12-04-2017, 10:33 AM
ДРАГИША ВАСИЋ, ЧОВЕК ЗВАНИ ХРАБРОСТ
Драгослав Бокан
Текст постављен уз одобрење аутора
Српска модерна историја има једну посебно интересантну групу личности, интелектуалце и уметнике који су се показали као истински јунаци у најопаснијим ратним дејствима и на првој линији фронта.
Ако је Станислав Краков, вероватно, и најспектакуларнији (а, опет, недовољно познат) случај оваквог двојства ”оштрог пера & још оштријег мача”, онда је Драгиша Васић - за све нас, ипак, онај најважнији постојећи модел ”талентованог хероја” и репрезентативног (у сваком смислу) представника истинске елите, израсле из народа и пострадале у име и за част наше Отаџбине. Ту су и Милан Ракић (песник и добровољац код војводе Вука), Стеван Јаковљевић (писац ”Српске трилогије”, као официр се борио на Церу и Колубари, пред свијим војницима), Милосав Јелић (четнички командант и својевремено чувени писац ”Србијанског венца”), Растко Петровић (као веома млад учествовао је у Балканским ратовима), генијална свезналица наше културе Станислав Винавер (писац ”Ратних другова” и поручник у Ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара), па сликари Васо Поморишац (тешко рањен на Солунском фронту), Милан Миловановић (зет војводе Живојина Мишића), Јефта Перић, Коста Миличевић, Тодор Швракић, Малиша Глишић (јунак одбране Београда 1915-те) Милош Голубовић, Васа Ешкићевић, Коста Јосиповић (био више пута рањаван), Михаило Миловановић (херој из Великог рата, стрељан од партизана током дана ”црвеног терора” у Ужичкој републици), Наталија Цветковић (ратна болничарка), Даница Јовановић (Аустроугари је стрељали прве године рата у Петроварадинској тврђави као непокорног српског родољуба), Надежда Петровић (умрла од пегавог тифуса лечећи српске рањенике)... који су, сем сликарства, учествовали у рату, на опасним и по њих често смртоносним положајима...
Али је Драгиша Васић, по много чему, за нас данас - додатно интересантан пример правог јунака и темељно образованог интелектуалца, изванредног писца (постао је и члан Српске Краљевске Академије Наука) и неустрашивог сведока епохе, способног уредника и оштроумног критичара, суптилног есејисте и луцидног ”карактеролога” (”историчара менталитета”), успешног политичара и још успешнијег престоничког адвоката, првог помоћника Драже Михаиловића (идеолога Равногорског покрета) и мученика страдалог од усташке руке (на крају рата, где је само остала дилема ко ће, од толико потенцијалних кандидата, пре стићи да погуби овог несрећног и до скоро заборављеног српског великана)... који је, својом судбином, исписао и најупечатљивију хронику читаве српске историје оличене у једном човеку и његовој биографији.
Нимало случајно, наш већ прослављени историчар Милош Тимотијевић (рођен 1969) насловљава своју тек из штампе изашлу монографију са ”Драгиша Васић и српска национална идеја” (Службени гласник, Београд, 2016, 566 страна). И није могло другачије, јер је сав његов живот и читаву, иначе сложену и на многим местима тајанствену биографију - могуће свести на то неуморно заступање ”српске (националне) идеје” и онда када је то већ сматрано ”анахроним” и онда када је читава ствар собом носила смртну опасност (и статус ”народног непријатеља” и наводног ”сарадника окупатора”).
А Драгомир (Драгиша) Васић није марио за опасност, нити се борио за удобности и (у његовом случају више него заслужене) привилегије.
И зато је тек 60 година после своје трагичне смрти (оставши без гроба и споменика) одржан први научни скуп њему посвећен, и то не у Београду, већ у Васићевом родном Милановцу. Да би ови текстови и студије морали да сачекају још неколико година да доживимо њихово објављивање, а тек након свега тога извршена је и судска и политичка рехабилитација овог необичног српског академика, са ратним медаљама за храброст и прекланим вратом (од стране истих оних Хрвата за чију се слободу од бечке тираније борио у Великом рату).
Како каже Мило Ломпар: ”Драгиша Васић репрезентује један особени став унутар српске интелигенције. Тај став подразумева неку врсту активног учешћа и, у исто време, спремност на жртву. На шта Милош Тимотијевић додаје (на основу исказа Владимира Димитријевића, али и данас све присутније дефиниције овог случаја): ”Васић је с временом (спонтано) постао архетипски представник шумадијске (или, још уже, рудничке) варијанте српског патриотизма, борбе за слободу и правду на темељу православних хришћанских вредности у чијем средишту се налази одговорност и жртва према сопственом народу”. И даље: ”Драгиша Васић је био сведок, учесник и креатор многих важних догађаја у политичкој и војној историји Србије и Југославије у првој половини двадесетог века: од његових забелешки о Мајском преврату 1903. године, активног деловања у либерално-националним организацијама организацијама (1903-1912), учешћа у Балканским ратовима, Првом светском рату и послератним војним метежима (пре свега, везаним за дешавањима на граници са Албанијом), међуратним политичким, интелектуалним и конспиративним токовима (блискост са црнорукцима, комунистима, оснивање Срског културног клуба, припадност масонима, сарадња са обавештајним службама, родбинске везе и пријатељства с људима попут Стојана Рибарца, Слободана Јовановића или Мифослава Крлеже), до учешћа у јединицама генерала Михаиловића у Другом светском рату у улози идеолога Равногорског покрета. Истовремено, он је био књижевник снажне уметничке изражајности, као и публициста који је јавно испољавао негодовање због друштвених неправди и угрожености српског народа. А никада до краја разјашњена Васићева трагична смрт 1945. године условила је стварање нових легенди...”.
Васић је спојио, на само себи својствен начин, православни идеал тредиционалне српске културе, са доситејевским каноном национално-либералног погледа на свет, патријархални свет деветнаестовековног рађања српског друштва, са његовим модерним преображајем у међуратну европску цивилизацију (уоквирену најразличитијим идеологијама рођеним из страсног прихватања и исто таквог противљења Октобарској револуцији). Све то у истој личности и у једном потезу наизглед парадоксалног, али, суштински, интегралног, у пуном смислу речи целовитог погледа на свет.
Коста Николић и Димитрије Ђорђевић, најзначајнији српски антикомунистички интелектуални прваци и утицајни ”историчари идеја” су свели бит Васићеве вере у два непроменљива, кључна елемента: ”веру у српство и веру у Бога”. На поуздању у ”заједничку историју, језик, култ предака и веру” саборне и заветне српске заједнице. И на идеологију национализма као ”стил мишљења” и наглашавање важности ”суверенитета народа” - чија су неотуђива права истакнута изнад ”општих људских и индивидуалних права”. На светосавској хармонији државе, нације и Цркве, на идеји ”владара-вожда (и хероја)”, на елементима органског монархијског устројства преживелог још из средњовековних времена династије Немањића. На значају православља, наших светитеља и ”српства” као ”Новог Израиља” (”у оквиру православне васељене”).
Драгиша Васић је упорно трагао за новом артикулацијом националне идеје у потпуно измењеним историјским условима, за српским национализмом спремним и способним да издржи сва искушења двадесетог века. И он је сву своју енергију, вољу и таленат уложио у овај свети циљ (који се апокалиптички, трагично завршио у масовном покољу српске националне елите након уласка Титових партизана у разрушени Београд и стравично осиромашену, исцрпљену и разорену Србију).
