20-08-2017, 11:42 AM
Владика Дамаскин Давидовић +(8 јуни 1946 – 28 јуни 2017)+
Vladika Damaskin (Davidović)“Слуго мој добри, уђи у радост господара свога!”. Изненада, тихо и нечујно упокојио се владика Дамаскин Давидовић у 71 ој години живота 28 јуна, 2017 године. Нашла га је полиција у стану, на дан његове славе на Видовдан 28 јуна, 2017 године. Са својим пријатељима Грцима Анастасиом и Теофаном прославио је свој 71 рођендан 8 јуна ове године.
Владика Дамаскин је рођен 8 јуна 1946 године у Великој Крсни, код Младеновца у Србији од побожних родитеља Радомира и Босиљке Давидовић. Његов отац Радомир, по завршеној Богословији верно и предано непуних 40 година служио je као свештеник и свештеномонах Господу Богу, свом народу и својој српској цркви у разним епархијама. Када му је умрла животна сапутница попадија Босиљка свештеник о. Радомир прима монаштво с именом јеромонах Ромило, у част Преподобног Ромила Раваничког. Одликован је чином Синђела за ревност у свештеномонашкој служби и примеран монашки живот .
Владика Дамаскин је основну школу завршио у свом родном месту. Иако га је у младости занимала техника, васпитан у једној патријархалној и свештеничкој породици ипак се по свом избору определио за узвишени свештенички позив и уписује се у Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима коју завршава 1967 године. Замонашио се непосредно после тога и добио име Дамнаскин. Одлука да се замонаши обрадовала је тадашњег патријарха Германа који га је одамах после монашења и рукопложења у чин ђакона упутио у Московску Духовну академију ради усавршења богословских наука. Пресеудну улогу у његовом монашењу било је напајање дубином богословске мисли владике Николаја које је тада помно читао. Духовну лиру владике Николаја сматрао је бисерима које српска земља није видела.
Велика му је част била да у једном приватном благочестивом дому у Београду упозна још једног духовног горостаса, тада прогоњеног о. Јустина 1973 године чија се Догматика тада изучавала у Богословији. Нажалост, у данашње време, ни његово светитељство није могла да задржи његову Догматику на Теолошком факултету. Баш у то време постављен је за суплента Богословије Св. Саве у Београду што је о. Јустина обрадовало.
Одлуком Синода, по потреби службе, премештен је у Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 1975 год. Била му је велика част и одговорност да буде васпитач и предавач богословске омладине у једној угледној Богословији као што је била Богословија у Призрену где је тадашњи владика Павле, каснији Патријарх српски био свакодневно присутан. Богословска омладина са својим професорима и васпитачима била је велика духовна и национална подршка тадашњим Србима у Призрену који су почели да осећају своју угроженост. Та угрожњеност постала је врло видна у пожару Пећке Патријашије 16 марта 1981 године.
Те кобне ноћи, владика Дамаскин се , просто чудом Божијим обрео на преноћишту у српском манастиру у Пећкој Патријаршији иако није имао никаквог разлога да те ноћи буде тамо. То је био врло трагичан дан како за њега тако и за народ на Косову чије ће се последице осетити десетак година касније. Владика је, гасећи пожар, буквално гледао смрти у очи али га је Бог сачувао од сигурне смрти на чему је био захвалан целог живота. Негде око 3 сат ноћу, пожар је захватио ковну конструкцију старог конака а делимично се пренео и нови конак који је био у изградњи. Злотвори су по гредама посипали бензин. Пожар се гасио целог дана. Спасавали су српско културно благо вековима чувано у ризницама манастира, свештене предмете и сасуде, иконе, рукописе, црквене књиге…
Да се сачува братство и јединство, тај пожар се стидљиво помињао а одговорност за пожар пребацивала на електричну инсталацију. Оно што је посебно поражавало то је да су тек после две године признали да су га учинили Шиптари. Саботажа је била очигледа и са Шиптарске и Српске стране јер прва цистерна са водом за гашење пожара дошла празна а друга са великим закашњењем. На владикино питање новинарки зашто његов чланак ”Пожар у Пећкој Патријаршији – сведочење једног очивидца ”није објављен дословце је одговорила: ”наш уредник је телефонирао у Патријаршију и тамо су му рекли да чланак синђела Дамаскина Давидовића, професора Богословије у Призрену, – не објављујемо”.
Последице тог пожара осетиће Срби на Косову десетак година касније у Погрому истог 16 марта само 2004 године када је око 150 цркава и кућа спаљено а много Срба прогнано са својих вековних огњишта..
Школску 1984-1985 године провео је на постдипломским студијама на Аристотеловом универзитету у Солуну у Грчкој где се усавршавао из области литургијског и пастирског богословља на Богословском факултету код чувеног професора Јована Фундулиса а истовремено похађао школу за новогрчки језик на Фолозофском факултету истог универзитета.
Честа богослужења у грчким и руским црквама били су владикин велики духовни подстицај да још преданије служи Богу. Томе су допринеле и посете Светој Гори, манастиру Хиландару, манастирима Метеорима на острву Крфу и Егини где се чувају мошти Св. Нектарија Чудотворца.
По одлици Синода, а опет по потреби службе, премештен је из Призрена 1986 године у Београд на Богословски факултет на дужност управника интерната где је остао две године. Живот на Богословском факултету није могао да се упореди са хармонијом духовног животом Призренској Богословији. Ново постављење са звањем професора, постдиплпмским студијама и знањем руског и грчког језика владика је схватио као деградирање и недовољно вредновање. И, на његову молбу, по одлуци Синода разрешен је дужности управника интерната на Теолошком факултету.
