Tajkuni i država (kratka istorijska lekcija)
Najveći deo poslovne elite je u zatvoru. Hapšenje su izbegli samo oni koji su se slučajno zatekli u inostranstvu, ili su na vreme opomenuti da se hapšenja spremaju. Ovo nije priča o Srbiji 2013. godine. Reč je o Južnoj Koreji neposredno posle državnog udara koji je 16. maja 1961. godine izvršila vojna hunta predvođena generalom Park Čung Hijem.
U periodu koji je prethodio državnom udaru, Južna Koreja je bila u ekonomskom smislu propala država, na samoj ivici gladi i socijalnog beznađa, država bez samopouzdanja i samopoštovanja, ogrezla u korupciji i nekompetentnosti političara i državne administracije.
Jedna od prvih mera vojne hunte bilo je sveobuhvatno socijalno čišćenje i razbijanje koruptivnog saveza biznisa i politike. Proces je započeo hapšenjem krema poslovne elite (51 tajkun) pod optužbom za nelegalno bogaćenje. Njihov boravak u zatvoru nije trajao dugo, tek nekoliko nedelja, i već 30. juna su svi pušteni – uz jedan, ne baš trivijalan uslov. Svi su potpisali ugovor sa državom u kome su se obavezali da će svu imovinu dati državi kada i ako to bude potrebno za nacionalnu obnovu. Istu izjavu su potpisali i tajkuni koji su se zatekli u inostranstvu. Pretnja konfiskacijom i nacionalizacijom imovine služila je kao moćna disciplinska i kontrolna mera.
Lokalni tajkuni su (sve do vojnog udara) svoje bogatstvo i moć gradili u poslovima sa državom, tamo gde država može arbitrarno davati i uskraćivati, poklanjati ili prodavati ispod cene, nameštati tendere itd.. Tajkuni su se bavili građevinarstvom i nekretninama, finansijama i trgovinom. Proizvodili su tek ponešto što nije zahtevalo visok tehnološki nivo, pa i to samo za domaće tržište. Tajkuni nisu ništa izvozili i nigde se nisu susretali niti odmeravali sa inostranom konkurencijom. Kako bi to rekao bivši guverner NBS u srpskom kontekstu, oni nisu bili u stanju ni peglu da proizvedu, mada su proizvodili bogatstvo za sebe.
General Park je preko noći promenio pravila igre i napravio je strateški ekonomski sporazum koji je počivao na štapu u šargarepi. Ako žele da ostanu na slobodi i sačuvaju imovinu, tajkuni moraju postati industrijalci, moraju postati izvoznici, dakle svoj preduzetnički dar moraju staviti u službu države, njenog privrednog razvoja i njenih strateških ekonomskih interesa. Njihovo bogatstvo tada neće smetati nikome. Naprotiv, država će svojim merama agresivno stimulisati njihovo jačanje i bogaćenje.
General Park, tvrdi nacionalista, nije svoju državu video kao ekonomsku koloniju kojom vlada strani kapital, niti je u stranim investicijama video veliku vrlinu. Južna Koreja je odredila strateške grane koje želi da razvija, a svoje tajkune je prisilila da budu nosioci tog razvoja(1). General je više voleo da ekonomijom dominira domaća elita, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ih u slučaju problema i nesuglasica može silom naterati na poslušnost. Država je više volela da demonstrira svoju moć i pragmatičnost, nego jalovu osvetoljubivost ili pravdoljubivost.
Tim činom je započelo industrijsko podizanje Južne Koreje i fantastičan ekonomski rast koji nije došao preko noći i koji je planiran i strateški usmeravan. Jedan stub tog fantastičnog uspeha je činila sposobna, pažljivo birana administracija u kojoj je vladala gotovo vojna disciplina(2). Drugi stub su činili lokalni tajkuni. Od 1961. godine do danas, Južna Koreja je prevalila ogroman put i postala industrijska i ekonomska velesila. Od nacije koja nije umela da napravi ni peglu, postali su nacija koja je u samom tehnološkom svetskom vrhu.
Ova kratka priča iz ekonomske davnine uči nas da su tajkuni svuda isti, i da uvek idu linijom lake zarade, kada i ako im je to omogućeno. Karakter, psihologija, mentalitet i etika lokalnih tajkuna ne razlikuju se previše od države do države. Ono što čini razliku jesu različiti karakteri političkih i državnih elita, njihov kvalitet i kapacitet da upravljaju razvojem, da kontrolišu, stimuliše i usmeravaju svoju poslovnu elitu. Tu počinje, iako se tu i ne završava, priča o ekonomskom uspehu država koje su od sebe nešto napravile i podigle se iz bede.
——————————————————————————-
(1) U svom prvom petogodišnnjem planu, general Park je kao strateške grane naznačio proizvodnju veštačkih đubriva, sintetičkih tkanina, cementa, čelika i gvožđa i energetiku.
(2) Državni aparat je temeljno protresen i na kraju tog procesa čišćenja, po raznim osnovama je otpušteno oko 240.000 ljudi, gotovo jedna šestina zaposlenih. To je omogućilo da se kvalitet državne uprave snažno ojača.
http://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/t...a-lekcija/
![[Слика: stranice.jpg]](http://s15.postimg.org/6qhvjubuz/stranice.jpg)
