Ово је патријарх српски Викентије кога је Тито убио због измишљања македонске нације од Срба и одвајања Титове македонске цркве од мајке Српске Православне Цркве.
5. јула 1958. године, непосредно након Светог архиерејског сабора СПЦ, на ком је, по притиску Титових комуниста, одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве, убијен је патријарх српски Викентије.
Ко је био 42. патријарх на трону Светог Саве?
Патријарх Викентије се родио као Витомир Проданов, 23. августа 1890. године у Бачком Петровом Селу у породици Ђорђа и Јелене Проданов. Био је веома бистро дете. Са лакоћом је завршио основну школу у родном месту, гимназију у Новом Саду и Богословију у Сремским Карловцима.
Замонашио се у сред Првог светског рата 1917. године у манастиру Бездин код Арада у данашњој Румунији. Такође је завршио Историју на Филозофском факултету Београдског универзитета 1929. године.
Именован је најпре за викарног епископа марчанског 1936. године, а затим одлази у Вардарску Србију, где је најпре обављао дужност епископа злетовско-струмичког од 1939. године, а затим је био и администратор охридско-битољски 1940. године. За то време одлично је упознао прилике у јужној и Старој Србији и са великим успехом је водио своје епархије.
Бугарски окупатор га је 1941. године протерао из Штипа, а након рата и доласка комуниста на власт није му било дозвољено да се врати на своју епархију у Штип, јер су већ тада комунисти кренули у процес стварања неканонске тзв. Македонске православне цркве и измишљања македонске нације. Најпре је на разбојничком АСНОМ-у, августа 1944. године, од Вардарске Србије формирана Титова социјалистичка "република Македонија", затим је Македонизирани Србин Благоје Љамевић (Блаже Конески) 21. маја 1945. године измислио "македонски језик", онда су комунисти 8. августа 1945. године донели уредбу "Начелно напатствије за личните имена" којом је Титова народна милиција насилно Србима променила презимена са српског "-ић" на "македонски" "-ски", "-ска", "-ов", "-ова", "-ев", "-ева", па је на ред дошло и питање протеривања СПЦ из јужне тј. Вардарске Србије и формирање Титове МПЦ, како би се заокружио новонастали идентитет Титових Македонаца. Зато у периоду 1947-1951 видимо владику Викентија како администрира Сремском епархијом.
На трон Светог Саве, Викентије (Проданов) изабран је 1. јула, 1950. године и као патријарх српски, одмах је успоставио канонске везе са осталим епархијама СПЦ, које су услед геноцида, ратних разарања и прогона Титове власти, биле на ивици потпуног уништења.
У тешким условима комунистичких прогона, активно је радио на обнављању манастира и црквеног живота и побољшању статуса оних свештеника којима је било допуштено да врше своју службу и то у време када су комунисти сматрали СПЦ за свог највећег противника против кога су била допуштена практично сва могућа средства.
Зна се да је на пример први прислушни апарат кога је Брозов режим тражио од Америке 1953. године (након резолуције Информбироа) уграђен у телефонску централу у Патријаршији СПЦ и да је велика сала за седнице Сабора била "покривена" прислушним уређајима.
У таквим околностима, патријарх Викентије је постао мајстор у преговорима са Титовим комунистима пошто би им наговестио различите уступке, а онда их вешто одлагао и изврдавао, због чега је постао озбиљна претња извршењу планова растакања СПЦ и стварању нових нација од српског народа.
Патријарх српски Викентије је убијен у својој 68-ој години, 5. јула 1958. године под загонетним околностима, непосредно после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве.
Никада се није извршила истрага његовог убиства али постоје озбиљне индиције да је отрован јер је успешно осујећивао покушај Титовог комунистичког режима да решава национално питање у Југославији кроз пројекат стварања републичких цркава.
Зна се да је патријарх Викентије 30. маја 1958. године боравио на пријему код Јосипа Броза Тита у Белом двору и да је тада било разговора о испуњењу захтева Титовог режима о разрешењу црквених прилика у СР Македонији давањем аутономије трима епархијама СПЦ.
Међутим, мајски Сабор СПЦ је на предлог патријарха одложио решавање тог питања, док је патријарх непосредно затим умро под неразјашњеним околностима у "присуству власти", у дедињској болници "Драгиша Мишовић" у Београду.
Аутопсија тела патријарха никада није извршена, а тело, иако је реч о патријарху, није пренето у цркву и канонски испраћено уз обреде који прате сахрану српског патријарха. Патријарх Викентије је брже-боље сасвим неспретно сахрањен у Саборној цркви у Београду.
Колико је Титова власт пожуривала сахрану, доказ је и то што није било времена да се за њега направи посебан гроб, већ је ковчег са моштима стављен у гробницу митрополита Михаила, лево од улаза у Саборну цркву.
Свим упућенима је тада било јасно да је патријарха убила УДБа тако што је странице његових омиљених књига премазала некаквим смртоносним отровом.
Нико ово данас не помиње! Зашто? Зашто ћутимо да је убијен српски патријарх како би се створила од Срба македонска нација и црква? Макар ових дана, када се превазилази овај раскол, требало би се сећати оних који су страдали због њега и очување непоцепан хитон наше светосавске Цркве.
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.