Владика Дамаскин је изразио жељу патријарху Герману да се стално настани у манастиру Хиландару а одговарајуће службе у Патријаршији требале су да раде на папирима. Патријарх Герман је написао кононски отпуст из српске патријаршије за Васељенску патријаршију. На интервенцију удбе и Верске комисије до настањења у манастиру Хиландару није дошло и са канонским отпустом патријарха Гемана, владика Дамаскин оде у Немачку код владике Лаврентија и замоли га да интервенише код Васељенске патриајшије или да га постави у његовој епархији сходно његовом образовању. Владика Лаврентије му је рекао да ништа не може да му помогне већ са отпустом може да тражи помоћ од Грка. Од тог тренутка почиње вадикино странствовање.
У Немачкој га налази митрополит Новограчаничке Митрополије г. Иринеј Ковачевић који је дошао на сахрану једног националног борца кога је Удба ликвидирала и доводи у манастир Грачаницу. Владика Дамаскин је био хиротонисан за владику 22 јуна 1990 године у манастиру Нова Грачаница код Чикага и постављен за владику Европске епархије у Енглеској.
И, онда је дошло до наводног помирења Слободне Цркве, Новограчаничке Митрополије са мајком црквом. Све се то се запечатило Сретењском Литургијом помирења у Саборној цркви у Београду 15. фебруара 1992. године и ”причешћем из једне свете чаше у Светој Евхаристији” када је митрополит Иринеј Ковачевић служио Литургију са Патријархом Павлом и четрнест владика мајке цркве!.
Патријарх Павле је исте године одржао помен на гробу владике Дионисија и тако је дошло до рехабилитације владике Дионисија чиме је учињена неправда делимично ублажена. Кажем делимично јер је до тада све ишло ” како царски ваља и требује”
Међутим, проблеми за Слободну цркву тек од тада настају. Духовно уједињење завађене браће кроз заједничку Литургију и причешће из једне чаше требало је оснажити и административним уједињењем са заједничким Уставом за обе стране.
Као што је 1963. године био јуриш на имовину ”расколника” коју су после великих суђења одузели тако је поново централно питање било питање имовине. Мајка црква, иако је обећала да ће се руководити начелом апостола Павла, ”Нећемо ваше него вас”, по питању имовине није била спремна на комомпромис.
Питање имовине и контрола имовине није била једина спорна тачка тог предложеног Устава.
Болна тачка била је и укидање Новограчаничке митрополије (Слободне српске цркве) и расподела њених парохија ”сестринским” епархијама.
Иако предложени Устав никад није прихваћен на сабору Новограчаничке митрополије Архијерејски сабор у Београду га је једнострано прихватио, после смрти митрополита Иринеја и све ове спорне тачке оснажио.
Значи, начело апостола Павла ”Нећемо ваше него вас”претворило се у хоћемо ваше а не вас јер по питању имовине није било компромиса.
У свим тим ”’трансакцијама”, после духовног помирења, владика Дамаскин је био велика жртва јер из Европске епархије Новограчаничке Митрополије, која је прва требала да буде угашена, постављен за владику Европске епархије у Паризу коју је на крају изгубио и дао оставку..
У једном интевјуу покојног Павла Павловића на питање: ”Како је дошло до вашег губљења епархије”, владика је одговорио:
”Потпуни одговор на њега може да се да једино кроз призму тзв. процеса ”помирења и уједињења” тј, колико смо се најпре искрено помирили а уједињење ће доћи касније, само по себи под условом да су све његове премисе искрене и ако се базирају на Божијој и људскј правди а не на лажима, преварама и подвалама. Можда је у овој ствари меродавно мишљење владике Атанасија и његова изјава:”Нама није ни било стало до оснивања те епархије (западно европске у Паризу) него да Дамаскина одвојимо од америчких Срба”. Нико их није натерао да мора да нас признају али кад су већ признали нека се понашају као људи, хришћанска браћа, нека имају страх пред Богом.”
И, тада креће владикин стрмоглав. Како је у Паризу остао без епархије због разноразних околности због којих је морао да поднесе оставку а како се са верницима Новограчаничке митрополије у Америци поступало на сличан начин, делегати сабора из Канаде позову владику да дође у Канаду. Вадика Дамаскин се одазове том позиву и дође у Канаду 1999 године. Да је атомска бомба пала на Канаду мање би имала одјека него његов долазак.То је узнемирило многе духове а вероватно уздрмало и зацртане планове. После узалудних позива да се врати Архијерејски сабор у Београду га је лишио како епископског тако и монашког чина 2005 године.
Немајући место ни у једној цркви Новограчаничке митрополије која је била под потпуном контролом Београда, рапарачана и подељена сестринским црквама, иако су у Предлогу о помирењу потписали да нас неће реорганизовати нити мењати устројство НМ нити њених епархија, владика Дамаскин је служио у Грчкој старокалендарској цркви, што му се опет узело за зло. Пензионисам је у грчкој цркви.
Владика Дамаскин је био врло чест и драг гост у нашој кући. По доласку у Канаду, био је код нас осам месеци пре но што је нашао службу у грчкој цркви.За славу, Божић, Ускрс и друге празнике, његово је место било у врх стола. Умео је да утеши, да орасположи, да малодушне охрабри а и својим дивним појањем да унесе празничну атмосферу. Био је врло скроман и задовољан са мало. Куповао је јефтино лепе ствари. Имао је велику љубав према књизи и последњи динар би давао за добру књигу. Имао је широко образовање из многих области чиме се никад није хвалио. Говорио је грчки и руски језик.
Никад се није жалио на своје здравствене проблеме којих је имао више него што се дало приметити. Постио је сваки пост и кад је био болестан. Познавао је грчке породице које су биле врло предусретљиве према њему. Отишао је тихо и нечијно као и што је живео.
