[Шумадинац]

УВОД

– Ето, ни овде се не може без предговора – наиме, без књижевног предговора, пих! – насмејао се Иван. – А какав сам ти ја писац! Видиш, код мене се радња дешава у шеснаестом веку, а тада је – уосталом, ти би морао то знати још из школе – тада је управо био обичај да се у песничким делима доводе на земљу небеске силе. Да и не говоримо о Дантеу. У Француској су судски чиновници, а такође и монаси по манастирима, давали целе представе, у којима су изводили на сцену Мадону, анђеле, свеце, Христа и самог Бога. Тада је све то било веома наивно.
У Notre Dame de Paris1 Виктора Игоа, за време владавине Луја XI, у дворани градске већнице у Паризу, даје се у част рођендана француског престолонаследника бесплатна и поучна представа за народ под насловом: Le bon jugement de la tres sainte et gracieuse Vierge Marie,2 у којој ce појављује она лично и изговара свој bon јugement. Код нас у Москви, у старо време пре Петра Великог, такође су се изводиле повремено готово исто такве позоришне представе, нарочито из Старог завета; али поред позоришних представа, по целом свету су колале многе приповести и »песме«, у којима су по потреби учествовали свеци, анђели и све силе небеске. Код нас су се по манастирима такође бавили превођењем, преписивањем и чак стварањем таквих поема, и то када – за време робовања под Татарима. Постоји, на пример, једна манастирска поемица (наравно, превод са грчког) – Богородичина посета паклу, која по сликама и смелости није слабија од Дантеових. Богородица посећује пакао, а води је »по мукама« арханђео Михаил. Она гледа грешнике и муке њихове. Тамо постоји, поред осталог, веома интересантна категорија грешника – у огњеном језеру: они који су загњурени у језеро тако да више не могу изронити, »њих је већ Бог заборавио« – израз изузетне снаге и дубине. И ето, запрепашћена и уплакана Богородица пада на колена пред Божјим престолом и моли за помиловање свих у паклу, свих које је тамо видела, свих без разлике. Њен разговор са Богом је изузетно занимљив. Она преклиње, она не одустаје и када јој бог показује ексерима пробијене руке и ноге њеног сина и пита: како ћу опростити његовим мучитељима? – Богородица тада наређује свим светитељима, свим мученицима, свим анђелима и арханђелима да клекну с њом заједно и да се моле за помиловање свих, без разлике. Сцена се завршава тиме што је измолила од Бога престанак мука сваке године од Великог поста до Духова, а грешници из пакла одмах захваљују Господу и вапију: »У праву си Господе, што си овако пресудио.«
Ето, и моја мала поема била би, углавном, таква да се појавила у то време. Код мене се на сцени појављује Он. Истина, ништа не говори у поеми, само се појављује и пролази. Петнаест векова је прошло од онда када је дао обећање да ће доћи у слави својој, петнаест векова откако је његов пророк написао: »Гле, доћи ћу скоро.«-»А тај дан и час не зна чак ни син, већ само отац мој небески«, као што је сам казао још на земљи. Али човечанство га чека са ранијом вером и некадашњим усхићењем. О, чак са још већом вером, јер је минуло већ петнаест векова откако су престале човеку поруке с неба:

Веруј оном што срце каже,

нема порука са небеса.

Остала је једино вера у оно што срце казује! Истина, било је тада и много чуда. Постојали су свеци који су чинили чудесна оздрављења; к неким праведницима, према њиховим животописима, силазила је сама царица небеска. Али ђаво не дрема, и у човечанству се већ појавила сумња у истинитост тих чуда. Управо тада појавила се на северу, у Немачкој, опасна нова јерес. Огромна звезда »слична кандилу« (то јест цркви) »пала је на изворе вода и извори су постали горки«. Те јереси су почеле богохулно одрицати чуда. Али они што су остали верни, веровали су још ватреније. Сузе човечанства, као и пре, узносе се к њему, чекају га, воле га, надају се у њега, желе да пострадају и умру за њега, као и пре… И ето, толико векова се са вером и жаром молило човечанство: »Господе, хајде јави нам се«, толико је векова вапило к њему да је он, по неизмерном сажаљењу свом, пожелео да сиђе молиоцима. И пре тога је он силазио и посећивао неке праведнике, мученике и свеце-испоснике, још на земљи, као што је записано у њиховим »житијима«. Код нас је Тјучев, који је дубоко веровао у истину својих речи, изјавио:

Под бременом крста клонуо

Сву те је, земљо драга,

Цар небески у лику роба

блага Благосиљајући обишао.

Што је заиста и било тако, то ти ја кажем. И ето, он је пожелео да се макар за тренутак појави народу, који се мучио, патио, смрдљиво грешном народу, али који га је волео као деца.

[Шумадинац]

РАДЊА


Радња се код мене одиграва у Шпанији, у Севиљи, у најстрашније време инквизиције, када су у тој земљи сваки дан гореле ломаче у славу божју и

на свечаним суђењима

спаљивали зле јеретике.

О, то, наравно, није био онај силазак, када ће се он јавити, по свом обећању, у судњи дан у свој слави небеској, и који ће бити изненадан »као муња што сине од истока до запада«. Не, он је пожелео да макар на тренутак посети децу своју, и управо онде где су гореле ломаче за јеретике. По неизмерном свом милосрђу он још једном пролази међу људима у оном истом лику људском у коме је ходао три године међу људима пре петнаест векова. Он силази на »вреле улице« јужног града, у коме је управо јуче »на свечаном суђењу«, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становницима целе Севиље, кардинал велики инквизитор одједном спалио готово читаву стотину јеретика ad mајоrem gloriam Dei.3 Он се појавио тихо, неприметно, и гле – то је чудно – сви га препознају. То би могло бити једно од најбољих места поеме, наиме, зашто ra препознају. Свет незадрживо јури к њему, окружује га, маса расте око њега, иде за њим. Он ћутке пролази између њих са мирним осмехом бескрајног саосећања. Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе зраче из очију његових и, изливајући се на људе, потресају њихова срца узајамном љубављу. Он пружа руке према њима, благосиља их, а од додира с њим, чак са одеждама његовим, извире лековита сила. Ево из гомиле узвикује старац слеп од детињства: »Господе, излечи ме, да те и ја видим«, и гле, као да опна спада са очију његових и слепац га види. Народ плаче и љуби земљу по којој он иде. Деца бацају пред њега цвеће, певају и кличу му »Осана«. »Ово је он, ово је он лично«, понављају сви, »то мора бити он, то није нико други него он.«

Он се зауставља у паперти Севиљске катедрале управо у тренутку када плачући уносе у храм отворен, бели дечји мртвачки сандук: у њему је седмогодишња девојчица, кћи јединица једног угледног грађанина. Мртва девојчица лежи сва у цвећу. »Он ће васкрснути твоје дете«, вичу из масе мајци која плаче. Патер катедрале који је изашао у сусрет мртвачком сандуку гледа са недоумицом и мршти обрве. Али разлеже се вапај мајке умрлог детета. Она пада пред његове ноге: »Ако си то ти, онда васкрсни моје дете!« узвикује она, пружајући према њему руке. Спровод се зауставља, у паперти мртвачки сандук спуштају пред његове ноге. Он гледа са сажаљењем и уста његова још једном тихо изговарају: »Talifa kumi«, »и устаде девојка.« Девојчица се диже у мртвачком ковчегу, седа и гледа око себе, смешећи се зачуђеним, широко отвореним очицама. У рукама њеним је букет белих ружа са којима је лежала у сандуку.

У маси пометња, повици, јецање и, гле, управо у том тренутку, изненада, пролази преко трга поред катедрале лично кардинал, велики инквизитор. То је скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, испијеног лица, упалих очију, али из којих још зрачи сјај као жеравица. О, није он у својој раскошној кардиналној одори, у којој је сијао јуче пред народом, када су спаљивали непријатеље римске вере, не, у овом тренутку он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим иду, на извесном растојању, његови мрки помоћници и робови и »света« стража. Он се зауставља пред масом и посматра издаље. Све је видео, видео је како су ставили мртвачки сандук пред његове ноге, видео је како је васкрсла девојчица и лице његово се сневеселило. Он мршти седе, густе обрве своје и поглед његов сева злослутном ватром. Инквизитор пружа прст свој и наређује стражарима да њега ухапсе. И ето, таква је његова моћ и тако је већ навикнут, покоран и плашљиво послушан свет, да се маса одмах склања пред стражарима и усред гробне тишине, која је одједном настала, стражари га хватају и одводе. Маса, моментално, као један човек, клања се до земље пред старцем инквизитором, а он ћутке благосиља народ и одлази даље.

