[Шумадинац]

Једно је познавање историје а друго је обнављање зла у име историје.

Једно је поштовање предака а друго стварање идолопоклонства од њих.

Једно је волети своју отаџбину а друго боловати од ксенофобије.

Једно је ценити лепоту а друго учитавати јој оргазам доживљаја која она објективно не поседује.

Једно је указивати на грех а друго подстицати осуђивање.

Једно је бавити се одређеним питањима да би се проблем решио а друго бавити се питањима да би се проблем само одложио.

Једно је бити националиста а друго је бити шовиниста.

Једно је подражавати свете а друго је кињити оне који то неће.

Једно је љубав према Богу а друго је љубав према замишљеној слици о томе како Бог изгледа.

Једно је љубав према Србији а друго је глорификација Србије.

Једно је поштовање других народа а друго је ниподаштавање своје земље ради других.

Једно је волети другог а друго је проституисати осећања.

Једно је бити оштар на језику ради врлине а друго ради бахатости.

Једно је бити храбар против других а друго је бити чојствен ради других.

Једно је брига о својима а друго је гажење других ради својих.

Једно је цинизам ради конструктивног бунта а друго ради оправдања своје зловоље.

Једно је изграђивање Цркве собом а друго је изграђивање џепа Црквом.

Једно је живети по јеванђељу у свету а друго је користити јеванђеље као страховање од света.

Једно је бити револтиран а друго искомплексиран.

Једно је процењивати а друго оцењивати.

Једно је живети какав јеси а друго носити маскараду какав ниси.

Једно је боловати од депресије невољно а друго здравоумно узгајати песимизам.

Једно је снисходити а друго полтронисати.

Једно је поштовати а друго робовати обичајима.

Једно је водити дијалог а друго монолог са другим.

Једно је бринути за другог а друго је вређати га бригом.

Једно је поштовати различитост а друго тражити истомишљенике.

Једно је поређење са другима ради налажења свог недостатка а друго је поређење да се бољи понизи.

Једно је бити необразован а друго је бити и поред писмености бахат.

Једно је бити културан а друго је тражити славу за свој култ.

Једно је бити кратко разочаран а сасвим друго бити трајно огорчен.

Једно је шалити се на нечији рачун а друго је омаловажавати неког.

Једно је делити савете а друго је свима се наметати за учитеља.

Једно је дозволити другоме да погреши а друго је малтретирати га да буде безгрешан.

Једно је долазити у Цркву као туриста а друго као причасник светињама.

Једно је причати о некоме са стилом а друго је оговарати га злурадо.

Једно је мотивисати некога на одговорност а друго је наметати му кривицу.

Једно је како носиш службу а друго како се кроз њу сведочиш.

Једно је како читаш а друго је како тумачиш.

Једно је како видиш а друго како доживљаваш.

Једно је како верујеш а друго је којег Бога исповедаш.

Једно је како добро чиниш а друго је колико тражиш трговину.

Једно је подражавање а друго је имитирање.

Једно је неговати идеале а друго је од идеала стварати богове.

Једно је лагање о својој грешности а друго лагање о врлини коју не поседујеш.

Једно је бунити се са разлогом а друго без разлога.

Једно је страдати а друго преувеличавати своје ране.

Једно је имати свој мир а друго тражити само свој мир.

Једно је имати нервозу а друго хранити своје хистерије.

Једно је љубити човека какав јесте а друго љубити замишљену слику о њему.

Једно је осећати се кривим у нечему а сасвим друго изнова мучити себе кривицом.

Једно је висок ниво хормона среће а сасвим друго миловање благодати.

Једно је бити жељан промена а друго је померити себе са мртве тачке незадовољства.

Једно је имати самопоуздање а друго је патолошко осећање сигурности у властиту непогрешивост.

Једно је да те неко поштује а сасвим друго да те неко толико воли да би положио и живот за тебе.

Једно је љубав и пожртвовање а друго је сентимент који избегава страдање.

Једно је да те неко похвали а друго је да живиш само за туђа ласкања.

Једно је осетљивост по добру а друго злоосетљивост на добро.

Једно је тражити савет а друго је тражити дадиљу.

