[Шумадинац]

.


Они који добро познају случај Артемијеваца знају јако добро да он није "склоњен због антиекуменизма" или због Бајдена јер је годинама био један од честих посетилаца Стејт Департмента, већ да је због непоштовања поретка Цркве и улажења у расправу са Синодом и Патријархом преко медија опомињан најпре неколико пута са надом да ће схватити да се са Патријархом и браћом епископима не комуницира преко јавних медија већ у складу са црквеним поретком. Потом је Сабор СПЦ тражиио санкционисање Виловског Дејана који је био његова десна рука у покушају да се Епархија Рашко-призренска потпуно одвоји од СПЦ као самостална прћија једног епископа и његових сарадника.


Тадашњи еп. Артемије то није прихватио и држао је Виловског као клирика истовремено и СПЦ и Еладске Цркве (што је неканонски и подлеже канонским казнама). Када после више опомена то није стало, Синод је донео најпре привремену одлуку о суспензији, после које је извршена детаљна истрага црквено-правног пословања епархије.


Установљено је на ужас многих да је новац ишао на приватне рачуне, да су представљани лажни финансијски извештаји, да је продавана црквена имовина и много тога другог, све то поред свих канонских неправилности односа према Синод у Патријарху јер Епископи морају да буду у сагласности са првим. Тада ниједном Артемије није помињао екуменизам и саслуживао је редовно са патријархом и другим епископима иако је СПЦ била у Светском савету Цркава.


Екуменизам је само изговор и прича за неупућене јер се и сам Артемије сусретао са бискупима и хоџама, као што је имао четири сусрета са Медлин Олбрајт и највишим представницима НАТО и европских земаља. Године 2000 је чак са Кушнером учествовао у формирању Верског већа Косова уз присуство представника других вера и заједница. Где је ту био антиекуменизам о коме сада он и његови следбеници причају на сав глас?


На Сабору СПЦ 2010 суочен са документом о црквено-правној одговорности тадашњи Еп. Артемије је својом вољом прихватио пензионисање како би се избегао судски процес у коме је могао остати без чина, али и срамота да све те информације оду у јавност.


Епископима суде сабори, а када нису сабори у заседању формира се суд од најмање 12 епископа. С обзиром да је ово све било на сабору, сабор је у случају да није прихватио пензију могао да донесе судску пресуду. Она није донесена само зато што је он самовољно пристао на пензију и повукао се у један манастир који му је одређен.


Дакле испоштовани су сви канони и он није насилно склоњен јер зашто би сам пристао и потписао. Али, након четири месеца подстакнут својим јастребовима еп. Артемије повлачи сагласност за пензију и Синод га привремено ставља под забрану свештенодејства због непоштовања одлука Сабора (што стоји по канонима). У току новембарског сабора 2010. године еп. Артемије противно забрани свештенодејства и претходно прихваћеном одлуком о пензионисању упада са својим следбеницима у манастир Дубоки Поток и тамо обавља неканонско свештенодејство и покушава да окупира манастир епархије која му више не припада.


Сабор је био у току и Епископи су одмах узели у разматрање ово грубо кршење канона Цркве и донели канонску одлуку, без иједног гласа против, да му се одузме чин. То је била канонска и саборска и судска пресуда. Након тога монах Артемије је ипак наставио са неканонским деловањем и након више покушаја од стране више епископа да се он врати у наручје Цркве и канонског поретка то се није догодило.


Када је дошао на идеју да сам поставља "епископе" (што нису радили чак ни расколници отпали од других Цркава) Св. Арх. Сабор га одлучује од црквене заједнице тј. трајно искључује из Цркве до евентуалног покајања. С њим су из Цркве трајно искључени и лажни-хороепископи. Тиме је један од некада поштованих духовника и епископа наше Цркве себе свео на ниво распопа Мираша Дедејића и слично њему наставља да обмањује људске душе и води их на пут цепања Цркве и вечне пропасти. Бог да му подари покајање пре одласка из овога света. Епископ Теодосије Епархију је наследио практично испражњене касе, док су Артемије и његови следбеници одмах кренули да граде нове објекте и чак и даље примају донације из иностранства тобоже као прогнаници са Косова.


Вредност њихове имовине данас премашује више милиона евра. Одакле им све то да нису ојадили своју Епархију и новац који је упућиван страдалном народу пребацивали на своје приватне рачуне са који и сада финансирају рад секте. Судски процес који је у току заснива се на оптужници отужења најмање два милиона евра колико је извлачено на приватне рачуне само у разлици пријављивања трошкова градње разних објеката и стварно утрошених средстава. Рађена су врло детаљна вештачења. Колико је још узимано на разне друге начине од помоћи државе, верника, епархија, само Бог зна и њихова савест.


Ово, дакле, није само проблем духовне заблуде, канонских аномалија и слично, већ отвореног моралног лицемерја и крађе Цркве која је и Артемију и његовим следбеницима дала све што имају. Без Цркве би били анонимуси, као што ће и остати у историји, уколико устрају у свом безумљу и не врате се Цркви Св. Саве.


Један број материјала о случају Артемије сабран је на сајту Епархије Рашко-призренске и доступан је широј јавности.

[Шумадинац]

.
РАСПЕЋЕ ЦРКВЕ; РАСКОЛНИШТВО МАРКА РАДОСАВЉЕВИЋА



Случајеви Мираша Дедејића (самопроглашеног митрополита црногорског), Артемија - Марка Радосављевића (самопроглашеног епископа РП у егзилу), Филарета Денисенка (самопроглашеног патријарха кијевског) и Немање Станоковића (самозваног епископа Акакија тзв. Српске истините православне цркве су другачије природе. Мираш, Артемије, Филарет и Немања-Акакије не само да нису у евхаристијској заједници Цркве тј. не признаје их ниједна канонска православна црква у свету, него су лишени свог ранијег свештеног чина (који је Станковић ионако неканнонски добио), не признаје им се звање монаха и коначно одлукама Сабора СПЦ и Московске Патријаршије они су избачени (тј. одлучени) из Цркве. Њихове групе (секте) нису зато расколи у правом смислу, дакле ни приближно ситуацији у Македонији, већ се црквеном терминологијом зову парасинагоге, дакле лажна парацрквена зборишта.


Њихова крштења нису крштења, њихове евхаристија није евхаристија, њихов благослов није благослов већ проклетство. У прошлости се искључење из Цркве чешће називало анатемом и постојали су чак и посебни јавни обреди анатемисања. Ово је јако важно да се разуме. Ове парасинагоге, секте, не могу ни да се пореде са тзв. Америчким расколом у СПЦ од 1964 до 1989.год јер је епископ Дионисије био рашчињен, али не и избачен из Цркве. Иако је раскол био тежак он је Божијом помоћу исцељен јер у основи није био црквене већ политичке природе.


Тачан број "клирика" и "монаха" у Артемијевој парасинагоги тешко је проценити јер је у међувремену неколицини десетина монаха, монахиња и искушеника (отприлике мање од 100) колико их је самостално напустило канонску Епархију Рашко-призренску придодат један број нових "монашких лица".


Према сведочанствима оних монаха и монахиња који су се вратили из секте у Цркву и који су примљени у покајању ситуација је врло хаотична и зависи искључиво од култа личности самог Артемија. Велика узданица Артемијеваца били су неки грчки ултра-традиционалистички кругови у канонској Цркви који су олако примили вести из Србије да је Артемије прогнан због свог правоверја. Томе је доста допринео Симеон (Дејан Виловски) који је нашао уточиште код протојереја Теодора Зисиса и круга око њега, уз покровитељство митрополита Пирејског.