Стража доводи заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у древном здању светог суда, и затвара га у њу. Пролази дан и настаје тамна, врела севиљска ноћ »без даха«. Ваздух »на ловор и лимун мирише«. Усред дубоке таме одједном се отварају гвоздена врата тамнице и лично старац, велики инквизитор, са свећњаком у руци, полако улази у тамницу. Он је сам, врата се одмах за њим затварају. Он се зауставља код улаза и дуго, минут или два, загледа се у његово лице. Најзад лагано прилази, ставља свећњак на сто и каже му: »Јеси ли то ти? Ти?« Али кад није добио одговор, брзо додаје: »Не одговарај, ћути. А шта би ти и могао рећи? Ја сасвим добро знам шта ћеш ти рећи. Па ти немаш ни права да додајеш било шта оном што си већ раније казао. И зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. Али знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си ти и нећу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али сутра ћу те осудити и спалити на ломачи, као најгорег јеретика, и онај исти свет који је данас љубио твоје ноге, сутра ће, кад махнем руком, појурити да пригрће жар уз твоју ломачу, знаш ли то? Да, можда ти то знаш«, додао је у дубоком размишљању, ни за тренутак не одвајајући поглед од свог заробљеника.

– Ја не разумем баш сасвим, Иване, шта је то? – осмехнуо се Аљоша, који је све време слушао ћутке – је ли то неограничена фантазија или нека грешка старчева, неко немогуће qui prо quo?4

– Схвати ако хоћеш као ово последње – насмејао се Иван – ако те је већ тако размазио савремени реализам и не можеш поднети ништа фантастично, ако желиш да је qui pro quo, онда нека буде тако. Једно је истина – опет се насмејао Иван – старцу је деведесет година и он је одавно могао полудети од своје фикс-идеје. Заробљеник га је могао запрепастити својом спољашношћу. Најзад, то је, просто, могло бити бунило, привиђење деведесетогодишњег старца пред смрт, поред тога узбуђеног јучерашњом свечаношћу спаљивања стотине јеретика. Али зар мени и теби није свеједно да ли је ово qui рrо quo или бескрајна фантазија? Овде је суштина у томе што је старцу потребно да искаже своје мисли, да, најзад, хоће да се наприча за свих деведесет година и говори гласно о оном о чему је деведесет година ћутао.

– А заробљеник такође ћути? Гледа га и не говори ни речи?

– Да, тако и треба да буде у сваком случају – опет се насмејао Иван. – Старац га и сам упозорава да нема ни права да додаје ништа ономе што је већ раније казао. Ако хоћеш, у томе и јесте најбитнија црта римског католичанства, бар по мом мишљењу: »Све си, кажу, предао папи и, према томе, сада је све у папиним рукама, а ти сада не долази уопште, немој да сметаш, бар за извесно време.« Они не само да говоре у овом смислу већ и пишу, бар језуити. То сам читао код њихових теолога. »Имаш ли ти право да нам саопштиш било коју тајну из тог света, из кога си дошао?« пита њега мој старац и сам одговара уместо њега: »Не, немаш, да не би додавао оном што си већ раније казао, и да не би одузео људима слободу, за коју си се тако залагао, када си живео на земљи. Све ново што ћеш рећи, угрозиће код људи слободу вере, јер ће бити чудо, а теби је још тада, пре хиљаду и пет стотина година, слобода њиховог веровања била дража од свега. Зар ниси тада тако често говорио: »Хоћу да вас учиним слободним.« И ето, видео си сада те »слободне људе«, додао је неочекивано старац, замишљен и са подсмехом. »Да, тај нас је подухват скупо стајао«, наставио је строго гледајући ухапшеног, »али смо, најзад, довршили тај подухват у име твоје. Петнаест векова мучили смо се са слободом, али сада је то завршено и завршено поуздано. Ти не верујеш да је поуздано завршено? Гледаш ме кротко и нећеш да ме удостојиш чак ни љутње? Ипак знај да су сада и управо сада ти људи убеђени више него икад, да су потпуно слободни, а, међутим, они су нам сами донели своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То смо урадили ми, а зар си ти то желео, зар си хтео такву слободу?«

– Ја опет не разумем – прекинуо га је Аљоша – иронизира ли он, исмева ли?

– Никако. Он заиста убраја у заслугу себи и својима што су, најзад, победили слободу и што су поступили тако да људе учине срећним. »Јер тек сада (то јест, он, наравно, говори о инквизицији) постало је могуће да се први пут помисли о срећи људској. Човек је био створен као бунтовник; а зар бунтовници могу бити срећни? Тебе су упозоравали«, говори он њему, »ти ниси оскудевао у упозорењима и саветима, али ти ниси послушао упозорења, одбацио си једини начин којим су се људи могли учинити срећним, али, на срећу, одлазећи предао си целу ствар нама. Ти си обећао, ти си потврдио својом речју, ти си нам дао право да везујемо и дрешимо, и сад, наравно, не можеш ни мислити да нам то право одузимаш. Зашто си дошао да нам сметаш?«

– А шта значи: ниси оскудевао у упозорењима и саветима? – упитао је Аљоша.

– У томе и јесте оно главно, што старац хоће да каже. »Страшни и мудри дух, дух самоуништења и небића«, наставио је старац, »велики дух је говорио с тобом у пустињи, и нама су пренели у књигама да те је ,кушао’. А зар је тако? И зар се могло рећи било шта истинитије од оног што ти је он казао у три питања, и што си ти одбацио, и што су у књигама назвали ,искушењима’? Међутим, ако се икад на земљи десило потресно чудо, онда се десило тог дана, дана та три искушења. И управо у појави та три питања се и састојало чудо. Ако би било могуће замислити, само ради примера и ради пробе, да су та три питања страшног духа нестала без трага из књига и да их треба обновити, поново смислити и формулисати да би их поново унели у књиге, и ради тога окупити све мудраце земаљске – владаре, поглаваре цркве, научнике, филозофе, песнике и ставити им у задатак: смислите и формулишите три питања, али таква која не само што би одговарала величини збивања, већ би поред тога изражавала у три речи, само у три људска исказа, целу будућу историју света и човечанства – мислиш ли ти да би сва премудрост земаљска, сједињена, могла смислити нешто бар слично по снази и дубини оним трима питањима која ти је заиста тада у пустињи поставио моћни и мудри дух? Већ по самим тим питањима, само по чуду њихове појаве, могао си схватити да немаш посла са обичним људским умом, него са вечним и апсолутним. Јер у та три питања као да је сливена у целину и предсказана цела даља историја човечанства и показана три лика у којима ће се стећи све неразрешиве противречности људске природе на целој земљи. Тада се то још није могло јасно видети, јер је будућност била непозната, али сада, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све тако наслућено и предсказано, и све се тако потврдило да се њима нема ништа више ни додати ни одузети.«

Одлучио сам, ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: »Ти хоћеш да идеш у свет и идеш празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи!… Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.« Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: »Ко је сличан овом зверу, он нам је дао огањ с неба!« Знаш ли ти да ће проћи векови и човечанство ће устима своје премудрости и науке прокламовати да нема злочина па, према томе, нема ни греха, већ само има гладних. »Нахрани, па онда и тражи од њих врлину!« – ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула, и мада се ни она неће довршити, као ни она раније, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу и за хиљаду година скратити патње људима, јер они ће ипак доћи к нама, пошто се хиљаду година намуче са својом кулом! Они ће нас тада наћи поново под земљом, скривене у катакомбама (јер ћемо поново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: »Нахраните нас, јер они који су нам обећали огањ с неба, нису нам га дали.« И тада ћемо ми довршити њихову кулу, јер ће је довршити онај ко их нахрани, а нахранићемо их само ми, у име твоје, и слагаћемо да је у име твоје. О никада, никада они без нас неће себе нахранити! Никаква наука им неће дати хлеба док буду били слободни, али свршиће се тиме што ће они донети слободу своју пред наше ноге и рећи нам: »Боље је да нас поробите, само нас нахраните.« Схватиће, најзад, сами да је незамисливо да слободе и хлеба земаљског има довољно за све, јер никад, никада, неће умети да поделе међу собом оно што имају! Такође ће се уверити да никада не могу бити ни слободни, зато што су немоћни, порочни, ништавни и бунтовници.

Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам, може ли се он упоредити са хлебом земаљским у очима слабог, вечно порочног и вечно незахвалног људског племена? И ако у име хлеба небеског пођу за тобом хиљаде и десетине хиљада, шта ће онда бити са милионима и десетинама хиљада милиона бића која неће бити у стању да потцене хлеб земаљски ради хлеба небеског? Зар су теби драге само десетине хиљада великих и снажних, а остали милиони слабих који те, међутим, воле, многобројни као песак морски, треба да послуже само као материјал великим и снажним? А не, нама су драги и слаби. Они су порочни и бунтовници, али на крају ће постати послушни. Они ће нам се дивити и сматраће нас боговима. Зато што смо им се ставили на чело и пристали да подносимо слободу и господаримо њима – тако ће им, на крају, постати страшно да буду слободни! Али ми ћемо рећи да смо послушни теби и да владамо у име твоје. Ми ћемо их поново обманути, јер тебе више нећемо пустити к себи. У тој обмани ће се и састојати наша патња, јер ћемо морати да лажемо. Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си одбацио у име слободе коју си ценио изнад свега. Међутим, у том питању се садржи велика тајна овог света. Да си примио ,хлебове’ одговорио би на свеопшту и вечиту чежњу човечанства, како појединог бића, тако и целог човечанства – наиме: ,Пред ким да се поклоне.’ Нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони. Али човек тражи да се поклони пред оним што је већ неоспорно, тако неоспорно, да би сви људи сложно пристали на свеопште клањање пред њим. Јер се брига тих јадних створења не састоји само у томе да нађу то пред чиме ћу се ја или неко други поклонити, већ да нађу нешто тако у шта би сви поверовали и поклонили се пред њим, и то обавезно сви заједно. Ето, та потреба колективног клањања и јесте одувек главна мука сваког човека појединачно и целог човечанства. Због свеопштег клањања они су уништавали мачем једни друге. Стварали су богове и позивали једни друге: ,Оставите ваше богове и дођите да се поклоните нашим, иначе смрт вама и вашим боговима!’ И тако ће бити до краја света, чак и онда кад нестану у свету богови: свеједно, клекнуће пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао да не знаш ову основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу, коју су ти нудили, да примораш све да се обавезно поклоне пред тобом – заставу хлеба земаљског, и одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. Погледај, шта си урадио даље. И све то опет у име слободе! Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење. Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава, даш хлеб – и човек ти се поклони, јер нема ништа неоспорније од хлеба; али ако неко истовремено мимо тебе завлада њиховом савешћу – е, тада ће он чак бацити твој хлеб и поћи за оним који је премамио његову савест. У томе си ти био у праву. Јер тајна постојања човековог није само у томе да живи, већ у томе због чега живи. Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови. То је тако, али шта се десило: уместо да си овладао слободом људском, ти си им је још увећао! Зар си заборавио да су спокојство и чак смрт човеку дражи од слободног избора у познавању добра и зла? Нема за човека ништа привлачније од слободе његове савести, али нема ништа ни мучније. И ето, уместо тврдих основа да се једном заувек успокоји људска савест, ти си узео све што је необично, неизвесно и неодрећено, узео си све што је превазилазило људску снагу, према томе, поступио си као да их уопште не волиш, и то ко, онај који је дошао да за њих да свој живот!

Уместо да овладаш људском слободом, ти си је увећао и заувек оптеретио њеним мукама душевно царство човеково. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, примамљен и занет тобом. Уместо по строгом древном закону, човек је сада морао слободним срцем да одлучује сам шта је добро, а шта је зло, имајући за узор само твој лик пред собом, али зар је могуће да ниси помислио да ће он, најзад, одбацити и чак оспорити и твој лик, и твоју истину, ако га оптерете тако страшним бременом као што је слобода избора? Они ће, најзад, повикати да истина није у теби, јер их је немогуће било оставити у већој пометњи и мукама него што си ти учинио када си им оставио толико брига и нерешивих задатака. Према томе, ти си сам почео рушење својег царства и не криви за то никог више. А, међутим, зар се то теби предлагало? Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника – то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго, и треће, и сам си дао за то пример.

Када те је страшни и премудри дух изнео на врх храма и рекао ти: ,Ако хоћеш да сазнаш да ли си син Божји, онда скочи доле, јер је казано за њега да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити се разбити и сазнаћеш тада да ли си син божји, и доказаћеш тада каква је вера твоја у оца твојег’, али ти си, саслушавши, одбацио предлог и ниси се повео, и ниси скочио доле. О, ти си наравно тада поступио поносно и величанствено као Бог, али људи, али слабо бунтовно племе – зар су они богови? О, ти си тада схватио: кад би само крочио, кад би учинио само покрет да се бациш доле, одмах би искушао Господа и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу, коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, зар има много таквих као ти? И је ли могуће да си ти макар и за тренутак могао сматрати да ће и људи моћи поднети слично искушење? Зар је тако створена људска природа, да одбаци чудо и у тако страшним тренуцима живота, у тренуцима решавања најстрашнијих, фундаменталних и тегобних питања духа, остане само са слободном одлуком срца? О, ти си знао да ће се подвиг твој сачувати у књигама, да ће стићи до последњих времена и последњих кутова земље, и понадао си се да ће човек идући за тобом остати са богом, не осећајући потребу за чудом. Али ти ниси знао да чим човек одбаци чудо, одмах одбаци и бога, јер човек не тражи толико бога колико чудо. И пошто човек није у стању да остане без чуда, наствараће себи нових чуда, сада већ својих, и поклониће се врачарском чуду, бапском бајању, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста када су ти викали, исмевајући те и изазивајући: ,Сиђи с крста и повероваћемо да си то ти.’ Ти ниси сишао зато што ниси хтео да поробиш човека чудом и жудео си за слободном вером, а не за изазваним чудом. Желео си слободну љубав а не ропско одушевљење невољника пред моћима које су га запрепастиле једном заувек. Али ти си и тада судио о људима сувише узвишено, јер они су, наравно, невољници, мада су створени као бунтовници. Осврни се и оцени, ево прошло је петнаест векова, хајде погледај их: кога си уздигао до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нискији него што си ти о њему мислио! Може ли, може ли он да изврши оно што и ти? Поштујући га толико, поступио си као да си престао да саосећаш с њим, зато што си сувише много од њега захтевао – и то ко, онај који га је волео више него самог себе! Да си га мање поштовао, мање би од њега и захтевао, а то би било ближе љубави, јер би лакше било његово бреме. Он је слаб и подао. Шта вреди то што се он сада свуда буни против наше власти и поноси се тиме што се буни? То је понос детета и ђака. То су малишани који су се побунили и истерали наставника. Али доћи ће крај дечјем одушевљењу и коштаће их скупо. Они ће порушити храмове и залити крвљу земљу. Али досетиће се најзад, глупа деца, да иако су бунтовници – немоћни су бунтовници, који не могу да издрже сопствену буну. Лијући глупе сузе, они ће најзад признати себи да је творац, стварајући их као бунтовнике, несумњиво хтео да им се подсмехне. Они ће то рећи у очајању и то што кажу биће богохуљење од кога ће постати још несрећнији, јер природа људска не подноси хуљење и, на крају крајва, за то ће се сама увек осветити. Према томе, неспокој, сметеност и несрећа – то је садашња судбина људи, после свега што си ти препатио за њихову слободу! Твој велики пророк у својим визијама и алегоријама говорио је да је видео све учеснике првог васкрсења и да их је било по дванаест хиљада из сваког поколења. Али ако их је било толико, онда и они као да нису били људи него богови. Они су отрпели крст твој, отрпели су десетине година глади и голе пустиње, хранећи се скакавцима и корењем, и ти, наравно, можеш са поносом да покажеш ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене жртве њихове у име твоје. Али сети се да је њих било свега само неколико хиљада, и то богова, а остали? И шта су криви остали слаби људи што нису могли истрпети оно што и моћни? Шта је крива слаба душа што није у стању да прими толико страшних дарова? И ако је тако, онда је у томе нека тајна и ми је не можемо схватити. А кад је тајна, онда смо и ми имали право да проповедамо тајну и да их учимо да није важно слободно одлучивање њихових срдаца, нити љубав, већ тајна којој се морају слепо покоравати, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Ми смо исправили подвиг твој и засновали га на чуду, тајни и ауторитету. И људи су се обрадовали што су их поново повели као стадо и што су, најзад, са њихових срца скинули тако страшни дар, који им је донео толико мука. Реци, јесмо ли били у праву, када смо проповедали и поступали тако? Зар ми нисмо волели човечанство, кад смо тако смирено схватили његову немоћ, са љубављу олакшали његово бреме и дозволили слабој природи његовој и грех, али са нашом дозволом? Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка. А ко је крив? О, наш подухват је и сада још у почетку, али је започео. Дуго ће се још чекати на његово довршавање и још много ће препатити земља, али ми ћемо постићи циљ и бићемо цареви, и тада ћемо помислити о универзалној срећи људској. Међутим, ти си могао још тада узети царски мач. Зашто си одбио тај последњи дар? Да си прихватио трећи савет моћног духа, испунио би све што тражи човек на земљи, наиме: пред ким да се поклони, коме да уручи савест и на који начин да се, најзад, сви уједине у неминовни, општи и сложни мравињак, јер је потреба за универзалним уједињењем трећа и последња мука људска. Одувек је човечанство као целина тежило да обавезно оствари универзално уређење. Било је много великих народа са великом историјом, али што су били већи ти народи, утолико су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу универзалног сједињавања људи. Велики завојевачи Тимури и Џингис-кани летели су као вихор по земљи, тежећи да освоје васиону, али и они су, мада несвесно, изразили ту исту велику потребу човечанства за универзалним и свеопштим уједињешем. Да си примио свет и царску одору, основао би васељенско царство и дао спокој целом свету. Јер ко треба да влада људима него ми, који владамо њиховом савешћу и у чијим су рукама њихови хлебови. Ми смо узели царски мач, а када смо гa узели, одбацили смо, наравно, тебе и пошли за њим.

