Драгослав Бокан овде покреће једно питање које је код Срба у изгнанству покренуто још током Другог светског рата, а то је:
КАКО ТО ДА ЈЕ У СВЕТУ НОРМАЛНО ДА СЕ КАЖЕ "ЗЛОЧИНИ ЊЕМАЦА, ЕНГЛЕЗА, ШПАНАЦА...." А САМО У ТИТОВСКОЈ СФР ШУГОСЛАВИЈИ, И ПО ИНЕРЦИЈИ И ДАН-ДАЊИ У ДРЖАВИ
NOVOSRB, УМЕСТО "ЗЛОЧИНИ ХРВАТА" УПОТРЕБЉАВА СЕ ИЗРАЗ "ЗЛОЧИНИ УСТАША", КАО БАЈАГИ ОГРОМНА ВЕЋИНА ХРВАТА СУ "НАШИ ЉУДИ, НАШИНЦИ" А ЗЛЕ УСТАШЕ СУ САМО ОНИЈЕХ ЈЕДАН ПОСТО?!
ПРАШТАТИ МОРАМО-ЗАБОРАВИТИ НЕ СМЕМО!
ИСПОВИЈЕСТ ЈЕДНОГ УСТАШЕ
Усташа ја сам!
Име: Кобац Јуре.
Рођен у нашем пријестолном граду.
Вјерни сам чувар хрватске културе
И земље,да је Власи не украду.
Јунак из славног похода у Глини,
Гдје моја рука закла дјеце триста,
Пет пута рањен на крвавој Дрини,
Херој сам Крижа и Храстовог Листа!
Памтим још логор Јасеновац,Људе
И жене ту сам тупим ножем драо;
Сипао соли под кожу да луде,
Сваком за јаук нож сам уврат дао!
Још свако мјесто,бездан,понор,јама,
У свијести гори и сјећа ме живо
Безброја Срба,које моја кама
Цјелива врхом...У крви сам плив'о...!
Сјекао уши,носеве, Дјевојке
Силов'о и још забад'о игле
Плетеће свакој у бијеле дојке;
Тјер'о да љубе усијане цигле!
Сваку сам знао и пробао муку:
Распињ'о,живе палио у кући,
Чупао нокте из ногу и руку,
У шкољке ушне сип'о зејтин врући!
Пио крв људску као жедан воду,
Доконе часе у мучењу сладих,
Замахом једним на оштроме боду,
Дијете мајци из утробе вадих!
Очију ђердан и језика ниску,
У лијепи Загреб донио о врату,
Не видјех сузу,н'јесам чуо вриску
Пука, већ гордост у сваком Хрвату!
Клао сам, славно! Силовао - ако!
Палио Цркве огњем вјере праве,
Ја данас живим безбрижно и лако...
Али... у часу када ми се јаве
Мртви... кад жртва ту преда ме крочи,
И пружи крвљу обојене руке,
Тражећи давно ископане очи,
Ја свијест губим и тонем у муке!
У страшно болне,раздируће муке...
Лазар Бркић - Из књиге: Лазар Бркић ПЕСМЕ 1961
RAVNA GORA PUBLISHING HOUSE,Inc. NEW YORK,N.Y.
ТО ЈЕ БИЛО ДЕВЕТОГА ЈУЛА...*
1.
У злату сунца и бисеру росе
Буде се поља и њиве и косе.
Свјежином јутро и мирисом дише,
А благи лахор кукурузе њише
И зрело класје завичајних њива,
Азуром неба осмјех се разлива,
Као да Господ у истоме часу
Благослов земљом и свемиром расу...
Жубори поток, врело, цвркут птица,
И ведра пјесма младих копачица.
Од зоре дван'ест дјевојака ради,
К'о зора лепих, као роса млади'.
У бури смјеха, весеља и шале,
Кукуруза много већ су окопале,
И нигђе више до са ове њиве,
Не чује се гласак неке Душе живе.
Док пјесма с'ори, а мотике роне,
Рек'о би Звона у даљини звоне,
Јецају боно...а село још ћути,
Као да жалост и црнину слути.
2.
Плине ли човјек у очају јада,
Тјеши га Љубав и Вјера и Нада
У љепши живот...ријечи од срца
Утјеше често Душу која грца,
Пружи му руку, загрли, пољуби,
Подјели немир очајања груби'.
У чијем срцу Љубав стално гори
И топла Нада...-Ћути! Не, не збори
О томе сада! Дигни застор руком,
И гледај тамо; нашом мирном луком
Прилазе људи као звери дивље,
Опрезно, мучки, час стану, час живље
Уз међу газе и прилежу ниже...
Страх ли их хвата? Ил' су циљу ближе?
Не, нису ловци, јер не вабе рогом
Залутале псе у вијању многом.
Ко су? Шта траже? Чије ли су воље
Гласници? Зашто се крију кроз поље
Газећи наше? Кога јутром гоне?
-Још пјесма бруји и мотике звоне.
3.
Пожури Мајко, ужину понеси,
Дјевојке жељно изгледају гђе си!
Давно је зора на крилима дана,
Нечујно прешла преко наших страна.
Сунце је росу попило са траве,
Умукле птице, цв'јеће свија главе.
Лахор је негђе заспао и чека
Чаробне власи да распе ноћ мека.
