Нема никакве сумње да је предлог Устава Српске Православне Цркве од далекосежног значаја за нашу Цркву и српски народ, те да је због тога заслуживао да, као нацрт, најпре буде упућен на јавну расправу, у којој би учествовало како свеколико свештенство тако и лаици, па да тек потом, као предлог за коначно усвајање, буде упућен Светом Архијерејском Сабору.
ПРЕАМБУЛА УСТАВА
Преамбула овог Устава је тако састављена да би могла бити преамбула устава сваке православне цркве, а нарочито Васељенске Патријаршије у Константинопољу, која је одувек полагала право да буде изнад свих националних православних цркава, те да стога све епархије у расејању буду под њеном непосредном јурисдикцијом. Наши верници у расејању иду, међутим, у српске православне храмове због тога што су српски. Да се тиме не руководе, они би, сходно овој преамбули, требало да иду у најближи православни храм, било да је он грчки, руски, бугарски или румунски.
У страху да не буду оптужени за етнофилију, творци ове преамбуле дефинисали су Српску Православну Цркву као наднационалну, да не кажемо мондијалистичку творевину. Отуда и навод из Посланице Галатима Светог Апостола Павла да „у Христу нема више ни Јудејина ни Јелина“, те да наша српска Црква „представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштвене разлике“ .
Да се, не дај Боже, Свети Сава руководио овом поруком коју буквално следе творци ове преамбуле, он уопште не би од никејског Патријарха тражио аутокефалност Српске православне цркве, као стожера и српске државе и српског националног идентитета. Уместо тога ми бисмо, као православни Срби, остали под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије, као што је наш српски православни народ под турским ропством био неко време под јурисдикцијом грчких фанариота.
И због чега се краљ Александар толико трудио да до 1922. године васпостави јединствену Пећку Патријаршију, кад су поједини делови наше српске Цркве, у духу одбацивања етнофилетизма, могли остати под јурисдикцијом Васељенског Патријарха? А и да не помињемо да је под турским ропством и под аустријском влашћу у избеглиштву Српска Православна Црква преузела улогу српске државе, које више није било, и била најзаслужнија за очување српског националног идентитета. Напослетку, Српска Православна Црква је једина српска установа која је, за разлику од државе, сачувала непрекинути континуитет од Светог Саве до данас.
Заиста је чудно што творци ове преамбуле пренебрегавају ове кључне духовно-историјске разлоге и пресудне културно-историјске чињенице. Како то сигурно не чине из незнања, поставља се питање зашто то чине.
По мом суду, у преамбули би се изричито морали навести Свети Сава, први српски архиепископ, и аутокефалност Српске Православне Цркве од 1219. године, јер је управо из црквене аутокефалности рођена српска национална свест, чији је стожер светосавље. А наше светосавље је и особено поимање православља као таквог којег нема у другим православним црквама.
Није стога нимало случајно што скоро сви ондашњи писци истичу српску земљу као нови Израиљ, а Србе као нови изабрани народ. До таквог расуђивања нису, међутим, довела само патриотска осећања ондашњих црквених људи, већ јасно разумевање историјског обзорја – да се до државне самосталности и црквене аутокефалности може доћи само уздизањем свога рода и племена, као свог стада „оваца“. Изгледа да су творци ове преамбуле то једноставно сметнули с ума.
Свети Сава се у овом предлогу Устава помиње само једном и то у члану 160. ставу 2. тако што се у загради наводи 13. глава Студеничког типика Светога Саве, као да је то једино чиме је он задужио аутокефалну Српску Православну Цркву. Стога се тешко можемо отети утиску да су творци овог предлога Устава намерно потценили његову непроцењиву улогу у стварању наше националне Цркве и националне државе. А и да не помињемо Законоправило Светога Саве, прву кодификацију (додуше највећма превод) нашег државног и канонског права.
Наша Српска Православна Црква у још понечему се разликује од других православних цркава. То су породичне славе. Па како оне уопште могу бити ваљане и с теолошког становишта допуштене, кад о њима нема ни помена у Јеванђељу, делима апостола, учењу црквених отаца и одлукама васељенских сабора и Светом Предању? Па могу јер су оне неодступни део само наше црквено-историјске традиције.
