[Шумадинац]

.


У круговима поменуте секте Марка Радосављевића, Негослава Николића и одбеглог Дејана Виловског Литургија се доживљава као својеврсно средство за добијање снаге у подвигу. Читав смисао спасења човека они виде у "удовољавању Господу" подвизима (слично римокатоличкој пракси коју толико осуђују) и "вербалом правоверју" уз острашћену нетрпељивост према Цркви, која је за њих сва, авај, отишла у јерес, па никога не признају нити их ико признаје. Истовремено, с друге стране, они у својој квази-ревности отворено крше бројне каноне Цркве, па тако, донедавни одбегли монах (уз то некдашњи доктор теологије) који се облачио као епископ, рачињеног клирика и монаха поставља за свог "хороепископа", извргавајући руглу целокупно православно предање, о коме са толико жара проповеда.



За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма".



Колико год је њихово одвајање од Цркве трагично за њих и за нас који их још воле и жале као бившу сабраћу, толико је ипак добро и корисно за Цркву јер барем не ометају изнутра нашу Цркву и већ су се развили у класичну секту, која ће пре или касније морати да се и званично региструје као таква да би правно могла да делује. Расколи и јереси у Цркви увек су били показатељи здравог духа у Цркви, која је стално чекајући покајање заблуделих, само констатовала чињеницу да су се појединци сами својевољно одвојили од заједнице у Христу и утемељили је на својој религиозној идеологији, увек тако неодољиво везаној за своје "непогрешиве" осниваче и вође, по којима је и добијала своје име.

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

[Шумадинац]

ДУХОВНИ ОСВРТ НА ЈЕРЕС АРТЕМИЗМА; ШТА ПРОПОВЕДА ГОРАН МИРКОВИЋ(НАУМ)?


Ово је веома важна тема. Слушајући мог некадашњег сабрата Наума (сада Горана Мирковића, следбеника секте Артемијеваца) све више разумем да њихово схватање Православља и уопште Христа, иако споља изгледа као ревновање, заправо дубоко удаљује од дубине истине коју нам је Господ открио. Као и у многим јересима код псевдо-зилота погрешно схватање облачи се у благочестиве форме и чак поседује неку посебну "харизму" која привлачи оне који нису утврђени у вери. Највећи проблем зашто је идеологија оних који не ревнују по разуму погрешна јесте управо у томе што је она увек помешана са елементима истине. Много тога што је речено у беседи Г.М. је тачно, али су закључци редовно погрешни.


Кључни став Г.М. јесте да нема добрих дела без праве вере у Бога. И апостол нам каже у Рим 14.22-23 "Ти имаш вјеру? Имај је сам за себе пред Богом. Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро. А који сумња осуђен је ако једе, јер не чини по вјери: а све што није од вјере гријех је." Ове последње речи заправо су један од кључних ставова Апостола Павла. Св. о. Јустин каже у тумачењу посланице Римаљнима на овом месту "Све што није од Богочовека и по Богочовеку (Христу) грех је". Али ове речи треба разумети исправно, а не сводити их поједностављено на тезу "само добра дела оних који имају православну веру су богоугодна".


Овде опет треба да кажемо да Богу нису потребна наша дела, ми ништа њему не можемо ни придодати ни одузети. Нас не спасавају добра дела (сама по себи) као што нас не осуђују лоша дела (сама по себи). Човек се не може свести на своја дела, посебно она која само споља видимо, а не видимо читаву дубину душе сваког човека. Свођење хришћанског живота на добра дела која нас оправдавају пред Богом, довело је учитеље протестантизма до друге крајности и става да је само вера важна и да дела немају никаквог смисла. У ову бескрајну дискусију између римокатолика и протестаната православни се никада нису укључивали јер оба става почивају на основама које су суштински стране нашој Цркви. Римокатолици полазе од чињенице да Бог суди по добрим делима.

Грех је увреда Божијег достојанства и уводи човека у неблагодатно стање. Да би изашао из таквог стања потребна су дела покајања и ако их човек за живота не принесе Богу и "задовољи његово увређено достојанство" мораће да прође кроз очистилачки огањ пургаторија, где треба да се мучи неко време да би окајао своје грехе и тек онда био припуштен Господу.


Протестанти су, саблажњени злоупотребама и погрешним схватањем греха и спасења код римокатолика, наглашавали да нас спасава вера у Христа који нас је већ спасао. Христос је својом жртвом на крсту победио силу смрти и наше је да вером прихватимо Христа као свог Спаситеља и ми постајемо саучесници његовог спасења. Оба приступа имају елементе истине, али завршавају у лавиринту плотског умовања које је изнедрило две различите "теорије спасења" које и многи православни прихватају здраво за готово.

Православни светитељи који су упознали Бога као живог Бога не размишљају у категоријама дела или недела, већ опитно доживљавају и грех и покајање и спасење и знају да се Бог не може сместити у човечије оквире.


Заправо Христос нас је заиста спасао својом жртвом, све људе. Својим васкрсењем победио је силу смрти, а вазневши се Богу Оцу с десне стране учинио је да наша природа добије достојанство које приличи само Богу. Али ми не можемо прихватити Христа као свог Спаситеља без прихватања најпре Христа као Богочовека и јединог спаситеља и то не само нашим вером нашег ума, већ и својим делатним животом. Зато у Христу умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек, постајемо његови сателсници и сакрвници, у Цркви евхаристијски (светотајински) постајемо нова твар и постајемо "причасници божанске природе (тј. божанског живота)" уп. 1 Пет 1.4.


Зато нема вере без дела нити дела без вере. Али какве вере? О каквој се вери овде говори? Без сумње мисли се и једино може да се мисли на веру да је Бог постао човек и победио смрт и да једини живот имамо у Христу Исусу. Православна Црква, Црква Христова, чува пуноћу ове истине и пуноћу лепоте иконе Христа Спаситеља. Православна вера нас, међутим, не спасава аутоматски јер многи светитељи нису ни познавали догматска учења Цркве али их је учио Дух Свети и они су учили не високоумним речима, већ показивањем силе и Духа како говори ап. Павле у 1. Коринћанима.


Исповедање вере се не заснива на количини знања о правој вери и свим правилима, већ се пројављује у томе колико у нама делује Дух Свети, колико смо Бога видели и познали у Духу Светоме. Све остало су трице и кучине, информације које се складиште у мозгу у чудесној интеракцији неурона, али све је то хемија и после телесне смрти све што није Духом Светим окађено и Христом познато одлази у прах и нестаје. Других ћемо се сећати само онолико колико смо их у Христу заволели и Богу ћемо бити блиски само онолико колико нас је Бог у Христу познао и Духом Светим осенио.