Једно је колико деце имаш а друго је колико си за њих родитељ у сваком погледу.

Једно је бити ауторитет а друго је глад за влашћу.


.

[ПРОСВЕТАР]

Једно је КОПИ а друго је ПАСТ.

Себи убраду:

Понекад нас чак и Шумашипац изненади својом луцидношћу!

[Шумадинац]

СВЕТИ САВА - ДАНАШЊИМ СРБИМА



Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.

Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.

Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.

Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.

Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.

А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?

И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?

Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.

Шта ико има од мртвог Светог Саве?

Кажете да сам жив?

Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!

Испуните храмове молитвом!

Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!

Поштујте знање више од имања!

Цените доброту више него титулу!

Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао од жеље да воле, уче и учине!

Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!

Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!

Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви! Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.

Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње, мајка је родила свет, мајка је родила Србију, и ако је не заштитите- ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.

И настаће мук.

Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.

Кад нестане трудних српских мајки, и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација, или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.

Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.

Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.

Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.

Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.

Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда.

О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!

Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...

Али морате схватити.

Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.

Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.

И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима.

Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, изпаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.

Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.

И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
Кад год свет мерите платом и престижем.
Кад год продате себе због пролазног ужитка.
Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса.
Кад год заборавите старе, болесне и потребите.
Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи.
Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи.
Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
А много је, сувише, уплакане деце у Србији.

Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.

Због њих вам говорим:
Оставите се злог пута! Одмах!

И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.

И остаћу жив.


Ви сами себе закопавате и убијате.

[Шумадинац]

.
ЛОШ И ДОБАР СРБИН


Лош Србин те мери према ономе какав си био а добар Србин према слици коју још ниси достигао.

Лош Србин те мери према ономе какав јеси а добар Србин према слици какав можеш постати.

Лош Србин те мери према себи јер за њега никада нећеш његову доброту достићи а добар Србин те мери према твојој доброти коју сматра да је одавно изгубио злом у себи.

Лош Србин све мери и кроз решето свог ума свима налази сваком пребацивање а добар Србин ништа не мери јер не користи иког да своју правду постави.

Лош Србин је лош првенствено према себи јер му је несносно у себи бити а добар Србин мрзи себе само до оне тачке када може своју душу да заволи.

Између лошег и доброг Србина велики су амбиси али сви се они сажимају у пречици слободе која се зове срце човечије.

Али док један воли Бога само да би Га могао поново убити – дотле Га други воли само да би у Њему пронашао све које је упознао.

[Шумадинац]

.
СРБИЈА, ВРЕМЕ САДАШЊЕ



Second hand shop је огласио своја звона
Првим уранком светих ревнитеља
Који су стајали у колонама чекајући
На први попуст неонске литургије.
Лица испод смежураних капака су сијала
Небеским уралом
Држећи свој ред поносно плавом aurom borealis да ниједан грех не би промакао
Преко реда тамо где дише најсветије место.
Трафике су пуниле прилоге.
Власт је опет потврдила своје постојање.
Она воли свој народ,
Она никада није ту ради себе.
„Контејнери су препуни!“, мисли власт,
„Дакле, има народ шта да једе!!!“
„Додајмо још неку тарифу!“, заповеда великомоћник,
„Срам их било!“, додаје помоћник,
Да се испита свако тело колико метара црева
У њему може да станује
И колико кирије је ту поједено?!
Салама је повољна, паштета на акцији
За салату – ако има, хлеба – увек било.
Рачуни мора да се плаћају!
Првосвештеник грли народ једном руком
Другом придржава нож од државе на њиховим леђима.
Хтео је да одржи проповед али ју је власник
Државе већ прочитао.
На исповести: „Ко се не храни десном руком скромности – нека је одсече!“.
„Све је потаман!“, кажу два властодршца.
Време је за причешће, народ једногласно:
„Гледај, капути су ове недеље на продаји
За само један евро…“


Уподобљавање

[Шумадинац]

.
НИКО КАО МИ




За ово, поприлично, година колико ми их је Господ до сад дао, прошао сам доста свијета; видио свега и свачега и сваког се чуда нагледао.

Претходног љета, благословен новопеченим статусом пензионера, имао сам прилику да, пуно дуже неголи претходних тридесет и више година, крстарим земљом Србиновом.