Све нас то наводи на закључак да би у преамбули морао бити наглашен особени светосавски дух српског православља. И то би управо морало бити учињено уочи осмовековне годишњице и Српске Православне Цркве и српске државе.
Коначно, да би били равноправни с другим православним државама и народима, Срби су морали имати и своје свеце, који ће српско „стадо“ штитити од иноплеменика. „За улазак у свет византијске и европске цивилизације средњег века“ – пише Димитрије Богдановић – „била је потребна не само своја независна држава и аутокефална црква, него и свој улог у општу хришћанску културу тога света, поготово учешће у светости, у једној вишој духовној заједници, где би српски народ био заступљен преко својих људи. Тадашњим Србима, наравно, не би пала на памет идеја да у трансценденталној хришћанској заједници имају „своје људе“ да их већ пре њих нису имали и други. Управо је Свети Димитрије Солунски послужио српској свештенству као основни узор за култ Светога Симеуна. Па кад већ имамо и своје свеце, зар бар неке од њих није требало поменути уместо Посланице Галатима Светога Апостола Павла.
КОНФЕДЕРАЛИЗОВАЊЕ СПЦ
У данашњим основним школама тешко да би се могао наћи ученик или ученица који не знају да је Српска Православна Црква током осам потоњих векова (са извесним прекидима током турског ропства и боравка у туђини под аустријском влашћу) имала само по једног архиепископа, који је касније био и патријарх, односно митрополит карловачки и београдско-карловачки.
Уколико се усвоји предлог овог Устава, на наше велико изненађење открићемо да имамо чак 18 митрополија на чијем се челу налази 18 архиепископа. Како је у нашој Цркви и историји звање архиепископа искључиво везано за аутокефалност цркве као такве, многи ће помислити да се наша Црква разграђује и распада на 18 аутокефалних цркава. А они боље упућени одмах ће разабрати да је на делу растављање Цркве на митрополије и епархије са високим ступњем аутономије, те да Патријаршија као таква само номинално постоји.
Колико је то опасно и далекосежно не треба даље објашњавати. Довољно је само поменути да су негдашње комунистичке власти присилиле нашу Цркву да, због Македоније и Македонаца, обнови Охридску Архиепископију и до чега је све то довело. Па зар заиста у нашој Цркви има и таквих појединаца који би хтели да се тај проблем Охридске Архиепископије осамнаест пута умножи стварањем 18 нових митрополија са архиепископом на њиховом челу? Има неког чудног предсказања у чињеници да се три наше затечене митрополије налазе у данас независним државама.
РАЗВЛАШЋИВАЊЕ ПАТРИЈАРХА
По досадашњем Уставу, Патријаршија је имала, као и све епархије, Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор којима је председавао Патријарх. Овим предлогом новог Устава једино се Патријаршија лишава ових органа, док они и даље остају у свакој епархији. Уместо њих уводи се чак једанаест патријаршијских служби и одељења, којима непосредно, уместо Патријарха, председава епископ члан Светог Синода или епископ члан Светог Архијерејског Сабора. Тиме се, треба то отворено рећи, Патријарх лишава сваке делотворне надлежности у управљању Патријаршијом и практично ставља под старатељство чак једанаест епископа.
По нашем суду, посреди је смишљена намера да се средишна власт Цркве потпуно разгради и уместо ње уведе својеврсни конфедерални орган у којем ће Патријархову надлежност вршити помесни епископи са звањем архиепископа и митрополита. А када се крене тим путем, следећи корак приликом потоње измене Устава могао би бити наизменично смењивање нових архиепископа на положају поглавара Цркве, као што је то некад било у Председништву СФРЈ после смрти Јосипа Броза Тита. А сви ми добро знамо до чега је то довело.
Пише: проф. др Коста Чавошки
![[Слика: IMG_7715.jpg]](https://s31.postimg.cc/wynulmr2j/IMG_7715.jpg)
