ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ: Лингвисти закључили – народ је главни кривац за помор ћирилице
Драгољуб Збиљић 13:30 18.09.2017
Истина, српски стручњаци за језик и писмо први пут су на истом скупу признали да у томе има и њиховог удела, али су себе као научнике прогласили за секундарне а политичаре као трећеразредне кривце. Српских лингвиста у спасавању српске ћирилице данас треба се чувати као Данајаца и кад вам дарове носе.
Аутор: Драгољуб Збиљић
У последње време и српски лингвисти су се сетили да им је основна обавеза да, као једини плаћеници од српског народа и државе, брину о нормирању књижевног језика и (о)чување српске ћирилице. А српска ћирилица је и данас у Србији на издисају. Тренутно се држи у животу српског народа у Србији и изван Србије једва на десетак процената у свему што се у јавности објави српским језиком на српском, ћириличком писму. Ћирилица је данас буквално десеткована.
Од готово стопостотне ћирилице међу Србима православцима све до Новосадског договора о српскохрватском језику и „равнопраности писама“ (1954), та је „равноправност“ свела српску азбуку на готово занемарљив проценат. Проценат ћирилице има данас свој пуни живот само у Српској цркви и у државним институцијама и администрацији.
До 1990. године, до разбијања Југославије положај ћирилице био је неупоредиво гори и у државној администрацији. Међутим, у широј јавности, смишљено наметнуто Србима хрватско латиничко писмо имало је и данас и даље има огромну превагу у јавности. У јавности је остала доминација хрватске латинице као наметнута превага из комунистичког периода. Планирана фаворизација латинице у време комунистичке власти у народу је постало навика на хрватско латиничко писмо у високој доминацији и враћање ћирилице није се моглио догодити без јединствене акције власти и лингвиста. Истина је да је власт после 1990. до данас учинила више од лингвиста. Власт је у потребном минималном јединству изпак изборила Устав из 1990. с Чланом 8. у коме је, после неколико деценија, ћирилица добила важно очекивано првенство, а Устав из 2006. изгласао је народ с Чланом 10. с јасним одређењем да је у службеној употреби српски језик само с ћириличким писмом.
Нажалост, више пута допуњаван и усклађиван с Уставом из 2006. године, Закон о службеној употреби језика и писама остао је неусклађен с уставном одредбом. Државне службе, према томе урадиле су половично посао у враћању ћирилице. Лингвисти, нажалост, нису ништа урадили ни половично. У решењу питања писма задржали су у Правопису српскога језика однос према ћирилици као у време српскохрватског језика. Остала су дакле, уникатно у Европи и свету, оба писма за писање српског језика. Тако се Правопис показао као надређен Уставу, а не обратно како у свему мора бити, па и у вези с одредбом о језику и писму Срба.
Нешто ново и обећавајуће постоји у последњих неколико месеци, највише захваљујући раду министра културе и средстава информисања Владана Вукосављевића, Јавност је обавештена да се предузимају кораци за побољшање услова за развој културе, па у том оквиру и српског језика и ћирилице који су у темељу српске цивилизације, културе и општем идентитету српскога народа. Сачињен је, први пут Нацрт стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. у коме је написан одељак 3.6. Неговање српског језика и ћирилице (стр. 77-78).
Тај документ се може преузети на сајту Министарства културе. Свакако је за похвалу чињеница да је тај документ најпре представљен јавности преко средстава обавештавања, а онда је Министарство започело и јавну расправу о њему. За похвалу је, посебно, чињеница да је Министасртво културе позвало заинтересоване да на његову адресу упуте примедбе и предлоге. Прва је расправа одржана је у Новом Саду. Последња ће бити у Београду.
Спомиње се и припремљена иницијатива за измену Закона о службеној употреби језика и писама, но она се већ прилично дуго без одговора задржава у Влади Србије. По ономе што смо прочитали та је иницијатива веома добра јер себ у њој први пут после 11 година на прихватљив начин усаглашава целовитије Закон о службеној употреби језика и писама. Тренутни Закон је толико катастрофалан да је у њему неко раздвојио српски језик од ћириличког писма да би онда, занемарујући Члан 10. Устава Србије, у коме је довољно јасно одредио српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби, а Закон је задржао и друго писмо за српски језик које нема у уставној одредби ни у помену. Али Закон је, као алтернативно писмо задржао латиничко писмо оног састава које је у Србију први пут стигло наредбом да замени забрањену српску азбуку у окупацији Србије 1914. године.
