18-06-2017, 04:58 PM
.
Постоје људи којима сметају људи. Који имају проблем са тим како погрешивост човечија (несавршеност, непотпуност) сме и може да узима на себе да вољу и службу Божију чини (укључујући и креирање по властитој режији одређених свештенорадњи или институција). Овде не улазим у расколничке, секташке варијације или канонске модификације, него у хронолошки след догађаја који имају своје богослужбено утемељење од момента када Мојсије гради скинију по узору на своју визију (2Мој 25, 40).
Наравно, првенствено алудирам на свештенство, односно, перцепцију несвештенствујућих спрам свештенствујућих, а што наравно одмах повлачи за собом неки вид резервисаности за учешће у црквеној стварности.
Корен проблема је: људски фактор. Ако, примера ради, у свештенодејствима учествује људски фактор, или, ако полазимо од фамозне баналности да Библију није писао Бог већ људи, са армадом личних недостатака или животних избора у којима се нису баш морално прославили (Мојсије, Саул, Давид, Соломон, итд.) – то не значи да самим тим што учествује људски фактор да је он наводно доминантнији од смисла, поруке или деловања Божијег. Не значи да је људски фактор бестемељан. Не значи да је домен светог нужно експлоатисан, компромитован или осветогрђен. Јер, да нема људског фактора – ко би се онда везивао за Бога?
Друге су ствари (али ништа мање битне) ако неко еманира своје приватне фрустрације уводећи, на пример, деспотизам, уновчавање или психичко шиканирање другог.
Позната је чувена Шекспирова мисао да и “ђаво користи Библију за своје потребе”. Сетимо се сусрета између ђавола и Христа у пустињи – ђаво је генијалан, неко ко комотно у данашњем маниру може бити доктор или мастер теологије, јер перфектно познаје Писма, али користи цитате да Другог у зло увуче или да своју бестидност легализује. Дакле, могуће је да неко прима благодат а да истрајава на путевима који нису од Бога или да промовише нешто што нема додира са Царством Небеским.
Примера ради, сетимо се старозаветног Саула (познат по гоњењу Давида) на почетку његовог царовања, јер није био лишен удела у Духу због чега се и каже да је једном приликом набасао на групу пророка и да је и Дух њега заједно са осталима обузео. “И када се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце…и срете га гомила пророка и дође на њега Дух Божији, и пророкова међу њима…” (1Сам 10, 9-10). Али, искуство Духа га није смиривало да на крају свог живота не одступи од Бога и не дигне руку на себе.
У Новом Завету имамо место првосвештеника који пред синедрионом гласа за Христову смрт, и писано је да то није рекао од себе него да је пророковао, али очигледно је и од њега Дух сакрио смисао који прориче (попут сна Пилатове жене Мт 27, 19), јер у супротном можда не би подстрекивао на смрт Христову. “А ово он (Кајафа) не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече, да ћe Исус умрети за народ“ (Јов 11, 51-52).
Дакле, ни њега искуство Духа није одобровољавало као што није ни многе у Дан Педесетнице. “А други се подсмеваху и говораху: Напили су се слаткога вина!” (Дап 2, 13). Дакле, може се на билион савремених компарација тражити не само угао за изобличавање људског фактора, на чему инсистирају неки, него и за истицање парадокса да се ни Сам Дух није људскости постидео чак и онда када је она одступала свесно од Божије воље.
Људски фактор није небитан. Можда је пренаглашен или трпи девијације. Али, трпи и очишћење јер није све до људског фактора. У супротном, зашто би Бог уопште улазио у ову историју постајући месо и крв ако му до сарадње са човеком није стало? Христу, на пример, није било можда битно по ком јудејском типику ће “отпојати хвалу” након Тајне Вечере (Мт 26, 30; Мк 14, 26). Нити одбацује људски фактор на много места када се на пророке позива цитатима у виду молитве или аргументације.
Бог који пева?! Бог који цитира човека?!
Па само је ово величанствено за умно посматрање! Или, рецимо апостоли, као први Христови свештенослужитељи се одмах након Причешћа одричу Христа. Али, то не значи да Литургија – као место пројаве искључиво људског фактора – није битна. То не значи да људски фактор није достојан носилац благодати (јер никада неће ни бити колико год напредовао!), али упорним умањивањем вредности другог човека спуштамо (понижавамо) Бога који нема тај проблем да свештенослужи са несавршенима и пропадљивима.
Омаловажава се од стране неких било каква могућност људскости да учествује у животу Божијем и да исти сведочи само зато што је – људског порекла. Јер једно причешће није довољно за пуноћу будући да онда есхатон не би био потребан као ни васкрсење због чега се на свакој литургији поново сједињујемо са Оним који не помиње наше срамоте.