О, проћи ће векови анархије слободног ума, њихове науке и антропофагије, зато што ће, кад почну дизати без нас своју Вавилонску кулу, завршити антропофагијом. Али тада ће и допузити к нама звер и лизаће ноге наше, и покапаће их крвавим сузама из очију својих. И ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано: ,Тајна!’ Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће. Ти се поносиш својим изабраницима, али ти имаш само изабранике, а ми ћемо успокојити све. И да ли је тако: колико се од тих изабраника, од моћних који би могли постати изабраници, најзад уморило чекајући тебе, и однело и још ће однети снагу духа свог и ватру срца свог на другу њиву, и завршиће тиме што ће против тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. А код нас ће сви бити срећни и неће се више ни бунити нити уништавати једни друге, као што се у слободи својој дешавало свуда. О, ми ћемо их убедити да ће они постати слободни тек онда кад се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре. И хоћемо ли тада бити у праву или ћемо слагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих је ужаса ропства и пометње доводила твоја слобода. Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити себе, други – непокорни, али слаби уништиће једни друге, а трећи који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: ,Да, ви сте имали право, једино сте ви знали његову тајну и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.’ Добијајући хлеб од нас, они ће, наравно, јасно видети да ми њихов хлеб, њиховим рукама стечен, узимамо од њих да бисмо им га поделили, без икаквог чуда; видеће да ми нисмо претворили камење у хлебове, али ће се заиста више него самом хлебу радовати томе што га добијају из руку наших! Јер ће сувише добро памтити да су се раније, без нас, хлебови које су стекли, претварали у њиховим рукама само у камење, а када су се вратили нама, онда се само камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Сувише, сувише ће добро оценити шта значи покорити се једном заувек! И док људи ово не схвате, биће несрећни. А ко је највише допринео овом несхватању, реци? Ко је растерао стадо и растурио га по путевима незнаним? Али стадо ће се поново окупити и поново покорити, и то заувек. Тада ћемо им дати мирну и тиху срећу, срећу слабих створења, какви су и створени. О, ми ћемо их најзад убедити да се не поносе, јер ти си их уздигао и тиме научио да се поносе; доказаћемо им да су слаби, да су само јадна деца, али да је детиња срећа најслађа. Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот, као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде. И узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред Богом. И неће бити у њих никаквих тајни пред нама. Ми ћемо им дозвољавати или забрањивати да живе са својим женама и љубавницама, да имају или немају деце – и све то према њиховој послушности – и они ће нам се весело и радосно покоравати. Најмучнје тајне њихове савести – све, све ће то нама изнети, а ми ћемо им све објаснити и они ће са радошћу поверовати нашем објашњењу зато што ће их избавити од велике бриге и страшних садашњих мука због личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони бића, сем стотине хиљада управљача њихових. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Биће хиљаде милиона срећне деце и сто хиљада патника, који су узели на себе проклетство познања добра и зла. Мирно ће они умрети, тихо ће се угасити у име твоје, а у гробу ће наћи само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би нешто и постојало на ономе свету, онда, наравно, не за такве као што су они. Говоре и проричу да ћеш ти поново доћи и победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим поносним и моћнима, али ми ћемо рећи да су они спасли само себе, а ми смо спасли све. Кажу да ће бити осрамоћена блудница, која јаше на звери и држи у својим рукама тајну; да ће се поново побунити слаби, да ће подерати њену пурпурну хаљину и разголитити њено ,гадно’ тело. Али ја ћу тада устати и показаћу ти хиљаде милиона срећне деце која не знају за грех. И ми смо узели на себе грехове њихове ради среће њихове, ми ћемо стати пред тебе и рећи: ,Суди нам ако можеш и смеш.’ Знај да се ја не бојим тебе. Знај да сам и ја био у пустињи, да сам и ја јео скакавце и корење, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе, и ја сам се спремао да станем у редове твојих избраника, у редове моћних и силних, са жељом да ,попуним број’. Али ја сам се освестио и нисам хтео да служим безумљу. Вратио сам се и пришао мноштву оних који су ревидирали подвиг твој. Отишао сам од гордих и вратио се кроткима, ради среће тих кротких. Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити. Dixi

[Шумадинац]

СВРШЕТАК


Иван се зауставио. Узбудио се говорећи и говорио је са заносом. Кад је завршио, неочекивано се осмехнуо.

Аљоша, који га је стално слушао ћутке и пред крај, изузетно узбуђен, више пута покушавао да прекине брата, али се очевидно уздржавао, одједном је почео да говори као да се отргао, дајући одушке себи.

– Па… то је бесмислица! – повикао је црвенећи. – Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда… као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље… То је Рим, а није ни сав Рим, није истина – то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити!… И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тајне, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њима се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви… Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем – римским папом на челу… то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене туге… Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања… слично будућем кметству у коме ће они постати спахије… то је све што имају. Они, можда ни у бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија . . .

– Ама, чекај, чекај – смејао се Иван – како си се распалио. Фантазија, кажеш, па нека је! Наравно да је фантазија. Али ипак дозволи: зар ти заиста мислиш да је сав католички покрет последњих векова, у суштини, само жеља за влашћу и само ради прљавих блага? Да те отац Пајсије тако не учи?

– Не, не, напротив, отац Пајсије је једном говорио чак нешто слично теби… али, наравно, није тако, уопште није тако – тргао се одједном Аљоша.

– То је ипак драгоцена информација, и поред твога »уопште није тако«. А ја тебе питам, зашто би се твоји језуити и инквизитори уједињавали само због ниских материјалних блага? Зашто се међу њима не може наћи ниједан патник, кога мучи велика туга и који воли човечанство? Видиш, претпостави да се међу свима оним који желе само материјална и ниска блага, нашао бар један овакав, као мој старац инквизитор, који је и сам јео корење у пустињи и махнитао побеђујући своје тело, да би постао слободан и савршен, али који је, међутим, целог века волео човечанство, и одједном схватио и видео да није велико морално блаженство постићи савршенство воље, а ис-товремено се убедити да су милиони осталих бића Божјих остали створени само за подсмех, и да никада неће бити у стању да овладају својом слободом, да од јадних бунтовника никада неће постати великани који би завршили кулу и да велики идеалист није због таквих гусана маштао о својој слободи. Кад је све ово схватио, он се вратио и пришао… паметним људима. Зар се то није могло десити?

-Коме је пришао, каквим паметним људима? – готово страсно узвикнуо је Аљоша. Немају они такве памети и никаквих тајни и мистерија… Сем можда атеизам, то је цела њихова тајна. Твој инквизитор не верује у бога, то је сва његова тајна!

– Нека је и тако! Најзад си се досетио. И заиста је тако, стварно је само у томе цела тајна, али зар то није патња, бар за таквог човека као што је он, који је сав живот упропастио на подвиг у пустињи и није се излечио од љубави према човечанству? У сутон свог живота он се, несумњиво, уверио да би само савети великог страшног духа могли колико-толико да створе сношљив поредак за немоћне бунтовнике, за »недовршена, пробна створења, која су створена за подсмах«. И ето, када се у то уверио, видео је да треба поступати по упутству мудрог духа, страшног духа смрти и рушења, а ради тога треба прихватити лаж и обману и свесно водити људе ка смрти и разарању и варати их целим путем да, некако, не би приметили куда их воде, да би бар у путу ови јадни слепци сматрали себе срећнима. И имај на уму, обмана је у име оног у чији je идеал тако страсно старац веровао целог свог живота! Зар то није несрећа? И када би се макар један такав нашао на челу целе оне армије »која жуди за влашћу само ради ниских блага«, зар није доста само један такав па да буде трагедија? И не само то: довољан је и један такав, који стоји на челу, да би се најзад нашла права идеја водиља целог римског покрета, са свим његовим армијама и језуитима, врховна идеја тог покрета. Отворено ти кажем да тврдо верујем да такав изузетни човек никада није недостајао онима који су били на челу покрета. Ко зна, можда су ти изузетни постојали и међу римским папама. Ко зна, можда тај проклети старац који је тако упорно и на свој начин волео човечанство, постоји и сада у виду целог реда многих таквих изузетних стараца, и то уопште не случајно, већ постоји као споразум, као тајни савез, који је већ одавно основан ради чувања тајне, ради њеног очувања од несрећних и немоћних људи, да би их учинили срећним. То, несумњиво, постоји и тако мора бити. Наслућујем да чак код масона, у основи њиховог покрета, постоји нешто слично овој тајни, и да католици зато и мрзе масоне што у њима виде конкуренте, разбијање јединства идеје, а треба да буде једно стадо и један пастир… Уосталом, бранећи своју мисао, ја изгледам као писац који није издржао твоју критику. Доста о овоме.

– Ти си, можда, и сам масон! – отело се неочекивано Аљоши. – Ти не верујеш у Бога – додао је, али већ са необичном тугом. Учинило му се, поред тога, да га брат гледа са подсмехом. – Како ће се завршити твоја поема? – упитао је одједном, гледајући у земљу – или је већ завршена?

– Хтео сам да је завршим овако: кад је инквизитор ућутао, он извесно време чека шта ће му заробљеник одговорити. Тешко му пада његово ћутање. Видео је како га је сужањ све време слушао осећајно и мирно, гледајући га право у очи и очигледно не желећи да му противречи. Старац би желео да му овај нешто каже, макар било болно и страшно. Али он неочекивано прилази старцу и нежно га љуби у његова бескрвна, деведесетогодишња уста. И то је сав одговор. Старац је уздрхтао. Нешто је заиграло у кутовима његових уста. Он иде вратима, отвара их и говори му: »Одлази и не долази више… уопште не долази . … никада, никада!« И пушта га на »мрачне улице града«. Заробљеник одлази.

– А старац?

– Пољубац гори у његовом срцу, али старац остаје уз ранију идеју.