Васић је и специфични, у сваком смислу репрезентативни израз наше предратне интелигенције, оне што је дезоријентисано и немоћно лутала између немила и недрага: између чекића југословенства и наковња секуларизма, читаве оне генерације која је у сопственој крви угушена, забрањена и физички ликвидирана одмах након октобра 1944-те. И то је разлог више да се у његовој судбини и у његовом случају види и све оно најважније што се догодило његовим саборцима из ровова на фронту и партијских клупа, али и многима међу његовим непријатељима (страдалим у истом том периоду од Немаца, усташа и комуниста).
Зато је размишљање о томе ”шта се догодило са Драгишом Васићем” нераскидиво увезано са друштвено-историјском и културно-политичком историјом Србије и обе (краљевске и комунистичке) Југославије.
Он је ишао за све удаљенијом и све мање видљивом ”звездом водиљом” српске предводничке елите, као за последњом надом у обнову оног идеала за који су крварили и падали као класје најбољи пукови српске војске и њихове породице заувек оковане тугом и вечном погребном црнином.
И, идући за њом, за том треперавом звездом која је добијала све чуднији и црвенији сјај, упао је у амбис у коме су нетрагом нестали и многи његови савременици, носиоци Обилића медаље за храброст и ордена Карађорђеве звезде. Он је макар имао ту ”срећу у несрећи” да страда од небратске, несрпске (усташке) руке (која је престигла толике заинтересоване Васићеве сународнике, једнако жељне његове крви).
Пореклом из Полимља, Драгиша (крштено: Драгомир) је рођен 1885. године у Горњем Милановцу (некадашњој Деспотовици), вароши саграђеној око цркве Свете Тројице (”жуте дуње”, по Настасијевићевим речима), у Рудничкој улици, као син (трговца и учесника у ратовима за ослобођење) Вићентија и Христине (девојачко: Зисић) Васић.
Записано је да су обе породице биле ”танке крви” (како се некада говорило) и преке нарави, склоне кавги и инаџије, али и срећно сналажљиве, верне присталице династије Обреновић.
Рођен у јуначкој Шумадији, ”земљи српске мисије” (Јован Цвијић), Драгиша је одувек веровао у ”њен морални геније”, баш као и у њену добро познату широкогрудост (посебно према непријатељима и ратним заробљеницима). Он зато пише о ”Шумадинцима” (као најизразитијим представницима ”динарског типа Срба”) као идеалном репрезенту читаве српске нације. По мишљењу генерала Јована Мишковића и, затим, Драгише Васића - ”планина Рудник је срце Шумадије”, тог Пијемонта српства. Ту су и Топола и Таково, а вођени су и први бојеви оба устанка (на Руднику и на Љубићу). ”Руднички крај имао је статус својеврсне свете земље, кроз симболичне центре патриотске религије” (Милош Тимотијевић). А ”руднички крај” је старо, још средњовековно име за оно што ће се тек од 18. века назвати ”Шумадијом”, земљом (ускоро слободних) шума. Па тиме Шумадинци, у ствари, представљају Рудничане, цвет Нове Србије (Стара Србија је, наравно, Косово и Метохија).
То је била мисао-водиља и темељ Васићевог исконског, устаничког родољубља.
После основне школе, годину дана учи у Чачку, у генерацији са Владиславом Петковићем Дисом, а школовање наставља у Другој београдској гимназији. Професори су му били Стеван Сремац, Ђорђе Крстић, Јован Ердељановић, Сима Тројановић..., који су га не само учили предметима које су предавали, већ су га (и његове школске другове) васпитавали на ”Косовском миту”. Такво образовање (шире од искључиво стручних оквира) је настављено и током Васићевих студија права, започетих исте године када су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић, а завршених уочи велике анексионе кризе и великих демонстрација с тим у вези у престоници.
Васић почиње да се интересује за проблеме најсиромашнијих слојева свог народа, али је његово срце ипак припало ”Народној одбрани”, тада основаној, вероватно најсрпскијој организацији свих наших времена.
Дипломира за четири године, затим завршава војни рок, запошљава се као судски писар, па адвокатски приправник и, на крају, један од оних стотињак адвоката у Београду (у читавој Србији их није било више од нешто преко 300). Тада му умире и брат Љубиша (као деветнаестогодишњак), а пре тога је изгубио и сестрице Радмилу (у њеној осамнаестој) и Зорку (у дванаестој години) и, уз млађу сестру Даринку, остао једина потпора очајним родитељима.
Активира се у либералној (антирадикалској) странци Стојана Рибарца, чију ће кћерку Радојку (1894-1917) оженити неколико година касније (1913-те).
Улази, као студент, међу прваке ”Националне омладине”, подмлатка либерала и активно почиње да се бави свакодневном борбом за развијање националне свести и уједињење српства.
Са својим саборцима у овом екстремно-српском омладинском покрету, Драгиша припрема и прве колективно организоване прославе ”ђурђевданског уранка” по читавој Србији.
Та борбена крсна слава (до тада слављена готово искључиво у војсци) тако постаје и ”општи национални омладински празник”, а као противтежа много популарнијем, социјалистичком слављењу Првог маја.
Уз њих су припадници српске спортско-националне организације ”Душан Силни”, која промовише искључиво српско уједињење, за разлику од југословенских и свесловенских ”Сокола”, који ће после Првог светског рата постати јака подршка новој власти...
Ни Драгиша ни његови пријатељи нису (за разлику од многих својих вршњака) мешали српство и југословенство, нити су имали симпатија према идеји уједињења јужнословенских, а не само српског народа. Зато их српска културна јавност третира као ”реакционаре” и ”екстремисте”, а они имају прилику да схвате каква опасност чека њихов народ и буудћу (послератну) државу.
Као студент, Драгиша почиње да слави руску подршку Србији и Србима и заузима свој трајно проруски став, који ће га водити и кроз разна (тада непредвидљива) идеолошка искушења. Он је разумео значај трајног гео-политичког везивања своје православне Отаџбине са бескрајном руском Царевином. И то је имао у виду и онда када је ретко ко од српских националиста умео да види руско срце у совјетском телу: Васић је знао да визионарски препозна будуће путиновске успоне тада поприлично мртве ”руске идеје” (пред и за време Октобарске револуције).
У Први балкански рат је Драгиша ушао са одушевљењем већ искусног и чврстог националисте, истичући у први план - ”три најзначајније љубави српског народа: љубав према Богу, Отаџбини и Истини”, кроз ”морални идеализам, а по обрасцу јеванђелског живота”.
У редовима Моравске дивизије Драгиша Васић, водник Другог батаљона Десетог пешадијског пука Првог позива креће према Урошевцу, преко Приштине. И већ након првих борби, добија чин поручника и конкретно искуство сусрета са смрћу.
Онда се преко Васићеве судбине ваљају и узимају свој данак у (српској) крви Други балкански и почетак Првог светског рата.
У борбама ће, узорним јунаштвом, заслужити неколико Златних медаља за храброст и добити чин капетана.
