16-02-2017, 07:34 PM
У „Општој историји...“, 4. том, тај период није описан детаљно, и иначе има мало материјала о томе, а мени је занимљив, јер само 3-4 дана после битке на Јеловој Гори, када су комунисти „разбили“ 4. групу јуришних корпуса, она је потукла 16. војвођанску дивизију, и то је била четврта велика комунистичка групација против које је Рачићева г. ј. корпуса била ангажована, у року од само три месеца (у јулу против дивизија ГШ за Србију Коче Поповића, у августу Дапчевићеве ОГД, у септембру 1. пролетерског корпуса и сада 12. војвођанског корпуса). Кад се све то узме у обзир, као и чињеница да су комунисти имали свега у изобиљу, а ови све на кашичицу, поменута група корпуса је дала изванредне резултате.
Тако, команда групе корпуса потчињеним јединицама издаје Директиву бр. 7. од 12. септембра: „Војвођански корпус партизана продро је у област Ваљева са задатком да се пробије према Сави и ту, или да се пребаци у Срем или са Сремском групом блокира Саву, пресече саобраћај на Сави и омогући обострано пребацивање њихових снага било у Срем или у Србију.
Две дивизије овога корпуса налазе се северно од Маљена на простору Маљен, Словац, Ваљево. Противу ове групе црвених акцију у главном предузимају Немци и Добровољци (у ствари то су биле дивизије 1. пролетерског корпуса, тј. 1 и 6 - моја прим.).
Шеснаеста дивизија овога корпуса коју су наше трупе одбациле на леву обалу реке Јабланице, маршује у правцу северозапада са једном колоном према Каменици а са другом у правцу Пецке. Ова дивизија намерава продор на север на отсеку Каменица — Осечина и даљи продор на север. Обе ове групе источно од Ваљева и западно од Ваљева теже да се споје северно од Ваљева.
Наше трупе ће наставити тучење шеснаесте дивизије са првим циљем да се она одбаци од планинског масива Јабланика, Медведника и да им се онемогући да се поново њих дочепају. Зато је наша тежња да у првој фази левим крилом одбацујемо комунисте на север. Но чим комунисти пређу друм Ваљево—Лозница, наша тежња ће бити да јачим десним крилом одбијемо комунисте више према западу и не дозволимо им да се споје са дивизијама, које оперишу источно од Ваљева.“
Овој дивизији Рачић даје лошу оцену: „Шеснаеста црвена дивизија је састављена од Сремаца и у свим досадашњим борбама које је водила у источној Босни доживљавала је неуспехе, због слабог борбеног духа код људства. Само у 1944 години ова дивизија је три пута избацивана из строја, неупотребљива за дуже време. Отуда се нашим трупама намеће потреба да се врло енергично ради и искористи садашња одвојеност ове дивизије да се потпуно уништи пре него што би јој остале трупе притекле у помоћ. Просторно ова се дивизија мора уништити до њеног доласка на Саву, а ово ће се постићи најенергичнијим гоњењем док се не баци у заравњени део поред Саве, где ће се погодним маневром на том простору постићи њено уништење, а наше трупе после тога кренути према осталим двема дивизијама ако и где још буду постојале.“ Зборник, том 14, књига 4, док. бр. 70
Сутрадан, ради извршења Директиве, команда 3. јуришног корпуса, поред осталог, пише: „Наше снаге и другог, трећег и петог корпуса, које образују западну групу а прикупљене на полазном положају кота 316 западно од с. Седлари — Велико Брдо — Марковац кренуће у напад са циљем да комунистичке снаге, које надиру према Ставама туку и одбаце према западу.
Наш трећи јуришни корпус има задатак да напада правцем: к. 316 — засеок Гарчићи — к. 477 — с. Балиновић — Укмировача са задатком да овлада положајем Радијевица (581) — Чолиновац (к. 582). Десно од нас у нападу треба да учествује један немачки батаљон, који треба да крене правцем: Ваљево — Ставе са задатком да се од Става дочепа виса Округлић и одатле даље напада према с. Ребељу.