– И ти си заједно с њим, и ти? – болно је узвикнуо Аљоша.

Иван је почео да се смеје.

ФЈОДОР М. ДОСТОЈЕВСКИ

[Шумадинац]

ЛЕГЕНДА О ВЕЛИКОМ ИНКВИЗИТОРУ. ТЕОЛОШКИ ОСВРТ

Божија мисао о човеку. – Критика Великог инквизитора. – онтолошки, морални и метафизички докази. – Хуманизам „великог Духа“ (Сатане) – Свеопшти смисао трију Христових искушења; три потребе људске природе и три елемента њене онтологије. – Идеја „великог Духа“ (Сатане) о човеку; основи његовог царства. Христова човечанска природа, основа Царства небеског. Поема: Богородично „Хожденије по мукам“.

Увод у сатанодикеју – Снага срца у слабости. – Казивање о Грушењки, увод у теодикеју. – Царство Великог инквизитора.

Будући да је, по Ивану Карамазову, хармонија немогућа, он иде корак даље у своме порицању: он жели да уништи лик човека у Богу. Ако је утопијска Божија замисао о човеку, онда је неминовно утопијска и мисао о Ваплоћењу и искупљењу које се на њој заснива.

Аљоша подсећа свога брата на „Онога који је Једини без греха, и на Његову Крв“. Иван то добро зна, „крст је страшан доказ“; стога он овом доказу и посвећује своју Легенду о Великом инквизитору.

Осовина око које се врти ова легенда јесу Христова искушења из евангелске приче и та начела су уздигнута до важности система. Основна поставка у грађењу овог система је разумевање човекове слободе. Поставља се питање да ли замисао коју Бог има о човеку одговара реалности.

„Велики Дух“ (Сатана) устаје у одбрану јадног и патничког бића човековог које је неспособно да прихвати божански завет; тиме он оптужује Бога. По њему испаштање је непримењиво на човека, а крв Онога који је Једини без греха непотребна је; па и идеја спасења садржи очигледну неправду: „Ако постоји и један грешник, то си Ти“. Три велике идеје о искушењу дају материјал за стварање новог приступа искушењу који пружа истинско дају материјал за стварање новог приступа искушењу који пружа истинско разумевање праве мере човека и његове среће.

„Ми нисмо с Тобом, него са њим“ каже Велики инквизитор, који је намесник „страшног и дубоког духа; духа уништења и ништавила“. Његова природа је неспојива са „вечним идеалом човека“, и зато он каже Христу: „Ја Те не волим“. Он се свесно одваја од Бога и верује у начело које је туђе и супротно Богу. Долази до потресног сусрета двају духовних светова, до суочавања теодикеје и сатанодикеје (оправдање Бога и оправдање Сатане).

У својој критици Божијег плана, Инквизитор жели да опише у главним цртама овај план; размотримо их како бисмо боље сагледали мисао водиљу оптужитеља. По њему, односи између Бога и човека у суштини се заснивају на пуној слободи, до те мере да настаје парадоксално стање: немоћ Творца који сам себе ограничава у својој свемоћи. „Имаш ли Ти права да нам откријеш макар једну од тајни онога света, из којег долазиш? Не, немаш право, јер то откривење било би додатак на оно некадање, а то би значило да одузимаш људима слободу коју си толико бранио док си био на земљи. Сва Твоја нова откривења била би напад на слободу људске вере, јер би се она појавила као чудо; међутим, ти си уздигао изнад свега, – још тада, пре хиљаду и пет стотина година, управо ту слободу вере“.

Суштина Христовог учења је у позиву на слободну веру и можда би требало да човек поседује „апсолутан дух“ да би могао да схвати прави значај овог евангелског начела, које штити људску слободу одбијањем сваког другог доказа сем доказа вере. Чуда у Евангељу јесу знамења, и њихова сврха није да убеђују, јер чудо „наноси штету слободи вере“, и, ако је садржина откривења оностраног тако мало описана, то је зато да се „људима не би одузела слобода“.

Испаштање, које задире и у унутрашњи живот Бога, изазвано је човековом слободом и човек је управо онај који врши насиље над Богом, приморавајући Га да трпи изопачене облике његове слободе.

Борба између Бога и Сатане је у току, и Бог је „немоћан“ да уништи зло, исто тако као што је Сатана немоћан да напусти свет, не због свога „здравог разума“, него због врховног смисла бића које не може да се заустави као залеђено у добру. Људи су „природно бунтовни“, они су обдарени слободом избора, а Бог, у испаштању, остаје веран свом плану и „одбија“ једини пут којим би било могуће учинити да људи буду срећни“, а то би био пут принуде, пут оних трију демонских искушења.

Христос долази у свет „празних шака“, проповедајући слободу робовима силе и очигледности. Живот нуди човеку како небеско тако и земаљске вредности. Изнад њих је слободан избор његовог духа, способност да сам успостави хијерархију вредности.

Човек је дух ваплоћен у материји, но „земаљски хлеб“ не може да задовољи све његове потребе. Христос васпоставља првенство духовног над материјалним и одбацује земаљски поредак чињеница који приморава људску савест. Зато певамо Богочовеку Христу: „Ти ниси хтео да лишиш човека слободе ни хлебом, ни чудом, ни доказима „сматрајући да је она неспојива са послушношћу која се купује хлебовима“.

Очигледан емпиријски доказ уништио би сав смисао Голготе. Јер она није ни опипљив знак, није чак ни чудо, него „лудост“, која жели да испита слободно срце човека.

Чудо (силаска са Крста) би могло не само да „уштеди људима хиљаде година патње“, него да их потпуно ослободи беде, али по цену лишавања слободе; јер „ништа и никада није било за човека и људско друштво нешто неподносивије (од Крста и слободе).“

Једно човечанство које би личило на „послушно и захвално стадо, али вечно у страху да ће се повући рука Твоја од њих и да им неће давати хлебова“, страно је Божијем плану, исто колико и врлине условљене материјалним добрима. Док Инквизитор каже: „Нахрани их, па онда захтевај од њих врлине“. Људско достојанство тражи да вредности имају морални карактер: „Тајна људског постојања није само у томе да се живи, него у томе да се нађе разлог и подстицај за живот. Без одређене представе о циљу свог постојања, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити себе, него што ће остати на овој земљи, па макар био окружен брдима хлеба“.

Управо да задовољи ову потребу човековог духа јавио се Христос као ваплоћење слободе, као узвишени лик који садржи у себи Божанску икону сваког човека: „Ти си пожелео да Те људи слободно воле, да добровољно иду за Тобом одушевљени. Уместо грубог старозаветног закона човек је имао од сада слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само твој лик пред собом.“.

Христос одбија чуда, тајновитост у власт, уколико све ово заробљава људску савест; међутим, прихвата их донекле, али у благој мери, без елемената принуде у њима. Чудо код Христа настаје као природна последица слободне вере, и тајновитост значи бескрајност откривења, а власт код Њега више не представља спољашњу силу која се намеће, него присност односа између Оца и Сина. Ова три начела, три мистичка темеља целокупног богојављења, сачињавају основу хришћанске религије. Достојевски их осуђује, уколико та начела постану изопачена у човеку, и када човек жели да овлада њима као оруђем насиља и принуде, па још под паролом „за већу славу Божију! Ad maiorem gloriam Dei!“

Блага вест евангелија најављује преображај бића. Настаје нови поредак, човек је васпостављен у својој првобитној слободи детета Божијег: „људској природи је својствено да одбаци чудо, и да у озбиљним животним тренуцима, пред главним и болним питањима, држи се слободне одлуке срца...“

Изгледа да је људска природа потенцијално обдарена склоношћу да победи зло, немајући при томе ништа сем слободног причешћивања Оним Који је „вечни идеал човека“, „идеал лепоте“.

Природна склоност ка лепоти, природни порив симпатије према Христу, као и чињеница да се то признаје – све је то човеку урођено. И сам Иван Карамазов је естетски освојен непосредном лепотом Христове појаве и може да схвати оно главно у њој: „То би могло бити једно од најлепших места поеме где бих објаснио ту тајну да људи препознају Христа по лепоти – то јест, зато што су Га сви одмах препознали... Привучен неодољивом силом народ Му хрли у сусрет и следи Га“. Та неодољива и непрестано растућа сила је сила Божанског Ероса. У њему се препознаје драгоцени и вољени лик као жељено добро. Божански Ерос иде у сусрет човечанском еросу. „Сунце љубави гори у Његовом срцу. Његове очи блистају снагом која зрачи и изазива љубав у срцима“

Христос долази у свет да би показао Божију жеђ за „љубављу у слободи“, а не за удворичким заносима уплашеног роба“. Бог је заволео човека „више него Самога Себе“, и оставши веран својој љубави, Христос потврђује прави лик човека и његово призвање да буде „дете слободе, дете у слободи и узвишене жртве“.

Размотримо сада неке основне поставке критике Великог инквизитора. Главна мисао у оптужници изражена је у речима: „Човек је слабији и подлији него што си Ти о њему мислио“. Икона човека какву је Бог замислио о њему, неостварива је.

