06-10-2013, 04:42 PM
Сматрам да је ово бриљантан текст Милослава Самарџића и да открива много што/шта, те да ваља отворити на овом новом форуму тему о томе:
Милослав би овде требао да постави текст или линк ка тексту ДЕЦА КОМУНИЗМА...
Цитат:СУДИЈА
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Мој даљи рођак Брана Марковић из Крушевца чува документа о страдању породице после Другог светског рата.
Марковићи су били једна од најбогатијих фамилија у Расинском округу. Није то било богатство на какво смо данас навикли: тајкуни на све стране, с паролом: „Само нас не питајте за први милион”. И сви имају неке везе са комунизмом.
Марковићи су освајали медаље за квалитет вина, вињака и коњака ни мање ни више него – у Паризу. Били су наделеко познати произвођачи и трговци вином. И велики извозници.
Онда су дошли комунисти и узели им све. Огромне залихе и подруме. Куће и имања. Део власништва над Хотелом „Москва” у Београду. Већински пакет акција Нишке банке. И пола флаше вина са стола. И колевку у којој је лежала беба – Брана Марковић.
Бранин отац осуђен је на једну, а деда на пет година затвора. Оптужба: сарадња са окупатором и четницима. Доказа је било само за другу ставку, али ни њих нису износили. Није било потребе. Адвокат одбране није постојао.
Пресуде из Крушевца ишле су у Београд. На проверу. Тамо је заседао судија Јовица Дамјановић. Још се јасно виде његови потписи на пожутелим папирима.
Овај судија био је познат по томе што је сваку пресуду множио са три. Из прве.
Бранин отац добио је три, а деда 15 година. Упућени су у пакао сремскомитровачке казнионице. Ту је и временска казна често била смртна.
Наставак приче чуо сам од адвоката Душка Пачариза из Крагујевца. Он је некада био у СПО-у. Даница Драшковић га је тада послала да испита биографију Војислава Коштунице.
Пачариз је отишао и написао извештај: судија Јовица Дамјановић после се толико бојао освете, да је променио презиме, у Коштуница. У свој родни крај није смео да оде. И мало где је смео да оде. Био је судија Озне.
Рођак ми је причао о још једном истакнутом комунисти. Тај се истакао као демагог, а педесетих година комунистима су требали баш демагози. Јер они нису били разбојници као разбојници: да отму плен и оду. Они су хтели више од тога. Али, трајно отимање плена није тако једноставна ствар. Комунисти то никад нису успели. Тако, нису успели ни да наставе са згртањем пара од извоза вина из отете фабрике. Из западних земаља почели су да им враћају вино – јер је у ствари то више било сирће, него вино.
Онда се комунисти досете да пошаљу неког у Митровицу да убеди старог Марковића да им помаже. Да надгледа производњу, да обезбеди квалитет, а наравно сво богатство да остаје њима.
Демагог кога су одредили за тај посао данас је свима познат. То је Добрица Ћосић. Успео је само делимично. Стари Марковић је пристао. Квалитет никада није успео да врати, јер то у њиховом систему није било могуће.
Пачариз ми је такође причао да ни отац Коштуничине жене, Радовић, није смео у свој родни крај, у Црну Гору. Био је Ђиласов помоћник.
Милослав би овде требао да постави текст или линк ка тексту ДЕЦА КОМУНИЗМА...