Свођење православне вере на вероисповедање, а притом занемарујући суштину вере да она не постоји ван Цркве и да је Црква евхаристијска заједница, сабор неба и земље суштински је проблем наших несрећних псевдозилота. Они верују у неку Цркву која је Црква чистих и савршених, а још од најранијих времена Црква је јасно показала одбацујући заблуде Новацијана, катара, да Црква не почива на морализму. Васцела твар је позвана да постане Црква и у Цркви као радионици спасења да задобије вечно постојање.


Православна Црква јесте Једна и Једина Света Саборна Апостолска Црква и остале заједнице од нас одвојених хришћана само учествују у тајни Цркве по оној мери у којој су сачували аутентичност апостолске вере. Неки су сачували више, неки мање, а још даље су они који ни не познају Христа као Спаситеља и који и сами будући позвани да буду Црква само у обрисима познају неке елементе истине коју је Господ узидао у логосност васцеле твари. Што је човек даље од Христа, даље је од вечног живота, али не смемо заборавити да Христос сваког човека позива на вечни живот и да је и Јеврејима показивао да сама чињеница да су изабрани народ и да имају веру Бога не значи да није немогуће да га препознају. Они га нису препознали и распели су га јер није одговарао њиховој представи о Богу и схватању Закона Божијег кога су помешали са својим предањима. Христос је показао да Бог не може да се сведе у оквире закона, већ да је изван закон и сам је он Закон, закон љубави.


У примеру милостивог Самарјанина понајбоље можемо да видимо како Господ прима дело једног презреног за тадашње Јевреје јеретика и наводи га као пример љубави према ближњем, а истовремено у бројним сусретима са тадашњим беспрекорним духовницима и испунитељима закона непрестано показује да су у заблуди и далеко од Бога. Ови примери јако су важни за наше време. Кључни проблем фарисеја и законика био је ОСУЂИВАЊЕ. Они стално "помишљаше у срцима својим" како он (Христос) може да опрашта грехове, како може ово, како може оно. Они стално покушавају да Христа објасне логички.

С друге стране покајани грешници и цариници препознају иако живећи у кршењу закона и греху, препознају Христа као Бога и спаситеља и они бивају оправдани, а ови осуђени. Најбољи пример је покајани разбојник који је вероватно чинио најстрашнија недела и живео у греху, али у чудесном двигу његове душе он препознаје Христа, који је био сав крвав, понижен, попљуван, измучен, препознаје га као Творца неба и земље и вапије му "Помени ме Господе у Царству твоме" и добија обећање да ће први ући у рај. Ови примери показују апсурдност покушаја да Бога и Божије судове утиснемо у уске и ограничене калупе човекове логике.


Шта све ово значи у контексту добрих дела која чине неправославни или незнабошци? Ово је главна тема беседе Г.М и његов одговор је врло јасан. Дела која чине они који немају праву веру су учињена или са неким интересом или у гордости или због овога или онога. Г.М. ће успешно наћи објашњење за свако добро дело неког римокатолика или муслимана јер, авај, они не познају Христа како треба или га уопште не познају као Спаситеља и самим тим њихова дела су сама по себи ништавна и грех су. Овакав закључак долази из једног крајње ригидног схватања које је засновано на логичким премисама које просто не дозвољавају Богу било какву нелогичност. Међутим, наш Бог је Бог љубави и слободе, Бог који познаје срце човеково и не суди ни по делима ни по неделима, већ колико препознаје лик Свога Сина у сваком човеку. Да ли то значи да неко ко никада није имао прилику да упозна Христа на прави начин или да га уопште упозна као Спаситеља унапред осуђен.


По логици Г.М. је тако јер неправославни и незнабошћци не могу имати удела са Богом. Мислим да ће сви они који тако размишљају бити јако изненађени, ако у међувремену не упознају Бога као Живог Бога љубави и слободе, ко ће све бити у Његовом Царству. Колико ће ту бити оних које сада видимо као грешнике, блуднике, јеретике, незнабошце. Али немојмо ово погрешно разумети. Њих неће спасити то што су живели у греху, јереси или незнању Бога јер како би ишта могло да их спасе осим Христа, већ могућност да у сусрету са Христом овде у овом животу или након одласка из њега препознају да је он извор живота и спасења и можда Онај кога су цео живот тражили и желели и нису га могли наћи у свету у коме човек пројектује себе као Бога и Бога тумачи на своју слику и прилику.


Ово никако не значи да треба охрабривати погрешна учења и релативизовати правила Цркве и своју веру. Не, ми треба да их се држимо поштујући границе које су оци одредили али да се не позивамо на оце и Саборе у осуђивању других на вечну пропаст. Г.М. је у праву када каже да са јеретицима не треба заједничарити у молитви. Св. Максим и плејада великих светитеља нас уче да показивање снисходљивости и компромиса према онима који су у заблуди није човекољубље већ човекоубиство.


Проблем данашњих псевдо-зилота јесте што се олако позивају на Св. Максима, а немају Максимову љубав, позивају се олако на аву Јустина, а немају Јустиновог срца које је треперило за свкаког човека. Св. Ава је био непоколебиви стуб православља у време када су се представници синкретистичког екуменизма, јереси над јересима, такмичили како ће показати већу снисходљивост и љубав разграђујући границе које су им оставили Оци Цркве, све под видом слободе и љубави. Али тај исти Свети Ава плакао је за сваког човека као и други светитељи истински ревнитељи и никада, никада није ниједног човека осудио на вечну смрт само зато што погрешно верује или не верује уопште. Ово је јако важно разумети јер данас имамо опет две крајности. С једне псевдо-зилотизам који се гуши у фарисејској ограничености и морализму, а с друге стране један у суштини протестантски тип синкретистичког екуменизма који верује да је Црква невидљиво јединствена, а видљиво подељена.


Ниједан свети отац није то игде поменуо нити веровао. Па одакле ова теорија која нам данас изгледа као јасно објашњење проблема хришћана који су одвојени од Цркве. Њу су измислили први Лутер и Цвингли и уградили је у темеље протестантизма. Међу овим другим су они којима је ближи римокатолички приступ који подразумева да на челу Цркве ипак треба да буде један човек као символ и кључни елемент јединства Цркве иако никада такво схватање примата није постојало на православном Истоку. Црква је сабор неба и земље и њено јединство увек се видело у контексту евхаристије и Епископа који њом председава.