Лево од нас напада други јуришни корпус правцем: Тетребовац (к. 489) — Висока (к. 557) — Кик са задатком, да овлада Дивљим брдом на левој обали р. Јабланице.
Пети јуришни корпус у општој резерви наступа за другим корпусом са задатком заштите левог бока нападне групе и да потпомогне напад другог корпуса.“
У даљем тексту су изложени задаци 1, 2. и 3. јуришне бригаде овог корпуса. Исхрана је регулисана преко СДС из Ваљева, док ће рањеници „камионом бити транспортовани за Ваљево” (АВИИ, Ча, к. 78, рег. бр. 20).
Седми (ваљевски) јуришни корпус је истог дана добио задатак од Нешка Недића, да користи немачко тучење комуниста и уништава њихове мање делове, да покуша да се од Немаца снабде муницијом, сконцентрише у околини Ваљева, како би, у случају немачког одласка, запосео град и да се наоружа „извлачећи од свакога све што се може.“ (АВИИ, Ча, к.69, рег. бр. 15/2)
У овом Зборнику докумената, о даљим борбама се не каже ништа конкретно. Редакција штуро наводи само: „Напад четничких јединица је отпочео 14. септембра 1944. У борбама до краја месеца 12. корпус, у чији је састав ушла и 11. НОУ дивизија (Зборник НОР-а, том 1, књ. 12, док. бр. 55), разбио је ту четничку групацију.“
Дакле, четнички пораз („разбијање“ – њихов омиљени израз), Редакција везује тек за крај месеца септембра, и то од целог 12. корпуса. А иначе, Рачићеву групу су, пре тога, исто тако „разбили“ најмање три пута.
Упућују додуше на зборник партизанских докумената, том 1, књига 12, (наводе конкретне документе) али они нису од неке велике користи, јер су то махом наређења, а не извештаји о опису борби, а проблем су и политичка обојеност и нестручност у састављању. Од тих докумената неколицина могу да послуже.
Дан, након ове Рачићеве Директиве, штаб 16. дивизије наређује потчињеним јединицама, очигледно због неког претходног непријатног искуства, иако то наравно не помиње, следеће: „Скрећемо пажњу свима јединицама на потребу максималне будности, нарочито од правца Крупња и Љубовије, где се налазе окореле зликовачке банде мајора Рачића. Уопште будност и бојну спремност одржавати у сваком моменту на потребној висини.“ Док. бр. 33
Истовремено, са другог краја Србије, Коча Поповић радосно јавља Титу да је „на правцу Клокочевац — Оршава ухваћена веза са Црвеном армијом. Ура!“ Док. бр. 37.
Напад Четврте групе је започео 14. септембра, што се види из извештаја 16. дивизије од тог дана увече, у коме се јавља да „јутрос рано, јаче четничке, недићевске и љотићевске банде, на широком фронту, напале су јединице наше и 36. дивизије. У току дана водила се жилава борба на целом сектору“. Прва и друга бригада су успеле да зауставе четнике са линије Досек —Медетић — Савића Брдо и одбаце их у правцу пута Ставе—Мајиновићи—Кик, али је отказала 5. бригада, која је „водила тешку борбу на сектору испред Медведника и то на линији Преседо — Крушик— Сеново Брдо. Према последњем извештају непријатељ је овладао положајима Власина —Сеново Брдо— Црквиште и на тој линији заноћио“, због чега је задатак дивизије да се постави на линију Јавор —Преседо —Крушик — Дебело Брдо, јачим снагама, и са те линије овлада Власином — Сеновим Брдом и Црквиштем, односно да очисти падине Медведника и исти задржи у својим рукама, да би та линија послужила као база за даље задатке. У наставку се излажу правци планираних напада.