Ова идила је трајала првенствено до сулуде одлуке Артемијеваца да крену да производе нове "епископе". Будући да чак и расколници у Православној Цркви поштују правила да је за хиротонију потребно барем тројица епископа Артемијевци су имали избор, или да још двојицу поред свог самозваног нађу међу разним лутајућим неканонским и њима сличним "епископима" међу разним сектама и парасинагогама (пре свега међу грчким старокалендарцима) или да се нађе друго решење.


Може се претпоставити да нису ишли на прву опцију како не би изгубили подршку Зисиса и његовог круга јер најоштрији грчки антиекуменисти мрзе своје старокалендарце више него паписте, па би аутоматски изгубили ту подршку која је како су године пролазиле ионако била све слабија. Просто је нејасно одакле су нашли решење о постављању тзв. хороепископа који у древној Цркви нису били редовни архијереји, већ оно што би данас највише одговарало архијерејским намесницима који су бринули о сеоским парохијама и нису имали иста овлашћења као епархијски архијереј.


На Кипру се хороепископима још зову помоћни епископи тј. викарни епископи. Играјући се произвољно са канонима и користећи необавештеност народа који им лаковерно следује Артемије именује сам тројицу "хороепископа" који су одмах потрчали да се украсе свим ознакама епархијских архијереја (жезло, митра, панагија) и који се тако и понашају. Ово је изазвало згражање чак и ултра-конзервативаца у Грчкој јер их је посетило на сличне манипулације својих старокалендараца тако да је чак и Виловски, некадашња Артемијева десна рука, прекинуо односе са сектом и данас живи у некој врсти канонског међупростора између Српске и Еладске Цркве.


Српска Црква га је као редовног клирика СПЦ рашчинила и избацила из Цркве, а будући да га је Митрополит Пирејски, како је сам објаснио не знајући да је истовремено и даље клирик СПЦ примио у Грчку Цркву, он данас вероватно користи тај папир иако избегава појављивање у јавности. Да је подржао постављање "хороепископа" вероватно би га и Зисис и његови одмах најурили из Солуна.


Број следбеника тзв. Артемијеве парасинагоге такође не може лако да се процени. Зашто. Зато што Артемијевци обмањују верни народ Цркве да они могу да иду и да се чак причешћују и код њих и у канонским епархијама СПЦ.


Такође, на снимцима њихових "богослужења" на којима се појављује сам Артемије, обично се сакупљају њихови следбеници из свих крајева Србије и снимају се редовно слике које имају за циљ да створе утисак о великој подршци. Поред тзв. грешног Милоја који је такође својевремено избачен из Цркве и који им је први помогао, број верника који се редовно појављују на њиховим окупљањима није већи од пар стотина. Нажалост, постоје и симпатизери, тј. људи који нису обавештени о чему се ради и који сматрају да је ово само пролазна ситуација и да ће Црква Артемија и све њих ђутуре опет признати и прихватити.


Ситуација је ту много компликованија и била је много једноставнија док су и Артемије и они са њим били само рашчињени али и даље на известан начин гледани као чланови СПЦ који су се одметнули од поретка. Са избацивањем Артемија и његова три "хороепископа" из Цркве тј. њиховим анатемисањем створена је ситуација у којој се штанцују нови свештеници и монаси који чак и по највећој икономији не могу бити признати од стране Цркве јер их постављају лица која нису уопште ни православни хришћани за Цркву.


Повратак неких монаха који су имали монашки чин пре одметнућа од Цркве је много једноставније решити јер уз покајање може да им се призна монашки чин и хвала Богу они који су се вратили духовно су препорођени. Црква ће вероватно морати да нађе начин како да се реши питање оних који су у међувремену "крштени, венчани, замонашени, рукоположени" од анатемисаних лица. Да је у питању обичан раскол, понављам, било би много једноставније.


Коначно, каква је њихова будућност. То наравно зна сам Бог коме се молимо да им да покајања. Међутим ако Артемије оде са овога света без покајања он неће моћи да буде сахрањен ни од стране једног канонског свештеника нити на једном гробљу наше Цркве. Иза њега ће остати тројица или ако још иштанцују више "хороепископа" који немају апостолског прејемства и који чак и по највећој икономији не могу бити ни након покајања признати као епископи. По највећој икономији би могли да добију неки манастир за покајање са забраном било каквих свештенодејстава, саветовања или јавних наступа.


Имајући у виду њихову међусобну суревњивост и несллогу коју сада покрива ауторитет Артемија, највероватније да ће се слично грчким старокалендарцима поделити на неколико група које ће се с временом међусобно анатемисати и отпуживати ко је најаутентичнији Артемијев следбеник. Она група која буде држала Лелић где Артемија намеравају да сахране највероватније ће одмах прогласити његово светитељство како би осигурала ауторитет. То је већ виђени сценарио код грчких старокалендараца и то је велика трагедија.


Вероватно ће тада добар део верника, који то већ не види, видети да ове групе немају никакву везу са Светосавском Црквом и вратиће се Мајци Цркви. Они који буду већ толико усвојили секташки менталитет наставиће и даље да иду на њихове скупове. Овакве и сличне секте, расколи и парасинагоге трајали су у црквеној историји и по неколико десетина година, па чак и пар векова али све су завршавале редовно на маргинама историје и повратком Цркви оних који су коначно увидели своју заблуду.


Зато се не треба много бринути јер Бог чува своју Цркву као што је чувао вековима. СПЦ наставља свој пут на стазама Св. Саве и великих светитеља који су просијали у роду нашем, св. Василија, Св. Петра Цетињског, бројних пећких Архепископа, Св. Стефана Дечанског, Лазара Косовског и других. Они који следују секти Артемија и мисле да то није ништа лоше добро треба да размисле о свом спасењу јер када оду на онај свет и тамо виде у заједници Господа оне које су мрзели и клеветали неће осетити радост већ збуњеност, а знамо шта такво стање значи.


Зато, браћо и сестре који следујете Артемијевским баснама и причама о издаји Цркве, о епископима јеретицима и другим измишљотинама, памет у главу.


У Цркви Православној је увек било борби и проблема јер је Црква живи организам. Али пример св. Аве Јустина нас најбоље учи да је у време највећег заноса синкретистичким екуменизмом у Цркви он и даље остао верни син Светог Саве и није формирао своју секту и себе прогласио за Епископа. Уместо да шири по српском народу клевете, он је плакао у молитви и дан данас се моли да се Црква избори са разним неправославним учењима која нас спопадају и која нам поједини покушавају набацити.


За истину у Цркви се бори у Цркви, а не ван ње. Тако је радио и Св. Марко Евгеник кога данас славимо. После флорентинске уније није формирао своју Патријаршију већ је сведочио истину са многим оним који су остали верни истини православља и који су дочекали да се пар десетина година касније на Сабору у Цариграду одбаце латинске јереси и срамна унија из Фиренце.


