[Шумадинац]

[Шумадинац]

.

РТРС: Са благословом Патријарха српског Иринеја приказан филм о отетим бебама




У Храму Светог Саве у Београду уз благослов Његове светости патријарха српског Иринеја приказан је филм "Рођени отети" који говори о бројним крађама новорођених беба у Србији од 1965 до 2016. године.

Један од протагониста овог потресног филма Иван Миљковић, који је након вишегодишње потраге пронашао свог брата близанца у једној породици на Косову и Метохији, рекао је да породице након емитовања филма очекују велики помак у разбијању те табу теме и да се одговорни процесуирају.

"Филм је пре свега урађен да се јавности отворе очи и зато очекујемо да коначно институције по службеној дужности реагују, да се спроведу адекватне истраге и да се похапсе починиоци најтежег злочина, злочина над мајкама. Надамо се да ће истина у овој Божјој кући угледати светлост дана и да ће се једном на ово питање ставити тачка", рекао је Миљковић за "Спутњик".

Он је нагласио да је незванично утвђено да је од 1965. године отето више од 50.000 дјеце.

"Сви су упознати са злочином, али и даље нико не реагује", рекао је Миљковић.

Продуцент филма Милан Лакић је нагласио да га је неправда мотивисала да продуцира овај пројекат.

"После интервјуа који сам урадио са Иваном Миљковићем схватио сам да мора да се сними филм да би се ово зауставило. Филм смо почели да снимамо у јуну, обухватили смо шест породица, а у међувремену сам добио много порука других родитеља", рекао је он и најавио да ће ускоро бити снимљен и наставак овог филма.

Он је рекао да ће се снимати нови филм који ће се бавити овим злочином и ван Србије, односно случајевима који су се догађали у региону.

"Јавили су ми се многи родитељи из Хрватске који сведоче да су се и тамо догађали овакви случајеви и да су суочени са истим проблемима као и родитељи у Србији", рекао је он.

Лакић очекује да пројекција филма покрене неке конкретне догађаје зато што је урађен са циљем да нас све уједини, да сви схватимо да је ово вишедеценијски проблем који мора да буде рјешен и заустављен.

"У Србији је покрадено на хиљаде беба и ми то више не смемо да дозволимо, а то се, нажалост, дешава и даље. У овом филму приказан је и случај отмице бебе који се догодио 2016. године. Двадесетчетворогодишњем оцу отели су дете и заменили га са дететом које има Даунов синдром. Постоје сви докази, као и за све друге наведене случајеве", рекао је он.

[Шумадинац]

.
У ПОДГОРИЦИ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА МИЛОША К. ВОЈИНОВИЋА И МР. ТАДИЈЕ БОШКОВИЋА "КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1941. И 1942. ГОДИНЕ"



У крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је представљена књига „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941. и 1942. године“, аутора Милоша К. Војиновића и мр Тадије Бошковића.

Академик Матија Бећковић рекао је да ова књига и није књига него рана.

„Рана над ранама Црне Горе, рана која је, како је казао песник, зинула уврх Црне Горе, а дно јој је у Егејско море. Зато је говорити о овој књизи исто што и тицати у ту рану која је остала незацељена осамдесет година“, казао је он.

Додао је да су од те ране настале све остале и од ње почињу све странпутице које су нас довеле довде.

„Протеклих деценија о њој је причано много, али је казано мало, у суштини готово ништа. У међувремену је избио нови домаћи рат, а да се ни онај стари светски није честито завршио нити је о њему речена права реч. Нови рат још траје, рушећи све за шта се гинуло у претходниом. Победници су писали историју, не само своју већ и побеђених не сумњајући у своју верзију. Победник никад нема проблема са присталицама који накнадно пристижу са свих страна као првоборци бојева у којима нису усчествовали“, рекао је Бећковић.

Казао је да је и наше вријеме потврдило стару истину да нико не може бити судија у сопственој ствари.

„Власт и мржња били су у обавези у школи, у суду, у штампи, домаћем васпитању. Најгласнији су се запослили као чиновници мржње и лажи. Прогонили смо и презирали једни друге не бисмо ли били напредни и прогресивни. На крају се испоставило да нисмо ратовали ни ским сем један с другим и толико се делили да има оних који још нису приметили да нас нема ни кад смо заједно. Тако прође готово читав век а ми као да још не умемо ни да завршимо стару ни да започнемо нову причу, а све више сумњамо у њен смисао и све мање знамо коме бисмо је и зашто причали“, поручио је Бећковић.

Бећковић је казао да смо храбри онолико колико смо способни да погледамо истини у очи.

„“Нема слободе изван истине. Лаж је чедо кукавичлука. Светост и морал се не деле према странама и странкама ни правда према државама ни истина према нацијама. Зато је радосна и благословена вест која се чула ових дана да су нсе у Црној Гори грлили и мирили потомци четника и партизана. Пошто смо се помирили са сваким, време је да се помиримо и са самима собом, својом судбином и историјским удесом“, закључио је Бећковић.

Милош Војиновић је казао да се ради о штиву које има за циљ само једно – истину о том периоду наше историје.

Тадија Бошковић захвалио је свима коју су помогли да књига угледа свијетло дана, посебно Митрополиту Амфилохију.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије евоцирао је своје успомене из дјетињства које се поклопило са крвавим патризанско-четничким братоубилачким колом и запитао се да ли ико ко има памети може посумњати да Дража Михаиловић није био антифашиста кад је све до друге половине 1944. године био војни министар у краљевској влади у Лондону.

„То би онда значило да је и та влада била фашистичка, онда би ваљда и Черчил био фашиста. Друго је питање што је Черчил, под Стаљиновим притиском издао свога савезника и њега и његов покрет препустио револуционарима који су у том дијелу своје борбе престали да буду антифашисти и постали богоубице и братоубице у своме народу“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Казао је да је у наше вријеме неокомунизам завладао оном струјом нашег друштва која је наслиједила и власт и моћ и сласт оних првих комуниста.

„Ови данашњи су, нема никакве сумње, наставак оних претходних, само што су од њих узели оно што је најгоре и на томе граде будућност. И онда су из тог разлога створили нове диобе, незапамћене у Европи. Тога тамо нити је било нити ће бити“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Пјесник Благоје Баковић је казивао своје стихове, а у програму је још учествовао гуслар Васо Ђондовић.

Модератор промоције био је свештеник Предраг Шћепановић.

[Шумадинац]

[Mekenzi]

Јако добар канал:

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

http://www.pravoslavie.ru/srpska/110790.htm

[Шумадинац]

.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ПОСТ - ПРОМЈЕНА ФИЛОСОФИЈЕ ЖИВОТА



Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.


Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?


ЧОВЈЕК ЈЕ ОНО ШТО ПОЈЕДЕ

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.


СМИСАО ПРВЕ БОЖИЈЕ ЗАПОВЕСТИ

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“


УМОВРЕДНА ГОРДОСТ И САМОЉУБЉЕ

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.


ПОЗИВ НА ДУХОВНИ И ТЈЕЛЕСНИ ПОСТ

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.



http://www.mitropolija.com/mitropolit-am...je-zivota/

[Шумадинац]

https://www.in4s.net/mitropolit-amfilohi...etog-save/

[Шумадинац]

А М И Н

[Шумадинац]