Христос долази у свет „празних шака“; његов позив у слободу превазилази човекову природу и мрви је. Критика је уперена против достојанства човека. Наводно, људи нису кадри да остваре божанску замисао. Божији план о њима, своје „призвање“: „Уместо да ограничиш човекову слободу, Ти си је још проширио“. Посматран у овој светлости бескрајне слободе, целокупан живот има горки укус оних искушења у пустињи, и тако се све муке слободе заувек натоварују на леђа смртног човека.

Христос, у часу великог Искушења, „поступио је поносито и дивно, као Бог, али људи, то слабо и бунтовничко племе – дали су и они богови?... Колико има таквих као што си Ти? И зар си ти заиста могао помислити, макар један тренутак, да ће људи бити кадри отрпети такво искушење?... и да ће се, следећи Твој пример, човек задовољити Богом а да не прибегне чуду... Ти си судио о човеку и сувише високо... може ли он извршити оно што и Ти?... Поштујући га толико, тиме као да си престао да са њим саосећаш, јер си и сувише много од њега захтевао – Ти који си човека волео више него самога себе! Да си га мање поштовао, Ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и љубави, јер би његово бреме било лакше“.

„...Они који су издржали и отрпели крст Твој, треба да су више него људи, готово богови... шта су криви остали слаби људи што нису могли да издрже, да приме тако страшне дарове?... И зар си ти збиља долазио само изабраним и ради изабраних? И ако за Тобом, у име хлеба небеског поше хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити са милионима и са десетинама милиона бића која неће бити кадра да презру земаљски хлеб ради небеског? Или су Теби миле само десетине хиљада великих и јаких; а остали, многобројни милиони слабих али који Тебе љубе, зар они треба да послуже само као материјал за велике и јаке?“

У дан Страшног Суда, Инквизитор ће се дићи као бранилац људског рода и показаће: „милионе срећних људи који нису знали за грех... а ми, смо узели на себе грехе њихове, ради њихове среће, ми ћемо стати пред Тебе и казаћемо: „Суди нам, ако можеш и ако смеш“...

Оптужница против Бога развија се у концентричним круговима око две идеје. Неостваривост Божијег плана се напада онтолошким и моралним аргументима. Бог је погрешио у својим прорачунима; људска природа је неспособна да их оствари. Ретки синови слободе само су изузетак, аномалија; то су богови а не људи.

Човечанство у већини се налази изван Божијег плана јер хармонија неколицине богова заснована је на патњама већине људског рода, и та морална неправда терети Бога да нема довољно љубави за људе у већини. „Колико се од оних јаких који би могли постати изабраници уморило очекујући Тебе, те су пренели, и још ће преносити, силе духа и жар срца свога на ону другу ђаволову страну...“. Њиховога кова био је и Велики Инквизитор „који је наједном прозрео и увидео да није велика срећа постићи савршенство јаке воље“.

У хришћанском животу, по Инквизитору, у његовом вишем облику аскетизма, савршенство јаке воље постиже само појединац, зато спасење долази као резултат субјективног умножавања природних дарова човека. Једносуштије са Богом, као универзални циљ, није оствариво чак ни за надљуде. Ово је последњи и најзначајнији беочуг у ланцу оптужби, и најважнији, у схватању Инквизитора: људски род није друго до спољашње окупљање потпуно усамљених бића. А савршенство јаке воље овим надљудима не доноси друго до осећање своје природне снаге, па тиме и њихове највеће удаљености од већине људи. Испада тако да су „они спасли једино себе саме“, „а Ти, уздижући њих, само си их научио да буду горди“. Христова искупитељска жртва губи свој свечовечански карактер, она не обухвата већину човечанства, а са друге стране, ретким изабраницима она није ни потребна, јер су природним путем достигли жељено савршенство.

Тако погрешан Божији план о човеку, посматран са моралног и онтолошког гледишта, завршава као метафизичка неодрживост искупљења. Љубав Бога се јавља у другачијој светлости; од Њега су потекле нечувене патње у свету, и на крају, Његова творевина није друго до творевина промашених бића сазданих за подсмех – дакле, „ако је ико Грешник, онда си то Ти“.

Неуспех Божијег плана обавезује Инквизитора да проблем људског устројства пренесе на „другу сатанину страну“ и да се придружи „онима који су исправили Твоје дело“. „Велики Дух“ (Сатана) враћа се у свет надахнут истинским хуманизмом. „Шта ће нам небеско и онострано... ми смо човечнији од Тебе... Ми волимо земљу... Ја човечанство волим више него Ти“.

Осврнимо се сада на основне полазне тачке овог Сатаниног исправљања, наводно промашене, Божије творевине.

Разговор у пустињи, у време збивања евангелских искушења, сажима у себи све проблеме људске судбине; ту се сусрећу начела вечног и временог, а потпуно опречни духовни светови јасно су оцртани.

Сатана поставља Богу загонетке; показује Му се као користан и љубазан сарадник. Сви његови разговори своде се на три различита вида једног истог плана заснованог на савршеном познавању људске природе. Тренутак оправдања зла је настао, основе сатанодикеје су тачније формулисане. Са друге стране, Дух доброте разрешава загонетке зла и Његови вечни одговори садрже у себи главна начела Теодикеје (оправдање Бога).

Питања искушења у пустињи су „громогласно чудо; она изражавају у три фазе сву будућу историју света и човечанства“ и показују „три облика у којима ће се искристалисати све неразрешиве противречности човечије природе“.

Прво искушење ставља на прво место материјално благостање, важност економског проблема, земаљске вредности, питање хлеба. Друго искушење истиче жељу за чудом, за техничком моћи над стихијама света, за пространим и величанственим могућностима царства човечијег. И, најзад, треће искушење истиче начело ћесаровог мача, моћи силе, уједињујуће принуде.

Ова три искушења одговарају главним потребама људске природе, свему што човек на земљи тражи. Прва од тих потреба је да човек ишта да се поклони пред једном свеопштом и непобитном вредношћу. Међутим, постоји само једна „једина неодољива застава“, а то је „застава хлеба земаљског“.

Друга и дубља потреба проистиче из „тајне постојања“, а то је потреба да човек осмисли свој живот, да има јасну представу о циљу свог постојања, што у исто време значи да човек жели да потчини своју савест једном начелу које га заробљава непобитношћу и очигледношћу своје моћи. То начело обухвата у себи једине три силе на земљи које могу да покоре и заробе заувек савест тих побуњених слабића који су пали у та два прва искушења. Те три силе јесу: чудо, тајновитост и ауторитет.

Трећа и последња мука људске расе је потреба за свеопштим сједињењем „до коначног уједињења у заједничком мравињаку“. Ово уједињење извршава се под знаком ћесаровог мача јер у њему се налази разрешење трију потреба човекове природе; човеку треба: господар, пред којим се може клањати, чувар човекове савести, увир коначног уједињења. „И заиста, ко би други могао да влада људима ако не они који владају њиховом савешћу и расположењу њиховим хлебом“.

Ове три потребе сведоче о томе како зло изопачава три основне стихије људске онтологије. Прва стихија је духовно владање над космосом, над светом и његовим вредностима (власт располагања хлебом код Инквизитора). Друга стихија је ирационална тежња ка врховном бићу, Богу (начело које заробљава свест код Инквизитора).

И, најзад, трећа стихија је чежња за једнобитношћу људског рода као јединствене целине која пребива у Богу, (мравињак код Инквизитора). У овим трима стихијама одржава се хармонија између божанског, човечанског и космичког – космос је у човеку, а човек у Богу.

Питајмо се: шта је човек за Инквизитора? Слаб и ружан створ, којим владају космичке и материјалне стихије. Ономе у чијим рукама је хлеб човечанство ће се поклонити као „послушно и захвално стадо“. У име хлеба избрисаће појам греха и злочина, јер „има само гладних“. Увек ће она стара страст за благостањем изазвати рат против наводно сурових духовних начела, јер су тобоже недостижна та начела хлеба небескога.

Човек ће разрушити храмове и продаће своју слободу за комад хлеба; „Најзад не да се замислити да слободе и хлеба земаљског буде довољно за све и у исто време, јер никада они неће бити кадри међу собом поделити... зато што су слаби, порочни, ништавни и бунтовници“.

Најпреча и најболнија брига једног човека је да се ослободи страшног дара слободе и да га некоме преда. Слобода избора за њега је тако страшно бреме да би он одбио и посумњао у слику и истину Божију ако би га оптеретили том слободом.

Слобода је страшно оружје за „рушење царства Божијега“, јер ако слобода превазилази слабачке човекове снаге и завршава се побуном и немиром, онда истина није у Богу.

Постоји једна друга истина која полази од непосредне чињенице: човечанство је „пород слабића и природних бунтовника“, а не пород Бога. Човек „првенствено тражи чудо“, и у исто време одбацује и Бога и чудо, јер није кадар да се одрекне спољашњих и очигледних знакова, и „он ће настварити себи нова чудеса, своја сопствена чудеса, и поклониће се опсенама врачања, магијама вештица, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник“. Његова жудња да припада стаду, његова потреба да са масом обожава вођу неће га никада ослободити жеље да се окрутно бори против богова и идеала масе. Љубав у слободи је недостижна за човека, и њему не преостају до „удворички заноси уплашеног роба“.