Ако су апостоли отпадали, зар ћемо ми бити већи од апостола? Не чинимо ли ми исто одступање? Зашто се онда тако наивно спотичемо о свештеничке грехове осим ако немајући довољно воље да радимо на сопственом усавршавању теологије живљења тражимо алиби у недостацима других да своју назаданост оправдамо?
Превиђа се да управо тиме што је Бог постао Човек (не престајући бити Богом) сваком човеку је таквом какав јесте – смрдљив и лицемеран – дата могућност да кроз службу Духа своје комплексе и ограничености превазиђе. Ипак, превазилажење није до човека већ до Духа који отклања сваки недостатак, јер надилажење није једном коначно достигнути акт после којег нема више ни узрастања ни опадања, већ догађај слободе која се изнова – и ево задатка кроз сву вечност! – усавршава у одговарању на неумањивост љубави Божије.
Човек није фиксирана реалност, и зато постоје обрушавања, али опет, велики падови нису мерило спасења (као ни велики успони), јер би се на тај начин људски фактор посадио у први кадар на уштрб Христа а Сам Христос би се маргинализовао као могућност не само спасења него познања да и Он има Своје независно постојање. Овде већ можемо полемисати о нездравом и нељудском фактору.
Ако нешто долази од човека не значи да не може да буде свето, јер није човек самоузрочник властите светости већ га Бог Својом светошћу чини светим. И опет, колико год човек био дефектан на нивоу слободне воље – не значи да га Бог не може очистити и освештати за још већу службу. И ако човек нешто казује а да није сам од себе учен – не значи да не може и Бог кроз њега нешто ново под небом рећи.
Ако се осврнемо на горенаписане редове преузетих из библијских протагноста, видећемо да Бог може и не мора да одступа од људског фактора. Може – ако човек свесно одступа од Бога, и не мора – ако је посреди слабост човека који без обзира на властите недостатке жели да вољу Божију и даље чини. Јесте, наше уздање није у људима већ у Богу, али то не значи да све што од људи долази не може имати ако не директну клицу Божијег присуства а онда бар индиректну искру Божије рефлексије која у њима на њихово и на изненађење других може таворски да затрепери.
УПОДОБЉАВАЊЕ
Постоје људи којима сметају људи. Који имају проблем са тим како погрешивост човечија (несавршеност, непотпуност) сме и може да узима на себе да вољу и службу Божију чини (укључујући и креирање по властитој режији одређених свештенорадњи или институција). Овде не улазим у расколничке, секташке варијације или канонске модификације, него у хронолошки след догађаја који имају своје богослужбено утемељење од момента када Мојсије гради скинију по узору на своју визију (2Мој 25, 40).
Наравно, првенствено алудирам на свештенство, односно, перцепцију несвештенствујућих спрам свештенствујућих, а што наравно одмах повлачи за собом неки вид резервисаности за учешће у црквеној стварности.
Корен проблема је: људски фактор. Ако, примера ради, у свештенодејствима учествује људски фактор, или, ако полазимо од фамозне баналности да Библију није писао Бог већ људи, са армадом личних недостатака или животних избора у којима се нису баш морално прославили (Мојсије, Саул, Давид, Соломон, итд.) – то не значи да самим тим што учествује људски фактор да је он наводно доминантнији од смисла, поруке или деловања Божијег. Не значи да је људски фактор бестемељан. Не значи да је домен светог нужно експлоатисан, компромитован или осветогрђен. Јер, да нема људског фактора – ко би се онда везивао за Бога?
Друге су ствари (али ништа мање битне) ако неко еманира своје приватне фрустрације уводећи, на пример, деспотизам, уновчавање или психичко шиканирање другог.
Позната је чувена Шекспирова мисао да и “ђаво користи Библију за своје потребе”. Сетимо се сусрета између ђавола и Христа у пустињи – ђаво је генијалан, неко ко комотно у данашњем маниру може бити доктор или мастер теологије, јер перфектно познаје Писма, али користи цитате да Другог у зло увуче или да своју бестидност легализује. Дакле, могуће је да неко прима благодат а да истрајава на путевима који нису од Бога или да промовише нешто што нема додира са Царством Небеским.
Примера ради, сетимо се старозаветног Саула (познат по гоњењу Давида) на почетку његовог царовања, јер није био лишен удела у Духу због чега се и каже да је једном приликом набасао на групу пророка и да је и Дух њега заједно са осталима обузео. “И када се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце…и срете га гомила пророка и дође на њега Дух Божији, и пророкова међу њима…” (1Сам 10, 9-10). Али, искуство Духа га није смиривало да на крају свог живота не одступи од Бога и не дигне руку на себе.