Св. Златоуст кога је злобна Франкиња и ромејска царица Евдоксија прогнала из Цариграда није упућивао своје ученике да формирају своју Цркву, што су неки чак и желели, већ их је учио да следују његовом епископу наследнику, а Бог је оправдао Златоуста и овенчао га венцем исповедништва због његовог трпљења и верности Цркви. Тако је било и са св. Нектаријем Егинским лажно оптужњним, пониженим и оклеветаним на правди Божијој, који је смирено примио неправедну осуду и подносио увреде чекајући да га Бог оправда, па данас нема цркве у Грчкој где нема његове иконе. Они пак који себе правдају тако што цепају Цркву, какво оправдање од Бога могу да очекују? Поготово ако су претходно газили бројне каноне за чију се чистоту тобоже боре.



Веома је важно браћо и сестре који ово читате да ово имате у виду. Цркви требају ревнитељи, али ревнитељи по разуму. Десетине година је требало да се иконоборство прогласи за јерес и борци за истину су то дочекали али нису формирали паралелну јерархију већ су се борили и били спремни на стардање за истину. Они који данас хоће да се боре против јереси које нападају Цркву тако што формирају своје парасинагоге не бране Цркву, већ је цепају и понижавају и неће наћи удела са светим исповедницима, већ са свима онима који су цепали ризу Христову.

---

ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ


Двери Цркве остају отворене свима који су спремни за покајање. Покајање није срамота нити значи прихватање нечијих заблуда, већ само смирено признање да се за истину морамо борити унутар Цркве као синови Цркве, а не као уљези који је подривају споља.


СПЦ

[Шумадинац]

.
НЕСАВЕСНО ВРШЕЊЕ АРХИПАСТИРСКЕ СЛУЖБЕ




Током првих десетак година архијерејског служења, Епископ Артемије је посећивао места и народ на КиМ. Његова несумњива заслуга се састоји у обнови монаштва и манастира на КиМ. Но, последњих десет година, а нарочито од 2005.г. и потписивања Меморандума о обнови порушених храмова, Епископ Артемије је готово запустио Епархију Рашко-Призренску. Од 2004.г. ниједном није служио у Призрену, Богородици Љевишкој, Ђаковици и другим местима. О веома ретким посетама Епископа Артемија Приштини, Лапљем Селу, Доњој Гуштерици, Стражи, Косовској Каменици, Великом Ропотову, Новом Брду (ниједном није служио), Бабином Мосту, Липљану, Пасјану и другим местима. Његово деловање се углавном базирало на Манастир Грачаницу и по северу Косова, и то већином по манастирима. Много времена је проводио изван Епархије, а нарочито у Београду и без знања Патријарха. Парохије и парохијски живот су великим били делом запостављени. Створена је својеврсна монахократија где је појединим игуманима толерисано недопустиво мешање у парохијски живот и рад свештенства, што је довело до подела и групашења у Епархији.


У архиви, као ни на старом интернет сајту Епархије, нема података о његовом служењу по голготским местима и обновљеним храмовима по КиМ док су, с друге стране, ревносно објављивани извештаји о његовим ретким посетама Митровици, око Липљана, као и бројни текстови политичко-идеолошке садржине итсл.


Посебно је карактеристична вишегодишња небрига Епископа Артемија према Србима-повратницима које годинама није редовно посећивао ни у довољној мери помагао, иако су у Епархију долазила значајна финансијска средства за помоћ многострадалном народу у енклавама, али су веома често коришћена у друге сврхе.


С друге стране, Епископ Артемије је актом забранио Епископу Теодосију и братству Манастира Високи Дечани да обављају било какву пастирску и хуманитарну мисију изван манастира Високи Дечани и Метохије, тј. да не смеју прелазити на Исток – на Косово.


Свештенство Епархије је у одређеним случајевима било понижено и престрављено више односом свога Архипастира и његовог личног секретара него чак и терором који су преживели током претходних година. Незамисливо је да је Епископ Артемије увео до сада невиђену праксу па је актима наређивао свештенству, али и своме викару и секретару да, без претходног обавезног црквено-судског поступка, у року од 24 сата или одмах напусте КиМ што ни Албанци нису радили.


Свештенство је често без старања епископа било препуштено само себи, а и принадлежности које су добијали од државе су им смањиване и неправедно закидане.



Петорица архијерејских намесника и секретар ЕУО су се 2. маја 2006.г. обратили актом (бр. 515) у коме су тражили „да свештенство Епархије буде више укључено у тражењу решења проблема, јер они понајвише на терену имају увид у ситуацију и стање народа“. Из овога се јасно види бедан и недостојан третман свештенства које је увек, као и данас на КиМ, носило и носи Крст Христов и народни.


Свештенство је годинама закидано од стране Епархије приликом исплате принадлежности (према грубим проценама, око 12 хиљада евра је закинуто новца по једном свештенику, а ако се има у виду, према извештају Епископа Артемија САСабору, 47 свештеника је закинуто у принадлежностима за преко 500 хиљада евра).



Свештеници Епархије Рашко-Призренске су 2007.г. упутили писмо Министру вера Србије са својеручним потписима и захтевом да им се помоћ од државе уплаћује директно, а не преко Епархије, с обзиром да до њих не стижу намењени износи. Исти је случај и са делом монаштва што се види из изјаве јеромонаха Данила, иначе доскорашњег заменика о. Симеона, а садашњег в.д. настојатеља Манастира Бањска, да је Симеон годинама подизао новац који је био намењен монасима, а они су живели у бедним условима док је он са Владиком Артемијем правио „планове о ревитализацији“ Бањске као туристичког комплекса (иако у Бањској није од тога ништа урађено осим што су, противно ставовима најеминентнијих стручњака багером, и нестручним радом уклоњени стари зидови са много средњовековних делова).


Према налазу Комисије САСинода, Протосинђел Симеон је у улози настојатеља Манастира Бањска је од 2005. до 2009.г. од своје братије и манастира отуђио око 43 хиљаде евра које је Министарство вера уплаћивало као помоћ монашком братству Манастира Бањска. Према расположивим доказима, о. Симеон се у јануару 2003.г. лажно представио као старешина Цркве у Призрену те са Укало Ердалом из Призрена издао у закуп локал ЦО Призрен за 9000 евра, а тај новац није унео у касу ЦО Призрен или Епархије него га је присвојио што представља само једну од бројних кривица у његовом досијеу пред Црквеним судом.



Игуманија Манастира Девич Анастасија је у својој изјави од 29. марта 2010.г. указала на бројне проблеме које је сестринство имало са Епископом Артемијем у време након највећег страдања Манастира Девич 2004.г. Епископ Артемије је целокупно сестринство Манастира Девич након 2004.г. оставио на милост и немилост лаику Предрагу Суботичком (који, иначе, никада није био настањен на Косову)који је, користећи свој кумовски однос са Протосинђелом Симеоном, заправо водио грађевинске радове у манастиру мимо игуманије и сестара које су се у ту Светињу од детињства уградиле. Илустративан је понижавајући однос Епископа Артемија у који је довео девичко монаштво када је Игуманија Анастасија изразила незадовољство радовима „Рада Неимара“ на обнови конака и жељу да се извођач мало више консултује са сестрама манастира. Предраг Суботички је пред Епископом Артемијем дрско запретио Игуманији да „преко тога неће прећи“. Епископ Артемије је на све то одћутао, а сестре су остављене на милост и немилост охолог предузимача Суботичког који није презао ни да од тог страдалног манастира присвоји 25 тона цемента, који је као прилог верника био намењен обнови Светиње. Меморандумска Комисија за обнову је после морала да санира потпорни зид и штету на конаку, који је обнављао Суботички, а о чему постоји документација.



