[Шумадинац]

.
Пут наде оца Тадеја (тв разговор у м. Витовница 1995, ново на јутјубу)

[Шумадинац]

.
ТВРЂАВА

Форпост (Тврђава) - филм о човјеку који се побринуо да сирота и напуштена дјеца имају довољно љубави, пажње, радости и топлине. Ријеч је о свештенику, оцу Михаилу који је са женом, поред својих троје дјеце, одлучио да усвоји још троје из прихватилишта. Када је бирао дјецу гледао је да буду здрава, па тако да није одлучио усвојити једну дјевојчицу која је била много болесна. Након неког времена она му се јавила у сну и рекла: „Све си узео, а мене ниси. Мене нико неће.“ Поразговарао је са супругом и одлучили су и њу усвојити иако је болест била тешка, а већ нису имали довољно средстава да уздржавају толику дјецу. Послије неколико дана док је служио литургију у својој парохији у селу Бојани десило се чудо- Проплакала је икона Пресвете Богородице која се налазила на иконостасу. Отац Михаил се обрадовао подржци Пресвете Богородице и био је сасвим сигуран да му Она даје благослов на велико дјело. Више га ништа није могло зауставити да помаже сирочићима. Да би се потпуно посветио бризи о дјеци одлучио је да се замонаши. Његова жена постала је монахиња и отишла у један оближњи манастир. Он је постао јеромонах и одмах је на једној великој пољани у мјесту Бенчени,( 7 км од румунске границе- черновицка област) почео са изградњом дјечијег прихватилишта и манастирских конака. У почетку од својих средстава, са још четири брата, живећи и једући куване коприве и кромпир. А послије, када је било збринуто преко 50-оро дјеце и кад су сви видјели да је то озбиљно, укључила се држава и црква да помогну. Прихватилиште је посјетио и свјатјејшиј патријарх руски Кирил и подстакао да се помогне манастиру. Ту је за кратко вријеме поникла цијела лавра- манастир Светог Вазнесења. Данас је то најсавременије прихватилиште за дјецу на територији Украјине. Са црквама, школама, пољима за игру, зоолошким вртовима, базенима... Отац Михаил је послије постао владика Лонгин и носи чин Архиепископа, а некада је и сам остао без родитеља и на својој кожи осјетио шта значи бити сироче.

[Шумадинац]

.
Централна прослава празника Светих новомученика јасеновачких

[Шумадинац]

.
Епископ бачки Иринеј: Дијалог о Косову и Метохији или монолог по мери Зоране Михајловић




Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу).

Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам?

Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца.

Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини.

Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој!

Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима.

За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања.

Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи!

Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије.


СПЦ

[Ултрадесничар]

.
Епископ бачки Иринеј: Дијалог о Косову и Метохији или монолог по мери Зоране Михајловић




Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу).

Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам?

Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца.

Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини.

Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој!

Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима.

За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања.

Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи!

Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије.


СПЦ

Вучић је нахушкао професорку са Мегатренда и дописну чланицу Трилатералне комисије на СПЦ да види каква ће бити реакција јер
схватио да је СПЦ последња линија одбране од његовог потписивања независности "Косова".

[Шумадинац]

http://pouke.org/forum/index/1346440445/...%B5-r6971/

[Димитрије]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

http://pouke.org/forum/index/-/%D0%BF%D0...%B5-r7048/

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ: ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ОПЕТ НАСТУПИЛА У УЛОЗИ САМОПОСТАВЉЕНОГ ОБЕРПРОКУРОРА



Сваком иоле добронамерном човеку, упознатом са чињеницом да сваке године у Србији умре 30.000 људи више него што се роди, апсолутно је неспоран апел Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, изречен 24. октобра 2017. године на Сајму књига у Београду, тачније на промоцији филма и књиге Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20. веку, „да препоручимо нашим матерама да су дужне да рађају децу, по Божјем благослову и дару датом мајкама, да на тај начин останемо у историји“.

Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.

Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.

Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?

Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање.


СПЦ

[Ултрадесничар]

Света Петка

Чиме сам заслужио, о Мајко Света,
Ја недостојан и самога живота
Да ево скоро три лета
Стојим поред Твога Кивота ?

Мајко, немам ти шта поклонити,
осим овога осиромашенога срца мога
Ја верујем, можеш га учинити
Да постане најскромнији стан
Свевишњега Бога.

Ја стојим крај кивота Твога
Која је река утехе, милости...
И гледам како с љубављу примаш свакога
Дарујући свакоме озарења и радости.

Свако чедо прилази ти Мила
Да ти своју молитвицу каже,
Јер си Ти од Бога дар примила
Дар снаге којом се наше душе снаже.

Допусти и мени, о Љиљане бели,
Да Ти и ја кажем молитвицу своју,
Да чуваш и крепиш српски народ цели,
Који са поносом празнује Свету Памјат Твоју.

Мој народ је,Мајко,у срцу моме,
Приносим ти га као миомирски кад,
Дај да одоли искушењу свакоме,
Да на њега не дође рат, беда и глад.