У Новом Завету имамо место првосвештеника који пред синедрионом гласа за Христову смрт, и писано је да то није рекао од себе него да је пророковао, али очигледно је и од њега Дух сакрио смисао који прориче (попут сна Пилатове жене Мт 27, 19), јер у супротном можда не би подстрекивао на смрт Христову. “А ово он (Кајафа) не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече, да ћe Исус умрети за народ“ (Јов 11, 51-52).
Дакле, ни њега искуство Духа није одобровољавало као што није ни многе у Дан Педесетнице. “А други се подсмеваху и говораху: Напили су се слаткога вина!” (Дап 2, 13). Дакле, може се на билион савремених компарација тражити не само угао за изобличавање људског фактора, на чему инсистирају неки, него и за истицање парадокса да се ни Сам Дух није људскости постидео чак и онда када је она одступала свесно од Божије воље.
Људски фактор није небитан. Можда је пренаглашен или трпи девијације. Али, трпи и очишћење јер није све до људског фактора. У супротном, зашто би Бог уопште улазио у ову историју постајући месо и крв ако му до сарадње са човеком није стало? Христу, на пример, није било можда битно по ком јудејском типику ће “отпојати хвалу” након Тајне Вечере (Мт 26, 30; Мк 14, 26). Нити одбацује људски фактор на много места када се на пророке позива цитатима у виду молитве или аргументације.
Бог који пева?! Бог који цитира човека?!
Па само је ово величанствено за умно посматрање! Или, рецимо апостоли, као први Христови свештенослужитељи се одмах након Причешћа одричу Христа. Али, то не значи да Литургија – као место пројаве искључиво људског фактора – није битна. То не значи да људски фактор није достојан носилац благодати (јер никада неће ни бити колико год напредовао!), али упорним умањивањем вредности другог човека спуштамо (понижавамо) Бога који нема тај проблем да свештенослужи са несавршенима и пропадљивима.
Омаловажава се од стране неких било каква могућност људскости да учествује у животу Божијем и да исти сведочи само зато што је – људског порекла. Јер једно причешће није довољно за пуноћу будући да онда есхатон не би био потребан као ни васкрсење због чега се на свакој литургији поново сједињујемо са Оним који не помиње наше срамоте.
Ако су апостоли отпадали, зар ћемо ми бити већи од апостола? Не чинимо ли ми исто одступање? Зашто се онда тако наивно спотичемо о свештеничке грехове осим ако немајући довољно воље да радимо на сопственом усавршавању теологије живљења тражимо алиби у недостацима других да своју назаданост оправдамо?
Превиђа се да управо тиме што је Бог постао Човек (не престајући бити Богом) сваком човеку је таквом какав јесте – смрдљив и лицемеран – дата могућност да кроз службу Духа своје комплексе и ограничености превазиђе. Ипак, превазилажење није до човека већ до Духа који отклања сваки недостатак, јер надилажење није једном коначно достигнути акт после којег нема више ни узрастања ни опадања, већ догађај слободе која се изнова – и ево задатка кроз сву вечност! – усавршава у одговарању на неумањивост љубави Божије.
Човек није фиксирана реалност, и зато постоје обрушавања, али опет, велики падови нису мерило спасења (као ни велики успони), јер би се на тај начин људски фактор посадио у први кадар на уштрб Христа а Сам Христос би се маргинализовао као могућност не само спасења него познања да и Он има Своје независно постојање. Овде већ можемо полемисати о нездравом и нељудском фактору.
Ако нешто долази од човека не значи да не може да буде свето, јер није човек самоузрочник властите светости већ га Бог Својом светошћу чини светим. И опет, колико год човек био дефектан на нивоу слободне воље – не значи да га Бог не може очистити и освештати за још већу службу. И ако човек нешто казује а да није сам од себе учен – не значи да не може и Бог кроз њега нешто ново под небом рећи.
Ако се осврнемо на горенаписане редове преузетих из библијских протагноста, видећемо да Бог може и не мора да одступа од људског фактора. Може – ако човек свесно одступа од Бога, и не мора – ако је посреди слабост човека који без обзира на властите недостатке жели да вољу Божију и даље чини. Јесте, наше уздање није у људима већ у Богу, али то не значи да све што од људи долази не може имати ако не директну клицу Божијег присуства а онда бар индиректну искру Божије рефлексије која у њима на њихово и на изненађење других може таворски да затрепери.
УПОДОБЉАВАЊЕ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: ludaradef.jpg]](https://s8.postimg.cc/otwachss5/ludaradef.jpg)