Министар је у припрему речених докумената укључио стручњаке из више области, а међу њима и лингвисте.
И ту сад има места за велику бојазан какав ће допринос дати лингвисти који ни после 11 година од усвајања Устава нису ни Правопис српскога језика усагласили с уставном одредбом. Устав у Члану 10. довољно јасно одређује да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, дакле једно писмо за један језик, као што је у пракси целе Европе и света. Правопис српскога језика, међутим, задржава све до данас решење питања писма у двописму. Задржано је алтернативно писање српскога језика: ћириличким писмом и „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке зајднице“[1]. Употребљено је седам речи уместо две „хрватска латиница“.
Српски лингвисти из институција за српски језик немају ни једно једино детаљније истраживање о томе колико је ћирилице преостало данас у писаном српском језику. То су истражили појединци изван тих институција, чланови удружења за заштиту ћирилице и појединци о свом трошку из свог родољубља и свог личниг осећања дужности према свом роду и његовом језику и писму. Само Удружење „Ћирилица“ (основано у Новом Саду, 2001. године), уз новчано помоћ свог добровољног чланства, али раније и уз делимичну помоћ Министарства културе Србије и градских власти у Новог Сада, Београду и Нишу, објавило је двадесетак књига у којима је детаљно предочен положај српске ћирилице, дати су одговори на кључна питања о томе како је нестајала ћирилица, ко је радио на забрањивању ћирилице и наметању латинице, у 19. и 20. веку, посебно ко је и како спровео замењивање српске азбуке хрватском абецедом и које је размере допстигло то латиничење Срба, посебно успешно и трајно у време постојања Југославије и комунистичке власти у њој и у Србији.
Истражено је и како је замењивање ћирилице хрватском абецедом настављено и после разбијања Југославије, ко је томе кумовао и зашто и како то латиничење Срба траје и данас, и поред усвојеног довољно доброг регулисања питања ћириличког писма у Уставу Републике Србије, посебно Устава из 2006.
Удружење „Ћирилица“ од 2001. а касније и још нека новооснована удружења за заштиту ћирилице нису наилазила на очекивану пажњу српских језичких институција. У почетку су појединци учествовали у раду Удружења „Ћирилица“, неколико њих се и учланило у удружење на наш позив а познати лингвиста проф. др Драго Ћупић сам се пријавио за чланство и учествовао у раду „Ћирилице“ до краја свог живота. А мр Бранислав Брборић, за живота саветник у Министарству културе Србије, дао је највећи допринос у сарадњи с „Ћирилицом“.
Посебно тиме што је он сачинио у консултацији с „Ћирилицом“ формулацију Члана 10. Устава Србије из 2006. у коме је први пут после стотинак година двоазбучја у српскохрватском језику, одређено једно писмо за писање српског језика, како је то у пракси целе Европе и света. Он је једини од лингвиста у институцијама прихватио став „Ћирилице“ о враћању једноазбучја у српски језик и објавио га у тексту „За суштинско једноазбучје“, у Новој Зори за мај (5) 2005, стр. 164-170. Кад се часопис појавио, проф. Брборић више, нажалост, није био међу нама. Да је још мало поживео, сигурни смо да би његов утицај међу српским лингвистима донео неке промене у српској лингвистици у вези с начином решења питања писма у српском језику.
Због искуства у сарадњи са српским лингвистима у нашем покушајима да их убедимо да се, као стручњаци укључе више и делотворније у одбрану ћирилице и доношење јединог начина за сигурно (о)чување српског писма у српском језику (једноазбучје) „Ћирилицу“ је обесхрабрило у нади да ће српски лингвисти урадити, најзад, оно што смо им ми предлагали и оно на шта им је и како, док је био жив, својим примером у објављеном споменутом раду указао Бранислав Брборић.
Треба ли сменити народ због ћирилице?