1914-те он објављује своју прву написану приповетку (”Пацко”) са ратном тематиком, и то под скраћеним именом Драгиша (чиме престаје да се потписује и живи као Драгомир) Васић.
За ову своју причу добија ”Политикину награду”, одлуком жирија у коме седе нико мање него Јован Скерлић и Исидора Секулић.
Затим почиње са градњом писаних споменика мртвим херојима српских ратних година, од приче ”Први дани”, где овековечује лик и дело прерано погинулог (тада већ прохујалог 16. октобра 1912-те из ”претпрошлог рата”) поручника Милана М. Поповића (”познатог по богатству, по интелигенцији и по врлини - прве жртве за освету Косова”). И да нема Васића, одавно бисмо заборавили бесмртног јунака Милана, артиљеријског официра, заувек палог у блатњави ров на светој српској земљи, пред њено ослобођење.
Својих првих седам ратних приповетки, Драгиша Васић објављује исте те, 1914-те и сместа бива примећен међу водећим именима српске књижевне критике. А након рата објављује неколико изузетно запажених радова (приповетку ”Ресимић добошар”, по некима и најбољу икада написану причу српске литературе, из збирке ”Утуљена кандила”, 1922; те роман ”Црвене магле”, у издању СКЗ-а, 1922; ону оштру осуду српско-југословенских власти и њихове ”катастрофалне политике на Косову”: ”Два месеца у југословенском Сибиру”, 1921; као и оригиналну студију ”Карактер и менталитет једног поколења”, где брани српску националну идеју, 1919; али и Драгишине ђачке успомене на Мајски преврат: ”Деветсто Трећа”, 1925).
Уз апотеозу српском јунаштву, читамо и опоре Васићеве редове, попут ...тупи шумови бајонеа у месу и костима, шикљање крви, кундак, рвање, јауци... избезумљене, крваве очи”.
Васић гледа у реалност и морални пад нове државе (која је убрзо издала своје победе из Великог рата и њене срамно заборављене хероје) и о томе пише, разговара и јавно сведочи.
Осећање пропуштених шанси појачава му и лична трагедија и смрт његове младе супруге (с којом добија кћеркицу Браниславу-Бранкицу, 1914-2007, будућу лепотицу, која ће 1932. године постати ”Мис Филм”).
Адвокат, писац и резервни официр улази, огорчен догађањима након формирања Краљевине СХС, у Републиканску странку. Након намештеног ”Солунског процеса” (1917-те) почиње да се дружи са (до тада му мрским) ”црнорукцима”, а после рата бесплатно брани социјалистичке агитаторе и активисте. Одлази у Совјетски Савез одакле долази (полу)разочаран (пре свега због стања Цркве у Стаљиновој држави и ужасног страдања свештеника и православних храмова). Сарађује са Крлежом, али убрзо и прекида сваку сарадњу са њим и кружоком његових истомишљеника.
Разочарани националиста, он упућује горке речи послератној српској омладини, на трагу опомена Арчибалда Рајса. Васић огорчено пише (у ”Црвеним маглама”): ”Не волите ништа, не одушевљавате се ничим, не верујете ни у шта”...
Престаје да онако страсно, као некада, верује у људе, своје савременике, али и даље упорно верује у српски народ и његоу будућу судбину и пркосно (свесно патетично) пише: ”Бог чува Србију”, спреман да се подухвати најжешћих полемичких оружја и одбрани од својих све бројнијих, циничних исмевача, неистомишљеника и критичара.
И најбољи познаваоци Васићевог дела не схватају до краја важност његовог листа ”Прогрес”, иза кога, као његови најближи сарадници, стоје један Момир Николић (један од првих конзервативних револуционара међу Србима; присталица Шарла Мораса и ”Француске акције”; страсни противник парламентарне демократије; антисекуларистички писац данас заборављеног ”Грађаниновог врта” из 1937), па Душан С. Николајевић (”коленовић”, син Светомиров; најособенији политички мислилац међуратне Србије: писац ”Антифауста”и књиге о Дантеу и Макијавелију; Шумадинац, ничеанац и обреновићевац) и Сима Пандуровић (песник, естета, љотићевски симпатизер и ”озлоглашени” писац предговора за ”Тврђаву”, књигу ратне добровољачке поезије). Какав квартет!
У овај издавачки пројекат је Васић уложио (и изгубио) велики део очевог наследства, у серијском наставку разноразних незгода и не баш најсрећнијих судбинских обрта.
Остаће упамћено да је у чудном споју традиционализма и модернизма какав је био ”Прогрес” свој експресионистички ”Манифест” објавио Станислав Винавер.
Најсрећнија ствар његовог отужног међуратног живота пуног разочарења била је Драгишина женидба, 1924-те, са отменом и елегантном Наталијом Сергејевном Александровом (1902-1986) - кћерком руског царског генерала, племића и инжињера Сергеја Ивановича Александрова (пројектанта кронштатске тврђаве) - са којом ће добити Татјану (Васић-Јанићијевић, рођену 1925).
Кум је био, по свему судећи, Крлежа, али се тај податак често прескаче (због Драгишине равногорске епизоде из Другог светског рата).
Да би све било чудније, на Васића утицај имају и српски ”богомољци”, преко владике Николаја Велимировића, али и Иво Андрић, Милош Црњански, Урош Предић, Момир Коруновић (и његове нереализоване, мистичне и монументалне ”Вратнице победоносних Шумадинаца”, предиђене за изградњу након победе српске војске из 1918-те), Милан Кашанин и Слободан Јовановић.
Између 1935. и 1937. исправља и прерађује (дословно поново пише, по сведочењу историчара Димитрија Ђорђевића) чувену ”Српску трилогију” Стевана Јаковљевића.
Постаје академик, изузетно успешан престонички адвокат, оснивач (и потпредседник) ”Српског културног клуба” (1937, насталог из редова елитних београдских масонских ложа), путује по свету. Последње две године пред избијање рата Краљевине Југославије са Немачком уређује лист ”Српски глас”, кроз који се, као један од ретких, отворено противи ”Споразуму са Хрватима” (1939, прото-усташкој ”Бановини Хрватској”) на српску штету. У свом листу Васић објављује текстове младог јеромонаха, др Јустина Поповића, на круцијалну тему ”светосавља”: ”једине стваралачке снаге у српској народној култури”, ”идеалу целокупног српског друштва”. Покушава се са ”стварањем новог српског национализма”, са паролом ”Срби на окуп”, по мери времена и постојећих искушења (па чак и у оквиру југословенске државе, јер бољег решења у том тренутку немачке ратне претње и отвореног хрватског сецесионизма - нема)...
Са Слободаном Јовановићем и Димитријем Љотићем разговара о прављењу једне озбиљне ”српске странке”, али ови преговори убрзо пропадају...
И упорно овај стари романтичар верује у природну, хришћанску синергију ”Отаџбине и друштвене правде”, у онај ”здрав инстинкт српски, путоказ нашег народног самоодржања”, који треба да проговори ”чистим и слободним српским гласом, ослобођеним од партијских предубеђења”.
”Ми смо из патријархалне културе упали у метеж у коме смо изложени најразличитијим утицајима. И још увек се нисмо снашли...”, пише Драгиша Васић, описујући тако не само трагичну прошлост, већ и скору, а још несрећнију будућност српског народа. Будућност која то, у ствари, и није била и у којој ће нестати читав Васићев свет, заједно са његовим животом и идејама за које се борио до свог последњег даха.