Епископ Артемије није показао очинску и пастирску љубав ни на Ђурђевдан 2006.г. када је од стране једног Србина, припадника косовске полиције који је касније осуђен, пуцано на свештеника Срђана Станковића, секретара ЕУО Епархије Рашко-Призренске, и његову малолетну децу и то истог дана када је отац Срђан пред Епископом Артемијем потврдио спремност да сведочи пред Синодском комисијом о неправилностима у Епархији. Истрага је утврдила да је Србин Бојан Дисић пуцао са циљем да застраши свештеника, иако су могуће жртве пуцања избегнуте само брзим маневром возила о. Срђана. Дисић је избегао затвор бегом са Косова и случај никада није у потпуности расветљен. Отац Срђан је пре тога као секретар ЕУО Епископу Артемију јасно скренуо пажњу на финансијске малверзације Протосинђела Симеона, али Епископ Артемије није реаговао на тако озбиљну пријаву од стране свога секретара, који је имао најпотпунији увид у пословање Епархије. Отац Срђан је, након тога, са петорицом архијерејских намесника потписао писмо Епископу Артемију од 2. маја 2006.г., али и тражио разрешење због проблема које је створио Епископ Артемије са Симеоном. Све је то било довољно да се Епископ Артемије очински и пастирски не осврне на покушај убиства и касније проблеме свога свештеника због тога, а посебно није показао пастирску пажњу према свештениковој малолетној деци и супрузи, који су претрпели шок услед очигледног покушаја убиства.


Епископ Артемије није хтео да освешта нову Цркву у селу Кололечу код Косовске Каменице само због тога што радове на тој цркви није изводило предузеће „Раде Неимар“ што представља јединствен случај у историји СПЦ. Чедомир Арсић из Кололеча, покретач изградње храма у том српском селу, о томе је јавно сведочио.


Бројни верници из Старог Раса су Епископу Артемију подносили усмене и писане притужбе против свештеника Симе Чимбуровића, пароха у Тутину, који се бавио проводаџисањем жена из Албаније за новац. Из писане представке Ратка Карличића из Брњице, види се да се свештеник С. Чимбуровић таквим безакоњем бави годинама непрестано истичући да за то има благослов од свога Епископа „ради повећања наталитета“. С обзиром да Епископ Артемије свештенику С. Чимбуровићу није забранио такву делатност нити га је позвао на одговорност, јасно се закључује да није био у стању не само да надзире своје свештенство него и да га исправља и упућује.


Епископ Артемије није адекватно реаговао ни на различите видове фанатизоване злоупотребе духовништва што се види на примеру Протосинђела Николаја из Црне Реке о чему сведочи писмо Радована и Јелице Полић из Лазаревца из 2007. године.


У Извештајима Епископа Артемија Светом Архијерејском Сабору о раду 2006, 2007. и 2008.г. нигде нема ни помена о обиласку енклава и народа, као и труда око подстицаја повратка Срба на њихова вековна огњишта. Његова активност се углавном сводила на северни део Косова док су јужни и централни део Косова и Метохија са бројним проблемима били изван његове архипастирске бриге током последњих неколико година чиме је тај део потпуно неканоснки, небригом био одсечен од своје епархијске власти.

---

СПЦ

[Шумадинац]

.
УНОШЕЊЕ РАЗДОРА МЕЂУ СВЕШТЕНСТВО, МОНАШТВО И ВЕРНИ НАРОД НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ


Епископ Артемије, и поред бројних братских сугестија сабраће Аархијереја (посебно кроз више писама и током више година од Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија), није хтео да спречи активности Протосинђела Симеона у погледу стварања немира међу клиром и забуном међу народом на Косову и Метохији и шире, што је констатовао и САСабор у мају 2006.г.


На посебном удару су годинама били викарни Епископ Липљански Теодосије и братство Манастира Високи Дечани који су у јавности од о. Симеона као најближег сарадника Епископа Артемија приказивани на крив и ружан, иако је реч о једном од најбројнијих монашких братстава у СПЦ. То се посебно видело приликом посете Фатмира Сејдиуа Дечанима када је намерно створена тензија у медијима о чему сведоче копије које се прилажу. Одговорност Епископа Артемија је у том што је од Протосинђела Симеона прихватио саопштење Српског националног већа КиМ, иако се то тело није састало него је о. Симеон написао то клеветничко јавно саопштење што је и потврђено пред Комисијом Синода 17. маја 2006.г. у Патријаршији. Колико је то унело забуну међу клир и верни народ најбоље сведочи писмо петорице Архијерејских намесника Епископу Артемију од 2. маја 2006.г. којим су тражили да свештенство буде укључено у тражење решења проблема, а потпуно су подржали Епископа Теодосија и братију Манастира Високи Дечани од безочних напада и јавних клевета које је, преко појединих неодговорних чланова СНВ, испословао, како се испоставило, Протосинђел Симеон. Политичко мешетарење Протосинђела Симеона се огледа и кроз сведочење проф. др Раде Трајковић и Ранђела Нојкића (иначе, дуго времена најближих сарадника Епископа Артемија у Српском националном већу КиМ) који својим изјавама потврђују да је, према њиховим сазнањима, клеветничко саопштење против Епископа Теодосија и братства Манастира Високи Дечани заправо написао Протосинђел Симеон.


Уместо да је након обавезујућих одлука САСабора од маја 2006.г. приступљено њиховом извршавању, Епископ Артемије је и даље допустио да Протосинђел Симеон настави своје негативне активности у погледу уношења смутње и узнемирења како међу клир тако и међу народ. Протосинђел Симеон је са знањем и дозволом Епископа Артемија на дрзак начин, користећи чак и медије, па и штампајући разгледнице са скултпуром Пресвете Богородице из Соколице, прекрштавајући је у „Богородицу Бањску“, 28. децембра 2006.г. је у Заводу за заштиту споменика најавио „повратак“ те Светиње у Манастир Бањску. Током јануара месеца, Протосинђел Симеон је у медијима непрестано лансирао такве тврдње што је унело пометњу међу народ, а Игуманија Манастира Соколица Макарија му је забранила улазак у Манастир. Бројни верници су се побунили и око две хиљаде њих потписали петицију Епископу Артемију, али је он петицију игнорисао управо захваљујући улози Протосинђела Симеона. И поред противљења верника и сестринства Манастира Соколица, о. Симеон је у џепном издању књиге „Бањска“ (2007.г.) наставио да уноси немир и провокације међу клир и верни народ нетачно наводећи да је реч о „побуни неких против повратка скулптуре Богородице Бањске (а не Соколичке – прим. туж.) у свој матични манастир, свој дом“ (стр. 70). И даље је, потпуно нецрквено и мимо поретка, тврдио да се „повратак моштију домаћина овога дома, краља Милутина, обележава и повратком Богородице, и у истом историјском тренутку стичу се ова два догађаја“ (исто, стр. 70).


Немир је унешен и међу братство Манастира Сопоћани када је Симеон са својим кумом Предрагом Суботичким, кроз План пословних активности предузећа Епархијски центар „Раде Неимар“ за 2005.г., планирао као могућност фактичко одузимање Хотела од манастира коме је у процесу повратка имовине требало да припадне. Фактичко одузимање хотела од Манастира Сопоћани би се извршило како би се реализовао „развој туристичких капацитета“, тј. нови вид проширења интересног подручја кроз, како је написано у Плану, могућности за остваривање „релативно брзих пословних прихода“. Такви планови су изазвали противљење настојатеља Манастира Сопоћана оца Сергија, а резултирало је његовим повлачењем са места настојатеља.