И данас, уместо, да понуде једино спасоносно и свуда примењено изван Србије решење за враћање потпуне суверености једном писму у српском језику, окупљени лингвисти и политичари на једном не тако давном скупу у Требињу, у Републици Српској, по извештају објављеном 4. 3. 2017. на сајту Искра, пронашли су главног кривца за нестајање српске ћирилице у оваквом свом усаглашеном закључку:
„Учесници су се сагласили да кривицу због запостављања ћирилице заједничи сносе народ, научници и политичари.“
Да су такав закључак донели само они који по основној струци нису лингвисти, па да човек некако и опрости. Али, да лингвисти по оваквом редоследу поређају кривце за прогон ћирилице из српског језика, да оптуже за то као примарне кривце народ, а као секундарне кривце научнике па тек, као трећеразредне кривце, политичаре, на то ми обични и просечни стручњаци за језик, али и сваки човек који логички размишља, може само да се зачуди и прексрсти.
Зар је разумно да неко не схвата да народ никада ни за шта, као целина, не може бити крив, а да може бити крив за све, па и за помор српске ћирилице само плаћени део појединаца међу онима којима су језик и писмо у делокругу струке, који се тиме баве за издвојен новац из народа, па чак не сви ни они, него превасходно они који у управљачким столицама воде Српску академију наука и умњетности, посебно они у Одељењу за књижевност и језик, они у управљачким столицама у Матици српској која по традицији припрема и објављује Правопис српскога језика, затим посебно они у управљачким столицама у САНУ-овом Институту за српски језик, посебно у Одбору за стандардизацију српског језика који је одобрио Правопис српскога језика који је оставио решење питања писма српског језика исто као у време постојања српскохрватског језика, затим они на катедрама за српски језик на факултетима.
Да ли је могуће да лингвисти не знају и неће да признају како су од тадашњих политичара у време Новосадског договора примили налог у време расправа о договору да се „равноправност писама“ спроводи за Србе и међу Србима не као равноправност Срба да свој језик наставе да пишу својим писмом, него да почну да спроводе алтернативност писама и да се само за Србе сматра да је „равноправност писама“ међу писмима, па да је „равноправно“ и када замениш српско писмо хрватским, али не и обратно.
О томе смо нас двојица стручњака у сарадњи детаљно писали у објављеном раду који је показао да је постојао налог власти да се српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“. Било је идеје да се нагло одмах Србима одузме ћирилица и да се одмах уведе латиница, али се од тога одустало само зато што је у народу још била свежа чињеница и знање да је у НДХ један од првих закона био онај са строгом забрана српске ћирилице с високим казнама, а да се то у стварности често плаћало и животом.. Само зато је прошла комунистичка мудрост да та замена буде изведена не укидањем Србима ћирилице него преко редовног и нескривеног фаворизовања латинице.
Како је могуће да су српски лингвисти у управљачким столицама у институцијама заборавили да има записано шта су све измишљали да би у служби идеје и политике у Југославији спровели налог о замењивању ћирилице латиницом политичким притисцима којима се опирање није опраштало. Зар су српски лингвисти заборавили да су имали у свим књигама из тога доба па све доскора своје изуме за наметнуто Србима друго писмо. Ти уникатни изуми су „равноправност писама“, „богатство двоазбучја“, „примарно“ и „секундардно писмо“, па „матично писмо“ и најновији изум из ових дана „помоћно писмо“. Све је то у служби задржавања оба писма за један, само за језик Срба да би се имало чиме и даље замењивати српска азбука у овом сиротињском данашњем остатку од десетак процената српске азбуке у Србији.
После оваквог предоченог малопре закључка на скупу лингвиста 4. марта 2017. у Требињу да су кривци за то што је српски народ од тих лингвиста учен за надокнаду из џепова народа да Срби имају два писма, да је и латиница „српско писмо“ иако га нико никада није састављао наменски за све Србе, што су му предочавани изуми за писмо који не постоје нигде у свету, тај народ треба да буде кривац, и то на првом месту, што се свестан свога писма српски народ у својој отаџбини Србији и данас бори да (са)чува своје писмо као кључан део своје самобитности.