Људи могу да га суде и окривљују за много штошта. Оставимо тај суд Богу који неће погрешити.
Драго ми је да се и мртав браћа у своју земљу коју је много волео, код својих благочестивих родитеља и тамо где нема људских прогона и неправде. Нека му је лака српска земља и нека му Бог подари рајско насеље……….
Ожалошћеном брату Момчилу, снаји Љиљани, синовцима Дејану, свештенику и његовој породици, Лазару и његовој породици, унуцима, праунуцима Уредништво српских Новина и породица Крстић изјављује дубоко саучешће са молитвом Богу да их у дане жалост Бог оснажи и окрепи…
Др. Десанка Крстић
Zašto je srpski vladika postao grčki sveštenik? Na sramotu srpske zajednice Toronta, na još veću sramotu SPC, srpske dijaspore, a na najveću sramotu SPC naše otadžbine, srpski vladika Damaskin Davidović služi kao sveštenik u grčkoj crkvi u Torontu!
Intervju vodio g. Pavle Pavlović, Septembar 2002
Početak ove žalosne priče treba potražiti u crkveiom raskolu SPC u dijaspori 1963 godine pa do ranih devedesetih godina prošloga veka.
Posle toga raskola ili podele SPC u dijaspori, bila je osnovana Slobodna SPC u dijaspori čija egzistencija se kasnije produžuje reorganizovanjem u Novogračaničku mitroioliju kojoj ovih dana preti opet reorganizovanje ili potpuno ukidanje izazvanim crkvenom politikom Patrijaršije SPC iz Beograda.
Kada je 1992 godine postignuto duhovno ujedinjenje SPC dijaspore sa svojom maticom, počeo je rad ia administrativnom ujedinjenju dve strane koje su bile u sporu. Kao deo tog admiistrativnog ujedinjenja, trebalo je rešiti ioložaj ili status episkopa Damaskina Davidovića i Save Jurića, episkoia koga je rukopoložila SPC dijaspore za vreme raskola, I, umesto da su oni tretirani od strane patrijarha Pavla i Sinoda SPC kao izgubljene a sada propađene ovčice, (Mat 18, 12,-13) ili Luka (15,4-6), oni su bili manipulisani, ponižavani, premeštani, izigravani… a sve u cilju njihovog izolovanja odstranjivanja, neutralisanja, odbacivanja..
Opet na sramotu SPC i njenog vođstva, kome su izgleda približnije mahinacije komunističkog tipa iz naše sramne prošlosti nego li jevanđelske inspiracije zasnovane na rečima Mateja i Luke, dolazi do svađa, podele, nesloge.. Reči Mateje su morale biti vodič ka rešenju statusa episkopa Damaskina i Save: «Kad ima čovek sto ovaca a zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini, i ide da traži onu što je zašla. I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onim devedeset i devet što su zašle».
A kako i šta se dogodi episkopu Damaskiiu Davidoviću, vidi se u njegovim odgovorima na moja pitanja koja slede.
Gde ste rođeni, odrasli, roditelji.
Rođen sam 1946 godine u velikoj Krsni kod Mladenovca od oca Radomira i majke Bosiljke. Otac mi je sveštenik i službovao je u više parohija u Srbiji. Sada je penzioner. Majka mi je sada već pokojna. Takođe najstariji sin moga brata Momčila, Dejan završio je Bogosloviju i sada je sveštenik u Smederevu. Poreklo porodice Davidović vezuje se za nastanak našeg sela Velika Krsna koje je po predanju nastalo od jednog dela naroda koji je krenuo u seobu sa patrijarhom Arsenijom Čarnojevićem a koji nije prešao preko Dunava u severne krajeve već ostao tu na raskršću puteva i počeo da krči šume i naseljava se.
To predanje potvrđuje i podatak da se u našem selu, Velikoj Krsni Vidovdan slavi kao krsna slava u preko trista domaćinstava što je prava retkost u Srbiji. Najstariji Davidović koji se pamti je čukundeda Teodosije koji je za vreme Karađorđa pomagao ustanak i trgovao stokom sve do Beča.
Vaše školovanje: koje vrste i gde?
Po završetku osmogodišnje škole u rodnom mestu, upisao sam se po svom izboru u Bogosloviju Sv. Save u Beogradu 1962 g. koju sam završio 1967 u novootvorenoj bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Priznajem da me je u mladim godinama mnogo zanimala tehnika i da sam još u osnovnoj školi bio redovno preplaćen na tehničke novine iz Beograda. Međutim, vaspitanje u patrijarhalnom duhu, u duhu naše svete crkve i Pravoslavlja opredelio sam se za uzvišeni sveštenički poziv jer stara mudrost veli: “Homo propnit sed Deus disponit” (čovek predlaže a Bog raspolaže).
Radujem se što sam Božijim promislim usmeren na služenje našoj svetoj crkvi i našem napaćenom srpskom narodu. Po završetku Bogoslovije u Karlovcima 1967, a još pre otsuženja vojnog roka, sam sam se opredelio za monaški poziv, što je obradovalo tadašnjeg patrijarha Germana koji me je iste godine uputish posle monašenja i rukopoloženja u čin đakona, na Moskovku Duhovnu akademiju radi usavršavanja bogoslovskih nauka. Sećam se jednoga podatka iz 1966 godine kada sam u jednoj antikvarnici u Novom Sadu, kao učenik Bogoslovije, opet po Božijem promislu, kupio duhovnu liru vladike Nikolaja Velimirovića( izdanje hrišćanske zajednice, Kragujevac 1926) gde je vladičinom rukom bila napisana sledeća posveta: “Dušanu… božićni dar i Božiji blagoslov. Episkop ohridski Nikolaj.
