[Милослав Самарџић]

Књигу песника, резервног капетана, Јанка Туфегџића, под насловом ''Песме'', прикупио је и за штампу приредио његов унук Јанко Мирковачки. У књизи су и предратне и ратне песме, као и 14 ратних кратких прича.
Јанко Туфегџић је био унук Јанка Веселиновића. Пре рата био је познати песник, у рату је био листова Церско-мајевичке групе корпуса. У Удружењу књижевника Србије, у Француској 7 у Београду, на плочи са именима књижевника жртава комуниста, налази се и његово име.
Књигу је приредила госпођа Југослава Љуштановић.



Књигу можете поручити преко телефона 011/2442198 и 064-251-35-80, по цени од 850 динара.

Јанко Туфегџић
НА ЦЕРУ
Ноћ звездана врх бездана,
међу тамно Церје слази,
бескућниче с’ Рајне пази,
овуда се не пролази.
Ту ми с’ вуком другујемо,
на планинској уској стази
и са песмом умиремо,
овуда се не пролази.
Ту се блузе твоје плаве,
лобања се сунцу плази,
из костура ничу траве,
овуда се не пролази.
Ниси пит’о старе своје,
па ти нога дрско гази,
овде наше чете стоје,
овуда се не пролази!

Више о Јанку:
https://www.pogledi.rs/%D0%B7%D0%B0%D0%B...%B8%D1%9B/

[Милослав Самарџић]

Оригинални наслов песме ''На Церу'' је ''Ноћ у планини''. Наслов је вероватно променио Дража, или можда др Ђура Ђуровић'', приликом слања за Радио Лондон. Тако да сам је у Војном архиву пронашао под тим насловом, онда сам је послао Мићи Петровићу, и он је тако и отпевао.

[Мића Петровић]

Сјајно. Драго ми је да је у Србији песма певана 2014. на прослави 100-годишњице Пр. св. рата.

На Церу
https://www.youtube.com/watch?v=aGro9PvCB7Y

[Милослав Самарџић]

Мада се зове ''Песме'', у књизи, као што рекох горе, има и 14 прича. Ово је једна од тих прича, о поласку у рат:

НА ПОЛАСКУ
Румено јутро као зарђало гвожђе.
Нагиње се Цер из даљине, клизи низ шумовите падине, у сусрет влажном зеленилу равнице.
Буди се Мачва, аргатска и невесела, сред топлих поља, у укрштеним друмовима, са лицем унакаженим од понижења и пораза.
Дан све више осваја.
Зује црвене вршалице између стогова жита. Још мало, прозврктаће сиво маслинасти камиони украј прашљивих багрема. Долазе солдати, бљутаво плави, да покупе оно што нису сејали, што нису никад знојем заливали. Долазе по жетву.
Појавиће се на гумнима, застртим облацима плеве, на жутим стрњикама, међу тек садевеним сламама.
Село је пусто. Све као да спава или се негде прикрило. Само крештав глас старице, гони насртљиве копце и вране, смамљује пилиће.
Распасана деца газе баре испред кућа. На улазним капијама вену, миришу венци ивањског цвећа. По дубоким башчама, њихају се од невидљивог ветра зрели плодови модрих шљива и петровача јабука.
Са црквеног торња звони: неко је умро. Жене се побожно крсте, прикупљају мусаве унучиће, бришу кецељом очи.
– Веселник, кажу оне, ко је – да је, одморио се.
На општинској згради лепршају прикачене наредбе: ко не преда оружје, биће стрељан. Нађе ли се једна пушчана чаура, све ће бити попаљено.
Смркнути одборници, вескају се око раскршћа, сачекују незване госте. Стално шаљу позиве, призивају младиће који су им сумњиви.
Август полегао по покошеним детелиштима и дрема у љубичастом испарењу. Растопљено сребро сунца плива по устајалим жабљацима, изнад онесвешћених кровова, по мртвим летњим часовима. Човеку се учини: да је све некуда потонуло, све изгубљено и да излаза нигде нема.
Али не мисле тако људи на вршају чије џакове пшенице товаре пљачкаши са Рајне. Они шкрипе зубима, наслоњени на виле и севају погледом. У њиховој души, почела је борба на живот и смрт. Из минута у минут, одлука се употпуњује, дозрева.
Само да ноћ падне, да скрије паћенички њихов изглед, сад изобличен од беса, без милости, без питомине. Предвече, оморина попушта. Разилазе се. Не бубња дреш, не брекће казан под паром. У грудима куглице од прашине и наслагана горчина.
Једна мисао их је све повезала у прећутни споразум: откопати зарђалу пушку и ижљубити уплакане малишане. Ићи одавде, далеко, у шуму.
Што ноћ дубље гази, све су неспокојнији. Опраштају се, најзад: дају последње савете: како треба пазити на гароњу, да не проваљује у туђе њиве и како је алатуши време да се ождреби по Госпојини.
Прикупљају се на крају села. Крећу. У почетку ћутљиви, а затим, кроз светлуцаву таму, са силуетом Цера на видику испред себе, јекну песма:
Киша пала, па ћуприју спрала,
би л` ме, мајко, за драгана дала?