РАСКОЛ - ГРЕХ ПРОТИВ ЉУБАВИ ХРИСТОВЕ
Земаљска Црква не може бити подељена, расцепкана или измењена, јер је она уједињена са Црквом Небеском. Расколници кажу: "Ми желимо да сачувамо чистоту вере". Pасколник не поштује Закон Божји, јер је јединство Цркве - Закон Божји, дат на Синају и у Сиону. Начело и центар тог Јединства у Старом Завету је био Јерусалимски храм, једини у свету храм Истинитог Бога.
У Новозаветној Цркви основу тог јединства представља јединство јерархија, које се нарочито пројављује у литургијском општењу. Расколник не чува веру у Оца и Сина, јер не верује у Бога Сина, Који је рекао: "Ад неће надвладати Цркву"; Он не верује у Духа Светога, Који обитава у Цркви, па самим тим одбацује веру у Свету Тројицу. Ако су "врата ада(пакла)" надвладала Цркву, значи да су она надвладала обећање Божије, значи да су победила Онога, Који је обећао да чува Своју Цркву. А Оснивач Цркве је - Христос.
Расколници говоре: "Ми смо остали са Црквом, а ви сте отпали од нас". Кап кише виче облаку: "Ти си се одвојио од мене". Камичак, који се скотрљао са планине, рече: "Стена се одвојила од мене".
Почетак раскола је - хаос. Споља се он пројављује као рушење црквене структуре, и као дељење јерархије.
Господ је молио Оца Небеског, да Његови ученици буду једно, и та молитва је испуњена у Јединству Цркве. Видљиви принцип јединства је црквена јерархија, која је "суштина Божија и Исуса Христа, тих који су са епископом (св. Муч. Игњатије Богоносац).
А ... долама не бјеше шивена, него изаткана изједна (Јн. 19, 23). "Изаткана изједна" - Јединство Цркве, које долази с Неба од Бога Оца, јер долама не може бити расцепљена од стране људи - то јест јединство и непроменљивост Цркве су дати једном и за свагда. То је дар Свише, дар од Бога Цркви Својој. Ко дели Цркву не може имати Благодат.
"... И биће једно стадо и Један Пастир" (Јн. 10, 16).
Земаљски лик Христа је - епископ који се налази у нераскидивом савезу са другим епископима.
Јован Златоуст каже: "Док си у огради Цркве, ти си у дворишту овчијем; тамо си безбедан, а ако изађеш ван ограде, ухватиће те дивља животиња".
Ван Цркве нема и не може бити Тајинстава. Имитација Тајинстава, коју чине расколници је - богохуљење, супротстављање Духу Светоме, који обитава у Цркви.
Апостол Павле позива: "Молим вас, да ... не буду међу вама раздори" (Кор. 1, 10). "Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира" (Еф. 4, 3). "Од нас изиђоше, али не беху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас" (1 Јн.2, 19).
Постоји невидљива граница, прешавши коју, људи већ не могу да доживе морални препород (то стање је - смртни грех). У срцу је сконцентрисан цео људски живот. "Лик" срца, невидљив за свет, а можда и за самог човека, одређује његове поступке, па самим тим и - избор између останка у Цркви и раскола.
Да би отпао од Цркве човек прво треба да изгуби Благодат, формално се још налазећи у Цркви. Љубав и смирење иду заједно. Гордост издваја човека. За спасење је потребна не само спољашња припадност Цркви, већ и Црквени живот. "Одвајају се они, који без законске посвете постављају себе за вође. Расколници су искусни у извртању истине (јер је њихов отац - ђаво). Речи расколника се шире као рак.
У Светом Писму код апостолских мужева, појам "јерес" је укључивао и раскол.