Незаконитим одлукама од 18. августа 2008.г. у случају Епископа Теодосија и дела братства Манастира Високи Дечани, Епископ Артемије је такође унео велики немир међу клир и верни народ не само на КиМ него и шире.


О начину понашања дела монаха Епископа Артемија може се закључити и према сведочењу монахиње Харитине из Пећке Патријаршије одакле се види да је јеромонах Стефан из Манастира Зочиште кабадахијски ислеђивао сестре и тражио им храну. Лажно се представио да наводно има наклоност од Патријарха да том приликом ислеђује сестре из Пећке Патријаршије. Међу једним делом сестара је водио и кампању против законитих одлука САСинода што је унело додатну смутњу и немир међу старице-монахиње.


Епископ Артемије је од краја 90-тих година водио Срспко национално веће Косова и Метохије. Ова организација се све више претварала у политичко удружење које је издавало читав низ политички обојених и идеолошких саопштења (у почетку претерано прозападних, а потом све више екстремно националних) чиме је уношена подела на „патриоте“ и „издајнике“ не само у верни народ Епархије, већ и међу свештенство и монаштво, што је противно еванђелском духу црквене саборности. Ова организација се на крају распала и показало се да је политички ангажман никако не припада Архијереју, а посебно не на Косову и Метохији.

СПЦ

---

.
ИЗАЗИВАЊЕ ЈАВНЕ САБЛАЗНИ КРОЗ ДЕЛОВАЊЕ У МЕДИЈИМА МИМО ОДЛУКА НАЈВИШИХ ЦРКВЕНИХ ВЛАСТИ. Из архиве


Епископ Артемије је започео небивалу праксу јавног општења преко медија мимо САСабора и САСинода са Патријархом Српским и браћом архијерејима, посебно Синодалцима.


На нејеванђелски начин, Епископ Артемије је 4. децембра 1999.г. (акт бр. 280) упутио отворено писмо Патријарху Павлу започињући га констатацијом да „на јавне поступке јавних личности треба јавно и реаговати“ те да је „то његово уверење било и остало“. Иако јеванђелски принцип заповеда другачије, Епископ Артемије је поступио сасвим другачије стварајући пред народом лошу слику о СПЦ и њеном Патријарху, као што је, како је напред наведено, раније писао Отворено писмо и Цариградском Патријарху.


САСабор је, по размотрењу тог предмета на предлог Патријарха Павла, донео одлуку АС бр. 3/зап.9 од 16. маја 2000.г. да се „прекине са небивалом праксом у СПЦ писања отворених писама и иступања путем средстава јавног информисања када су у питању унутрашње ствари СПЦ већ све неспоразуме решавати братски и јеванђелски у седницама САСинода, односно САСабора“.


Пре тога, Епископ Артемије је расписом бр. 123 од 6. јуна 1999.г. наредио свештенству и монаштву Епархије да се „уздржавају од сваког разговора, давања изјава, интервјуа или саопштења поводом најновијег развоја догађаја како међу домаћим тако и међу странин новинарима“, али он се није уздржавао од давања драстичних изјава против црквеног поретка иако је од свештенства и монаштва то тражио.


Епископ Артемије је изазвао јавну саблазан и у марту 2005.г. када је, противно одлуци САСинода, злоупотребио старост и немоћ Патријарха Павла убедивши га да, без присуства Синодалаца и секретара Синода, јавно повуче свој претходни пред Синодом стављени потпис на Меморандум и исти огласи неважећим. Да је тај акт изнуђен види се и по томе што је без Патријарховог меморандума откуцан на брзину у нечијој канцеларији, а не у канцеларији Светог Синода или шефа кабинета. САСинод је тим поводом, а због грубе злоупотребе, на ванредној седници у проширеном саставу донео одлуку бр 448 од 27. марта 2005.г. да потпис Патријарха Павла и даље остаје на снази, а самим тим и Меморандум.


Епископ Артемије је, противећи се одлуци Светог Синода и Патријарха, подстакао 40 „народних одбора“ црквених општина и управа манастира да се јавно обрате Патријарху Павлу „дубоко верујући да одлука САСинода СПЦ да задржи његов повучени потпис са њиховог Меморандума“ није његова“ пропагандно атакујући на њега да „не дозволи да се погрешним одлукама данас, наше Светиње претворе у туђе богомоље сутра“. Апеловано је на старог Патријарха да се успротиви својој и синодској одлуци уз уверавање да је то реч о „гласу народа, који чврсто стоји иза свога епископа“. Ова пракса „јавних писама“ игумана, монаштва, петиција се наставља и након привременог разрешења Епископа Артемија од чега се он никада није јавно оградио.


Епископ Артемије је први, и то на Видовдан 2004.г. са Жаном Крејзиу, секретаром за културу, омладину и спорт у привременим институцијама, потписао Меморандум о принципима за обнову порушених храмова и то без присуства међународне заједнице.


У писму бр. 557 од 24. августа 2004.г. Епископ Артемије Еми Карамајкл, председници Комисије за обнову храмова у Приштини, изражава радост што је Комисија започела са радом упућујући јој поздраве и подршку у даљем раду на обнови порушених храмова препоручујући јој „Рада Неимара“ као извођача радова у тим пословима. Када је добио сазнања да новац за обнову храмова не може ићи директно Епархији, Епископ Артемије је постао највећи противник обнове храмова сходно Меморандуму који је потписао Патријарх Павле и који су усвојен у нашој Цркви.


САСинод је одлуком бр. 444/зап. 342 од 24. марта 2005.г. умолио Епископа Артемија да „преко јавних медија не полемише са Њ.С. Патријархом Павлом и САСинодом“. На ту обавезујућу одлуку САСинода, Епископ Артемије се, и поред раније забране јавног општења са највишим телима СПЦ, огласио саопштењем за јавност (бр. 148 од 27. марта 2005.г.) изражавајући „запањеност поступцима појединих моћника у крилу СПЦ“, а одлуке Синода окарактерисавши као „исхитрене“ које за њега и Епархију Рашко-Призренску „не могу имати никакво правно дејство, нити се могу применити у пракси“ чиме је, заправо, одбио да изврши обавезујуће одлуке САСинода и изазвавши јавну саблазан у народу.



Петорица Архијерејских намесника и секретар ЕУО су у напред наведеном акту бр. 515 од 2. маја 2006.г. указали Епископу Артемију да су „свештенство и паства у великој пометњи“ након јавне преписке са Епископом Теодосијем и братством Високих Дечана у вези посете Сејдиуа манастиру. Намесници и секретар су указали да „верни народ бива жестоко поколебан и дезорјентисан (таквим нападима на Епископа Теодосија и братство када знамо колико је ово братство чинило и за српски и за албански народ, и пре, и за време, а поготово након оружаних сукоба на КиМ 1999.г.). Ако то стално доживљамо на српској политичкој сцени, па зар и у Цркви“.


Одбегли Протосинђел Симеон, за којим је била расписана међународна потерница, док није недавно ухапшен, упутио је отворено писмо Епископу Бачком Иринеју. Из службене белешке коју је сачинио ђакон Игор Игњатов, службеник ЕУО Епархије Бачке, 19. марта 2010.г. факс је Епископу Бачком упућен са телефонског броја 011/2083929, а тај телефонски број се води на Епископа Артемија у Бистричкој улици у Београду. Писмо је објављено на анонимном анти-црквеном сајту „Борба за веру“, као и другим сличним, из чега се јасно закључује веза Епископа Артемија у медијској харанги против највиших црквених тела и поједине браће Архијереја.