Постала си и јеси, О Света Параскево,
Мајка целе Васељене,
Ко би сва твоја чудеса опевао
Којима лечиш душе уцвељене.

О Света Петко, свих монаха Мати,
Дај и нашој земљи монаха и монахиња,
Да имамо ко ће нам кандила палити,
И служити Богу у миру српских светиња.

Тако пролазе дани, сати и минути,
Од јутра рана до касне вечери,
Сваку душу прима, Параскева мати,
Бодрећи на путу у истинитој вери.

С тога у брзини свакодневнога живота,
Зауставимо се, клекнувши на колена узносећи пој,
Дођимо у Јаши, код сребрнога Кивота,
Где нас чека Мајка у загрљај свој !!!

Јеромонах Клеопа ( Стефановић)

[Шумадинац]

.
Патријарх Иринеј: "Абортус је највећи грех под овим небом и под овим сунцем!"

[Шумадинац]

.
ОБАВЈЕШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ





О ПОЈАВИ И ДЈЕЛОВАЊУ ТАКОЗВАНИХ ЕГЗОРЦИСТА ИЛИ ИСТЈЕРИВАЧА ДЕМОНА ОДНОСНО ДУХОВНИХ ИСЦЈЕЛИТЕЉА



Од самог освита ове наше цивилизације, постојали су сталежи у људском друштву који су били изабрани за духовну службу. Човјеку је одувијек било потребно руковођење и лијечење, како тијела, тако и душе. Док се живи Бог, Творац универзума, свега видљивог и невидљивог, господар живота и смрти, још није јавио људском роду у Синајском откровењу, постојали су разни култови са својим жречевима, шаманима, маговима и врачевима, људима који су били свјесни да свјетским стихијама владају, не толико физички, колико духовни закони. До тог момента постојала је само магија, а од Божијег јављања Мојсију, у личности ”ЈА ЈЕСАМ”, настаје истинита побожност, у облику старозавјетне једнобожачке, јудејске религије.


У том периоду настаје прво право свештенство, које је преношено с кољена на кољено, чином рукоположења односно хиротоније. Нико није могао постати свештеником и бавити се свештеним радњама, било које врсте, уколико није био за то постављен и рукоположен од стране првосвештеничке хијерархије. Ко би се усудио да то чини по својој вољи, бивао је кажњаван, по врло строгим старозавјетним законима, као велики преступник.


По Божијем плану спасења човјечанства и по навршењу пуноће времена, Бог се јавља људском роду не више у визијама и утварама већ као Богочовјек, Божији Син, друго лице Пресвете Тројице, Исус Христос. Од тог свекосмички потресног и величанственог догађаја, човјек одлучује да мјери вријеме на планети као почетак новозавјетне историје. Тада од Јудаизма, кроз учење Сина Божијег, настаје Хришћанство, нова и једина истинита, и последња религија, после које нове и истинитије религије и вјере више неће бити.


Од Христа и кроз Христа, настаје и ново свештенство, које више није морало бити рукоположено старозавјетним свештеником, јер је то сада Христос обавио, као врховни првосвештеник и новозавјетни над архијереј.


Ти први рукоположени хришћански свештеници били су, свакако, први Христови ученици, Његових дванаест апостола, које је послао у свијет да просвећују и крштавају народе и приводе их истинитој вјери, а ови су онда, рукоположили, односно произвели, још седамдесет мањих апостола. Тако настаје новозавјетно епископство и свештенство, хиротонисано и рукоположено од стране првих апостола, а ови на то дјело постављени од Самог Сина Божијег Исуса Христа. Други начин за постајање епископом и свештеником не постоји. То значи да нико ко није постављен у Цркви Божијој на то мјесто на такав начин, не може да се бави било којом свештеном радњом. Односно, он на то, по својој вољи, можда и може да се усуди, али те радње и покушаји таквих исцјељења, неће имати никакву Божији силу у себи, нити било какав позитиван ефекат. Штавише, носиће у себи печат непослушности и гордости, а то је луциферска сила, сатанско демонска сила смрти и несреће.


Од раних хришћанских времена постојали су људи покварене душе и памети, јеретици, шизматици, секташи и појединачни магови и лажни исцјелитељи, којима је циљ, на крају крајева, увијек био стицање материјалних добара, за разлику од Божијих људи којима је тај циљ био увијек и само стицање Небеских блага.


У Новом Завјету наилазимо на дјелове гдје се говори да је Исус исцјељивао и болесне и ”ђавоимане”, из чега закључујемо да постоје болести које су изазване разним штетним дјеловањима из природног окружења, али и они поремећаји проузроковани дејством демонских сила, односно палим духовима, умним енергијама зла и таме. Следствено томе, од самог почетка, свештеници нове Христове вјере су се бавили исцјељењима, односно изгоном злих духова из посједнутих људи, свакако по узору на свог првоучитеља Исуса Христа. Поред свештеника, тиме су могли још да се баве само понеки монаси светог живота, који су за то опет имали благослов својих духовних отаца и руководитеља. Значи, никада и нигдје у Христовој Цркви, нико није могао да се бави изгоном демона, у име Исусово, или да чита свештеничке молитве, срочене за такве прилике, а да за то нема благослов црквене јерархије.