Јерес - је вера у своје мишљење, које се разликује од мишљења Цркве. Расколници се позивају на Господње речи: "Где је двоје или троје сабрано у Име Моје, тамо сам и Ја међу њима". Али како могу да се сабирају у Име Господње они који се сабирају на борбу са Црквом Христовом? Како Христос може бити међу расколницима, кад је Он у Својој Цркви, као у Царству Свом? Први расколник на Небу је био - сатана, а на земљи - Каин. Узрок раскола на небу - је гордост, а на земљи - завист, која је довела до братоубиства. У сваком расколу је присутан дух братоубиства, јер је раскол - убиство љубави и рушење јединства. Расколник не може да воли оне који се налазе у Цркви, јер су они - живо разобличавање њиховог одступништва. Не може бити мученик онај, ко се не налази у Цркви, не може достићи Царство онај, ко оставља Цркву, којој је обећано то Царство.
Христос се може познати само у Цркви - Духом Светим. Ко се бори са Црквом, тај се бори са Духом Светим. "Нерешено" у духовном свету не постоји. Ко се подвизава незаконито, тим пре против самог закона, тога сам сатана венчава Каиновим жигом.
Ако је највећа заповест - љубав према Богу и људима, онда је највећи грех - подела, јер она уништава љубав.
Духовна љубав је могућа само у Цркви, као одсјају Небеског Царства и путу ка Њему.
Раскол је - грех против Христове љубави.
"Ако имам веру, тако да могу и горе премештати, а љубави немам, ниста сам ..."
Апостол Павле је набројао главне особине љубави:
1. Љубав дуго трпи. "До када треба да трпимо" ? - Упитао је ученик свога авву. - "Зар постоји рок трпљењу? Морамо трпети до смрти?.
2. Љубав је - милосрдна. Раскол је - бунт. Где је бунт, тамо нема милосрђа. Милосрдни воли чак и непријатеље своје и жели њихово спасење. Расколници сматрају својим непријатељима све, који нису са њима, па самим тим и своје очеве и мајке и сестру, уколико они не деле њихова убеђења. Свој протест расколници називају истином, али нема истине без љубави. Расколници су спремни да предају цео свет анатеми.
3. Љубав се не узноси. Расколници се узносе над Црквом, јер им се она чини као мравињак; они маштају да изграде величанствени храм на основу своје "мудрости" и својих "добродетељи". Раскол је - скривена освета Богу преко борбе са Црквом, Невестом и Љубави Бога.
4. Љубав ... не чини што не пристоји. Чин је - закон и структура, систем, ван кога не постоји ни Црква, ни држава.
Структурни принцип Небеске и земаљске Цркве је - јерархија. Због тога се Благочестивост пројављује пре свега у јерархијски односима, који треба да остану трајни и неповређени, како би Црква остала жива.
5. Љубав се не раздражује. Раскол се не бори са метафизичким светом зла, већ са људима, приписујући им све нереде и несреће.
6. Љубав никад не престаје. Она ће остати заувек у Царству Небеском.
Раскол(Раздор) не може бити удостојен Царства Небеског.
Фарисеји су себе сматрали оскрнављеним уколико је у њиховој секти био само један човек који им није припадао. Расколници (новозаветни фарисеји) сматрају себе оскврњенима већ самом Црквом Христовом, која освећује свет. Расколници су изгубили најважније - љубав, која представља срце Јеванђеља. Милосрђе расколника је увек ограничено на њихову заједницу. Њихово добро је - разумско-прорачунато. Када расколници убеђују у то да човек не пристаје на наговоре, онда њихово "добро" прелази у хроничну злобу или равнодушност ("Нека вам помогне васа Црква", - злурадо кажу они). Благодат је могуће изгубити. Црква поседује Христов Дух, Који обитава у њој, као у Његовом тајанственом Телу, и зато они који одбацују Цркву, одбацују Тело Христово. Заповести се не смеју испуњавати ван Цркве.
Расколници су спремни да дају свој живот за свој лажни олтар, лажном богу, који се налази ван Царства Цркве, али притом поседују најпогубнију страст - а то је гордост.