Постављајући Протосинђела Симеона за уредника званичне интернет презентације од 28. фебруара 2006.г. ова нова врста медија је смишљено коришћена за објављивање ставова који су се противили и који су опонирали ставовима САСабора и САСинода чиме је уношен немир међу свештенство, а саблазан ширена међу честитом народу који није навикао да се епархијска власт, посебно на Косову и Метохији, противи одлукама Цркве. Добрим делом под утицајем овог званичног сајта и из кругова неких од монашких лица Епархије Рашко-Призренске или лица под њиховим духовним утицајем појавио се низ фанатизованих сајтова старокалендарског типа преко којих се оптужује црквена јерархија за екуменизам, папизам, јереси, новотарије итд (реч је о сајтовима Новинар, Борба за веру и др.). После привременог разрешења Епископа Артемија појавио се чак и нови алтернативни сајт Епархије Рашко-Призренске са сликом Епископа Артемија везаног ланцима на чију појаву он није одреговао на начин који се од архијереја очекује у таквим приликама.


На такав начин су до тих и таквих антицрквених сајтова долазила и друга интерна акта Епископа Артемија те су ти медији суштински постајали званични сајтови Епископа Артемија и његових најближих, јер се о ниједном архијереју толико не говори и не пише позитивно на овим сајтовима осим о Епископу Артемију. О томе сведочи и објављивање службене белешке Епископа Артемија у листу „Правда“ од 26. фебруара 2010.г. под насловом „Хоће да ме униште оптужбама и за атентат“. Посебан је пример кореспонденције са ауторима и уредницима антицрквених сајтова огледа се у документацији о томе између о. Симеона и псевдо-канонисти Жељка Жугића, који се у јавности појављује под псеудонимом Жељко Которанин. Из преписке се јасно види да су са знањем и благословом Епископа Артемија Жугићу достављана интерна акта СПЦ како бих их он критиковао на сајтовима заједно са другим одлукама Цркве.


Епископ Артемије је највећу јавну саблазан изазвао 13. фебруара 2010.г. када се није успротивио доласку својих монаха и лаика на челу са Игуманом Николајем Црноречким и монахом Антонијем, иначе већ познатом организатору демонстрација против Патријарха Павла 2003.г., да дођу и протествују испред зграде Патријаршије СПЦ у Београду у време трајања седнице САСинода којом је председавао Патријарх Иринеј, а која се тицала решавања проблема у Епархији Рашко-Призренској. Такође, и 14. фебруара 2010.г. уочи почетка Васкршњег поста дозволио је да група истих монаха и искушеника предвођена монахом Антонијем, који је у медијима признао да је први почео са обрачуном, нападне монахе Манастира Високи Дечани испред Манастира Грачанице. Епископ Артемије ништа није учинио да своје монахе или „духовну децу“, како их назива, прекори за нечасно и немонашко дело које су на општу саблазан учинили.


Није ништа учинио ни да се огради од неблагословених и неовлашћених иступа у јавности његових монаха, прикупљања нецрквених и антицрквених петиција по улицама градова, организовања конференција за медије итсл. чиме се народ згражавао с обзиром да су у јавност изношени интерни црквени документи. Епископ Артемије је нечињењем, заправо, подстицао на ширење антицрквеног бунта у медијима. Није се оградио ни од памфлета „Истина у случају Епископа Артемија“ коју су приредили мр Зоран Чворовић и мр Соња Спасојевић, асистенти Правног факултета у Крагујевцу, а која је испуњена текстовима против одлука САСинода за које се Епископ Артемије јавно изјаснио да их поштује, али није ништа учинио да их поштују и они који њега поштују.


Најновији доказ директног изношења у јавност чисто унутарцрквених одлука и питања на своју и штету Цркве, као и саблазан народа, јесте оно што се догодило приликом доласка Синодске Комисије у Грачаницу на разговор са Епископом Артемијем и преглед финансијско-материјалног пословања Епархије Рашко-Призренске. Епископ Артемије не само да је покушао да спречи преглед пословања и рад Комисије него је и сам демонстративно напустио разговор са двојицом чланова Светог Синода и одмах после тога о томе на сајту Епархије Рашко-Призренске објавио саопштење, које је очивидно унапред било припремљено.


Из свих медијских и антицрквених интернет-активности које су промовисале и промовишу Епископа Артемија јасно се види да он директно или индиректно сноси највећу одговорност за ширење нецрквене праксе изношења клевета у јавности на црквене личности, а посебно на институцију Светог Архијерејског Синода.

СПЦ

[Шумадинац]

.
НЕИЗВРШАВАЊЕ ОДЛУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА И СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СПЦ И ПОДРИВАЊЕ ЦРКВЕНОГ ПОРЕТКА


САСинод је у мају 2006.г. због уочавања бројних проблема у Епархији Рашко-Призренској оформио Комисију којој је стављено у дужност да испита ситуацију и прегледа материјално-финансијско пословање. Комисијaје 10. маја 2006.г. у Грачаници истраживала материјално-финансијско пословање у Епархији Рашко-Призренској, а посебно привредног друштва „Раде Неимар“ и Духовног и мисионарског центра „Атос“ у Београду. Комисија је утврдила бројне неправилности у раду, а посебно у материјалном пословању „Рада Неимара“ у чијем се Управном одбору, по благослову Епископа Артемија, налазио Протосинђел Симеон (Виловски), а на чијем се челу налазио кум његовог рођеног брата Предраг Суботички из Београда.


Посебно је недопустиво што је Епископ Артемије покушао да опструира рад Комисије. Из тих разлога је од Милоша Јанићијевића, чија се изјава прилаже уз оптужницу, тражио да лажно сведочи пред члановима Комисије САСинода с обзиром да се на њега водила књижара „Атос“, а да су, сходно његовом пуномоћју, по благослову Епископа Артемија, књижаром која је доносила велике приходе, а који нису књижени у благајни Епархије, суверено управљали Протосинђел Симеон и његов рођени брат Владимир Виловски. Према другој изјави Милоша Јанићијевића, најближи сарадници Епископа Артемија су тражили, обавештавајући га да долазе са важног састанка у Грачаници, да Јанићијевић порекне изјаву коју је дао пред Комисијом САСинода.


САСабор је, након размотрења Извештаја Комисије, донео одлуку АСбр. 65/зап. 113 од 19. маја 2006.г. да умоли Епископа Артемија да сарађује са САСабором, САСинодом, Одбором САСабора за Косово и Метохију и Њ.П. Епископом Липљанским Теодосијем као својим викаром, те са свештенством, монаштвом и верним народом. Затим, да угаси Епархијски центар „Раде Неимар“, а духовни и мисионарски центар „Атос“ у Београду пренесе у власништво ПУО и о учињеном извести САСинод. Затим, да у складу са канонима и Уставом СПЦ реши питање власништва над некретнинама које поседује у Београду, Сремчици и Бањи Ковиљачи, а да против Протосинђела Симеона (Виловског) због његових дотадашњих прекршаја црквено-канонског поретка, због неистина изјављених пред Комисијом Светог Архијерејског Синода и због уношења немира међу клир Епархије Рашко-Призренске разреши свих административних и црквених дужности, а да се пред Црквеним судом Епархије Рашко-Призренске против њега покрене црквено-судски поступак. Свети Архијерејски Синод је својим актом бр. 1029/зап. 656 од 2. јуна 2006.г. саборску одлуку проследио надлежном Епископу Артемију, који се о ту одлуку оглушио у највећем делу.