Драгиша Васић је један од првих присталица евро-азијске идеје код Срба, због чега успоставља сталне, необично живе и снажне везе са совјетском амбасадом у Београду. Интензивно ради на успостављању неких другачијих, Србији много кориснијих веза од оних са незахвалним и егоистичним Хрватима, рачунајући на то да идеологије не могу трајати вечно, за разлику од геополитичког контекста који опстаје вековима, упркос свему.
А пред сам рат, пише изванредан (и данас актуелан) текст ”ШТА СТАРИЈИ ОЧЕКУЈУ ОД ОМЛАДИНЕ”, у коме исказује осам захтева српској омладини:
1. ”Чисто срце” (моралну обнову),
2. Унутрашње усавршавање и рад на себи као ”пут победе над злом”,
3. Уздизање националног (и општег друштвеног) интереса изнад појединачних егоистичких захтева,
4. Очување јуначких дела очева и предака, јер је ”земља створена српском крвљу”,
5. Одбацивање колективне наивности када су у питању национални интереси, јер се ”непријатељ може учинити добрим - само ако се разоружа”,
6. Ширење систематског и упорног рада као ”националног обрасца за деловање у животу”,
7. Васпитање нације на примерима ”златног доба” српског друштва из периода пре 1914. године (Цвијић, Михаило Гавриловић, Мика Алас, Јован Жујовић, Слободан Јовановић...),
8. Спречити хиперпродукцију факултетски образованих људи и опасно смањење фонда општих знања, а на основама традиционалних вредности српског друштва...
У рату постаје главни саветник генерала Драгољуба Михаиловића за политичка питања.
На Равну гору долази на Преображење (19. августа) 1941. године, у пратњи Миодрага Палошевића и Звонка Вучковића, након тромесечног размишљања и разних дилема које га муче и притискају.
Претходно га хапсе партизани у Горњој Трепчи и туку (лично будући командант Друге пролетерске и ”народни херој”, Спасоје Урошевић га бије (Васић тада добија први шамар у животу) и малтретира.
Неким чудом му је био спашен живот, после жестоког протеста сељака, његових земљака.
У том периоду, током прве и друге године рата, јавља се у слободним шумама окупиране Србије и неколико веома занимљивих личности који имају амбицију да преузму наш антикомунистички национално-ослободилачки покрет.
Међу њима је посебно интересантан Војко Чвркић, утицајни међуратни политичар (министар и адвокат) и харизматични ”кабларски орао”, кога четници убијају 1942. године под оптужбом ”како је спремао атентат на Дражу Михаиловића”.
Драгиша Васић игра важну улогу у формирању политичког крила равногорског покрета (”Централно-националног комитета”), покреће лист ”Слобода или смрт” и четници га називају ”Чичом број 2”.
Многи верују да је он прави ”вођа покрета”, а Дража Михаиловић - ”само војни командант и извршилац”.
Томе погодује и став самог Васића, који, уз све похвале моралним и психолошким вредностима ”Горског цара” Михаиловића, говори: ”Дража је велика морална сила, има огромну популарност у народу. Али, он је више икона што виси у цркви, а не господари црквом”...
Драгиша Васић једини не носи са собом никакво оружје и импонује својом фигуром и аристократским држањем, у својој униформи резервног мајора. Иако антимонархиста (још од 1918-те), он прихвата постојећу хијерархију и команду краљевске владе, преко министра војног, ђенерала Михаиловића.
И утиче на формирање омладинске четничке организације: ЈУРАО (Југословенску равногорску омладину), са Војином Андрићем из Српског културног клуба као формалним оснивачем (и инспиратором, по Васићевим инструкцијама).
Уводи и војне свештенике у све корпусе ЈВуО и ствара политичку платформу ”равногорства”. Предлаже да се при Врховној команди ЈВуО оснује ”Одсек за вероисповест”, а са тим у вези одржавају се и контакти са оцем Јованом Рапајићем, најдаровитијим младим богословом-антикомунистом (касније мучеником, страдалим од партизана у Босни)...
Британци се противе овако важној улози Драгише Васића јер га описују, критички, да је био ”исувише Србин” (уосталом, као и Дража). Посебно им је сметало што је Дражин политички саветник сматрао усташе и комунисте за веће непријатеље него Немце. А и плашили су се да је Васић, у ствари, ”скривени експонент Москве” (знајући за његово отворено русофилство и веру у мистични значај руске мисије у свету и историји)....
И на то је Васић реаговао јавно и оштро, нападајући политику Велике Британије према Србима.
И у најтежим околностима, њега чувају четири четничке ”тројке” и нико га не може убити, нити ухватити (у тренуцима склањања и скривања, а после великих немачких офанзива). У тим данима предаха, Васић пише ”Историју Равне горе” (”Историју устанка”)...
Написао је овај драгоцени документ (на преко 900 страна) и дао да се откуца у три примерка и закопа на различитим местима.
На несрећу, овај рукопис је нестао (или су га комунисти уништили после рата или се налази, скривен, у њиховим још затвореним архивама)...
Гестапо му хапси жену Наталију и кћерку Татјану, и држе их у бањичком логору, али оне успевају да изађу одатле и спасу се (касније се прерушавају у монахиње и крију се у манастиру Јовање)...
17. јула 1942. лично Хајнрих Химлер, вођа СС-а, износи своје мишљење: ”Основа сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића!” и наређује да се ”употребе сва расположива средства” и уништи Равногорски покрет.
Слично се постављају и ”савезници”, а посебно Енглези, који чине све што могу да не дајући ништа Србима, од њих добију све (што им је потребно).
А и Дража Михаиловић се љутио на Васића јер му је било тешко да поднесе његове отворене и искрене критике и непоколебљиви отпор свим недостојним компромисима са предратним југословенским политичарима.
Стеван Мољевић и, посебно, др Ђуро Ђуровић (који 24. јуна 1944. активира масонску ложу ”Равна гора”, због илузије о могућем побољшању контаката са Британцима) директно се сукобљавају са Васићем и његовом политичком визијом равногорства.
Али, све су то сад биле узалудне буре у чаши воде, јер се приближавао неумитни час смрти и судњи дан свим српским националним снагама и покретима.
Драгиша Васић се повлачио ка Словенији заједно са четницкма Павла Ђуришића.
Усташе су их заробиле и 21. априла 1945. убиле великог српског писца и националног проповедника у Старој Градишци (неки тврде да је то, ипак, било у Јасеновцу).
Постоје сведочења да је Драгиша Васић чекао смрт занемео, са малим молитвеником који је прелиставао. И да се пре погубљења, клечећи и метанишући, молио Богу.
Усташе су дословно масакрирале четнике који су им допали руку (и оштрих кама). ”Били су животињски заклани. Свуда је била просута људска крв, негде делови мозга и крв помешана са мозгом...”
Тако је своју овоземаљску авантуру завршио велики српски јунак и мислилац, талентовани књижевник и политичар, храбри официр и идеолог, велики и суверени заступник српске идеје. Са тестаментарним речима: ”За мене је нешто највеће кад читам у Светом Писму како су велики грешници и грешнице милошћу Божијом постали праведници и светитељи”...