Тамо где је Епископ са верним народом тамо је цела Католичанска Црква. То је највећа тајна Цркве да је она цела у свакој појединој Цркви и да Цркву не повезује само неко административно устројство већ евхаристија у којој сви заједничаримо. На пример, за наше псевдо-зилоте најмањи проблем је то што немају заједницу ни са једном Црквом у целом Православном свету и заправо су ту најближи протестантима који говоре о учествовању у невидљивој Цркви.


За наше несрећне Артемијевце Црква је Небеска Црква у којој учествују само они који имају савршено православно учење. Ово је еклисиолошки монофизитизам, као што би еклисиолошки несторијанизам био веровање да је Црква само ово што овде видимо и што је видљиво сједињено. Тајна Христа као Бога који је постао човек по свему осим по греху је тајна Цркве која је и небеска и земаљска, и помесна и васељенска истовремено. Православна вера само чува лик Христов али не исцрпљује тајну вере у конфесији, исповедању јер васцела твар и сви светови су позвани да кроз Цркву - Христа уђу у своје вечно постојање.


Свођење наше вере на конфесионалне формуле је сужавање и Бога и човека, без обзира колико исповедање вере било важно јер омеђује границе које не смемо да прелазимо, а да не изађемо из заједнице са Богом. Враћајмо се стално Књизи о Јову где упознајемо Бога који дела мимо сваке људске логике и где је сваки покушај да протумачимо Бога и објаснимо његове поступке неуспешан. Тек када разумемо да Бога не можемо разумети и када се отворимо за беспуће његове премудрости и љубави, тек тада све постаје смислено али опет не по човеку већ по љубави која нема граница и коју чува страх Божији као трепет и пажња нашег срца да не изгубимо заједницу са Богом.


Зато када видимо дела не само православних или неправославних или незнабожаца не трчимо да их правдамо или судимо. Не смемо ни да их олако прихватамо као спасоносна сама по себи, нити да их осуђујемо као лажна и притворна јер нису урађена у правој вери. Једино Бог познаје срце сваког човека и по срцу ће познати сваког човека.


Како ће Бог судити оне који га не познају исправно или га уопште не познамо не можемо да знамо, нити њихова погрешна учења можемо да правдамо, али треба да гледамо на себе да овај живот не проведемо узалудно и да се трудимо да познамо Бога као Живог Бога, а не да га стално тумачимо и заправо клањамо се свом сопственом палом "ја" које смо уздигли на пиједестал божанства. Када неко учини неко добро дело рецимо радије у свом срцу, ево овај човек који не познаје Христа учини добро дело и постиди мене коме је дато толико, а Бога се одричем својим делима и помраченим умом.

Помислимо радије да ће сви људи бити спасени, а ја коме је дато да толико научим о Христу нећу јер стално судим и немам довољно љубави према ближњем. Укратко речено - Не судимо да нам не буде суђено!


Архимандрит Сава Јањић

[Шумадинац]

.
Суштина проблема секте Марка Радосављевића јесте у формирању паралелне црквене организације тј. парасинагоге и цепању тела Христовог пропагандом да је Црква заблудела, а да је једна секта која почива на култу личности заправо црква. Као и бројне друге секте и јереси у хришћанству и ова "артемитска" почива на прелести, како њиховог началника, тако и оних који му слепо следују, што из гордости и властољубља, што из незнања.

Видимо да је сада њихов оштар критичар сада постао и Миодраг Петровић који их је доскора бранио и следовао им. Он тврди оно што сви већ видимо да код Радосављевића и његових кваро-епископа и псевдо-свештеника и монаха нема искрене жеље за повратком у Цркву, већ тенденција ка стварању сопственог "синода", слично као код грчких старокалендараца који су управо ишли овим путем и данас постоје десетине синода који се међусобно гложе и анатемишу у настојању да покажу ко је православнији. Зато се може очекивати да ће се у наредним годинама ова парасинагога цепати на нове групице јер су одступили од извора живота - евхаристијске заједнице коју у Христу имамо једино у Цркви Христовој.

Вера православна утврђује темеље Цркве која се пројављује у евхаристијској заједници и не може бити сврха самој себи јер постаје идеологија. Тамо где нема црквене заједнице нема ни благодати ни тајни, само трагична љуштура која почива на човекопоклонству заблуделих људи и њиховом несрећном избору да се отцепе од Цркве на пут заблуде. Бог нека им подари покајања.


АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ

[Шумадинац]

.
ЗАБЛУДЕ МАРКОВЕ СЕКТЕ.


Артемије је прогласио СПЦ за јеретичку. Наиме, 17. априла 2015, Архимандрит Максим пише Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству,[9] где се позива на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.

Проблем је што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.

Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)… О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте.

Мало је чудно да су се Артемијеве присталице тек сада сетиле да је Патријарх Иринеј јеретик… Такође је чудно што су остале помесне цркве у општењу са СПЦ која је пала у „свејерес“ екуменизма, а Артемијева црква није у општењу са њима. Неискусан у теологији, Максим, покушава да баци прашину у очи па прећуткује да јерес мора да буде од светих сабора осуђена, па помиње само Оце. Но, канон не говори о приватним мишљењима отаца, него о ономе што је добило на консензусу цркве. Када би било како Максим замишља, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од СПЦ, јер Николај је и сам учествовао у екуменским дијалозима, док је Јустин жестоко критиковао екуменизам, а он му се сигурно није привиђао, него је и реално постојао у ПЦ. По Максимовој логици би јеретицима могли бити проглашени и Максим Исповедник и Кирило Александријски јер су исповедали филиокве. Да не помињем западне оце.

Артемије правда свој акт и на овај начин: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када га упитате: У ком канону, пријатељу, то пише? Нема одговора. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).

Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви.

Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Артемије не одговара хронолошко читање канона јер би желео да из чињенице да је хе. епископ узео да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући својим тумачењима канона.