Пре свега, није прихватио сарадњу са највишим црквеним телима о чему сведочи више десетина докумената из архиве и медија. Епархијски центар „Раде Неимар“ је уместо гашења у статусу привредног друштва преименовао и пререгистровао у Епархијски градитељски центар док је центар „Атос“ ПУО-у предао његов формални власник Милош Јанићијевић.


Епископ Артемије није извршио одлуку САСабора да против Протосинђела Симеона покрене црквено-судски поступак и лиши га свих црквених и административних дужности него га је, мимо одлуке САСабора, 29. новембра 2009.г. својим актом бр. 965 од истог дана неканонски произвео у чин архимандрита са правом ношења напрсног Крста, а наредног дана га је, сходно акту бр. 966, и поред чињенице да је викарни Епископ по дужности Архијерејски заменик у Епархији, поставио за Архијерејског заменика.


Епископ Артемије није извршио ни одлуку САСабора АСбр. 62/зап. 122 од 21. маја 2003.г. којом му је наложено да пред Црквеним судом Епархије Рашко-Призренске покрене црквено-судски поступак против непокорног монаха Антонија (Давидовића), сабрата Манастира Црне Реке, те да се исти због више канонских и кривичних преступа лиши монашког чина и врати у ред световњака.


Након небивалог скандала и опште саблазни због премлаћивања штићеника тзв. Духовно-рехабилитационог центра Црна Река и одлуке САСинода да поменути центар у коме су примењиване нехумане и нехришћанске методе угаси, а да против његовог управника Протојереја Бранислава Перановића покрене црквено-судски поступак, Епископ Артемије је само делимично уважио синодску одлуку, али је и на своју руку преиначио тако што је свештеника Б. Перановића актом бр. 763 од 17. септембра 2009.г. унапредио. Иако у акту наводи да је о. Бранислава сменио актом. бр. 321 од 27. маја 2009.г., Епископ Артемије наводи да га, „ценећи његов вишегодишњи рад и богато искуство у раду са зависницима од дроге, а имајући у виду тежину проблема наркоманије који постоји у нашем српском народу, поставља за „саветника православном свештенству Епархије Рашко-Призренске“ за борбу против наркоманије. Епископ Артемије није против о. Бранислава није покренуо црквено-судски поступак.


У периоду од 2003. до 2010.г. Епископ Артемије је игнорисао бројне одлуке САСабора и САСинода, а посебно оне о пријему, освећењу и стављању у богослужбену употребу бројне храмове и објекте СПЦ на Косову и Метохији, који су обновљени сходно Меморандуму који је потписао Патријарх Павле и који је подржан заједно са процесом обнове на свим наредним САСаборима.


Из акта Епископа Артемија бр. 38 од 30. јануара 2005.г. упућеног САСиноду се види еклисиолошки неутемељен и канонски неисправан став о „неравнотежи“ у односима епископ – Сабор, а на штету Сабора, што је у супротности са целокупним Предањем Цркве. Црквено предање увек тежи равнотежи и сагласју, што потврђује и 34. апостолски канон, који Епископ Артемије више пута наводи у своју корист, а заправо га исти тај канон осуђује.


У случају несагласја између епархијског архијереја и других црквених тела, из било ког разлога, суд у првој инстанци, сходно чл. 70. тач. 35б Устава СПЦ припада САСиноду, а према 74. Апостолском канону и Уставу СПЦ САСабору, који бира епископе и који им и суди у последњој инстанци.


У супротном, на начин како се то десило у Епархији Рашко-Призренској због неизвршавања саборских и синодских одлука од стране надлежног архијереја, Епархија се суштински претворила у личну и приватну Цркву као неограничену својину епископа, а она му од стране САСабора није поклоњена већ му је само поверена на управу.


Црква не представља скуп или лабаву конфедерацију аутокефалних епархија у којој САСабор, САСинод и Патријарх представљају тела и функције без садржаја и одговорности за поједине епархије. Саборност без првенства не постоји – Епископи сваког народа треба да знају Првог између њих и да га сматрају као главу… (34. Апостолски канон).


Из акта Епископа Артемија бр. 716 од 18. августа 2008.г. у вези са неканонским кажњавањем викарног Епископа Липљанског најбоље се одсликава однос Епископа Артемија према САСабору и САСиноду. Епископ Артемије у акту наводи: „одлучили смо да Вас ослободимо свих обавеза и дужности у Епархији Рашко-Призренској и да Вас ставимо на располагање Светом Архијерејском Сабору и Синоду, којима сте тако верно одани, како бисте их и даље могли слушати и њихове одлуке извршавати, али ван граница Наше епархије“.


Епископ Артемије је на овакав начин супротставио своју Епархију свим осталим епархијама и највишим телима СПЦ те се она доводи у небивали положај у њеној многовековној и многострадалној историји, тј. да се не налази у јединству са осталим епархијама СПЦ при чему се послушност Сабору и Синоду почев од Епископа Артемија сматрала нарушавањем црквене дисциплине и, малтене, грехом.


Нарушавање јединства СПЦ супротстављањем одлукама САСабора се огледа још и на примеру обнове Светиња на Косову и Метохији. Епископ Артемије је упорно и годинама одбијао да изврши трећи став одлуке Светог архијерејског сабора (АС бр. 5/,9/,10/,13 и 38/ зап. 74 од 20. маја 2008. године, а при том је све учинио, чак и актом бр. 771 од 12. септембра 2008.г. забранио долазак званичне делегације САСинода на челу са Епископом Бихаћко-Петровачким Хризостом у циљу пријема обновљене Епископије и Богословије у Призрену.


Епископ Артемије је својим актом бр. 442 од 4. септембра 2006.г. одбио да изврши саборску одлуку и угаси Епархијски центар „Раде Неимар“. За њега је, по том питању, релевантније мишљење ревизорске куће коју је ангажовао него одлука САСабора као највишег тела СПЦ. Поменути центар је угашен протоколом од 2. октобра 2009.г., али не због изричите одлуке САСабора него, како је наведено у протоколу, који је са Предрагом Суботичким потписао Епископ Артемије, због „промењене процедуре извора финансирања за обнову црквених објеката у ЕРП“. Епископ Артемије се у свом акту бр. 752 од 1. септембра 2009.г. није ни осврнуо на одлуку Сабора него је прихватио предлог директора за гашење „Рада Неимара“ „будући да је свестан тешкоћа у којима се налази наша држава, па и Министарства, која су до сада својим донацијама омогућавала извођење одређених пројеката“. Иако је директор те фирме Суботички (тренутно у истражном затвору) живео у Београду, Епископ Артемије га је, мимо свих црквених правила, поставио за члана Епархијског Управног Одбора и именовао за Координатора свих грађевинских радова у епархији.


И након што је у јесен 2009.г. невољно примио неколико обновљених храмова и објеката у присуству тадашњег Епископа Нишког, а садашњег Патријарха Српског г. Иринеја, Епископ Артемије није извршио ни више одлука САСабора и САСинода да освешта храмове и остале примљене објекте и исте стави у богослужбену употребу чиме је и преостали народ на Косову и Метохији из својих разлога, а у најтежем периоду историје Светиња и Народа на Косову и Метохији, неразумљивим ускраћивањем богослужења и молитве у њиховим храмовима неосновано и незаконито лишавао духовне утехе и укрепљења (посебно у Приштини где су се верници Епископу Артемију обраћали два пута писмено да имају литургије у обновљеном Храму Светог Николе).