” Pošto mi je kršteno ime Dušan smatrao sam tu izuzetnu knjigu i za mene lično kao veliki dar i Božiji blagoslov velikoga vladike Nikolaja. Često sam je čitao i dubina bogoslovske misli vladike Nikolaja prijanjala mi je za srce što je bilo od presudnog zanačaja za monaštvo. Uzgred da napomenem i to da mi je ukazana velika čast da sa šest sveštenika SSC otslužim poslednji parastos pred put posmrtnih ostataka velikog i svetog ravnoapostolnog vladike Nikolaja pred polazak za majku Srbiju.
Da bi današnji srpski mladi naraštaj shvatio koliko je ta knjiga, Duhovna lira važna citiraću po sećanju reči ave Justina Popovića: “Duhona lira to je takvo biserje nebesko kakvo srpska zemlja videla nije. Koga od Srba ona nije pokrenula da krene Hristovim putem.” Ssćam se da je ava Justin ovo izgovorio 1973 godine u Leliću kod Valjeva na parastosu Vladici Nikolaju zbog čega je dosta bio napadan u tadašnjoj štampi jer su bezbožnici govorili kako o. Justin vidi izlaz u mračnom srednjem veku.
Meni je bila velika čast da Septembra 1973 g. i lično upoznam avu Justina Popovioća u jednom privatnom stanu u Beogradu. Ovaj susret je bio spontan, opet po Božijem promislu. Naime, ja sam toga dana podigao kod knjigovesca liturgiju Sv. jovana Zlatoustog na srpskom jeziku, prevod ave Justina još 1924 g. i, razmišljajući da usputno posetim pobožnu i nacionalnu srpsku porodicu Vrankić, Petra, Peru i Olgu uputio sam se prema njima ne znajući da se toga dana zatočenik Ćelijski ava Justin nalazio u njihovom blagočestivom domu.
Još sa vrata domaćin mi je radosno rekao: “Baš dobro što si došao oče Damaskine, tu je ava Justin da se s njim lično upoznaš.” Srce mi je od radosti zadrhtalo jer je to bio moj prvi susret sa avom Justinom. U Bogosloviji smo dogmatičko bogoslovlje izučavali po njegovoj drugoj knjizi a takođe sam prebirao po glavi u tom momentu i sve ono što mi je do tada od njega došlo do ruku da sam mogao da pročitam. Zar i u ovom slučaju ne mogu da ponovim “Homo propnit sed Deus disponit”. Neki dan pre toga bio sam postavljen za suplenta bogoslovije Sv. Save u Beogradu što je avu Justina veoma obradovalo.
Istovremeno sam se setio da u tašni imam i njegov prevod Sv. Jovana Zlatoustog. Izvadio sam ukoričenu knjižicu iz tašne i zamolio avu Justina da mi za uspomenu na ovaj prvi susret i poznanstvo napiše skromnu posvetu što je ava sa zadovoljstvom i učinio. Sećam se da je i sam bio veoma iznenađen kad je u rukama imao njegov prevod Liturgije rekavši: “Od kuda ovo imate? Ovo je prava retkost.” Rekao sam da sam dobio od igumanije Angeline na Topčiderskom brdu. Tako sam dobio još jedan veliki blagoslov-posvetu: “Dragom jeromonahu Damaskinu za uspomenu, na besmrtno molitveno sećanje – Arhimandrit Justin, na Sv. Agatonika 1973 g.”
Godine 1975 premešten sam “po potrebi službe” (odluka Sinoda) u Bogosloviju Sv. Kirila i Metodije u carskom gradu Prizrenu na Kosovu i Metohiji. Velika je čast i odgovornost u to vreme bila biti vaspitač i predavač Srpske Bogoslovske omladine u jednoj tako renomiranoj Bogosloviji kakav je ugled uživala prizrenska Bogoslovija. Prvu godinu dana stanovao sam u sobi, u najstarijoj čika Siminoj zgradi u kojoj je u kraljevini Jugoslaviji živeo ava Justin Popović.
Bili su to nezaboravni dani ispunjeni neprestanom molitvom, lepotom Bogosluženja, crkvenom pesmom i svim ostalim duhovnim i Srpskim trajnim vrednostima kako u sabornoj crkvi Sv. Đorđa (gde je tadašnji raško prizrenski vladika a sada patrijarh Pavle bio prisutan svako jutro i veče, skoro svake nedelje i praznika.) i profesori i vaspitači i naši vaspitanici i posluga u samom internatu uistinu, svi smo se osećali ako jedna velika hrišćanska i Srpska porodica. Ta duhovna radost nas je krepila i snažila da izdržimo i sve nevolje i neprijatnosti na koje smo nailazili izvan internata i crkve.
Za tadašnje prizrenske Srbe i Srpkinje-starosedeoce bila je velika moralna, duhovna i nacionalna podrška kada bi svako jutro i veče videli mladu Srpsku četu od preko sto učenika Bogoslovije kako sa svojim profesorima i vaspitačima odlaze u Sabornu crkvu na Bogosluženje a zatim se vraćaju u internat Bogoslovije. I nama profesorima i vaspitačima bila je velika radost kada je broj učenika bio iznad 100 i do 120 i 130. Stanje srpskog naroda na Kosovu je počelo da nas zabrinjava kada je osamdesetih godina pa dalje, broj učenika počeo iz godine u godinu da se osipa. Kao kamen na srce svalio nam se osećaj da imamo manje od 100 učenika koji su istovremeno i sami osećali opasnost i nesigurnost življenja u nekadašnjem carskom Srpskom gradu Prizrenu.