Да ли су им четници уништили неке коморе, или су се оне погубиле услед четничког напада, или је у питању нешто треће (то се никада не види из комунистичких извештаја, јер те податке скривају), тек, у истом документу се наређује: „Штабови бригада приликом проласка кроз Марјановиће и Стојановиће узеће у састав јединица све своје коморе и у будуће коморе увек држати у близини својих бригада, а никако их не упућивати на неодређено место...Штабови бригада схватиће најозбиљније своје задатке и не дозволити да непријатељ овлада положајима Медведником, Дебелим Брдом и Крушиком. Настојати на сваки начин да се што пре овлада Власином, Сеновим Брдом и Црквиштем, продирући мањим деловима у правцу Бобије и Кулиног Брда.“ Даје се и напомена: „Уколико се вечерас буду чули савезнички авиони, и уколико буду бацали спрему, штабови бригада ће упутити своје коморе на место где буде спрема бачена, а то ће бити вероватно на простору села Плавшићи—Бабићи.“ Док. бр. 41
О даљим борбама немам података.
Оно што је познато, то је да је 11. дивизија дошла из Босне и 17. септембра заузела Крупањ (нисам сигуран ко је држао место, мислим СДС), али су их Рачићеви четници напали сутрадан, и избацили из града у току 19-ог, па се дивизија, избегавајући четнике, повлачила у састав главнине корпуса (Зборник, том 1, књига 12, док. бр. 94). Два дана касније, 16. дивизија је без борбе ушла у Крупањ, претходно напуштен од четника. За период од 14. до 21. септембра нема неких релевантних информација, шта се дешавало и како су текле борбе између 16-е и Четврте групе ј. к., а ни за период до 12. септембра.
Познато је још, да је и 16. дивизија, имала исте проблеме по упаду у Србију, као и друге јединице, што се види из наређења штаба 12. војвођанског корпуса од 16. септембра, тој и 36. дивизији: „Штабови дивизија скренуће пажњу својим потчињеним штабовима на потребу правилног односа бораца према народу, без обзира на то што у овоме крају нисмо наишли на одушевљен пријем. Потребно је водити рачуна о томе да је овај крај био упориште првог устанка у Србији и да је непријатељ по нашем повлачењу одавде провео страховити терор, тако да је становништво преплашено и не сме дати одушка својим осећајима.“ (Зборник, том 1, књига 12, док. бр. 55)
Ако неко има више информација о овоме, нека напише.
Тако, команда групе корпуса потчињеним јединицама издаје Директиву бр. 7. од 12. септембра: „Војвођански корпус партизана продро је у област Ваљева са задатком да се пробије према Сави и ту, или да се пребаци у Срем или са Сремском групом блокира Саву, пресече саобраћај на Сави и омогући обострано пребацивање њихових снага било у Срем или у Србију.
Две дивизије овога корпуса налазе се северно од Маљена на простору Маљен, Словац, Ваљево. Противу ове групе црвених акцију у главном предузимају Немци и Добровољци (у ствари то су биле дивизије 1. пролетерског корпуса, тј. 1 и 6 - моја прим.).
Шеснаеста дивизија овога корпуса коју су наше трупе одбациле на леву обалу реке Јабланице, маршује у правцу северозапада са једном колоном према Каменици а са другом у правцу Пецке. Ова дивизија намерава продор на север на отсеку Каменица — Осечина и даљи продор на север. Обе ове групе источно од Ваљева и западно од Ваљева теже да се споје северно од Ваљева.