Истина, тешко је и то било очекивати да лингвисти себе прогласе макар и као другоразредне кривце. До тог скупа у Требињу лингвисти никада ни у једној институцији за српски језик ни изван ње нису ни споменули да су лингвисти кривци за помор ћирилице макар и као други по реду. Спомињали смо ми то у Удружењу „Ћирилица“ јер смо и с титулама обичних професора српског језика схватили да није народ тај који нормира српски језик, није народ тај који је увео друго писмо у писању језика Срба, није народ тај који је плаћен за лингвистички (научни и стручни) посао, него су то лингвисти које народ плаћа да свој плаћени посао у неговању језика и избору и (о)чувању писма раде на начин и по правилима праксе и струке како се то ради у свим другуим земљама, у свим другим народима и у сваком другом језику сваког народа.
За неке антићириличаре Срби који траже више ћирилице су „фашисти“
Ми у „Ћирилици“ опраштамо српским лингвистима што су у време Југославије и под влашћу комуниста могли и морали да раде како им је „газда“ налагао. Такав је ригидан систем био и он је такав владао и у науци. И ми у то време нисмо могли основати удружење за заштиту српске ћирилице, јер би то био „шовинистички“, „националистички“, „непријатељски“ и „фашистички акт“. Остаци комунистичке идеологије и данас нам дају такве епитете, али немају толику снагу да нам о судбини одлучују. Дакле, и разумемо и опраштамо стручњацима за српски језик што су у време поменуте идеологије морали да спроводе политички налог о замењивању ћирилице, али не схватамо зашто српски лингвисти настављају да раде на исти или сличан начин у лингвистици када је била сербокроатистичка идеологија“ и данас кад ипак има макар обриса демократије у којој човек може да каже истину о начинима и узроцима прогона ћирилице и начину њеног враћања у живот, поготово што је данашње Министарство културе с министром Владаном Вукосављевићем, показало слуха за мишљења заснована на научној подлози и у складу с праксом у Европи и свету у вези с неговањем и (о)чувањем свога језика и писма.
Министарство културе из речених разлога у својој нормалној националној борби да се врате српске националне окрњене или увелико изгубљене вредности, посебно српског језика и, нарочито писма ћирилице, треба да се чува лингвиста као Данајаца и кад дарове носе, јер српски лингвисти у институцијама већ од 1918, доносе одлуке о српском језику и писму ћирилици која је због лоших мера изгубљена 90 одсто после 1954. И данас је ћирилица осигурана у примени само у Српској православној цркви, државним институцијама и администрацији. То је изузетно важно, али то није сасвим довољно да се сачува писмо у народу. А народу се не сме приписивати кривица која не постоји. Јер, народ је у просеку такав како га уче они које он сам за то плаћа.
Министарство културе и његов министар који данас показује да је разумео проблем са српским писмом, да је схватио чињеницу да једино српски народ и данас има проблем са својим писмом, који је разумео да у томе има неког погрешног рада и лоших решења кад писмо нестаје и треба се за њега борити. Зато би ваљало да министар културе у вези с мерама које лингвисти предлажу за (о)чуавње српског језика и, нарочито, угрожене ћирилице пажљиво и логички процењује када они измишљају ових дана појам „помоћно писмо“ јер је то само знак да се они не одричу двоазбучја које нигде у Европи не постоји као решење питања писма у било ком другом језику. „Помоћно писмо“ не постоји ни у једном светском језику. Латиничко писмо се свуда у свету користи у математици, физици, хемији и у још у понечему, али помоћно писмо није потребно ниједном језику и зато га нема нигде више у било ком језику у улози постојања два писма.
Треба да пред лингвисте истури логичко закључивање да нам писмо може нестајати само ако је уведено друго писмо ради замене свога писма и ако власт фаворизује писмо којему је уведена конкуренција, с циљем да та конкуреција победи. Ако на своје писмо не гледамо као на националну српску вредност него као на обичне графичке знаке, онда ћирилица не може имати сигурну будућност. Језик и писмо су и родољубиве категорије јер служе целом народу. Они нас чине овим што јесмо. И они су у срцима и свести свакога народа. Пред лингвисте који за водећег кривца за досадашњи помор ћирилице прогласише народ, ваља иступити са здравом логиком да се ни писмо једног народа не може (о)чувати ако једино Срби добију друго писмо за замењивање свога писма. Ниједан други народ у свету не чува свој ни језик ни писмо уводећи још један „равноправан“ туђи језик и још једно „равноправно писмо“.
