка могућности наше сличности са Богом.

[Шумадинац]

.
ТВОРАЦ И МЕТОДОЛОШКИ НАТУРАЛИЗАМ ПРИРОДНИХ НАУКА





У дијалогу вере и атеизма често се у неку конструкцију аргумента увлаче и природне науке. Свакако, дијалог теологије и природних наука је једна здрава и неопходна тема. Међутим, тај дијалог уме да буде псеудо дијалог који се претвара у злоупотребу и идеологизацију саме науке. Заиста, наивна је вера неких атеистичких мислилаца да напредак природних наука обесмишљава или да на било који начин може пољуљати веру у Бога Творца. Такво потезање за науком као аргументом у одбрани тврдње да „нема Бога“ пре сведочи о неспособности да се разуме сам карактер и домет научног мишљења и научног метода као таквог. Та зачуђујућа и помало комична неспособност интелигентних људи доводи до једног или/или односа науке и вере. Не иде ти наука? Покушај са религијом, честа је парола савремених атеистичких промотера.


Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. У текстовима који следе, циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста.


Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље.Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који сами исповедамо. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.


Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.


Кренимо редом.....

Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван зоне природе и природног, односно са нечим што је натприродно.


Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто.


Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталних хришћанских групација (хришћанских секти) у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмовенатприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке.


Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење.


Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би биовоља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је некиприродни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја „псеудо-науку“ креационизам од „правог и здравог“ креационизма.


Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У остом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе.


Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам.


Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку.


АЛЕКСАНДАР МИЛОЈКОВ "Православни мисионар"