Епископ Артемије није извршио ни саборску ни синодску одлуку о повратку седишта Епархије у Призрен чак тврдећи у акту бр. 760 од 8. септембра 2008.г. да му „већ трећи пут Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, уз помоћ и преко Светог Синода, пушта тешки маљ на главу, ткзв. одлуку САСабора да се Владика Артемије врати у „обновљени“ владичански двор у Призрену“.


Епископ Артемије је, одговарајући на позив САСинода бр. 1258 од 24. септембра 2009.г. да у року од 15 објасни зашто није извршио раније саборске и синодске одлуке, пуком вербалистиком изигравао обавезујуће одлуке називајући их „коктелом од шест захтева у периоду од шест година“.


У својим бројним актима, Епископ Артемије није хтео да својим повратком у Призрен охрабри српски православни народ на опстанак и повратак на њихова вековна огњишта у подручној му Епархији, како је наведено у акту САСинода бр. 1290 од 2. октобра 2008.г.


Епископ Артемије је на Светог Николу 2009.г. у Манастиру Грачаница дозволио Протосинђелу Симеону да у његовом присуству крши црквени поредак и пред свештенством и народом вређа Епископа Липљанског Теодосија. Видевши да ће Епископ Теодосије саслуживати са Епископом Артемијем, Протосинђел Симеон је наочиглед пуне цркве свештеника и верника демонстративно скинуо одежде чиме је пред надлежним архијерејем прекршио 8. и 9. Апостолски канон, а Епископ Артемије га тим поводом, као и многим другим раније, није позвао на одговорност. Накнадним одговором пред Комисијом Светог Синода у фебруару 2010.г. да је његов клирик „био у праву“ што је тако поступио према Епископу Теодосију, Епископ Артемије је оправдао неканонски поступак свога клирика и личног секретара и тако показао да не поштује Каноне Цркве.

СПЦ

[Шумадинац]

.

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи.. Ако се гушиш у "непрвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости.

Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега".
Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота ! "


Гервасије Агиорит

[Шумадинац]

[Прст_у_ока_латиници]

Мислим да је најбољих ствар што се могло десити твз СПЦ је да Српска Диаспора се оцепи!

Ви сте сви изгубили компас као људе!

[treca smena]

Ja sam probao da procitam i drzalo mi je paznju do pola drugog posta i kada sam video koliko ima rekao ma zajebi da li je ovaj Sumadinac normalan.

Ajde Sumadinac prepricaj nam sta je poenta.

[Шумадинац]

Ja sam probao da procitam i drzalo mi je paznju do pola drugog posta i kada sam video koliko ima rekao ma zajebi da li je ovaj Sumadinac normalan.

Ajde Sumadinac prepricaj nam sta je poenta.

Треба бити стрпљив и добре воље "смено трећа"!

Ако већ хоћеш... онда се обрати "Смедерево"... он ће ти то најбоље препричати, и то у детаље.

Уздравље!

[Шумадинац]

.
СПЦ је била неопрезна на менталитет који се гајио код артемита још док су били у оквиру цркве. И то су свесно или несвесно подржавали многи архијереји. Црква нам је прилично незрела. Зато они нису могли да препознају да имају змију у њедрима док се то наслућивало пре више од 20 година.

Ово је добар развој догађаја јер су многи од екстремиста у СПЦ видели да могу да пострадају па су се примирили. Но, мора се радити на преваспитавању колико је то могуће. Али је то духовнички посао. Не смемо да се уљуљкамо и да мислимо да је Артемије једна ласта. Када би екстремисти били већина, онда би увели екстремизам као владајућу идеологију у цркви и то би било велико зло. Постали бисмо као Бугари или Грузинци.

О. ЗОРАН ЂУРОВИЋ

[Шумадинац]

.
УЗРОК РАСКОЛА БИВШЕГ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА ИЗ РУСКО- РЕЛИГИОЗНО- ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ

Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу.


Николај Берђајев

[Прст_у_ока_латиници]

http://www.novinar.de/wp-content/uploads...mRUKU1.jpg

https://i.ytimg.com/vi/ayQ7wmyswYk/hqdefault.jpg

https://i.ytimg.com/vi/l5B310f1N38/hqdefault.jpg

http://srpska-dijaspora.org/wp-content/u...ges-14.jpg

https://i.ytimg.com/vi/mqvf-79QwQw/maxresdefault.jpg

http://3.bp.blogspot.com/-yJwS5rrhAAQ/Uj...-πάπας.jpg

Ви имате невероватан комплекс инфериорност
http://web-tribune.com/wp-content/upload...kfeler.jpg
https://pbs.twimg.com/media/CQaCxK8WUAEEje5.jpg
https://static.euronews.com/articles/268...268392.jpg

[Шумадинац]

.
ПОКУШАЈ АТЕНТАТА НА О. СРЂАНА СТАНКОВИЋА



За напад на некадашњег секретара Епархије рашко-призренске 6. маја 2006. код Звечана судило се Бојану Дисићу, који је побегао са Косова, те случај није расветљен.

Владика Атанасије у јавном писму упућеном Артемију подсећа да је овај атентат био предмет рада синодске комисије.

“У првој комисији, још маја 2006. године, био сам, као њен члан, сведок Артемијевог изругивања и са нама, и са Синодом, и са Сабором. Та комисија је била упућена, након што су његови сарадници пуцали на тадашњег секретара Епархије рашко-призренске, оца Срђана Станковића и на његову дечицу и попадију, на Ђурђевдан увече, 2006. код Звечана. У то време је отац Срђан, као одговорни секретар Епархије, почео да открива финансијско-материјалне махинације и малверзације тада свемоћног над Епархијом и над самим Артемијем Симеона Виловског и његовог кума Суботичког. Ако Артемије, како 'сведочи' на суду у Атини и Београду, 'иза свега тога стоји', онда - 'ко чита, нека разуме“! Када смо овај 'стравични случај, заправо терористички чин познат само из мафијашког подземља, а непознат у двехиљадегодишњој историји Цркве Христове, тада предочили Артемију, он се само иронично подсмехнуо, како одавно чини кад му се чињенице изнесу на видело”, тврди Атанасије.

Он подсећа да је Сабор СПЦ још у мају 2006. године наредио Артемију да „распусти мафијашку групу око себе“, али да је он то наређење „безочно изиграо“.

Бојан Дисић је осуђен на две године затвора и 1.000 евра новчане казне због, како је истрага утврдила, покушаја да застраши свештеника. Он је поменуте вечери својим аутомобилом препречио пут Станковићу, који се са славе враћао у Грачаницу, и у правцу њега испалио неколико метака.

Према Станковићевом сведочењу, живот њега и његове породице спасло је само то што је успео да брзо окрене аутомобил и побегне. Случај ипак никада није до краја расветљен, пошто је Дисић после изрицања пресуде побегао са Косова, а српско правосуђе се није бавило откривањем наручилаца напада на Станковића и његову породицу.

Убрзо после овог напада, владика Артемије је сменио Станковића, да би га владика Атанасије, по доласку за администратора у Епархију рашко-призренску, поново поставио на место секретара Епархије.


СПЦ