Ако је Станислав Краков, вероватно, и најспектакуларнији (а, опет, недовољно познат) случај оваквог двојства ”оштрог пера & још оштријег мача”, онда је Драгиша Васић - за све нас, ипак, онај најважнији постојећи модел ”талентованог хероја” и репрезентативног (у сваком смислу) представника истинске елите, израсле из народа и пострадале у име и за част наше Отаџбине. Ту су и Милан Ракић (песник и добровољац код војводе Вука), Стеван Јаковљевић (писац ”Српске трилогије”, као официр се борио на Церу и Колубари, пред свијим војницима), Милосав Јелић (четнички командант и својевремено чувени писац ”Србијанског венца”), Растко Петровић (као веома млад учествовао је у Балканским ратовима), генијална свезналица наше културе Станислав Винавер (писац ”Ратних другова” и поручник у Ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара), па сликари Васо Поморишац (тешко рањен на Солунском фронту), Милан Миловановић (зет војводе Живојина Мишића), Јефта Перић, Коста Миличевић, Тодор Швракић, Малиша Глишић (јунак одбране Београда 1915-те) Милош Голубовић, Васа Ешкићевић, Коста Јосиповић (био више пута рањаван), Михаило Миловановић (херој из Великог рата, стрељан од партизана током дана ”црвеног терора” у Ужичкој републици), Наталија Цветковић (ратна болничарка), Даница Јовановић (Аустроугари је стрељали прве године рата у Петроварадинској тврђави као непокорног српског родољуба), Надежда Петровић (умрла од пегавог тифуса лечећи српске рањенике)... који су, сем сликарства, учествовали у рату, на опасним и по њих често смртоносним положајима...
Али је Драгиша Васић, по много чему, за нас данас - додатно интересантан пример правог јунака и темељно образованог интелектуалца, изванредног писца (постао је и члан Српске Краљевске Академије Наука) и неустрашивог сведока епохе, способног уредника и оштроумног критичара, суптилног есејисте и луцидног ”карактеролога” (”историчара менталитета”), успешног политичара и још успешнијег престоничког адвоката, првог помоћника Драже Михаиловића (идеолога Равногорског покрета) и мученика страдалог од усташке руке (на крају рата, где је само остала дилема ко ће, од толико потенцијалних кандидата, пре стићи да погуби овог несрећног и до скоро заборављеног српског великана)... који је, својом судбином, исписао и најупечатљивију хронику читаве српске историје оличене у једном човеку и његовој биографији.
Нимало случајно, наш већ прослављени историчар Милош Тимотијевић (рођен 1969) насловљава своју тек из штампе изашлу монографију са ”Драгиша Васић и српска национална идеја” (Службени гласник, Београд, 2016, 566 страна). И није могло другачије, јер је сав његов живот и читаву, иначе сложену и на многим местима тајанствену биографију - могуће свести на то неуморно заступање ”српске (националне) идеје” и онда када је то већ сматрано ”анахроним” и онда када је читава ствар собом носила смртну опасност (и статус ”народног непријатеља” и наводног ”сарадника окупатора”).
А Драгомир (Драгиша) Васић није марио за опасност, нити се борио за удобности и (у његовом случају више него заслужене) привилегије.
И зато је тек 60 година после своје трагичне смрти (оставши без гроба и споменика) одржан први научни скуп њему посвећен, и то не у Београду, већ у Васићевом родном Милановцу. Да би ови текстови и студије морали да сачекају још неколико година да доживимо њихово објављивање, а тек након свега тога извршена је и судска и политичка рехабилитација овог необичног српског академика, са ратним медаљама за храброст и прекланим вратом (од стране истих оних Хрвата за чију се слободу од бечке тираније борио у Великом рату).
Како каже Мило Ломпар: ”Драгиша Васић репрезентује један особени став унутар српске интелигенције. Тај став подразумева неку врсту активног учешћа и, у исто време, спремност на жртву. На шта Милош Тимотијевић додаје (на основу исказа Владимира Димитријевића, али и данас све присутније дефиниције овог случаја): ”Васић је с временом (спонтано) постао архетипски представник шумадијске (или, још уже, рудничке) варијанте српског патриотизма, борбе за слободу и правду на темељу православних хришћанских вредности у чијем средишту се налази одговорност и жртва према сопственом народу”. И даље: ”Драгиша Васић је био сведок, учесник и креатор многих важних догађаја у политичкој и војној историји Србије и Југославије у првој половини двадесетог века: од његових забелешки о Мајском преврату 1903. године, активног деловања у либерално-националним организацијама организацијама (1903-1912), учешћа у Балканским ратовима, Првом светском рату и послератним војним метежима (пре свега, везаним за дешавањима на граници са Албанијом), међуратним политичким, интелектуалним и конспиративним токовима (блискост са црнорукцима, комунистима, оснивање Срског културног клуба, припадност масонима, сарадња са обавештајним службама, родбинске везе и пријатељства с људима попут Стојана Рибарца, Слободана Јовановића или Мифослава Крлеже), до учешћа у јединицама генерала Михаиловића у Другом светском рату у улози идеолога Равногорског покрета. Истовремено, он је био књижевник снажне уметничке изражајности, као и публициста који је јавно испољавао негодовање због друштвених неправди и угрожености српског народа. А никада до краја разјашњена Васићева трагична смрт 1945. године условила је стварање нових легенди...”.
Васић је спојио, на само себи својствен начин, православни идеал тредиционалне српске културе, са доситејевским каноном национално-либералног погледа на свет, патријархални свет деветнаестовековног рађања српског друштва, са његовим модерним преображајем у међуратну европску цивилизацију (уоквирену најразличитијим идеологијама рођеним из страсног прихватања и исто таквог противљења Октобарској револуцији). Све то у истој личности и у једном потезу наизглед парадоксалног, али, суштински, интегралног, у пуном смислу речи целовитог погледа на свет.
Коста Николић и Димитрије Ђорђевић, најзначајнији српски антикомунистички интелектуални прваци и утицајни ”историчари идеја” су свели бит Васићеве вере у два непроменљива, кључна елемента: ”веру у српство и веру у Бога”. На поуздању у ”заједничку историју, језик, култ предака и веру” саборне и заветне српске заједнице. И на идеологију национализма као ”стил мишљења” и наглашавање важности ”суверенитета народа” - чија су неотуђива права истакнута изнад ”општих људских и индивидуалних права”. На светосавској хармонији државе, нације и Цркве, на идеји ”владара-вожда (и хероја)”, на елементима органског монархијског устројства преживелог још из средњовековних времена династије Немањића. На значају православља, наших светитеља и ”српства” као ”Новог Израиља” (”у оквиру православне васељене”).
Драгиша Васић је упорно трагао за новом артикулацијом националне идеје у потпуно измењеним историјским условима, за српским национализмом спремним и способним да издржи сва искушења двадесетог века. И он је сву своју енергију, вољу и таленат уложио у овај свети циљ (који се апокалиптички, трагично завршио у масовном покољу српске националне елите након уласка Титових партизана у разрушени Београд и стравично осиромашену, исцрпљену и разорену Србију).