Поучан примјер за тако нешто имамо у Дјелима Апостолским (19; 13, 14, 15). Ту наилазимо на седам синова неког Скеве, јудејског првосвештеника, који су помислили да могу и они, у име Исусово, кога Павле проповиједа, да изгоне демоне. А када су то покушали, зли дух им рече: ”Исуса познајем и Павла знам, али ви ко сте?!”, и скочивши на њих , надјача их и савлада!


На жалост, и у данашња времена наилазимо на људе који се, у свом незнању или, боље рећи, гордом безумљу, усуђују да изгоне зле духове из људи у име Исуса Христа, и да читају молитве из црквеног Требника, које могу читати само свештеници, а да за то немају благослов, на првом мјесту, надлежног епископа. Неки од њих су почели да се појављују чак и на телевизији у разним емисијама и ”ријалити” програмима, рекламирајући себе као непогрешиве зналце духовних тајни људске душе, и чак изводећи уживо егзорцизме пред ТВ камерама. У тим својим наступима често критикују Цркву и свештенство како немају храбрости нити силе Божије за тако нешто, а да су они сами од Бога изабрани и послани на то дјело. Све је то пропраћено једним невјероватно израженим набојем гордости, уображености и високим мишљењем о самом себи, који довољно говори о страшној прелести, односно духовној самообмани у којој се налазе. Суштина ствари је напротив у томе да су они сами тешко поседнути демонским силама, које на тај начин желе да одвоје народ од Цркве и да га предају тим лажним љекарима, односно вуцима у овчијој кожи.


За вријеме тог самог чина лажног егзорцизма пред ТВ камерама, демон у тијелу неке несретне дјевојке глуми како га наводни духовник, својим ”моћним” молитвама пржи и изгони, а све у циљу да направи спектакл и превари наивне и неупућене гледаоце, који ће након тога похрлити код овога, прилажући му велике суме новца.


Уколико на тај феномен погледамо и са становишта психијатрије, у питању је такозвани Суманути Поремећај или ”параноја”, гдје човјек умишља уобразиље и идеје о сопственој величини, које наравно немају никакве реалне основе. То су често месије, спасиоци, духовне и политичке вође, који врло успјешно умију да се наметну великом броју људи, а да их затим, прије или касније, поведу у смрт или трагедију били које врсте.


Савремени човјек је навикао на инстант решења, да све добија брзо и сада. На тај исти начин жели и решење својих душевних проблема, одмах и без личног труда. Прво је кренуо код врачара и ”исцjелитеља” вјерујући да они могу да му ”скину” урок и магију, из једне или двије посjете. Када то није помогло, онда је пошао код психијатра, мисливши да ће са једном пилулом ријешити проблем. И тек на крају, кад ништа друго није помогло, долазе у Цркву, већ тешко оштећени, с последњом надом да ће поп да им ”прочита”, и да ће све одмах да прође.


Међутим, данашњи човјек не схвата да Бог од нас очекује покајање и дуготрајну борбу за стицање врлине и ослобођење од греха. Зато, најчешће, за разлику од разних егзорциста који обећавају брзо изљечење из једне сеансе, када црквено лице очита молитву и покажу се симптоми демонопоседнутости, то је заправо показатељ да се оболели коначно мора суочити са том чињеницом, и да сам крене новим молитвеним и литургијским путем. То мора бити у покајању и са чврстом одлуком о промjени свог дотадашњег грешног живота.


Док та брза ”исцjелења”, која се често догађају код лажних исцjелитеља, после извjесног времена доводе до још горих стања. А онда настаје зачарани круг одлазака на ”скидање” враџбина, са обећањем да ће, ево следећи пут, све проћи. И тако, без краја, до потпуног финансијског и душевног слома.


На крају, не улазећи превише у све сегменте дјеловања ових, у суштини несретних људи, који нијесу свјесни да, улазећи у те духовне свјетове, неспремни и незаштићени благословом Цркве, излажу на првом мјесту себе, а затим и све оне који им повјерују, огромној опасности и духовној погибији, упућујемо упозорење и поручујемо:



Никада не вјеровати нити се излагати било каквом дјеловању, учењу или лијечењу од стране било кога, а да то није црквено лице: Епископ, свештеник или, у ријетким случајевима, монах који има за то благослов. Чак и ако се представљају као такви, никада не вјеровати на прву ријеч, него увијек провјерити да ли на њему заиста почива благослов неког епископа или игумана одређеног манастира, односно помјесне Православне Цркве!



А ту заблудјелу браћу позивамо да то више не раде и да, ако заиста имају неки дар од Бога, то провјере у Цркви, као што је и највећи међу апостолима Павле увијек провјеравао сва своја дјела код врховних апостола у Јерусалиму. Позивамо их да се покају, исповиједе, причесте и постану чланом једне свете саборне и апостолске Цркве, у смирењу и покајању, и тако задобију спасење и вјечни живот у Царству Небеском, у коме, ако Бог да, и да се сви ми нађемо, Амин!




братство манастира Острога