Добили смо расколничку цркву, а ако остале православне помесне цркве не прекину општење са СПЦ онда да знамо да је цела васељена пала у јерес и да треба ићи само код Артем



САС СПЦ

[Шумадинац]

.
Свештеници, Епископи и други који су у црквеном чину имају свештену благодат за Св. Тајне коју добијају од Цркве. То није дар који се даје једном и остаје као приватно власништво без обзира на однос тих људи према Цркви. Не може човек са улице да се обуче као патријарх и да га сама одећа чини оним што мисли да јесте. Он може да буде Патријарх само уколико га Црква као таквог изабере и препознаје. Црква отуда може да одузме свештени чин и монашки чин онима који су изашли из заједнице и чак да оне који неће заједницу у Христу са својом Црквом потпуно искључи из општења. То није никаква казна, већ само констатовање чињенице да су они који су се одвојили заправо изабрали свој пут, да граде своју "цркву" не на темељу Христовом, већ на темељу оних који их воде и који себе проглашавају својеврсном заменом за Христа. Према томе они који су у расколу или у јереси или који су потпуно отпали од црквене заједнице, као што је трагични случај бившег еп. Артемија и његових следбеника који иду путем отворене духовне заблуде и у њу воде многе необавештене, сами су себе лишили чина који им је Црква дала и поверила и искључили из црквене заједнице. Црквена одлука о њиховом рашчињењу и одлучењу (тј. искључењу из црквене заједнице) само је констатација Цркве која са тугом и жалошћу обавештава верни народ о чињеничном стању, да су се они заиста одвојили и да не признају светосавску Цркву и коју свакодневно цепају.


Архимандрит Сава Јањић

[смедерево]

[Шумадинац]

.
ЈЕРЕС АРТЕМИТСКОГ СУБОТЊЕГ ПОСТА



Свети Фотије цариградски, у својој Окружној посланици архијерејским престолима Истока, коју је написао после саборне осуде 867 папе Николе, осудио и латински суботњи пост. Вели: „Јер пре него што испуни тај народ [Бугари] две године у правој хришћанској вери, одвратни и неблагочестиви људи..., људи који изађоше из таме (зато што су рођени на Западу)... нападоше на новостворени у благочестивости народ. Као муња или земљотрес или велики град, и да то поједноставим као дивља свиња раскопаше и уништише виноград Господњи... и ногама и зубима, значи учењем поквареног живота, и трулих догмата... Јер су били намислили да их одврате и раздвоје од правих и чистих догмата и од савршене хришћанске вере. У самом почетку научише их незаконито да посте (νηστείαν) суботом; могуће је да један мали преступ у предању заврши занемаривањем целог догмата“ (ep. XIII, 4-5; PG 102, 724).

Канони, као и св. Фотије, недвосмислено осуђују пост суботом, који пак Артемије заповеда својим следбеницима, јер ако не посте суботу на води, не могу да се причесте у недељу.

Сада бих демонстрирао како ови ликови праве ерминевтичку маглу не би ли се некако спасли ове анатеме. Наиме, када сам изнео Фотијеву осуду, опскурна директорка фб странице ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ, ми отписује фамилијарно: „Очице, куј пости у суботу сас латини? Да ги налемамо!“. Наставља: „Оцика, то су Вас криво информисали. Једе се пред причешће и по три пута дневно. Мало се подвизавамо на води, али нико се не усуди у суботу да пости, као што канони и забрањују, јер они под постом подразумевају сухоједење после деветог часа. Дакле, пост суботом не постоји, јер је проклет и забрањен“. На крају ме духовно назидава: „Пост на води је по типицима већ ублажавање поста. Под постом се у строгом смислу подразумевало неузимање било какве хране до деветог часа дана, то јест до пред залазак сунца. Тек тада се могло јести сухоједење, дакле хлеб и вода. То је пост и уздржавање које бране св. Канони, осим у једну, велику Суботу, која се тако постила и јело се тек по отпусту Литургије, која се са вечерњим служила предвече. Дакле, једење на води читав дан суботом није строги пост и није забрањено канонима“.

Сам пак Артемије овако је говорио: „По строгости или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија: потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића, чак и воде, као прва три дана Часног поста (тримирје) и Велики петак. Друга категорија је такозвано сухоједеније, када је дозвољено узимање хлеба и воде једанпут дневно, и то после три сата поподне. Следи узимање хране спремане само на води, код нас познат као строги пост пред причешће. Четврта категорија је узимање јела спреманог на уљу, два пута дневно, док је најблажи начин поста исхрана рибом“ (http://www.eparhija-prizren.org/?p=6769).

Наиме, исти владика на питање Владимира Дмитријевића: „У последње време све се чешће чује од појединаца... да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?“ - овако је увео свој одговор: „Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини; а лаик да се одлучи од причешћа). Али ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије“.


Дакле, ми већ сада имамо 2 интерпретације: 1) артемитску која тврди да пост на води није пост, па их тако канони не каче; 2) Артемијеву који каже да се пости субота ради причешћа, али из интерпретација неких канониста извлачи закључак како је „подвига ради“ дозвољено постити суботом.

Свакоме је јасно да је извор оно што се треба већма поштовати него интерпретација тог извора. Тако су канони који забрањују пост суботом важнији од моје или артемитске интерпретације. А они јасно забрањују пост, тако да је св. Фотије (буквалиста као и моја смереност) узео и осудио јасно латинску праксу, али само као неканонску, док ћу ја показати да је артемитска не само неканонска, него јеретичка.

Артемити, као и сви секташи су ловци у мутном. Тако јехове и поред јасних јовановских текстова не прихватају Логоса за Бога (Јн. 1, 1; 8, 58...), као што суботари у делиријуму тврде да је забрањено јести свиње. Ми у Фотија имамо генерички појам поста, нистиа (у тексту νηστείαν) и као ту може свако да учита шта хоће, јер многи нивои поста су обухваћени овим уопштеним. Неће бити.

Прво разграничење, да оставимо на страну све могуће облике постова који су постојали и који се данас практикују од хришћана (рецимо, каснији муслимански начин поста је био практикован од северноафричких хришћана), је да су субота и недеља непосни дани, а и евхаристијски су. Субота као евокација стварања света, недеља Васкрсења. И како су дани радости, нема поста. Проблем је настао са увођењем јединог канонског поста, пасхалног, јер је сада требало помирити радост и тугу, односно да се направи континуитет Четрдесетнице. Соломонско решење се нашло у канонима који су викенд разрешили на уље, вино (рибу у неким случајевима) и на више оброка, тако да се то рачуна и не рачуна у пост. Једноставно речено, та пракса, једења на уљу и пијења вина се није рачунала у строги пост, и као таква је завладала у Православној цркви. Све испод тога је пост. Дакле, пост на води је пост који канони осуђују, као и Фотије.