Vladika Damaskin (Davidović)“Слуго мој добри, уђи у радост господара свога!”. Изненада, тихо и нечујно упокојио се владика Дамаскин Давидовић у 71 ој години живота 28 јуна, 2017 године. Нашла га је полиција у стану, на дан његове славе на Видовдан 28 јуна, 2017 године. Са својим пријатељима Грцима Анастасиом и Теофаном прославио је свој 71 рођендан 8 јуна ове године.
Владика Дамаскин је рођен 8 јуна 1946 године у Великој Крсни, код Младеновца у Србији од побожних родитеља Радомира и Босиљке Давидовић. Његов отац Радомир, по завршеној Богословији верно и предано непуних 40 година служио je као свештеник и свештеномонах Господу Богу, свом народу и својој српској цркви у разним епархијама. Када му је умрла животна сапутница попадија Босиљка свештеник о. Радомир прима монаштво с именом јеромонах Ромило, у част Преподобног Ромила Раваничког. Одликован је чином Синђела за ревност у свештеномонашкој служби и примеран монашки живот .
Владика Дамаскин је основну школу завршио у свом родном месту. Иако га је у младости занимала техника, васпитан у једној патријархалној и свештеничкој породици ипак се по свом избору определио за узвишени свештенички позив и уписује се у Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима коју завршава 1967 године. Замонашио се непосредно после тога и добио име Дамнаскин. Одлука да се замонаши обрадовала је тадашњег патријарха Германа који га је одамах после монашења и рукопложења у чин ђакона упутио у Московску Духовну академију ради усавршења богословских наука. Пресеудну улогу у његовом монашењу било је напајање дубином богословске мисли владике Николаја које је тада помно читао. Духовну лиру владике Николаја сматрао је бисерима које српска земља није видела.
Велика му је част била да у једном приватном благочестивом дому у Београду упозна још једног духовног горостаса, тада прогоњеног о. Јустина 1973 године чија се Догматика тада изучавала у Богословији. Нажалост, у данашње време, ни његово светитељство није могла да задржи његову Догматику на Теолошком факултету. Баш у то време постављен је за суплента Богословије Св. Саве у Београду што је о. Јустина обрадовало.
Одлуком Синода, по потреби службе, премештен је у Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 1975 год. Била му је велика част и одговорност да буде васпитач и предавач богословске омладине у једној угледној Богословији као што је била Богословија у Призрену где је тадашњи владика Павле, каснији Патријарх српски био свакодневно присутан. Богословска омладина са својим професорима и васпитачима била је велика духовна и национална подршка тадашњим Србима у Призрену који су почели да осећају своју угроженост. Та угрожњеност постала је врло видна у пожару Пећке Патријашије 16 марта 1981 године.
Те кобне ноћи, владика Дамаскин се , просто чудом Божијим обрео на преноћишту у српском манастиру у Пећкој Патријаршији иако није имао никаквог разлога да те ноћи буде тамо. То је био врло трагичан дан како за њега тако и за народ на Косову чије ће се последице осетити десетак година касније. Владика је, гасећи пожар, буквално гледао смрти у очи али га је Бог сачувао од сигурне смрти на чему је био захвалан целог живота. Негде око 3 сат ноћу, пожар је захватио ковну конструкцију старог конака а делимично се пренео и нови конак који је био у изградњи. Злотвори су по гредама посипали бензин. Пожар се гасио целог дана. Спасавали су српско културно благо вековима чувано у ризницама манастира, свештене предмете и сасуде, иконе, рукописе, црквене књиге…
Да се сачува братство и јединство, тај пожар се стидљиво помињао а одговорност за пожар пребацивала на електричну инсталацију. Оно што је посебно поражавало то је да су тек после две године признали да су га учинили Шиптари. Саботажа је била очигледа и са Шиптарске и Српске стране јер прва цистерна са водом за гашење пожара дошла празна а друга са великим закашњењем. На владикино питање новинарки зашто његов чланак ”Пожар у Пећкој Патријаршији – сведочење једног очивидца ”није објављен дословце је одговорила: ”наш уредник је телефонирао у Патријаршију и тамо су му рекли да чланак синђела Дамаскина Давидовића, професора Богословије у Призрену, – не објављујемо”.
Последице тог пожара осетиће Срби на Косову десетак година касније у Погрому истог 16 марта само 2004 године када је око 150 цркава и кућа спаљено а много Срба прогнано са својих вековних огњишта..
Школску 1984-1985 године провео је на постдипломским студијама на Аристотеловом универзитету у Солуну у Грчкој где се усавршавао из области литургијског и пастирског богословља на Богословском факултету код чувеног професора Јована Фундулиса а истовремено похађао школу за новогрчки језик на Фолозофском факултету истог универзитета.
Честа богослужења у грчким и руским црквама били су владикин велики духовни подстицај да још преданије служи Богу. Томе су допринеле и посете Светој Гори, манастиру Хиландару, манастирима Метеорима на острву Крфу и Егини где се чувају мошти Св. Нектарија Чудотворца.
По одлици Синода, а опет по потреби службе, премештен је из Призрена 1986 године у Београд на Богословски факултет на дужност управника интерната где је остао две године. Живот на Богословском факултету није могао да се упореди са хармонијом духовног животом Призренској Богословији. Ново постављење са звањем професора, постдиплпмским студијама и знањем руског и грчког језика владика је схватио као деградирање и недовољно вредновање. И, на његову молбу, по одлуци Синода разрешен је дужности управника интерната на Теолошком факултету.