Васић је и специфични, у сваком смислу репрезентативни израз наше предратне интелигенције, оне што је дезоријентисано и немоћно лутала између немила и недрага: између чекића југословенства и наковња секуларизма, читаве оне генерације која је у сопственој крви угушена, забрањена и физички ликвидирана одмах након октобра 1944-те. И то је разлог више да се у његовој судбини и у његовом случају види и све оно најважније што се догодило његовим саборцима из ровова на фронту и партијских клупа, али и многима међу његовим непријатељима (страдалим у истом том периоду од Немаца, усташа и комуниста).
Зато је размишљање о томе ”шта се догодило са Драгишом Васићем” нераскидиво увезано са друштвено-историјском и културно-политичком историјом Србије и обе (краљевске и комунистичке) Југославије.
Он је ишао за све удаљенијом и све мање видљивом ”звездом водиљом” српске предводничке елите, као за последњом надом у обнову оног идеала за који су крварили и падали као класје најбољи пукови српске војске и њихове породице заувек оковане тугом и вечном погребном црнином.
И, идући за њом, за том треперавом звездом која је добијала све чуднији и црвенији сјај, упао је у амбис у коме су нетрагом нестали и многи његови савременици, носиоци Обилића медаље за храброст и ордена Карађорђеве звезде. Он је макар имао ту ”срећу у несрећи” да страда од небратске, несрпске (усташке) руке (која је престигла толике заинтересоване Васићеве сународнике, једнако жељне његове крви).
Пореклом из Полимља, Драгиша (крштено: Драгомир) је рођен 1885. године у Горњем Милановцу (некадашњој Деспотовици), вароши саграђеној око цркве Свете Тројице (”жуте дуње”, по Настасијевићевим речима), у Рудничкој улици, као син (трговца и учесника у ратовима за ослобођење) Вићентија и Христине (девојачко: Зисић) Васић.
Записано је да су обе породице биле ”танке крви” (како се некада говорило) и преке нарави, склоне кавги и инаџије, али и срећно сналажљиве, верне присталице династије Обреновић.
Рођен у јуначкој Шумадији, ”земљи српске мисије” (Јован Цвијић), Драгиша је одувек веровао у ”њен морални геније”, баш као и у њену добро познату широкогрудост (посебно према непријатељима и ратним заробљеницима). Он зато пише о ”Шумадинцима” (као најизразитијим представницима ”динарског типа Срба”) као идеалном репрезенту читаве српске нације. По мишљењу генерала Јована Мишковића и, затим, Драгише Васића - ”планина Рудник је срце Шумадије”, тог Пијемонта српства. Ту су и Топола и Таково, а вођени су и први бојеви оба устанка (на Руднику и на Љубићу). ”Руднички крај имао је статус својеврсне свете земље, кроз симболичне центре патриотске религије” (Милош Тимотијевић). А ”руднички крај” је старо, још средњовековно име за оно што ће се тек од 18. века назвати ”Шумадијом”, земљом (ускоро слободних) шума. Па тиме Шумадинци, у ствари, представљају Рудничане, цвет Нове Србије (Стара Србија је, наравно, Косово и Метохија).
То је била мисао-водиља и темељ Васићевог исконског, устаничког родољубља.
После основне школе, годину дана учи у Чачку, у генерацији са Владиславом Петковићем Дисом, а школовање наставља у Другој београдској гимназији. Професори су му били Стеван Сремац, Ђорђе Крстић, Јован Ердељановић, Сима Тројановић..., који су га не само учили предметима које су предавали, већ су га (и његове школске другове) васпитавали на ”Косовском миту”. Такво образовање (шире од искључиво стручних оквира) је настављено и током Васићевих студија права, започетих исте године када су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић, а завршених уочи велике анексионе кризе и великих демонстрација с тим у вези у престоници.
Васић почиње да се интересује за проблеме најсиромашнијих слојева свог народа, али је његово срце ипак припало ”Народној одбрани”, тада основаној, вероватно најсрпскијој организацији свих наших времена.
Дипломира за четири године, затим завршава војни рок, запошљава се као судски писар, па адвокатски приправник и, на крају, један од оних стотињак адвоката у Београду (у читавој Србији их није било више од нешто преко 300). Тада му умире и брат Љубиша (као деветнаестогодишњак), а пре тога је изгубио и сестрице Радмилу (у њеној осамнаестој) и Зорку (у дванаестој години) и, уз млађу сестру Даринку, остао једина потпора очајним родитељима.
Активира се у либералној (антирадикалској) странци Стојана Рибарца, чију ће кћерку Радојку (1894-1917) оженити неколико година касније (1913-те).
Улази, као студент, међу прваке ”Националне омладине”, подмлатка либерала и активно почиње да се бави свакодневном борбом за развијање националне свести и уједињење српства.
Са својим саборцима у овом екстремно-српском омладинском покрету, Драгиша припрема и прве колективно организоване прославе ”ђурђевданског уранка” по читавој Србији.
Та борбена крсна слава (до тада слављена готово искључиво у војсци) тако постаје и ”општи национални омладински празник”, а као противтежа много популарнијем, социјалистичком слављењу Првог маја.
Уз њих су припадници српске спортско-националне организације ”Душан Силни”, која промовише искључиво српско уједињење, за разлику од југословенских и свесловенских ”Сокола”, који ће после Првог светског рата постати јака подршка новој власти...
Ни Драгиша ни његови пријатељи нису (за разлику од многих својих вршњака) мешали српство и југословенство, нити су имали симпатија према идеји уједињења јужнословенских, а не само српског народа. Зато их српска културна јавност третира као ”реакционаре” и ”екстремисте”, а они имају прилику да схвате каква опасност чека њихов народ и буудћу (послератну) државу.
Као студент, Драгиша почиње да слави руску подршку Србији и Србима и заузима свој трајно проруски став, који ће га водити и кроз разна (тада непредвидљива) идеолошка искушења. Он је разумео значај трајног гео-политичког везивања своје православне Отаџбине са бескрајном руском Царевином. И то је имао у виду и онда када је ретко ко од српских националиста умео да види руско срце у совјетском телу: Васић је знао да визионарски препозна будуће путиновске успоне тада поприлично мртве ”руске идеје” (пред и за време Октобарске револуције).
У Први балкански рат је Драгиша ушао са одушевљењем већ искусног и чврстог националисте, истичући у први план - ”три најзначајније љубави српског народа: љубав према Богу, Отаџбини и Истини”, кроз ”морални идеализам, а по обрасцу јеванђелског живота”.
У редовима Моравске дивизије Драгиша Васић, водник Другог батаљона Десетог пешадијског пука Првог позива креће према Урошевцу, преко Приштине. И већ након првих борби, добија чин поручника и конкретно искуство сусрета са смрћу.
Онда се преко Васићеве судбине ваљају и узимају свој данак у (српској) крви Други балкански и почетак Првог светског рата.
У борбама ће, узорним јунаштвом, заслужити неколико Златних медаља за храброст и добити чин капетана.
1914-те он објављује своју прву написану приповетку (”Пацко”) са ратном тематиком, и то под скраћеним именом Драгиша (чиме престаје да се потписује и живи као Драгомир) Васић.
За ову своју причу добија ”Политикину награду”, одлуком жирија у коме седе нико мање него Јован Скерлић и Исидора Секулић.
