.
О НЕКИМА САВРЕМЕНИМ "БОРЦИМА" ЗА СВЕТИЊУ И ПРАВОСЛАВЉЕ
Сваке суботе група људи предвођена бившим монахом Антонијем организују протест против потапања манастира ваљевске Грачанице испред Патријаршије СПЦ у Београду.Овај догађај, потапање древног манастира, је сигурно у свакој хришћанској души изазвао тугу и бол.
БорбаУ неких људи за тај манастир, сада већ за заустављање пуњења бране, и за испуштање воде до испод нивоа већ потопљеног манастира, интензивирала се након самог потапања. Љубав сваког човека за светињу и осећај за светињу је свакако за похвалу, тако је похвална и љубав људи који су се борили за очување овог манастира. Међутим, погледавши снимке како потопљеног манастира тако и снимке протеста не могу да не запазим више него чудно понашање многих људи који у овој борби учествују на челу са њиховим предводником бившим монахом Антонијем.
С обзиром да се боре за светињу, коју, како тврде, воле, што је, како рекох, похвално, потпуно је необјашњив њихов апсолутни недостатак осећаја за светињу на другим местима и у другим приликама.
Први пример њиховог неосећања јесте чињеница да су, након што су иконе и црквене ствари уклоњене из манастира, уочи планираног потапања, они самоиницијативно опет напунили цркву иконама. Затим када је вода ушла у цркву, они су не само то мирно гледали него су и снимали потапање икона, а затим све то објављивали као пропагандни материјал на својим сајтовима. Страшан призор за свако православно срце. Али авај, изгледа не и за срца ових људи који протестују под паролом, о апсурда, борбе за светињу! Они сасвим супротно хришћанском понашању, жртвују иконе као некакво приношење на олтар свога идола „борбе“ за спас светиње и православља. Какав духовни мрак!
Други пример њиховог потпуног неосећања за светињу јесте сам њихов протест у Београду испред Патријаршије. Тамо је ова Антонијева група као каква руља пред српским Патријархом узвикивала свакојаке гадости, тражећи од њега да им се обрати. А Патријарх српски је смирено стајао и слушао, видљиво се молећи за њих, а затим, када су потпуно изгубили контролу у своме викању, он је полако прешао на другу страну улице у Цркву на бденије уочи Недеље Православља. Док је тако Патријарх пролазио поред ове разјарене групе, која сматра да се бори за правду и истину, за Бога и светињу, једна жена као у некаквом трансу, ван себе, иконом Богородице закршта Патријарха и изговара вероватно некакве егзорцизме над Свјатјејшим српским Патријархом!
У Цркви је бденије већ почело, а ова (православна?) маса остаје испред Цркве држећи говоранције и певајући којекакве песмице ометајући службу Божију, док бивши Антоније поручује Патријарху да тај народ „нису каубоји, они верују у Бога“. После свега питамо се како то они верују, и коју веру исповедају, јер православни човек не би себи дозволио да омета богослужење, нити да злоупотребљава иконе у пропагандне сврхе. Још бивши монах позива Патријарха речима „Нека изађе два минута са бденија, неће му капа с главе пасти“! Боље би било бившем Антонију да је два минута ушао на бденије уместо што најављује, до у недоглед, протесте сваке суботе у време бденија, кад би требало сви да су у Цркви. О туге, о жалости! Или како би свети наш отац Јустин рекао „Каква тмина! Каква помрчина!“
![[Слика: IMG-9537.jpg]](https://i.postimg.cc/L5gnxBjj/IMG-9537.jpg)
иконе које су неки „борци за светињу“ оставили и затим снимали како бивају потопљене
Да, управо такав осећај за светињу имају неки нови „православци“ савремени „борци“, не знамо за шта. Њима је више важан њихов идол „борбе“, него светиња бденија уочи недеље Православља, као што им је њихова „борба“ важнија од светиње икона које су жртвовали. Логично је онда закључити да ни св. ваљевска Грачаница њима није важнија од саме њихове „борбе“. Они који несвесно у свему томе учествују треба да се запитају пред Богом и пред својом савешћу да ли је то што раде богоугодно.
https://sozercanje.wordpress.com/category/чланци/