Народ ствара један језик у говорним различитостима, лингвисти су по задатку творци нормативног језика да би се лакше обједињавао народ, Народ самоиницијативно не изабира ниједно писмо него му га одреде и саставе школовани и учени појединци. Српски народ је примио ћирилицу као православан словенски народ. И нико у Европи и свету није правио писмо на писмо или примао за писање свог језика и туђе писмо. Наметање туђег латиничкиг писма било је вишевековни процес код Срба. И историјски се показало да је латиничко писмо Србима наметано у историји из два коначна разлога: да би се олакшало њихово преверавање и њихово асимиловање. Историјска је чињеница да су делови српског народа асимиловани и нестали као Срби процесом латиничења и католичења.
Министар треба да утиче на лингвисте да у решењу питања писма више не измишљају „топлу воду“. Да су два писма икаква корист у једном језику и народу у његовом језику, бар би се у још једном случају применио наш начин решења свога писма.
Обавеза је државна и национална да се не ради оно и онако што не ради нико други на свету. Обавеза је примена Устава у свему, па и у језику и писму. Решење питања писма свуда у Европи и свету јесте једно писмо за један језик. Два писма за један језик не само што су непотребна него је једина њихова последица губљење претходног писма. Јер нико нема користи од сталног скакутања у свом језику с писма на писмо. А то је и економски штетно. А учење других језика и писама није забрањено ни штетно као што није ни у другим народима. Али нигде другде се, као код Срба, не замењује своје писмо другим уведеним, у нашем случају туђим писмом.
Шта тек рећи о бесмислицама да ми Срби морамо да кажемо да је „и латиница српско писмо“ да бисмо сачували дубровачку књижевност. А просечан лингвиста зна да се писмом не одређује припадност неке књижевности, него језиком. Да дубровачка књижевност није написана српским језиком, не бисмо је могли одбранити само писмом. Уосталом нису у свету толико наивни па да не знају историсјке чињенице да је Србима наметана латиница вековима. И да се не може на основу само писма, без језика, одређивати власништво. Мада нама остаје да доказујемо у свету да није све што су Срби објавили на хрватској латиници „хрватска баштина“, како се данас по писму књижи у неким светским институцијама оно што Срби објављују данас на хрватском писму. Требаће да доказујемо да је Хрватско оно што су објавили Хрвати, али не и оно што објављују Срби без обзира чак на ком је и језику, а камоли писму.
Само се за уистину и пред Богом и пред светом вреди борити. А истина је да је Србима латиничко писмо увек наметано насилно и политички смишљено. А нажалост, чак су и многи Срби били политички уплетени у латиничење Срба. Многи од тих који су то радили данас настоје да „оперу“ себе тиме што износе лако доказиву лаж да је „и латиница српско писмо“. Латиница је Србима наметана у окупацијама, затим у политичким притисцима и ширењем заблуда.
И још ово најзад. Треба се чувати лингвиста којима није јасно да ли је службено писмо обавезно и у јавности. Тамо где циљно није измишљено „богатство двоазбучја“ нико не би ни помислио да се упита да ли је и јавна употреба службена. Службени језик и писмо свуда у јавности значи само једно: званично, обавезно, неискључиво. То се односи на све и свакога у држави, ма био он приватник или је то државно власништво. За све се сачињава само један Устав и његове одредбе важе за све без изузетка. И казне за непоштовање Устава морају да буду за све без изузетака. Писмо служи језику а заједно језик и писмо служе народу.
И национални језик и писмо, зарад споразумевања, служе свима и обавеза су свих. Кад би сваки појединац имао свој језик и сам бирао себи писмо, споразумевања не би било. Без језика и писма не постоји ниједан народ. Наравно, већина народа има свој језик и писмо, а неки народи имају усвојен за своје потребе споразумевања језик и писмо од некога другога. Обично се у том случају усваја језик колонизатора. Српски народ, срећом, има богат језик и савршено писмо, па му не треба туђе. Туђе језике и писма је добро и често нужно учити, али се свој језик и писмо не смеју замењивати туђим за споразумевање у свом народу.
Извор:
http://www.vidovdan.org/2017/09/16/drago...-cirilice/