Затим почиње са градњом писаних споменика мртвим херојима српских ратних година, од приче ”Први дани”, где овековечује лик и дело прерано погинулог (тада већ прохујалог 16. октобра 1912-те из ”претпрошлог рата”) поручника Милана М. Поповића (”познатог по богатству, по интелигенцији и по врлини - прве жртве за освету Косова”). И да нема Васића, одавно бисмо заборавили бесмртног јунака Милана, артиљеријског официра, заувек палог у блатњави ров на светој српској земљи, пред њено ослобођење.
Својих првих седам ратних приповетки, Драгиша Васић објављује исте те, 1914-те и сместа бива примећен међу водећим именима српске књижевне критике. А након рата објављује неколико изузетно запажених радова (приповетку ”Ресимић добошар”, по некима и најбољу икада написану причу српске литературе, из збирке ”Утуљена кандила”, 1922; те роман ”Црвене магле”, у издању СКЗ-а, 1922; ону оштру осуду српско-југословенских власти и њихове ”катастрофалне политике на Косову”: ”Два месеца у југословенском Сибиру”, 1921; као и оригиналну студију ”Карактер и менталитет једног поколења”, где брани српску националну идеју, 1919; али и Драгишине ђачке успомене на Мајски преврат: ”Деветсто Трећа”, 1925).
Уз апотеозу српском јунаштву, читамо и опоре Васићеве редове, попут ...тупи шумови бајонеа у месу и костима, шикљање крви, кундак, рвање, јауци... избезумљене, крваве очи”.
Васић гледа у реалност и морални пад нове државе (која је убрзо издала своје победе из Великог рата и њене срамно заборављене хероје) и о томе пише, разговара и јавно сведочи.
Осећање пропуштених шанси појачава му и лична трагедија и смрт његове младе супруге (с којом добија кћеркицу Браниславу-Бранкицу, 1914-2007, будућу лепотицу, која ће 1932. године постати ”Мис Филм”).
Адвокат, писац и резервни официр улази, огорчен догађањима након формирања Краљевине СХС, у Републиканску странку. Након намештеног ”Солунског процеса” (1917-те) почиње да се дружи са (до тада му мрским) ”црнорукцима”, а после рата бесплатно брани социјалистичке агитаторе и активисте. Одлази у Совјетски Савез одакле долази (полу)разочаран (пре свега због стања Цркве у Стаљиновој држави и ужасног страдања свештеника и православних храмова). Сарађује са Крлежом, али убрзо и прекида сваку сарадњу са њим и кружоком његових истомишљеника.
Разочарани националиста, он упућује горке речи послератној српској омладини, на трагу опомена Арчибалда Рајса. Васић огорчено пише (у ”Црвеним маглама”): ”Не волите ништа, не одушевљавате се ничим, не верујете ни у шта”...
Престаје да онако страсно, као некада, верује у људе, своје савременике, али и даље упорно верује у српски народ и његоу будућу судбину и пркосно (свесно патетично) пише: ”Бог чува Србију”, спреман да се подухвати најжешћих полемичких оружја и одбрани од својих све бројнијих, циничних исмевача, неистомишљеника и критичара.
И најбољи познаваоци Васићевог дела не схватају до краја важност његовог листа ”Прогрес”, иза кога, као његови најближи сарадници, стоје један Момир Николић (један од првих конзервативних револуционара међу Србима; присталица Шарла Мораса и ”Француске акције”; страсни противник парламентарне демократије; антисекуларистички писац данас заборављеног ”Грађаниновог врта” из 1937), па Душан С. Николајевић (”коленовић”, син Светомиров; најособенији политички мислилац међуратне Србије: писац ”Антифауста”и књиге о Дантеу и Макијавелију; Шумадинац, ничеанац и обреновићевац) и Сима Пандуровић (песник, естета, љотићевски симпатизер и ”озлоглашени” писац предговора за ”Тврђаву”, књигу ратне добровољачке поезије). Какав квартет!
У овај издавачки пројекат је Васић уложио (и изгубио) велики део очевог наследства, у серијском наставку разноразних незгода и не баш најсрећнијих судбинских обрта.
Остаће упамћено да је у чудном споју традиционализма и модернизма какав је био ”Прогрес” свој експресионистички ”Манифест” објавио Станислав Винавер.
Најсрећнија ствар његовог отужног међуратног живота пуног разочарења била је Драгишина женидба, 1924-те, са отменом и елегантном Наталијом Сергејевном Александровом (1902-1986) - кћерком руског царског генерала, племића и инжињера Сергеја Ивановича Александрова (пројектанта кронштатске тврђаве) - са којом ће добити Татјану (Васић-Јанићијевић, рођену 1925).
Кум је био, по свему судећи, Крлежа, али се тај податак често прескаче (због Драгишине равногорске епизоде из Другог светског рата).
Да би све било чудније, на Васића утицај имају и српски ”богомољци”, преко владике Николаја Велимировића, али и Иво Андрић, Милош Црњански, Урош Предић, Момир Коруновић (и његове нереализоване, мистичне и монументалне ”Вратнице победоносних Шумадинаца”, предиђене за изградњу након победе српске војске из 1918-те), Милан Кашанин и Слободан Јовановић.
Између 1935. и 1937. исправља и прерађује (дословно поново пише, по сведочењу историчара Димитрија Ђорђевића) чувену ”Српску трилогију” Стевана Јаковљевића.
Постаје академик, изузетно успешан престонички адвокат, оснивач (и потпредседник) ”Српског културног клуба” (1937, насталог из редова елитних београдских масонских ложа), путује по свету. Последње две године пред избијање рата Краљевине Југославије са Немачком уређује лист ”Српски глас”, кроз који се, као један од ретких, отворено противи ”Споразуму са Хрватима” (1939, прото-усташкој ”Бановини Хрватској”) на српску штету. У свом листу Васић објављује текстове младог јеромонаха, др Јустина Поповића, на круцијалну тему ”светосавља”: ”једине стваралачке снаге у српској народној култури”, ”идеалу целокупног српског друштва”. Покушава се са ”стварањем новог српског национализма”, са паролом ”Срби на окуп”, по мери времена и постојећих искушења (па чак и у оквиру југословенске државе, јер бољег решења у том тренутку немачке ратне претње и отвореног хрватског сецесионизма - нема)...
Са Слободаном Јовановићем и Димитријем Љотићем разговара о прављењу једне озбиљне ”српске странке”, али ови преговори убрзо пропадају...
И упорно овај стари романтичар верује у природну, хришћанску синергију ”Отаџбине и друштвене правде”, у онај ”здрав инстинкт српски, путоказ нашег народног самоодржања”, који треба да проговори ”чистим и слободним српским гласом, ослобођеним од партијских предубеђења”.
”Ми смо из патријархалне културе упали у метеж у коме смо изложени најразличитијим утицајима. И још увек се нисмо снашли...”, пише Драгиша Васић, описујући тако не само трагичну прошлост, већ и скору, а још несрећнију будућност српског народа. Будућност која то, у ствари, и није била и у којој ће нестати читав Васићев свет, заједно са његовим животом и идејама за које се борио до свог последњег даха.
Драгиша Васић је један од првих присталица евро-азијске идеје код Срба, због чега успоставља сталне, необично живе и снажне везе са совјетском амбасадом у Београду. Интензивно ради на успостављању неких другачијих, Србији много кориснијих веза од оних са незахвалним и егоистичним Хрватима, рачунајући на то да идеологије не могу трајати вечно, за разлику од геополитичког контекста који опстаје вековима, упркос свему.