Као што видесмо, Инквизитор не тежи толико да сазна шта је човек; оне пре свега настоји да докаже да се Бог преварио, јер је човек у стварности „слабији и ружнији“ него што је то било допуштено у Божијем плану. „Глупава дечурлија“, „немоћни бунтовници“, који не могу да издрже ни дуготрајну побуну; „обливајући се глупим сузама својим, они ће признати, најзад, да онај који их је створио као бунтовнике, мора бити да се исмевао над њима“. „Немир, забуна и несрећа – то је данашња судбина људи, која се неминовно завршава међусобним и свеопштим „људождерством“, очајничким заклињањем да би спасли људе од њих самих. Инквизитор је тврдо убеђен да ако игде постоји хармонија, онда „то није за овакве гуске“. Човек, изван ове хармоније, није друго до предмет вечитог изругивања Божијег“.

Обезличена природа човека је полазна тачка „великог Духа“ (Сатане) која му служи као оправдање за стварање зла, и за насилно кварење човековог бића. Пошто је слобода постала „непознато воће“, Инквизитор враћа човека у првобитно стање невиног детета, и тада ће златно доба усрећити све људе.

„Они ће постати бојажљивији... и дрхтати од гнева нашега... Они ће се напунити сузама као у деце и жена – али исто ће тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и смех, на светлу радост и на срећну дечју песмицу... Ми ћемо им удесити живот као дечју игру... Ми ћемо им допустити и да греше... Они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше... Ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом. И неће имати никаквих тајни од нас: најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас износити, а ми ћемо о свему одлучити и они ће поверовати нашој одлуци са радошћу, јер ће их она избавити велике бриге и страшних садашњих мука личног и слободног одлучивања“.

Они ће постати срећна деца и „тихо ће умирати, тихо ће се гасити у име Твоје и после гроба ће налазити само смрт“.

Критика Инквизитора наилази једино на Христово ћутање. Јер разумско објашњење људског живота је такође искушење. Уместо готових одговора, Достојевски нуди митове и симболе.

Проповедање слободе од стране Богочовека је божанска потврда да је слобода стварност.

Човек није створен као слабић; његова исполинска смелост да се изједначи са Богом одраз је стварне човекове моћи да се вине у висине. Ако пак људи, раслабљени грехом и злом, нису кадри да поднесу слободу, („Подај слабом човеку слободу, убрзо ће сам зажелети да је се отараси“), ипак је право назначење човека да он постане „дете слободе и љубави слободне“.

Слобода је одувек била страшан дар који сведочи о сличности човека са Апсолутом. Она је тако велика, да је у човековој моћи да слободно пропадне и да у своме пропадању и даље задржи слободу да жели своје спасење и да буде спасен благодарећи својој жељи.

Произвољна Инквизиторова подела човечанства на богове – изабранике и на људско стадо није друго до наставак још произвољније поделе двеју природа у Христа: Христос, у доживљају слободе, по Инквизитору, понаша се искључиво као Бог. Али како применити на Бога људски доживљај слободе? Међутим, треба рећи супротно, да само човечанска природа у Христу пролази кроз огањ искуства; иначе искушење, Голгота и целокупан земаљски живот Богочовека не би имао смисла.

Достојевски нарочито наглашава човечанску природу Христа. За њега, „Христос је идеално ваплоћење човека. Свеукупна еволуција усмерена је ка Њему и Он је њен коначни циљ. Историја целог човечанства и сваког појединца није друго до постепени развој, борба и тежња ка томе јединственом циљу“.

Човечанска стварност у Христу је „потпуно конкретна, видљива“, она је „тако узвишена појава човека да се не може разумети без страхопоштовања... то је вечни идеал човека“.

У овој човечанској природи Христа обитава Божија енергија, свима понуђена могућност, целокупном људском роду, да ступи у заједницу са Богом и да у њему утврди своју слободу: „Христос нам не би дошао да смо били предодређени да заувек останемо окаљани прародитељским грехом“.

Чињеница да је Распети Бог испаштао апсолутно за грехе свих људи поништава проблем Божијих изабраника у лошем смислу како то Инквизитор разуме. Бог јесте изабрао апостоле, али исто тако Он је искупио свеколико човечанство. А човеку је управо дата моћ избора између добра и зла, значи и да одлучи о својој судбини. Има ту нечег значајног у овој мисли Достојевског. Његов противудар је врхунски у критиковању Инквизитора. Поема Богородица у посети онима у Аду, која је Ивану послужила као предговор за његову Легенду о Великом Инквизитору, веома је карактеристична. Служећи се материјалом из апокрифних евангеља, Иван преноси на божанску раван људско поимање правде и трагике страдања. Он покушава да објасни ирационално јединство милосрђа и правде у Богу, и тиме искривљује суштинску идеју о Богу.

Мајка, по Ивановој дијалектици, није могла да опрости мучитељу свога детета. Исто тако, по тој логици, и Бог Отац, овде показујући ране свога Сина, наводно пита:

„Како да опростим његовим мучитељима“?

Проблем праштања постављен на овај Иванов начин, завршава се бесмислом. Међутим, тајна испаштања заснива се управо на Божанској љубави и незаслуженом, невином страдању Сина Божијег, док у Ивановој поеми, управо то страдање изазива у Богу Оцу неумоливу „Правду“. Бог Отац, наводно, „заборавља“ грешнике у огњеном језеру. Чин љубави, у том искривљеном схватању, постаје повод за неопозиво кажњавање, а грешници, у хору, признају параграфску правду закона, и вичу: „Господе, Твоја пресуда је праведна“, и све се ту руши по оној латинској изреци pereat amor, fiat justitia! (нека пропадне љубав, само нека буде правда!)

Незаслужене патње Бога, по овом кривом поимању, наплаћене су заслуженим патњама грешника, и када Дева Марија у оној поеми о паклу призива Бога да ублажи патње грешницима, она тиме наноси неправду своме Сину. Довољно је овде да се укаже на схватање пакла код Старца Зосиме па да се увиди да проблем праштања уопште није надлежност Бога. Јер Последњи суд је у власти „Сина Човечијег“, Христа у Његовој човечанској природи. Ово указује на јасан позив упућен целом роду људском да он сам изриче врховну правду, полазећи од „вечног идеала човека“, имајући за узор „Христов лик“.

Али та људска пресуда ни у ком случају није Божији суд; она је суд по људској свести, по човековој мери непосредном и савршеног познања целе своје суштине, као и степена присности са Богом или удаљености од Њега; дакле, та коначна пресуда би одразила тачно и примерно човеково разумевање своје судбине.

Исто тако од човека зависи да опрашта сам себи: то значи да човек, пошто се упознао и оценио са најстрожијим смирењем и скромношћу, прихвата своје лично ја. О томе сведочи завршни део разговора између Ставрогина и епископа Тихона:

„Слушајте, оче Тихоне, ја хоћу сам себи да опростим, и то је главни мој циљ, цео мој циљ! – рече Ставрогин са мирним одушевљењем у очима.

Привиђења ће, знам, тек тада нестати. Ето зашто ја тражим неизмерно страдање“... „Кад верујете да сами себи можете опростити, и да ћете тај опроштај добити страдањем, онда већ у све верујете! Тихон усхићен“.

Пакао, кажњавање путем мучења, исто као и зло, све то нема никакве везе са Богом.

Муке у паклу, као што смо већ видели, извиру из човекове самосвести о беди његовог срца. Међутим, љубав Божија продире до у најдоњу таму пакла, и у век остаје иста. Само празнина бића рађа муку и патњу.

Божији заборав, чак и када би био могућ, донео би грешнику известан мир, удаљујући га од његове љубави. Преставши да открива празнину зла, овај заборав би допустио да тама прогута потпуно та усамљена бића, као „друга смрт“, о којој се говори у Откривењу.

Оно што је дубински људско у Инквизитору узбудило се целивом, који му, према Легенди, даје Христос пре последњег растанка: тамничка врата се отварају па ипак зло у Инквизитору, предосећајући свој бол и своју самоћу, преклиње Бога „Губи се и не долази више, никад више“. Било би боље, због паклених мука, да Бог „заборави“ пакао и да окрене од њега своје Лице. Они који су стигли до најдоње таме зла, „осећају жеђ за небићем“, то јест за Божјим заборавом, за ишчезавањем из Његовог Памћења.

Подела човечанства на јаке и слабе супротна је самој суштини хришћанства: „моја сила у слабости се показује“. Ова суштина хришћанства заснива се на чињеници Христовог испаштања за све једнако, јер у сваком човеку блиста лик Божији. А овај лик остаје чак и у онима који су се хришћанства одрекли.

Култ силе, природне моћи, није духовна вредност; зато Инквизитор може да се користи њима да би узвисио и уздигао своје богове – надљуде изнад гомиле.

Тип аскете је унакажен од стране овог непријатеља хришћанства, и зато његови духовни подвизи подсећају више на хиндуске јога вежбе, док с друге стране, оно њихово „они су спасавали једино сами себе“ сведочи о њиховим егоцентричним побудама.

Циљ аскезе и испосништва не састоји се у усавршавању своје воље, нити у јачању својих моћи, него у човековом очишћењу и усклађивању са вољом Божијом.