Наше трупе ће наставити тучење шеснаесте дивизије са првим циљем да се она одбаци од планинског масива Јабланика, Медведника и да им се онемогући да се поново њих дочепају. Зато је наша тежња да у првој фази левим крилом одбацујемо комунисте на север. Но чим комунисти пређу друм Ваљево—Лозница, наша тежња ће бити да јачим десним крилом одбијемо комунисте више према западу и не дозволимо им да се споје са дивизијама, које оперишу источно од Ваљева.“
Овој дивизији Рачић даје лошу оцену: „Шеснаеста црвена дивизија је састављена од Сремаца и у свим досадашњим борбама које је водила у источној Босни доживљавала је неуспехе, због слабог борбеног духа код људства. Само у 1944 години ова дивизија је три пута избацивана из строја, неупотребљива за дуже време. Отуда се нашим трупама намеће потреба да се врло енергично ради и искористи садашња одвојеност ове дивизије да се потпуно уништи пре него што би јој остале трупе притекле у помоћ. Просторно ова се дивизија мора уништити до њеног доласка на Саву, а ово ће се постићи најенергичнијим гоњењем док се не баци у заравњени део поред Саве, где ће се погодним маневром на том простору постићи њено уништење, а наше трупе после тога кренути према осталим двема дивизијама ако и где још буду постојале.“ Зборник, том 14, књига 4, док. бр. 70
Сутрадан, ради извршења Директиве, команда 3. јуришног корпуса, поред осталог, пише: „Наше снаге и другог, трећег и петог корпуса, које образују западну групу а прикупљене на полазном положају кота 316 западно од с. Седлари — Велико Брдо — Марковац кренуће у напад са циљем да комунистичке снаге, које надиру према Ставама туку и одбаце према западу.
Наш трећи јуришни корпус има задатак да напада правцем: к. 316 — засеок Гарчићи — к. 477 — с. Балиновић — Укмировача са задатком да овлада положајем Радијевица (581) — Чолиновац (к. 582). Десно од нас у нападу треба да учествује један немачки батаљон, који треба да крене правцем: Ваљево — Ставе са задатком да се од Става дочепа виса Округлић и одатле даље напада према с. Ребељу.
Лево од нас напада други јуришни корпус правцем: Тетребовац (к. 489) — Висока (к. 557) — Кик са задатком, да овлада Дивљим брдом на левој обали р. Јабланице.
Пети јуришни корпус у општој резерви наступа за другим корпусом са задатком заштите левог бока нападне групе и да потпомогне напад другог корпуса.“
У даљем тексту су изложени задаци 1, 2. и 3. јуришне бригаде овог корпуса. Исхрана је регулисана преко СДС из Ваљева, док ће рањеници „камионом бити транспортовани за Ваљево” (АВИИ, Ча, к. 78, рег. бр. 20).
Седми (ваљевски) јуришни корпус је истог дана добио задатак од Нешка Недића, да користи немачко тучење комуниста и уништава њихове мање делове, да покуша да се од Немаца снабде муницијом, сконцентрише у околини Ваљева, како би, у случају немачког одласка, запосео град и да се наоружа „извлачећи од свакога све што се може.“ (АВИИ, Ча, к.69, рег. бр. 15/2)
У овом Зборнику докумената, о даљим борбама се не каже ништа конкретно. Редакција штуро наводи само: „Напад четничких јединица је отпочео 14. септембра 1944. У борбама до краја месеца 12. корпус, у чији је састав ушла и 11. НОУ дивизија (Зборник НОР-а, том 1, књ. 12, док. бр. 55), разбио је ту четничку групацију.“
Дакле, четнички пораз („разбијање“ – њихов омиљени израз), Редакција везује тек за крај месеца септембра, и то од целог 12. корпуса. А иначе, Рачићеву групу су, пре тога, исто тако „разбили“ најмање три пута.
Упућују додуше на зборник партизанских докумената, том 1, књига 12, (наводе конкретне документе) али они нису од неке велике користи, јер су то махом наређења, а не извештаји о опису борби, а проблем су и политичка обојеност и нестручност у састављању. Од тих докумената неколицина могу да послуже.