Канони који говоре прецизније о посту: Апостолски 66: Ако неки клирик пости у дан Господњи или у суботу - осим Велике суботе - нека се свргне; лаик пак да се одлучи. Трулски 29: Картагински Оци су одлучили да жртву могу приносити само они који нису претходно јели, изузев на четвртак последње недеље Четрдесетнице. Но, да се тако не би цела Четрдесетница обешчастила, треба постити и тога дана; 55: Римска Црква пости суботе у току Четрдесетнице. Међутим, и тамо треба да важи апостолско правило, које каже да се свргне клирик који пости суботом или недељом, а верник да се одлучи; 56: Дознали смо да у Јерменској области и у неким др. областима, једу сир и јаја суботом и недељом у току св. Четрдесетнице. Зато одређујемо да су у целој васељени Црква Божија има уздржавати како од закланог, тако и од његових производа. Клирици који ово преступе, нека се свргну, верници пак одлуче; Лаодикијски 49: Током Четрдесетнице хлеб се може приносити само суботом и недељом; 50: Не треба разрешити поста четвртак у последњој недељи Четрдесетнице, да се не би тако цела Четрдесетница обешчастила. Четрдесетница се пости на суво тј. на води; 51: Током Четрдесетнице се успомене на мученике могу држати само суботом и недељом. Класичан пример соломонског решења имамо у Теофила Александријског, Проглас кад Богојављење падне у недељу: Ако се деси да недеља буде дан који је пред Богојављењем, да би се направио компромис - јер се недељом не сме постити, а пред Богојављење се треба - можемо узети урме (пост је на уљу).

Јасно је да ови евхаристијски дани не смеју да буду пошћени. Претеризам Јермена (сир и јаја) бива запречен, као и, са друге стране, пост на води. Куриозитета ради, навешћу да и поред канонских одредби ствари нису биле увек црно-беле, или како их артемити виде једнакима и неизмењивима по Типику, иако су канонске одредбе већ постојале, а за овај пример узимам Трулу (692). Ми смо, као и католици држали „бели пост“ (јели јаја и млечне производе). Текст се налази у Владимир Вукашиновић, „Српски литургијски рукописи 13. века“, у Српско Богослужење, Студије из литургијске теологије и праксе код Срба, Врњци - Требиње 2012, стр. 13-40, овде стр. 27. Наиме, пишући о једном рукопису Пређеосвећене, прота Вукашиновић наводи: „Литургија светог поста почиње од сирне среде па до Великог Петка. Среда сирне седмице била је литургијски дан у који се служила Пређеосвећена Служба у традицији цариградског катедралног поретка богослужења. То нам касније потврђује и Свети Симеон Солунски. Студитски монаси су служили Пређеосвећену у овај дан а потом јели јаја и сир. То ће почети да се мења [у ноти 74: Године 1276. на Патријарашком сабору у Царграду донесена је одлука да се са том праксом престане, али се та пракса одржала код Словена све до 14. века (Афанасьева, op.cit., 32)] са доласком саваитских монаха којима је оваква пракса била страна“.

Него, оно што је битно за нас је шта је то св. Фотије осудио? По артемитским визијама (јер не нуде никакве текстове), то би било сухоједеније (хлеб и вода) или неједење. То из Фотијевог текста не можемо да закључимо. Католици би у том случају испали супер-подвижници, а знамо да код њих пост није јача страна. Такође, овде мора да знамо како се ради о суботњем посту који је ван великог поста. Наиме, римска црква је редовно постила суботом. Касније критике (Никита Ститат, Libellus contra Latinos, in Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, C. WILL (ed.) Leipzig et Marbourg 1861, 127-136 (=PG 120, 1011-1022, грчки критички текст: A. MICHEL (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Paderborn 1930, 320-342)) се односе и на суботе у току Четрдесетнице.

Када се тачно јавио пост суботом у Римској цркви то не знамо. Све што знамо је да се он у 4. веку покушава везати за саме апостоле, односно за ап. Петра који треба да се у недељу обрачуна са Симоном Магом, па онда у суботу пости. У принципу су Стари увек покушавали да неку праксе вежу за апостоле. Свети Августин (писмо 36) ову идеју одбацује као глупи фалсификат, као и покушај неког тадашњег „Артемија“ да суботњи пост прошири на целу цркву. Августин, паметан, како га Бог дао, вели: Ако је Петар примио да се пости суботом, и томе Рим научио, како то да на Истоку ниједна црква не пости суботом? Оне нису апостолске цркве? Значи да су сви апостоли, осим Петра, отпали од Господње одредбе? Друга легенда веже овај пост за папу Силвестра, који је иначе омиљена легендарна фигура, па су за њега везали и папски Примат као Дар Константинов. Папа Инокентије I (401-417) хоће да обавеже на овај пост. Тако у Decretum Gratiani (III, 4, 13): Ob reuerentiam sepulturæ dominicæ sabbato ieiunare debemus. Item Innocentius Papa. [ep. I. ad Decentium, c. 4] Лаконски вели па се не зна у чему се састоји тај пост: Omne sabbato jejunetur (Decreta ex epistolis excerpta, PL 20, 628). И онда се тај пост повезује са сећањем на погребење Господње, као што је Велика субота код нас, па се пости, и аргументује се да ако се већ сваке недеље сећамо васкрсења, тако треба и суботом погребења. И убасује се Псеудо-Силвестар: „Sabbato uero ieiunandum esse, ratio euidentissima demonstrat. Nam, si diem dominicam ob uenerabilem resurrectionem Domini nostri Iesu Christi non solum in Pasca celebramus, uerum etiam per singulas hebdomadas ipsius diei imaginem frequentamus, ac sicut sexta feria propter passionem Domini ieiunamus, sabbatum pretermittere non debemus, quoniam inter tristiciam et leticiam temporis illius uidetur inclusum. Nam utique constat, Apostolos biduo isto et in merore fuisse, et propter metum Iudeorum se occuluisse. Quod utique non dubium est in tantum eos ieiunasse biduo memorato, ut traditio ecclesiæ habeat isto biduo sacramenta penitus non celebrari. Que etiam forma per singulas tenenda est hebdomadas propter id, quod conmemoratio diei illius semper est celebranda“.