Аскеза је преображавање свога Ја, она је рађање новог човека. Ово рађање не настаје вежбањем усамљеникове воље, не у „пустињи“, него у сједињењу божанског и човечанског света.

У односу на најранији доживљај слободе, сви су слаби, али у тој слабости крије се и моћ која превазилази све природне способности, и која је доступна свакоме: то су пориви срца.

Бог упућује слободан позив своје љубави „која зрачи и буди љубав у срцима људи“. На ту човекову љубав излива се спасоносна сила Христовог испаштања.

У своме срцу човек општи са једним вишим поретком стварности, у којем више не важи натуралистичка подела на јаке и слабе, него, напротив ту важе категорије, „старог човека“ и „новог човека“, подела на људе у Богу, и на људе изван Бога.

Инквизитор је у праву када говори да његови богови или надљуди немају потребу за испаштањем и окајавањем; они су неспособни да осете такву потребу. Ово можда упућује на закључак да су, код Достојевског управо грешници они који познају сву величину Богочовека, јер грех, обнажујући природну слабост човека разоткрива силу божанског милосрђа, и тако постаје доживљено познање добра. Достојевски је далеко од тога да тврди да је грех потребан, али је он још даље од тога да презире грешнике: ни једно ни друго, него је он за спасење слабих, „за страдалнике и јаднике огрезнуле у греху, али који љубе Бога љубављу детета. Овим је у главу побијен Инквизитор. Јер управо та чудесна слобода срца, та носталгија и признавање истинске лепоте, она, кроз наслаге злих изопачености, изненада открива оно божанско у човеку, његово небеско порекло.

Митја, исцрпен развратом, присећа се Шилерових стихова о лепоти и узвикује: „Да ли су ме поправили? Никако...“ Па ипак, зло које је продрло у његову намучену душу, није уништило његову способност да осећа лепоту, чистоту; Божански Ерос није угашен злом: „Нека сам проклет, нека сам ружан и подао, али ја ипак целивам крај одежде којом је оденут мој Бог. Мада корачам путем ђаволим, ја сам ипак син Твој Господе, и љубим Тебе, осећам радост без које свет не може постојати. Сетимо се Мармеладова. То је тип слабића, али његово казивање је осуда Инквизитора и његовог плана; Мармеладов је неочекивани бранилац недокучивих путева Божијег Промисла. Христос, у Ивановој Легенди, стално ћути, али глас грешника Мармеладова одјекује у стварном животу. Његово поимање Христа и испаштање је задивљујуће. Он је као човек пропалица, међутим, он мрзи грех, мрзи своје грешно „ја“. А Бога воли без мере. Он одбија сваку сажаљивост према њему самом, и већ је самог себе осудио на пакао: „Ја сам тражио тугу и сузе... али Он ће се сажалити на нас. Увек нас је Он помиловао, увек нас је Он разумео. Он је Једини, Он је Судија“. То је та сажаљивост која спасава човека, јер она се уздиже до истинске љубави. Соњи је опроштено јер се сажалила на свог земног оца. То иде по оној евангелској изреци: „Опроштени су ти греси твоји, јер си много волела“. То евангелско начело праштања осуђује „јаке“ надљуде Инквизиторове. На Страшном суду Једини ће рећи:

„Ходите, приближите се и ви остали! Дођите, пијанице, дођите, развратници!...“ И ми ћемо приступити, без осећања икакве срамоте... И Он ће нам рећи: „Свиње једне, какви сте! Ви имате лик звери, и носите његов знак, али ипак уђите у Рај...“ Онда ће мудри и разумни повикати: „Господе, па зар и њих да примиш?...“ А Он ће им одговорити: „О мудри и разумни, ако их примам, то је зато што се ни један од њих није сматрао достојан Неба...“ И тада ће нам Он раширити руке, а ми ћемо се бацити Њему у загрљај, и заплакаћемо... и разумећемо све“

Мудри и правдољубиви као Инквизитор, нагињу више ка рационалној правди. Суштина Божија има обележје антиномије, стога она превазилази човекову моћ помања. „Ако Бог постоји, Он треба да буде непојмив“.

Казивање Мармеладова може се упоредити са епизодом Грушењке и Аљоше. Збуњеност у Аљошином уму изазвана смрћу његовог духовног оца тражила је излаз у грешној побуни. Међутим, Аљоша се одлучио за један други излаз; одушак кроз радосне изливе срца: „Гоњен својим злим осећањима дошао сам овде да нађем злу душу, но сретох душу пуну љубави, праву ризницу... Грушењка, ти си препородила моју душу“. Сваки излив срца изазива сличан излив у друго: „Први, и једини, он ми је окренуо срце...“, рекла је Грушењка.

У облику приче она је објаснила смисао његовог сусрета и њихове љубави.

„Нека опака жена када је умрла није оставила ниједну врлину. Ђаволи је зграбе и баце у језеро. Њен ангео чувар се трудио да у њој открије бар једно добро дело и да о томе каже Богу. Одједном, он рече Господу: „Она је ишчупала главицу лука из своје градине и дала је просјакињи“. Бог му рече: „Узми тај лук, пружи га тој жени у огњу, нека се ухвати за њега. Ако успеш да је тиме извучеш, она ће прећи у рај. Ако ли се лук прекине, она ће остати тамо где је“. Ангео похита тој жени и пружи јој њен лук: „Узми, и ухвати се чврсто за њега“. Ангео је почео да је извлачи обазриво, и она се нашла скоро изван огња. Остали грешници, видећи да њу извлаче из огњеног језера, ухватише се за њу, желећи да искористе ову изненадну срећу. Али та жена, која је била веома зла, ритала се и ударала их ногама, вичући: „Само мене извлаче, а не и вас! То је мој лук, а не ваш!“ На те њене речи, лук се прекиде. Жена поново паде у огњено језеро, где се још мучи“.

Ако је апокрифна прича о Посети Богородице осуђенима у паклу и опис Бога у њој послужио Ивану Карамазову као увод у сатанодикеју, Грушењкина прича је увод у теодикеју. Огњено језеро налазимо у обе, али Бог је описан различито.

Тајна љубави према ближњима, која је Аљошу ослободила од „духа сумње и порицања“, предходи великом посвећењу љубави, његовој „Свадби у Кани Галилејској“, после које се Аљоша усправио као „снажан борац до краја свога живота“.

Аскетски подвиг пустињака, који је недостижан за слабиће, пренесен је у дубину душе, и постаје аскеза срца, аскеза смирења. И тако „слабић“ Мармеладов никада неће постати „снажан борац“, али и он је такође искупљен, и он ће бити позван да уђе у радост Господа свога“.

У паклу се налазе само „добровољни мученици“; њих је само шака људи, но њихова судбина се такође крије у њиховој сопствено слободи. „Јаки“ Инквизитор спада у њихове редове. Он је већ јавно исповедио: „Ја Те не волим“, да би касније рекао „Мрзим Те“. И тек тада се одлучује његова судбина.

Хармонија из које бивају искључени само они који одбијају да у њу ступе, јавља се као Царство опроштења засновано на страдању и љубави Бога. А Царство Инквизитора? „Слобода одлуку срца и љубави“ тамо су заменили ауторитетом тајне.

Људи хоће да уживају у „тихој и скромној срећи, у љубави по мери за слаба створења, као што су сами“. То је царство слабића, којим Сатана жели себе да оправда. Али у њему људи су измењени, то више и нису људи, него тихе и невине животиње лишене слободе.

Овде би се могла применити Ничеова критика. У систему Инквизитора, човеков живот је лишен трагике: „они ће се тихо и упокојити у Твоје име, али у загробном животу неће наћи ништа до смрт“. Али такође и „јаки и моћни, пошто буду понели свој животни крст, неће после гроба наћи ништа од онога што је обећано, као што ни Он није нашао ништа после Свога крста. Према томе, зар није режим ропства, принуде и тајни, стара идеја Рима, а можда и слободних зидара, прикладнија за људску срећу, иако је заснована на свеопштој лажи“.

Сва оваква размишљања неумитно се сажимају у главни члан Инквизиторовог Вјерују: „Ми ћемо изградити наше царство“. Ова силина убеђења открива тајну жељу Инквизитора да убеди самог себе да Небеско Царство није за човека, и да треба сву енергију употребити овде на земљи. Тако сатанизам није толико начело порицања Апсолута, колико апсолутизација овога света, тежња ка овековечењу човека мимо Бога, то је утврђивање лажне вере и ван Бога.

То је дијалектика човекове судбине у злу. Иван Карамазов почиње са порицањем саме љубави у човеку, будући да је љубав својство Бога. У Легенди о Великом Инквизитору, разарање се продубљава, јер ту више ни Божија љубав није љубав. Човек, лишен божанског у себи рачовечује се, и у исто време Бог губи своје божанственост. Ваплоћење Христово постаје нестварно; губи се повезаност између Бога и човека, а Христова жртва нема примене. Бог добија изглед човекове измишљотине. Међутим брисање Бога има за последицу брисање човека, његово разчовечење. Јер, ако Бог постоји, он је Отац, а човек, да би постојао, може постојати само као Његово дете.

ПАВЛЕ ЕВДОКИМОВ

[Шумадинац]