Владика Дамаскин је изразио жељу патријарху Герману да се стално настани у манастиру Хиландару а одговарајуће службе у Патријаршији требале су да раде на папирима. Патријарх Герман је написао кононски отпуст из српске патријаршије за Васељенску патријаршију. На интервенцију удбе и Верске комисије до настањења у манастиру Хиландару није дошло и са канонским отпустом патријарха Гемана, владика Дамаскин оде у Немачку код владике Лаврентија и замоли га да интервенише код Васељенске патриајшије или да га постави у његовој епархији сходно његовом образовању. Владика Лаврентије му је рекао да ништа не може да му помогне већ са отпустом може да тражи помоћ од Грка. Од тог тренутка почиње вадикино странствовање.
У Немачкој га налази митрополит Новограчаничке Митрополије г. Иринеј Ковачевић који је дошао на сахрану једног националног борца кога је Удба ликвидирала и доводи у манастир Грачаницу. Владика Дамаскин је био хиротонисан за владику 22 јуна 1990 године у манастиру Нова Грачаница код Чикага и постављен за владику Европске епархије у Енглеској.
И, онда је дошло до наводног помирења Слободне Цркве, Новограчаничке Митрополије са мајком црквом. Све се то се запечатило Сретењском Литургијом помирења у Саборној цркви у Београду 15. фебруара 1992. године и ”причешћем из једне свете чаше у Светој Евхаристији” када је митрополит Иринеј Ковачевић служио Литургију са Патријархом Павлом и четрнест владика мајке цркве!.
Патријарх Павле је исте године одржао помен на гробу владике Дионисија и тако је дошло до рехабилитације владике Дионисија чиме је учињена неправда делимично ублажена. Кажем делимично јер је до тада све ишло ” како царски ваља и требује”
Међутим, проблеми за Слободну цркву тек од тада настају. Духовно уједињење завађене браће кроз заједничку Литургију и причешће из једне чаше требало је оснажити и административним уједињењем са заједничким Уставом за обе стране.
Као што је 1963. године био јуриш на имовину ”расколника” коју су после великих суђења одузели тако је поново централно питање било питање имовине. Мајка црква, иако је обећала да ће се руководити начелом апостола Павла, ”Нећемо ваше него вас”, по питању имовине није била спремна на комомпромис.
Питање имовине и контрола имовине није била једина спорна тачка тог предложеног Устава.
Болна тачка била је и укидање Новограчаничке митрополије (Слободне српске цркве) и расподела њених парохија ”сестринским” епархијама.
Иако предложени Устав никад није прихваћен на сабору Новограчаничке митрополије Архијерејски сабор у Београду га је једнострано прихватио, после смрти митрополита Иринеја и све ове спорне тачке оснажио.
Значи, начело апостола Павла ”Нећемо ваше него вас”претворило се у хоћемо ваше а не вас јер по питању имовине није било компромиса.
У свим тим ”’трансакцијама”, после духовног помирења, владика Дамаскин је био велика жртва јер из Европске епархије Новограчаничке Митрополије, која је прва требала да буде угашена, постављен за владику Европске епархије у Паризу коју је на крају изгубио и дао оставку..
У једном интевјуу покојног Павла Павловића на питање: ”Како је дошло до вашег губљења епархије”, владика је одговорио:
”Потпуни одговор на њега може да се да једино кроз призму тзв. процеса ”помирења и уједињења” тј, колико смо се најпре искрено помирили а уједињење ће доћи касније, само по себи под условом да су све његове премисе искрене и ако се базирају на Божијој и људскј правди а не на лажима, преварама и подвалама. Можда је у овој ствари меродавно мишљење владике Атанасија и његова изјава:”Нама није ни било стало до оснивања те епархије (западно европске у Паризу) него да Дамаскина одвојимо од америчких Срба”. Нико их није натерао да мора да нас признају али кад су већ признали нека се понашају као људи, хришћанска браћа, нека имају страх пред Богом.”
И, тада креће владикин стрмоглав. Како је у Паризу остао без епархије због разноразних околности због којих је морао да поднесе оставку а како се са верницима Новограчаничке митрополије у Америци поступало на сличан начин, делегати сабора из Канаде позову владику да дође у Канаду. Вадика Дамаскин се одазове том позиву и дође у Канаду 1999 године. Да је атомска бомба пала на Канаду мање би имала одјека него његов долазак.То је узнемирило многе духове а вероватно уздрмало и зацртане планове. После узалудних позива да се врати Архијерејски сабор у Београду га је лишио како епископског тако и монашког чина 2005 године.
Немајући место ни у једној цркви Новограчаничке митрополије која је била под потпуном контролом Београда, рапарачана и подељена сестринским црквама, иако су у Предлогу о помирењу потписали да нас неће реорганизовати нити мењати устројство НМ нити њених епархија, владика Дамаскин је служио у Грчкој старокалендарској цркви, што му се опет узело за зло. Пензионисам је у грчкој цркви.
Владика Дамаскин је био врло чест и драг гост у нашој кући. По доласку у Канаду, био је код нас осам месеци пре но што је нашао службу у грчкој цркви.За славу, Божић, Ускрс и друге празнике, његово је место било у врх стола. Умео је да утеши, да орасположи, да малодушне охрабри а и својим дивним појањем да унесе празничну атмосферу. Био је врло скроман и задовољан са мало. Куповао је јефтино лепе ствари. Имао је велику љубав према књизи и последњи динар би давао за добру књигу. Имао је широко образовање из многих области чиме се никад није хвалио. Говорио је грчки и руски језик.
Никад се није жалио на своје здравствене проблеме којих је имао више него што се дало приметити. Постио је сваки пост и кад је био болестан. Познавао је грчке породице које су биле врло предусретљиве према њему. Отишао је тихо и нечијно као и што је живео.