А пред сам рат, пише изванредан (и данас актуелан) текст ”ШТА СТАРИЈИ ОЧЕКУЈУ ОД ОМЛАДИНЕ”, у коме исказује осам захтева српској омладини:
1. ”Чисто срце” (моралну обнову),
2. Унутрашње усавршавање и рад на себи као ”пут победе над злом”,
3. Уздизање националног (и општег друштвеног) интереса изнад појединачних егоистичких захтева,
4. Очување јуначких дела очева и предака, јер је ”земља створена српском крвљу”,
5. Одбацивање колективне наивности када су у питању национални интереси, јер се ”непријатељ може учинити добрим - само ако се разоружа”,
6. Ширење систематског и упорног рада као ”националног обрасца за деловање у животу”,
7. Васпитање нације на примерима ”златног доба” српског друштва из периода пре 1914. године (Цвијић, Михаило Гавриловић, Мика Алас, Јован Жујовић, Слободан Јовановић...),
8. Спречити хиперпродукцију факултетски образованих људи и опасно смањење фонда општих знања, а на основама традиционалних вредности српског друштва...
У рату постаје главни саветник генерала Драгољуба Михаиловића за политичка питања.
На Равну гору долази на Преображење (19. августа) 1941. године, у пратњи Миодрага Палошевића и Звонка Вучковића, након тромесечног размишљања и разних дилема које га муче и притискају.
Претходно га хапсе партизани у Горњој Трепчи и туку (лично будући командант Друге пролетерске и ”народни херој”, Спасоје Урошевић га бије (Васић тада добија први шамар у животу) и малтретира.
Неким чудом му је био спашен живот, после жестоког протеста сељака, његових земљака.
У том периоду, током прве и друге године рата, јавља се у слободним шумама окупиране Србије и неколико веома занимљивих личности који имају амбицију да преузму наш антикомунистички национално-ослободилачки покрет.
Међу њима је посебно интересантан Војко Чвркић, утицајни међуратни политичар (министар и адвокат) и харизматични ”кабларски орао”, кога четници убијају 1942. године под оптужбом ”како је спремао атентат на Дражу Михаиловића”.
Драгиша Васић игра важну улогу у формирању политичког крила равногорског покрета (”Централно-националног комитета”), покреће лист ”Слобода или смрт” и четници га називају ”Чичом број 2”.
Многи верују да је он прави ”вођа покрета”, а Дража Михаиловић - ”само војни командант и извршилац”.
Томе погодује и став самог Васића, који, уз све похвале моралним и психолошким вредностима ”Горског цара” Михаиловића, говори: ”Дража је велика морална сила, има огромну популарност у народу. Али, он је више икона што виси у цркви, а не господари црквом”...
Драгиша Васић једини не носи са собом никакво оружје и импонује својом фигуром и аристократским држањем, у својој униформи резервног мајора. Иако антимонархиста (још од 1918-те), он прихвата постојећу хијерархију и команду краљевске владе, преко министра војног, ђенерала Михаиловића.
И утиче на формирање омладинске четничке организације: ЈУРАО (Југословенску равногорску омладину), са Војином Андрићем из Српског културног клуба као формалним оснивачем (и инспиратором, по Васићевим инструкцијама).
Уводи и војне свештенике у све корпусе ЈВуО и ствара политичку платформу ”равногорства”. Предлаже да се при Врховној команди ЈВуО оснује ”Одсек за вероисповест”, а са тим у вези одржавају се и контакти са оцем Јованом Рапајићем, најдаровитијим младим богословом-антикомунистом (касније мучеником, страдалим од партизана у Босни)...
Британци се противе овако важној улози Драгише Васића јер га описују, критички, да је био ”исувише Србин” (уосталом, као и Дража). Посебно им је сметало што је Дражин политички саветник сматрао усташе и комунисте за веће непријатеље него Немце. А и плашили су се да је Васић, у ствари, ”скривени експонент Москве” (знајући за његово отворено русофилство и веру у мистични значај руске мисије у свету и историји)....
И на то је Васић реаговао јавно и оштро, нападајући политику Велике Британије према Србима.
И у најтежим околностима, њега чувају четири четничке ”тројке” и нико га не може убити, нити ухватити (у тренуцима склањања и скривања, а после великих немачких офанзива). У тим данима предаха, Васић пише ”Историју Равне горе” (”Историју устанка”)...
Написао је овај драгоцени документ (на преко 900 страна) и дао да се откуца у три примерка и закопа на различитим местима.
На несрећу, овај рукопис је нестао (или су га комунисти уништили после рата или се налази, скривен, у њиховим још затвореним архивама)...
Гестапо му хапси жену Наталију и кћерку Татјану, и држе их у бањичком логору, али оне успевају да изађу одатле и спасу се (касније се прерушавају у монахиње и крију се у манастиру Јовање)...
17. јула 1942. лично Хајнрих Химлер, вођа СС-а, износи своје мишљење: ”Основа сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића!” и наређује да се ”употребе сва расположива средства” и уништи Равногорски покрет.
Слично се постављају и ”савезници”, а посебно Енглези, који чине све што могу да не дајући ништа Србима, од њих добију све (што им је потребно).
А и Дража Михаиловић се љутио на Васића јер му је било тешко да поднесе његове отворене и искрене критике и непоколебљиви отпор свим недостојним компромисима са предратним југословенским политичарима.
Стеван Мољевић и, посебно, др Ђуро Ђуровић (који 24. јуна 1944. активира масонску ложу ”Равна гора”, због илузије о могућем побољшању контаката са Британцима) директно се сукобљавају са Васићем и његовом политичком визијом равногорства.
Али, све су то сад биле узалудне буре у чаши воде, јер се приближавао неумитни час смрти и судњи дан свим српским националним снагама и покретима.
Драгиша Васић се повлачио ка Словенији заједно са четницкма Павла Ђуришића.
Усташе су их заробиле и 21. априла 1945. убиле великог српског писца и националног проповедника у Старој Градишци (неки тврде да је то, ипак, било у Јасеновцу).
Постоје сведочења да је Драгиша Васић чекао смрт занемео, са малим молитвеником који је прелиставао. И да се пре погубљења, клечећи и метанишући, молио Богу.
Усташе су дословно масакрирале четнике који су им допали руку (и оштрих кама). ”Били су животињски заклани. Свуда је била просута људска крв, негде делови мозга и крв помешана са мозгом...”
Тако је своју овоземаљску авантуру завршио велики српски јунак и мислилац, талентовани књижевник и политичар, храбри официр и идеолог, велики и суверени заступник српске идеје. Са тестаментарним речима: ”За мене је нешто највеће кад читам у Светом Писму како су велики грешници и грешнице милошћу Божијом постали праведници и светитељи”...
Драгослав Бокан
Текст постављен уз одобрење аутора
Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
и који је ово равногорац по реду који је утекао у Москву и тамо живео до 1956. 
![[Слика: dragisa_vasic.jpg]](https://s7.postimg.org/tbwidy17d/dragisa_vasic.jpg)
![[Слика: CETNICI.jpg]](http://www.politika.rs/upload/Article/Image/2018_10/CETNICI.jpg)