Битан извор за начин пошћења суботе је папа Григорије VII (1073-1085): „Dies sabbatorum a carnibus abstinere debemus. Item Gregorius VII. [in Sinodo celebrata Romæ anno sui Pontif. VI., c. 8]. Quia dies sabbati apud sanctos Patres nostros in abstinentia celebris est habitus, nos eorumdem auctoritatem sequentes salubriter ammonemus, ut quicumque Christianæ religionis participem se esse desiderat, ab esu carnium eadem die (nisi maiori festiuitate interueniente, uel infirmitate inpediente) abstineat“. Римски сабор pod Grigorijem je 1078 овај пост озваничио као уздржање, in abstinentia. Латини су разликовали пост (неједење или сухоједеније) и апстиненцију, уздржавање од одређене хране. Ова апстиненција отприлике одговара нашем благом посту на уљу и вину. Григорије је инсистирао на неједењу меса, што није искључивало и бели мрс.

Да је тај римски суботњи пост био лабав, индиректно нам сведочи и св. Петар Дамјани (1007-1072), јер је он инсистирао да три пута седмично монаси-затворници (поглавље је насловљено De eremitarum ieiunio, али се не односи на пустињаке него затворнике) посте на хлебу и води (ieiunare in pane et aqua), што значи средом и петком, „као и сваке суботе што је у складу са аутентичним канонским предањем“ (et quoniam Sabbato ieiunare etiam canonicae traditionis authenticum est. Petrus Damianus, Opusculum 15. De Suae Congregationis Institutis, PL 145, 348). Слично као што негде код нас монаси посте понедељак као дан посвећен бестелесни силама, анђелима. Здрав резон нам говори да кад је већ Дамјани имао проблем да натера монахе да посте строго, народ је постио лабаво, а и саме монахе убеђује како је то канонски пост. Написао је у одбрану тог става и кратак спис, Opusculum 54. De Jejunio Sabbati, PL 145, 0795-0800C. Сви извори нам говоре да је тај пост суботом био скоро римска ексклузивност. Ни на Западу га нису одмах прихватили. Ратрамн Корбијски (800 cca. - 868 cca.) нам сведочи, у својим полемикама са православнима (управо против Фотија), да и после Велике шизме нема на целом западу поста суботом (Ratramnus Corbeiensis, Contra Graecorum Opposita Romanam Ecclesiam Infamantium, Libri Quatuor. PL 121, 0223-0346B; у четвртој књизи о посту). Из Рима се та наопака пракса наметала другим црквама, али се најпре ограничавала на Четредесетницу. Тако кан. XII, сабора у Агдеу, 506 године, вели: „Placuit etiam ut omnes ecclesiae exceptis diebus dominicis in quadragesima, etiam die sabbato sacerdotali oratione et discretionis comminatione ieiunent“. Треба имати на уму да су овде одвојени субота и недеља, јер се недеља изузима од поста, док су на Истоку оба дана била празнична. Дакле, све нам сведочи да је Фотије осудио суботњи пост као такав, ван Четрдесетнице, јер је било какав облик поста суботом забрањен канонима. Православна црква дозвољава ублажени пост суботом само у току Великог поста. Ништа више. Дакле, по Фотију, осуђен је и пост који заступа Артемије, као и пост који артемити интерпретирају да није пост.

Наш Свети Сава у својим типицима, који нису ван православне праксе, како артемити у лудилу покушавају да кажу, јасно одређује суботњу храну у току Великог поста. Наиме, у Карејском типику забрањује суботњи пост: „А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане - ни вина, ни уља“. Испред тога, Сава, који није испосник као Артемије, каже за обично време: „Понедељком, средом и петком - нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак - уље једи и вино пиј. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу - рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се“. И ово је најстрожији типик нашег Светитеља. А онда се из неког мрака појави перверзни Марко који је и од Саве већи, па вели да се субота пости на води! Јасно је да је, према Сави, пост на води пост. Кад је на уљу и вину, онда иако се ове суботе посте, није то пост у правом смислу речи, него је уздржање (латинска апстиненција).

Опет, Сава, у Хиландарском типику вели: „А у суботу и недељу ових светих постова два јела: вариво са уљем и октоподе. А за пиће треба давати уобичајени велики красовољ. То нека бива вама (...) а у уторнике и четвртке нека вам се износе друга два јела, но не оба са уљем, него само једно. А вина мерећи мале красовоље, што је половина великога. А у друге дане: то јест понедељак, среду и петак, не треба никако јести вариво ни пити вина, већ само сочиво квашено и воћа по мало, и укроп водени са кимином. Ако се у један од ових дана догоди празник Обретења главе Претече или Светих 40 мученика, осим прве недеље целе и опет осим среде и петка, нека вам је разрешено јести хоботнице и два јела са уљем, и вино са великим красовољем. Рибе никако не једемо. А када настане празник Благовести, нека се празнује светло по могућству, и рибе можете јести, осим среде и петка, и вино пити са великим красовољем, не једанпут, но и сутра, што остане од јучерашње трпезе треба да једете, и вино пијте; такође и риба нека се не изоставља и два јела са уљем, ради свршетка празника, као и у остале отпусне дане, а рибе јести на овај свети празник као што је речено. Ако се догоди петак или среда и понедељак или велика недеља, тада једемо октоподе, да се ипак утолимо због празника, јер три дана ове недеље, то јест понедељак, среду и петак, треба живети тачно као и прве недеље поста - неко квашено сочиво и сирово зеље, и ако се нађе воће будите задовољни, и пијући водени укроп са кимином. Ако ли пре речени празник падне било на Велики четвртак, било на Велики петак или на саму Велику суботу, па и Велики четвртак, то као и у отпусне дане нека вам буде у јелу и вину, а на Велики петак не једите никаква варива, него сочиво квашено и зеље неко сирово, и воће, а пиће укроп са кимином. А у свету суботу нека одступа свака брига око скупљања на јело, него да бива само дијаклизмо пред црквом по обичају“.

На крају, ван икакве логике и канона, артемити веле да пост на води укључује и вино, као и морске плодове (исправио сам им словне грешке): „Него, да одговоримо фрАви [тако тепају мојој смирености], пост на води не искључује вино, јер једина субота када се пости на води - Велика Субота, има разрешење на вино и хлеб - свако то може да види у било ком правилу. Хоботница када се спреми на води, скува или испржи, је исто бескрвни организам и спада у пост на води, тј. ублажени пост. Хиландаски типик је Хиландарски типик и то је био типик за оне услове, имали су хоботнице због мора, кували су их на води, и наравно имали су вина више него на другим местима. Видећете на Велику Суботу када су целодневне службе у манастирима да монаси добију хлеб и вино, и по фрАвином расуђивању они не посте на води“.