Људи могу да га суде и окривљују за много штошта. Оставимо тај суд Богу који неће погрешити.
Драго ми је да се и мртав браћа у своју земљу коју је много волео, код својих благочестивих родитеља и тамо где нема људских прогона и неправде. Нека му је лака српска земља и нека му Бог подари рајско насеље……….
Ожалошћеном брату Момчилу, снаји Љиљани, синовцима Дејану, свештенику и његовој породици, Лазару и његовој породици, унуцима, праунуцима Уредништво српских Новина и породица Крстић изјављује дубоко саучешће са молитвом Богу да их у дане жалост Бог оснажи и окрепи…
Др. Десанка Крстић
Zašto je srpski vladika postao grčki sveštenik? Na sramotu srpske zajednice Toronta, na još veću sramotu SPC, srpske dijaspore, a na najveću sramotu SPC naše otadžbine, srpski vladika Damaskin Davidović služi kao sveštenik u grčkoj crkvi u Torontu!
Intervju vodio g. Pavle Pavlović, Septembar 2002
Početak ove žalosne priče treba potražiti u crkveiom raskolu SPC u dijaspori 1963 godine pa do ranih devedesetih godina prošloga veka.
Posle toga raskola ili podele SPC u dijaspori, bila je osnovana Slobodna SPC u dijaspori čija egzistencija se kasnije produžuje reorganizovanjem u Novogračaničku mitroioliju kojoj ovih dana preti opet reorganizovanje ili potpuno ukidanje izazvanim crkvenom politikom Patrijaršije SPC iz Beograda.
Kada je 1992 godine postignuto duhovno ujedinjenje SPC dijaspore sa svojom maticom, počeo je rad ia administrativnom ujedinjenju dve strane koje su bile u sporu. Kao deo tog admiistrativnog ujedinjenja, trebalo je rešiti ioložaj ili status episkopa Damaskina Davidovića i Save Jurića, episkoia koga je rukopoložila SPC dijaspore za vreme raskola, I, umesto da su oni tretirani od strane patrijarha Pavla i Sinoda SPC kao izgubljene a sada propađene ovčice, (Mat 18, 12,-13) ili Luka (15,4-6), oni su bili manipulisani, ponižavani, premeštani, izigravani… a sve u cilju njihovog izolovanja odstranjivanja, neutralisanja, odbacivanja..
Opet na sramotu SPC i njenog vođstva, kome su izgleda približnije mahinacije komunističkog tipa iz naše sramne prošlosti nego li jevanđelske inspiracije zasnovane na rečima Mateja i Luke, dolazi do svađa, podele, nesloge.. Reči Mateje su morale biti vodič ka rešenju statusa episkopa Damaskina i Save: «Kad ima čovek sto ovaca a zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u planini, i ide da traži onu što je zašla. I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj više raduje nego onim devedeset i devet što su zašle».
A kako i šta se dogodi episkopu Damaskiiu Davidoviću, vidi se u njegovim odgovorima na moja pitanja koja slede.
Gde ste rođeni, odrasli, roditelji.
Rođen sam 1946 godine u velikoj Krsni kod Mladenovca od oca Radomira i majke Bosiljke. Otac mi je sveštenik i službovao je u više parohija u Srbiji. Sada je penzioner. Majka mi je sada već pokojna. Takođe najstariji sin moga brata Momčila, Dejan završio je Bogosloviju i sada je sveštenik u Smederevu. Poreklo porodice Davidović vezuje se za nastanak našeg sela Velika Krsna koje je po predanju nastalo od jednog dela naroda koji je krenuo u seobu sa patrijarhom Arsenijom Čarnojevićem a koji nije prešao preko Dunava u severne krajeve već ostao tu na raskršću puteva i počeo da krči šume i naseljava se.
To predanje potvrđuje i podatak da se u našem selu, Velikoj Krsni Vidovdan slavi kao krsna slava u preko trista domaćinstava što je prava retkost u Srbiji. Najstariji Davidović koji se pamti je čukundeda Teodosije koji je za vreme Karađorđa pomagao ustanak i trgovao stokom sve do Beča.
Vaše školovanje: koje vrste i gde?
Po završetku osmogodišnje škole u rodnom mestu, upisao sam se po svom izboru u Bogosloviju Sv. Save u Beogradu 1962 g. koju sam završio 1967 u novootvorenoj bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Priznajem da me je u mladim godinama mnogo zanimala tehnika i da sam još u osnovnoj školi bio redovno preplaćen na tehničke novine iz Beograda. Međutim, vaspitanje u patrijarhalnom duhu, u duhu naše svete crkve i Pravoslavlja opredelio sam se za uzvišeni sveštenički poziv jer stara mudrost veli: “Homo propnit sed Deus disponit” (čovek predlaže a Bog raspolaže).
Radujem se što sam Božijim promislim usmeren na služenje našoj svetoj crkvi i našem napaćenom srpskom narodu. Po završetku Bogoslovije u Karlovcima 1967, a još pre otsuženja vojnog roka, sam sam se opredelio za monaški poziv, što je obradovalo tadašnjeg patrijarha Germana koji me je iste godine uputish posle monašenja i rukopoloženja u čin đakona, na Moskovku Duhovnu akademiju radi usavršavanja bogoslovskih nauka. Sećam se jednoga podatka iz 1966 godine kada sam u jednoj antikvarnici u Novom Sadu, kao učenik Bogoslovije, opet po Božijem promislu, kupio duhovnu liru vladike Nikolaja Velimirovića( izdanje hrišćanske zajednice, Kragujevac 1926) gde je vladičinom rukom bila napisana sledeća posveta: “Dušanu… božićni dar i Božiji blagoslov. Episkop ohridski Nikolaj.