Рекох, пролазио сам свијетом и чини ми се да нигдје не видјех више благослова и доброте Божије изливене над иједним народом. Да, виђао сам и виђам достигнућа руку људских, али, понављам, ни над једним крајем земаљским нису моје очи видјеле толико милости Божије богато разасуте као над земљом Србиновом.

Али, драги моји, нигдје се, под капом небеском, не освједочих о већем безобразлуку према Предобром Господу као код нас, Срба несрећних. Нигдје такве безумне неблагодарности.

Да, био сам и у Калифорнији одакле се, давних дана, ускомешала лавина отпора Закону и поретку Божијем. Колико год да се та пошаст свијетом раширила, још увијек човјек може својим животом живјети и, колико толико, ствари уређивати како најбоље он мисли да зна и умије.

Међутим, међу Србима то није тако. Србин може да те уједе за срце, да те до суза увриједи и да не трепне. Чак шта више, он то чини бесвјесно, и уједе те а да није свјестан тога.

О чему се ради? О чему је ријеч?

О псовки, браћо моја и пријатељи; о том чуду и покори. Страшна и огавна псовка на све стране; у земљи Србиновој од ње побјећи не можеш.

Та пагуба, то проклетство, та несрећа , то чудо нигдје на свијету се не може наћи. Прошао сам доста свијета; на америчком континенту живим преко три деценије и срећем се са људима разних култура, вјера и обичаја. У своје вријеме, одстудирао сам језичке науке; неке од страних језика кроз школовање учио али нигдје на наиђох ни на сличну покору каква се међу нама, Србима, као губа раширила.

Не постоји језик на свијету који је толико канцерогено затрован прљавим псовкама. Кад се не бих бојао саблазни, упутио бих вас на једну студију која, на много страна, разлаже ”богатство” српског језика најпогубнијим псовкама

Бијах у бањи, здравља ради мојега. Базен с водом љековитом, у њему нас има свакаквих, ”с коца и конопца” сабраних. Кад чујеш псовке најсветијег што у роду људском постоји, кад си присиљен да слушаш најстрашније ружења имена Господњег, Мајке његове, Пресвете, и псовке мал те не свих светих за које помена у календару има, осјетиш да би се радије ваљао са крмцима у дубоком блату него што би са тим несрећницима љековиту воду дијелио.

Одем терапеуту и жалим се; човјек добар – а немоћан. Од те куге спаса нема. Нигдје заклона ни чистог простора. Псовање – далеко било! – Бога и светих његових клетим Србима је постало узречица, у говору поштапалица. Несрећник опсује Бога а да свјестан није тога.

Супруга и ја пођемо у ресторан, на вечеру. Распитали се па пробрали, тобоже. Колико је ваздух у том, ”пробраном” ресторану загађен и затрован, толико, и још више, окужен је псовкама које се ковитлају на све стране. На врат, на нос поједосмо эта добисмо, па на врата. Подједнако мучно у души као и у стомаку. Никаквим купањем прљавштину са себе не можеш скинути.

Нигдје, ево понављам по трећи пут, Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима.

Возио сам од Нијагаре до Ванкувера; с краја на крај Канаде, хиљаде и хиљаде километара. Прошао сам Америку уздуж и попријеко. Бијах и у огромној земљи Русији и боравио још које куда по свијету. На свим својим путовањима, осим кроз земљу Србинову, не сјећам се да сам игдје, успут, могао наћи воћку да бих је убрао. Не дај, Боже, глади; тешко да би човјек нешто нашао живот да оснажи.

А у земљи Србиновој, на све стране, свијенчило се воће и поврће. Црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. Људи пролазе и газе; гледам, и свиње засићене. Ми се разлијећемо по које каквим продавницама, тражећи непрскано и не затровано, а у земљи Србиновој то све ни покупити не могу.

На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца, вријеђају га, немилосрдно пљују и на крст га разапињу.

Да ли икако да сијевне у тупе главе Срба псовача како би се он, јадник, осјећао ако би му неки дрипци, сваки час, мајку псовали и његове најмилије вријеђали?