Дан, након ове Рачићеве Директиве, штаб 16. дивизије наређује потчињеним јединицама, очигледно због неког претходног непријатног искуства, иако то наравно не помиње, следеће: „Скрећемо пажњу свима јединицама на потребу максималне будности, нарочито од правца Крупња и Љубовије, где се налазе окореле зликовачке банде мајора Рачића. Уопште будност и бојну спремност одржавати у сваком моменту на потребној висини.“ Док. бр. 33
Истовремено, са другог краја Србије, Коча Поповић радосно јавља Титу да је „на правцу Клокочевац — Оршава ухваћена веза са Црвеном армијом. Ура!“ Док. бр. 37.
Напад Четврте групе је започео 14. септембра, што се види из извештаја 16. дивизије од тог дана увече, у коме се јавља да „јутрос рано, јаче четничке, недићевске и љотићевске банде, на широком фронту, напале су јединице наше и 36. дивизије. У току дана водила се жилава борба на целом сектору“. Прва и друга бригада су успеле да зауставе четнике са линије Досек —Медетић — Савића Брдо и одбаце их у правцу пута Ставе—Мајиновићи—Кик, али је отказала 5. бригада, која је „водила тешку борбу на сектору испред Медведника и то на линији Преседо — Крушик— Сеново Брдо. Према последњем извештају непријатељ је овладао положајима Власина —Сеново Брдо— Црквиште и на тој линији заноћио“, због чега је задатак дивизије да се постави на линију Јавор —Преседо —Крушик — Дебело Брдо, јачим снагама, и са те линије овлада Власином — Сеновим Брдом и Црквиштем, односно да очисти падине Медведника и исти задржи у својим рукама, да би та линија послужила као база за даље задатке. У наставку се излажу правци планираних напада.
Да ли су им четници уништили неке коморе, или су се оне погубиле услед четничког напада, или је у питању нешто треће (то се никада не види из комунистичких извештаја, јер те податке скривају), тек, у истом документу се наређује: „Штабови бригада приликом проласка кроз Марјановиће и Стојановиће узеће у састав јединица све своје коморе и у будуће коморе увек држати у близини својих бригада, а никако их не упућивати на неодређено место...Штабови бригада схватиће најозбиљније своје задатке и не дозволити да непријатељ овлада положајима Медведником, Дебелим Брдом и Крушиком. Настојати на сваки начин да се што пре овлада Власином, Сеновим Брдом и Црквиштем, продирући мањим деловима у правцу Бобије и Кулиног Брда.“ Даје се и напомена: „Уколико се вечерас буду чули савезнички авиони, и уколико буду бацали спрему, штабови бригада ће упутити своје коморе на место где буде спрема бачена, а то ће бити вероватно на простору села Плавшићи—Бабићи.“ Док. бр. 41
О даљим борбама немам података.
Оно што је познато, то је да је 11. дивизија дошла из Босне и 17. септембра заузела Крупањ (нисам сигуран ко је држао место, мислим СДС), али су их Рачићеви четници напали сутрадан, и избацили из града у току 19-ог, па се дивизија, избегавајући четнике, повлачила у састав главнине корпуса (Зборник, том 1, књига 12, док. бр. 94). Два дана касније, 16. дивизија је без борбе ушла у Крупањ, претходно напуштен од четника. За период од 14. до 21. септембра нема неких релевантних информација, шта се дешавало и како су текле борбе између 16-е и Четврте групе ј. к., а ни за период до 12. септембра.
Познато је још, да је и 16. дивизија, имала исте проблеме по упаду у Србију, као и друге јединице, што се види из наређења штаба 12. војвођанског корпуса од 16. септембра, тој и 36. дивизији: „Штабови дивизија скренуће пажњу својим потчињеним штабовима на потребу правилног односа бораца према народу, без обзира на то што у овоме крају нисмо наишли на одушевљен пријем. Потребно је водити рачуна о томе да је овај крај био упориште првог устанка у Србији и да је непријатељ по нашем повлачењу одавде провео страховити терор, тако да је становништво преплашено и не сме дати одушка својим осећајима.“ (Зборник, том 1, књига 12, док. бр. 55)
Ако неко има више информација о овоме, нека напише.
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