” Pošto mi je kršteno ime Dušan smatrao sam tu izuzetnu knjigu i za mene lično kao veliki dar i Božiji blagoslov velikoga vladike Nikolaja. Često sam je čitao i dubina bogoslovske misli vladike Nikolaja prijanjala mi je za srce što je bilo od presudnog zanačaja za monaštvo. Uzgred da napomenem i to da mi je ukazana velika čast da sa šest sveštenika SSC otslužim poslednji parastos pred put posmrtnih ostataka velikog i svetog ravnoapostolnog vladike Nikolaja pred polazak za majku Srbiju.
Da bi današnji srpski mladi naraštaj shvatio koliko je ta knjiga, Duhovna lira važna citiraću po sećanju reči ave Justina Popovića: “Duhona lira to je takvo biserje nebesko kakvo srpska zemlja videla nije. Koga od Srba ona nije pokrenula da krene Hristovim putem.” Ssćam se da je ava Justin ovo izgovorio 1973 godine u Leliću kod Valjeva na parastosu Vladici Nikolaju zbog čega je dosta bio napadan u tadašnjoj štampi jer su bezbožnici govorili kako o. Justin vidi izlaz u mračnom srednjem veku.
Meni je bila velika čast da Septembra 1973 g. i lično upoznam avu Justina Popovioća u jednom privatnom stanu u Beogradu. Ovaj susret je bio spontan, opet po Božijem promislu. Naime, ja sam toga dana podigao kod knjigovesca liturgiju Sv. jovana Zlatoustog na srpskom jeziku, prevod ave Justina još 1924 g. i, razmišljajući da usputno posetim pobožnu i nacionalnu srpsku porodicu Vrankić, Petra, Peru i Olgu uputio sam se prema njima ne znajući da se toga dana zatočenik Ćelijski ava Justin nalazio u njihovom blagočestivom domu.
Još sa vrata domaćin mi je radosno rekao: “Baš dobro što si došao oče Damaskine, tu je ava Justin da se s njim lično upoznaš.” Srce mi je od radosti zadrhtalo jer je to bio moj prvi susret sa avom Justinom. U Bogosloviji smo dogmatičko bogoslovlje izučavali po njegovoj drugoj knjizi a takođe sam prebirao po glavi u tom momentu i sve ono što mi je do tada od njega došlo do ruku da sam mogao da pročitam. Zar i u ovom slučaju ne mogu da ponovim “Homo propnit sed Deus disponit”. Neki dan pre toga bio sam postavljen za suplenta bogoslovije Sv. Save u Beogradu što je avu Justina veoma obradovalo.
Istovremeno sam se setio da u tašni imam i njegov prevod Sv. Jovana Zlatoustog. Izvadio sam ukoričenu knjižicu iz tašne i zamolio avu Justina da mi za uspomenu na ovaj prvi susret i poznanstvo napiše skromnu posvetu što je ava sa zadovoljstvom i učinio. Sećam se da je i sam bio veoma iznenađen kad je u rukama imao njegov prevod Liturgije rekavši: “Od kuda ovo imate? Ovo je prava retkost.” Rekao sam da sam dobio od igumanije Angeline na Topčiderskom brdu. Tako sam dobio još jedan veliki blagoslov-posvetu: “Dragom jeromonahu Damaskinu za uspomenu, na besmrtno molitveno sećanje – Arhimandrit Justin, na Sv. Agatonika 1973 g.”
Godine 1975 premešten sam “po potrebi službe” (odluka Sinoda) u Bogosloviju Sv. Kirila i Metodije u carskom gradu Prizrenu na Kosovu i Metohiji. Velika je čast i odgovornost u to vreme bila biti vaspitač i predavač Srpske Bogoslovske omladine u jednoj tako renomiranoj Bogosloviji kakav je ugled uživala prizrenska Bogoslovija. Prvu godinu dana stanovao sam u sobi, u najstarijoj čika Siminoj zgradi u kojoj je u kraljevini Jugoslaviji živeo ava Justin Popović.
Bili su to nezaboravni dani ispunjeni neprestanom molitvom, lepotom Bogosluženja, crkvenom pesmom i svim ostalim duhovnim i Srpskim trajnim vrednostima kako u sabornoj crkvi Sv. Đorđa (gde je tadašnji raško prizrenski vladika a sada patrijarh Pavle bio prisutan svako jutro i veče, skoro svake nedelje i praznika.) i profesori i vaspitači i naši vaspitanici i posluga u samom internatu uistinu, svi smo se osećali ako jedna velika hrišćanska i Srpska porodica. Ta duhovna radost nas je krepila i snažila da izdržimo i sve nevolje i neprijatnosti na koje smo nailazili izvan internata i crkve.
Za tadašnje prizrenske Srbe i Srpkinje-starosedeoce bila je velika moralna, duhovna i nacionalna podrška kada bi svako jutro i veče videli mladu Srpsku četu od preko sto učenika Bogoslovije kako sa svojim profesorima i vaspitačima odlaze u Sabornu crkvu na Bogosluženje a zatim se vraćaju u internat Bogoslovije. I nama profesorima i vaspitačima bila je velika radost kada je broj učenika bio iznad 100 i do 120 i 130. Stanje srpskog naroda na Kosovu je počelo da nas zabrinjava kada je osamdesetih godina pa dalje, broj učenika počeo iz godine u godinu da se osipa. Kao kamen na srce svalio nam se osećaj da imamo manje od 100 učenika koji su istovremeno i sami osećali opasnost i nesigurnost življenja u nekadašnjem carskom Srpskom gradu Prizrenu.