Воле Срби, шизофрено, да говоре о ”Небеској Србији”, о својој изузетности, о устријемљености цијелога свијета против нас јер смо, забога, ”народ изабрани” и да не набрајам остале наше глупости.

Хоће ли ико Бога, попљуванога и Распетога, да види у нашим судбинама!

А ја, након само овог несрећног искуства – о осталим нећу да словим – са жалошћу говорим: Нек се деру Деретићи, успаљене кек успаљују, мамурне нек успављују – нама спаса нема. Ми смо народ на клизавици стрмој; срљамо у своје истребљење и нестанак. Толико Господа вријеђамо, и толико смо га већ извријеђали да, ако бисмо којим случајем с нашим непочинствима и престали, вјерујем да је Богу драгом одавно прекипило и да нас је, коначно, отписао.

Амин.


Прота Василије Томић

[Ултрадесничар]

26. октобар 2017.

Јеванђељски мотиви у епским народним песмама (протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић)

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/...st_44.html

[Шумадинац]

.
БУДИ СРБИН



Данашњи Србин јесте чудна мешавина комунистичко-европејске садржине, без неког јасног духовног правца. Иако се декларише као Православан, све је даље и даље од оног изворног Светосавља, на чему наше Православље и почива. Самлевен између максимализма очекивања, и минимализма окружујуће реалности, чешће пута, он изабира летаргију као начин живљења, и помирења, та два точка свакодневног бивства. Свакако, да је на своју историју поносан, и извесно да о њој нема јасну слику, већ више неки народски мит, који и разбуктава онај точак максимализма у њему, стављајући му на знање да он једноставно није од истог квалитета као ти његови славни дедови. Зато је и љут на све, и сваког, те ни не штеди никог у својој „вештој“ анализи, како би то ствари требале да буду у земљи Србији. А требале би да буду баш онакве какве су некада биле, и о чему он, мимо мита и народских легенди, не зна ништа. Зато се, јасном спознајом да није истог квалитета, као ти његови славни преци, утешено, јер је рекао како то треба да буде, окреће комунистичко-европејском минимализму, препуштајући се разним палијативима друштва, окаменивши своје деловање летаргијом потрошачког начина живљења. И, то је већ слика, у којој Србија живи, већ неколико деценија.

Досојевски је написао да, ако човек зна за шта живи, поднеће и оно како живи, и баш то јесте измакло данашњем Србину, у решавању властите духовно-народске припадности. То – за шта живи!


Отуђен од своје Цркве, не одласком уисту, и огорченим ставом, у којем немилосрдно напада исту, и одвојен од свог народа, немањем минималног сазнања о путу и импулсу живљења, утешено прати сваку епизоду Великог брата, неприметно тонући све дубље и дубље у летаргију потрошачког стада.

Међутим, има ли решења? Јесмо ли заиста као нација осуђени да се у палијативима друштва удавимо, прихватајући баш сваку увозну вредност као властиту, стидећи се својих корена, и у исто време бивајући тако поносни на њих? Је ли могуће да смо преживели и Турке и Аустроугаре и … ма кога све не, само зато да би себе поништили тим одустајањем од себе, и то у времену зоре саврменог друштва, које пропагира прихватање међусобних различитости? Зар ћемо заиста одустати од своје различитости, раздирани тим комплексом да будемо оно што нисмо, и да смо заиста криви, само зато што јесмо, оно што јесмо? А, управо то и јесте квалитет наших предака, који су опстали и поред свих неповољних околности, изборивши за нас ту привилегију да можемо да будмо оно што јесмо. И, управо те најсветије заоставштине се одричемо, и стидимо, Бог зна како, поносни на те своје претке, које, тим својим стидом, тако лаконски издајемо. Дакле, има ли решења?