Свакоме је јасно да када упореди ове текстове да артемити шмерцују по саставима. Не капирају да су осуђени и канонима и од Фотија. Они су спремни да у лудилу певају песме Сави и Фотију и да се куну у каноне, а све их то осуђује. Лудило мозга, како вели Иштван Богобојажљиви. Артемитске звезде „богословља“, Ксенофонт и Максим (хвала СПЦ што је Максима анатемисала, а то се поклопило сасвим случајно са мојим текстом који сам објавио против перверзних ставова тог самозванца) како презиру науку, неће да истражују изворе, јер је све то „светска сујета“, али и када се сретну са недвосмисленим текстовима, у којима нема никаквог философског садржаја, они не могу да их разумеју јер им је Бог узео, због њихове злобе, памет.

Ради мање упућених сада ћу нагласити кардиналне тачке око суботњег поста и причешћа, а могу више читати у мом тексту о Амброзију.[1]




- У старој цркви сви су се стално причешћивали.


- Никакав пост није претходио причешћу. Имамо цркава где су се свакодневно причешћивали и то без икаквог поста.


- Одлучивали су се на одређено време од цркве они који се не би причестили.


- Литургија, као чин радости искључује пост; зато суботом и недељом нема поста.


- Седмодневни, тродневни или пост суботом на води ради причешћа су ствари које су из католицизма улетеле стихијски у православну цркву и које немају никаквог канонског или типичког утемељења. Једноставно не постоје. Иако смо чули од баба. Али бабама не треба све веровати...




Да се вратимо на „безбожног“ Саву, још једном, пре коначног обрачуна са овим мрачним ликовима. Сава не помиње никакав пост на води у суботу, јер је православац, али наређује често причешћивање. И нигде не каже да би се причестио треба да постиш на води претходног дана. Јер, потцртавам, Сава је био православац. И како је онда неко могао да служи литургију недељом, а и лаик да се причести ако је забрањен пост суботом на води? Опет, зато што је наш Сава православац. Никакав пост не постоји пред причешће (осим евхаристијског који подразумева апстиненцију и од воде неколико сати пред службу; са папом Павлом VI то је сведено на сат пред службу). Сава, у 5 гл. Хиландарског типика вели: „Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа пребива без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесте треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко коленопоклоњење да дају опроштај, и тако потом са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама. Нека вам буде и ово, имајући овај образац“.

Ово не може да се уклопи у артемитски типик никако. Јер је Сава заповедао монасима пост: понедељак, среда и петак. Онда би литургије биле у уторак, четвртак, суботу и недељу. Артемитски типик коље субота. Јер тада не можеш да постиш на води. А видите, слепци, да Сава не помиње пост као услов за причешће него тражење опроштаја! И види како Светац лепо пише: „и тако потом са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама“. Гледај Саву који ти вели да се клониш злих мисли, увреде, мржње према ближњем, жалости, оговарања... Али, ко је ставио руку на плуг, нема извинења... Тешка је та јеванђелска реч... Зашто нећете да прихватите пост св. Саве и св. Фотија?

Непријатан је био св. Амброзије потоњим католицима кад је јасно рекао да се субота не пости (De Elia et jejunio, c. 10). Највише су пак кукали кад је св. Августин сатро у прах и пепео идеју суботњег поста. Августин, Божији човек, у то време је говорио да не треба осуђувати римљане за ту праксу, иако наопаку, иако неапостолску, јер налази неко упориште у идеји Велике суботе. Зато Августин њих не суди као јеретике. Међутим, ми имамо гностике који са јасно дефинисаним ставом устају против суботе, јер, како нам Епифаније преноси (Haer., I, 3, 42), Маркион је увео пост суботом да не би имали ништа заједничко са Јеврејима (јер су они тада мрсили и славили). Ни Фотије не назива пост суботом јересју. Јер је био толерисан као локална пракса. Међутим, ми видимо да је Маркионов пост јерес јер је мотивација та која дефинише јерес. Мотивација и претрајавање у заблуди. Јер неко може и да тврди неку јерес, али кад чује здраву науку, прене се и окане тога. Артемити дакле већ задовољавају један од прерогатива да буду осуђени као јеретици.

Други разлог, и зашто молим Свети синод СПЦ да изнесе пред Сабор предлог да се они по овом питању осуде као јеретици, јесте у њиховој мотивацији суботњег поста. На страну артемитска суманута тумачења да пост суботом на води није пост, јер га таквим (постом) јасно назива сам Артемије. И то је јерес која тврди да се причестити може само онај ко пости на води. Не ради се, дакле, само о неком канонском прекршају. Реч је о изопаченој вери. То је криптопелагијанизам, као и прикривено манихејство. Јер подразумева да се ми нашим заслугама спасавамо, а осуђују и творевину Божију јер верују да нам преко јела или нејела долази Бог или нам се одузима. Пелагије је, лукав као змија, успео да се на Истоку спаси на 2 сабора анатеме, али је на крају осуђен као јеретик на Трећем Васељенском сабору у Ефесу 431. Неопходно је видети мотивацију. Све друге доктрине које се уобличавају око „осећаја за ствари“ су форме које могу бити различите. Јер овде имамо идеју да ко данас једе месо сутра не може да се причести. И то је јерес. Давно осуђена концизим канонима гангријског сабора. Тако су осуђени они који презиру брак, мрсну храну итд., а у 21. канону се вели да: сва ова правила су донета, не против оних који се са смерношћу подвизавају, него против оних, који под плаштом побожности носе гордост.

Нигде не постоји канон који вели да ако сам данас јео месо, сутра не могу да се причестим. Јер, како се може служити на Светли понедељак, као и целе Светле седмице, а обавезан си да мрсиш? Видите какав беспоредак се уноси у Цркву? Због ове „мале грешке“ у канонима, ми смо изгубили Светлу седмицу, па је претворили у Свету тродневницу. Јер, зашто да имаш Седмицу ако се не причешћују људи? Сутра ћемо да уведемо само светли Понедељак. Али тада да одредимо неког веселог попа као Азазела који ће да пости на Васкрс, да би могао да се у име свих нас причести у понедељак!

Осуда артемита за јерес не би значила и осуду римске древне цркве зато што је та пракса била толерисана (Амброзије, Августин итд.), али и мотивисана разлозима који нису јеретички, мада су неоправдани. Такође се неће осудити пракса која нам се увукла у цркву о 3 или 7 дана строгог поста (на води) пред причешће, јер је она ушла по незнању. А Бог не гледа на времена незнања. Сам св. Јован Касијан (360-435), вели да римска и неке западне цркве посте суботом по незнању (De Coenobiorum Institutis, III, 10). Сада пак када имамо јасну ситуацију, треба да горким лековима повратимо канонски поредак.