Ваздухом јара, к'о пламени вали,
Осваја пуста, трепти, гуши, пали...
Али не стају младе цуре вр'једне,
Пркосе сунцу и гладне и жедне!
Похитај Мајко! Гледај само како
Земља се праши, гђе захвати лако
Мотиком вјешта дјевојачка рука.
Једнаке редом, к'о цвјет једног струка,
Њивом се младих кукуруза гоне...
Не јења пјесма, још мотике звоне,
Ријући благо лице земље родне,
Пожури Мајко, сунце здрави подне!
4.
Откуда поклич што проломи раван,
Дубок к'о бездан, као пак'о страван?
Чуј, пољем тутњи....ваздух језом пара,
Као да сунце сатана обара,
Па слави тријумф смрћу земље ове-
Пороци гђе се и гријеси тове!
Откуда врисак неслућеног страха,
Панично сјече, вапи без предаха,
Кроз радно јутро Петровданске сетве?
Откуда јаук? Преклињања? Клетве?
Ридање Душа, очајно без краја,
Равницом пустом нашег завичаја?!
О, међо наших поља, наших њива,
Вјечито млада, здрава, будна, жива;
Глогићу оштри, круно подлог трња,
Дренићу једри и трњино црна,
Папрати, љеско, траво, зово, цв'јете,
Ко пољем ужас и страхоту плете,
Паклени хаос, кукњаву и сузе?
Ко пјесму цура и мотика узе?!
5.
Не хитај с ручком, не жури се, Мати!
Задоцнила си, дому се поврати!
Расплети косе, црнину обуци,
Дјеца су твоја заспала у луци.
Невина као покошено цв'јеће,
Љубав их твоја пробудити неће!
Мртва су уста што су тебе звала,
Пјевала пјесме и осмјехом цвала...
Мртве су руке што су тебе чедно
Грлиле, Мајко, помагале вр'једно.
Бијеле груди мртва срца крију,
Крваве сузе мртве очи лију...
Мртве су ноге које хитро знаше
Играти дивно Србско Коло наше!
Мртва је пјесма, мотике не звече,
Само крв топла пустом њивом тече...
Али...не плачи, Мајко,! Стегни груди!
И слушај како из земље се буди
Огромна снага...Слушај, челик звони...
НАРОД СЕ ДИЖЕ ДА ЗЛОТВОРЕ ГОНИ...
------------------------------------------
*
«То је било деветога јула,
Кад погибе дван'ест србских цура,
Двана'ест цура, дван'ест соколова,
Од усташког праха и олова...»
Србска народна пјесма
Догађај опеван у овој песми одиграо се у лето 1941-е године у малом Србском Селу Бубњу крај Доњег Лапца у Лици.
ЛАЗАР БРКИЋ
Лазар Бркић је рођен 1928-е године на ономе попришту трпљења и страдања што се Босном зове, и у кога су ужаси тих страдања и патњи сопствене Породице и родне груде у току Другог Рата и славне Равногорске борбе изазвали она права стваралачка надахнућа.
Друкше се не би могло објаснити то стваралаштво дечака од једва петнаест година, када је постао активни Борац Равне Горе и коме та страдања и трпљења нису допустила да настави и доврши започето школовање.
Уместо тог школовања је из њега проговорио онај Божји дар изузетног изражавања мисли и осећања, да би му обезбедио једно изузетно место у једној ваистину несрећној генерацији србске омладине.
Ова дакле трпљења и страдања, која су пробудила овај вулкански песнички таленат, наставила су се и на остатку голготског пута оне славне Србске Војске која је под Војводом Ђујићем извршила пробој код Пађена, Војске «коју нико победио није» и коју су савезници издали и претворили у своје заробљенике!
Наставила су се у логорима у Палманови, Ћезани, Форлиу, Еболиу и Мунстеру. Тамо, у скривеним кутовима тих логора, Бркић је стављао на папир изливе бола и поноса једног србског изгнаника.
У изгананству, најпре у Европи па потом у Америци, Лазар Бркић је објављивао своје песме у «Равногорском Борцу» и у угледном «Американском Србобрану», чије га је уредништво уврстило у велике наде србске књижевности у изгнанству.
Тешко је рећи под чијим је утицајем Бркић певао, јер нами се увек чинило док смо његове песме безброј пута прочитавали, као да чујемо призвуке и Дучића и Ракића и Стевана Луковића, Милана Ћурчина и Душана Васиљева и многих других, па и самог Јесењина.
Међутим!
Сваки прави песник је једна од оних великих или малих буктиња које осветљавају стазу своме Народу, па и целом човечанству, буктиња које нам помажу да повратимо Веру, Љубав и Надежду, да повратимо посустале, да подигнемо оне што су пали, да опоменемо оне који су заборавили, да загрејемо родољубива срца која су се охладила!
Хвала србскоме песнику Лазару Бркићу.
Да није смешно, било би жалосно. Нити су је они планирали,нити су је осмислили,једино су извели онај пешадијско прашинарски део акције у коме су побили 2500 људи,углавном стараца.Једну непокретну жену су спалили у њеној кући, док су у Двору на Уни побили људе из болнице за заостале у развоју. 
![[Слика: Zagreb-Ilica-1938.jpg]](https://i.postimg.cc/3wxZbb1s/Zagreb-Ilica-1938.jpg)