„Проклет био ко се узда у човека… и чије се срце окреће од Господа“ (Јер. 17:5). Ова експертиза пророка Јеремије, у времену када је Израел и Јуда, прихватајући вредности окружујућег народа, одустао од себе, изражава у исто време, и корен проблема, али и решење. Као што знамо, јеврејски народ је одведен у ропство, али се и вратио из истог. И једно и друго, јесте било само последица одустајања од себе, односно враћања себи. Не треба превише трошити речи описивајући како је, у годинама које су претходиле ропству, јеврејски народ прихватао вредности, и начин живота, својих комшија, као нешто „ИН“, и у „тренду“, одричући се властитог извора снаге, као нечег „ретроградног“ и „застарелог“. Ропство је било само последица тога. Али, Бог није заборавио слугу свог Давида. Због тог сећања, они су опстали. Због тог сећања су и добили прилику да се врате себи, а самим тим, и као резултат тога, прилику да се поново врате у земљу, коју су насељавали.

Тако да, и поред засташујуће млакости, у којем наш народ данас обитава (а сви знамо шта Бог мисли о „млакоњама“ из Отк. 3:16), утешна је вест да Бог није заборавио слугу свог Саву, или Лазара, или Живојина… те да, након покоре коју имамо поднети, и ако се отрезнимо од властите потребе, да се властитих вредности стидимо, добићемо прилику да се сами себи вратимо. За то не постоји никакав систем, или стратегија, предвиђање, или савезништво, већ само вера у Бога, и на ту радосну вест, Његовог сећања на Саву, Лазара, Живојина…

Верујем да ово, на почетку 21-ог века, може зазвучати бајковито. Нестварно. Како крај неке Гримове бајке, у којој су њени јунаци, живели сретно и задовољно до краја свог живота. И управо у томе и лежи корен свег нашег, како националног, тако и личног, проблема – заборавили смо да је Бог жив! И, управо то, јесте квалитет, који наше претке раздваја од нас. Али, то јесте и могућност, којом ћемо себе приближити њима.

И, ако застанемо на овом месту, зар се није само у бајкама једна планина освајала на јуриш? Или, цео пук добровољно жртвовао, само зато да би њихова браћа живела и опстала? Зар све ово не звучи као део какве бајке? Но, то није бајка, већ Историја једног народа на чијој борбеној застави јесте писало – „Са вером у Бога“!

Тако да, због сећања на Саву, Лазара, Живојина, нашем народу се ипак смеши повратак из ропства. Историја јесте наука живљења, а Библија јесте књига духовне историје сваког човека. По њој и знам да ће наш народ живети. То се, додуше, не може никаквом стратегијом предвидети, нити икаквим опсервацијама садашњег стања, закључити. Ипак, тако ће бити! Због сећања Божијег на слугу свог Саву, Лазара, Живојина… али, и на све нас, ако престанемо да се одричемо себе.

Мислите о томе!



Јереј Др Угрин Поповић

Постање. срб

[Mekenzi]

Za patrijarhe, jereje, igumane, monahe, sveštenike imas vec podforum pravoslavlje i monarhija.
Nemoj podforum politika zatrpavati crkveno religijskim temama.

[Ултрадесничар]

Za patrijarhe, jereje, igumane, monahe, sveštenike imas vec podforum pravoslavlje i monarhija.
Nemoj podforum politika zatrpavati crkveno religijskim temama.

Потписујем

[ПРОСВЕТАР]

Неправдааааа!

Лишити Шумадинца затрпавања то је као кад би Кизи било забрањено да користи хрватску гајевицу, то јест USTAŠICU!

[darkob]

После се чудимо зашто нико неће да има посла са Црквом.

http://dnevnizurnal.com/gospode-boze-voz...na-dolara/

[ПРОСВЕТАР]

После се чудимо зашто нико неће да има посла са Црквом.

http://dnevnizurnal.com/gospode-boze-voz...na-dolara/

ТИТОВЦЕ И СИНОВЕ ТИТИНИХ САМОУПРВЉАЧА ЛАСНО ЈЕ ПРЕПОЗНАТИ ПО ЊИХОВОМ ОДНОСУ ПРЕМА СРБСКОЈ ЦРКВИ!

Паметном доста!

[Шумадинац]

.


Из искуства знамо да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој.

Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити, и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, клозет и блато.

Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.

Друга категорија јесу они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.

Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

Када неко дође код нас и почне да оптужује друге људе, довешће нас у тешку ситуацију и ми ћемо му навести овај пример. Тада ћемо му рећи да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.