Треба да знамо да је Артемијева јерес узрок свих канонских преступа које је тај лажни духовник начинио. Поред „неизбрисиве благодати свештенства“, и древних јереси које прилично аматерски понавља, а мислим на Донатову и Новацијанову, ова ми се чини најочигледнијом. Било би јако корисно да га СПЦ (иако помесна црква, али са пуним правом) осуди за јерес јер ће тако и крипто-артемите у својим редовима очистити, а у народ увести ред. Онемогућиће се и тај лов у мутном око оптужби неких владика за новотарство, јер се ради само, мислим на овај случај, обнови здравог црквеног обичаја. Ако је св. Сава постио на уљу и вину у суботу (током Великог поста), а у недељу се причешћивао, зашто допустити овим гордељивцима да се узносе изнад њега?

Мислим да ће и у народу оваква једна осуда наићи на добар пријем, да не буде како се само Сабор бави финансијским пословима, јер, ко ће да се бави вером ако не владике? Такође, ставиће се јасно до знања самим артемитима да су јеретици, а не да се кроз уљуљкивање да су „само“ расколници оставе на миру да дремају јер могу умислити да се једног дана могу вратити у Цркву без покајања. Када се јасно и гласно жигошу као јеретици, један број њих ће се оканити тог пута који води у пропаст. Ја лично сведочим да има артемита који су се одвратили те погубне јереси и постали су моји пријатељи. И Црква ће се више показати као мајка употребивши овакве дисциплинарне мере, него да реагује увек само на нека „претеривања“ артемита и да их тако полако искључује из заједнице. Илије није био добар отац кад није узео шибу да пребије своје синове. Рачунам да има довољно интелигенције међу свештеним главама које могу на време да осете задах нечастивог који се крије иза ових „канонских“ преступа рашчињеног и изопштеног владике.

Позивам да се болест не запоставља. Мислим да је икономијско поступање са Артемијем и његовом сектом било претерано. Можда грешим. Али сада, када су се и у преговорима исцрпеле могућности помирења, није касно да се осуде и за јерес. Не само да им се забрани преко цивилног суда називање православнима и коришћење назива СПЦ у њиховим документима.

Ја се не радујем погибији људи. Нисам никакав ловац на јеретике, као што је то био Артемије. Једном речју, нисам психопата (ја сам „екумениста“). Као што није био ни св. Сава који је наредио да се избаци из манастира онај који се не причешћује. Као што ни Исус није био без љубави када је говорио да су неки људи абортус природе. Ја то тако преводим, а он вели да иду у таму најкрајњу... Да не помињем огањ и црве... Наравно да се стављам на располагање СПЦ да се уради један детаљан досије о овој херези, јер је овде дат као нека скица. Али, он има сврху за упознавање људи са суштином проблема, а за теологе се може направити исцрпан извештај, али који би увек био у оквиру овога.




Зоран Ђуровић

Рим, 01.06.2016




Post scriptum





Нисам хтео текст да оптеретим многим расправама. Јер данас људи, а не само артемити, имају мало концентрације. Осврнуо бих се на Артемијево позивање на неке византијске канонисте (позивање на Милаша је без икакве логике, јер је Милаш једноствано имао погрешну идеју око овог поста, а ничим је није поткрепио) да због подвига могу и суботе да се посте, па се налази потпора за то у Мојсијевом, Илијином или Исусовом посту. Међутим, сами канонисти, када тумаче Гангријски 18 канон: Ако неко, из тобожњег подвижништва, пости у недељу, да се анатемише, веле (Зонара) да је неки Евстатије проповедао и пост недељом, када због васкрсења Господа ми смо обавезни да благодаримо Богу и радујемо се; а пост је знак туге. И Валсамон помиње Евстатија и његове следбенике који посте недељом ради подвига. Како нико не може да зна шта је у срцу другога, да ли он пости из правог или лажног мотива, Гангра, али овде и византијски каноничари осуђују тај пост. Словенска крмчаја је јасна: Аще кто мнимого ради от него воздержания, в неделю или в субботу, кроме единыя великия субботы постится, да будет проклят.

Овде се треба консултовати св. Августин који одбацује у своје време такав аргумент (поменута ep. 36). Наиме, Августин одбацује као смешну и хулну идеју да са постом се не греши, јер би га онда требало прописати и за недељу да не бисмо робовали нашем идолу стомаку (5.9-12). „Свети“ пост суботом, како преноси Августин, не прописују угађивачи стомаку (praeceptorum ventricolas). Хипонски светац је тада, а и сада осудио „мудровање“ Артемијево, који у поменутом интервују вели: „Како онда схватити тај талас нових 'канониста' који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и - све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе свом идолу - стомаку, угађајући своме 'чревоугодију'. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне 'кроз које долази саблазан'“. Августин вели да се онда не види, пошто је Мојсије и недеље постио током 40 дана, зашто их сада не постити (6, 13)? Испада да смо присиљени недељом да грешимо јер је не постимо (6, 14). Такође, Августину су смешни примери за Илију који је „стекао“ рај постом, или Данило који се избавио лавова, или Тројица младића којима огањ није могао ништа (7, 16). Такође, и период од Пасхе до Педесетнице би био грешан, јер се тада не пости (никако се није постило, ни среда ни петак! Јер је пост код Августина био неједење до ручка; на тај начин ја постим целу годину, јер једем тек поподне. У Авг. 8, 18. Да нема поста до Педесетнице, чак ни у египатских монаха сведочи нам Касијан). Августинов Артемије наводи да се не могу 2 господара служити, што по Августину одише злом (10, 23). Манихејци (12, 27) и присцилијанци (10, 28) су увели и пост недељом из сулуде ревности и у брк пракси Цркве и Писмима.

Сасвим је јасно из читања текстова западних светитеља (Августина, Амброзија итд.) да је и за њих субота била евхаристијски дан тако да пост ни у каквом облику нису прописивали тог дана (изузев Четрдесетнице). Све што су ови свеци препоручивали је сталан хришћански живот и умереност у храни и пићу. А то важи и за недељу.

[1] https://pouke.org/forum/topic/43060-свет...чешћивању/

[Шумадинац]