12-04-2017, 07:07 PM
Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар -Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише лингвистичкој и политичкој намјери Даничића: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.
Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: Th e K i o a t ian. A cco rd i n g to S a f a r i k, s h o u l d n o t b c r cc k o n c d a s a s e p a r a t c l an guagc; t h c p ro vin cial Kroatian h cin g bu t a co n t in uation n o f th c S l ov c n i an,\vhile thc languagc oi’llic Kroa Ls, as spokcn on thc inilitary l’ronlier, is simplv Scrvian (Мах Miil er, Thelang u a g e s o i’ Uie s cat olwa r in ih c East . London and Edinbourgh. 1855) .
Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.
Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.
По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“
Огњен Војводић
Цели текст:
http://www.ognjenvojvodic.info/danicicev...#more-1957
Иначе како вам се чини серија...
Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: Th e K i o a t ian. A cco rd i n g to S a f a r i k, s h o u l d n o t b c r cc k o n c d a s a s e p a r a t c l an guagc; t h c p ro vin cial Kroatian h cin g bu t a co n t in uation n o f th c S l ov c n i an,\vhile thc languagc oi’llic Kroa Ls, as spokcn on thc inilitary l’ronlier, is simplv Scrvian (Мах Miil er, Thelang u a g e s o i’ Uie s cat olwa r in ih c East . London and Edinbourgh. 1855) .
Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.
Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.
По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“
Огњен Војводић
Цели текст:
http://www.ognjenvojvodic.info/danicicev...#more-1957
Иначе како вам се чини серија...