Како је немогуће спасти се без Христа, тако је немогуће спасти се и без Цркве. Свето Писмо открива морални бездан раскола. У расколу нема и не може бити љубави, јер дугогодишња љубав тежи јединству. Расколник је поставио себе као судију над Црквом, уневши у њу страшну осуду. Недавна браћа по вери су за њега одједном постали "незналице и заблудели".Грех не може да уједињује, он само разједињује, раздељује, и отуђује људе једне од других.
Нарочито много раскола ће бити на крају века: "Наступају тешка времена ... људи ће бити самољубиви ..." сваки расколник, који предводи своју групу, сматра, да је он неправедно заобиђен, понижен, и да му његови сјајни таланти дају право на посебно место у Цркви - права којег су га тобоже неправедно лишили.
Вера није само "збир теологије", Већ пре свега способност општења са Божанством, што је могуће само у Цркви и кроз Цркву.
Из Светог Писма знамо за два потопа: водени - у време Ноја и огњени - на крају света. Али овим потопима претходи потоп непоштења и греха, који су достигли непојмљиве размере. Потоп греха се материјализује светским катастрофама и катаклизмама. Православне Цркве су - острвца у том потопу, буквално врхови планина, који још надвисују мрак надолазеће стихије. Зато демон-стратег хоће да разруши зидове тврђаве Православља изнутра, и раскол је - збрка у обезбеђеној тврђави: њени заштитници се боре са спољашњим и унутрашњим непријатељима.
Апостоли су нам заповедали: "Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових". (2 Тим. 3, 5). "Клоните се, молим вас, од таквих људи, као од смртне заразе, удаљујте од себе и од слуха вашег њихове пагубно разговоре према Писму: ... не слушај језик нечастан". (Сир. 28, 28).
Свети Кипријан каже: "Не само да се треба удаљити, већ треба и побећи од сваког који се одвојио од Цркве. Расколник је - непријатељ олтара, бунтовник против Христове Жртве, издајник у верским односима, у односима благочестивости, непокорни слуга, који је презрео епископе и оставио Божије свештенике, дрзнувши се да устроји други олтар лажним жртвоприношења, осквернивши истину Жртве Господње. Казна за њих је: разјапљена земља (преисподњу) и пламен (вечне муке у аду).
Ко је до јуче био пријатељ, данас је постао непријатељ. Онај, који је до јуче стајао поред Престола, напушта га, као што кукавица у време боја оставља пуковничку знаку. Тај, с којим смо се недавно причешћивали из исте Чаше, сада одриче Тајинства Цркве, и за њега та страшна Тајинствена Чаша већ није ништа више света од кухињске посуде. Савремени расколници изјављују: "У Цркви нема Благодати" и постају екуменисти.
Одричући Цркву, они одричу Благодат, која делује у њој, и одвојивши се од Престола, одбацују Оног, Који пребива на Њему.
"Змијска песма" раскола је опаснија од "лавље рике" многобоштва. У многобоштву се захтева - одрицање Христа или следи гоњење и смрт. У расколу се одрицање од Христа врши у Име Христа. Раскол је обавијен привидном праведношђу, у којој се задовољавају тајне страсти: гордост, непокорност, метеж и завист.
Црква је - Мајка, која на својим грудима држи људску душу, буквално бебу, хранећи је својом Благодаћу, буквално млеком. Расколници отимају дете из мајчинског загрљаја, хранећи га са жучи. Расколници се боје истине: одвајају се несаслушавши, одричу - не прочитавши.
Јединство се не сме делити - не сме се раздвајати једно тело. Све што се одвојило од корена живота, не може да живи и да дише сопственим животом и постаје леш који се распада.
Нека се нико не чуди што чак и неки од исповедника долазе до раскола. Прошле заслуге не спашавају расколника од казне, већ је само повећавају.
Слуга свог језика налази у расколу целу кухињу злословља, где се буквално у котловима кувају, месо, туђи греси, обилно зачињени клеветом.
Јеванђелску заповести су: чувајте мир међу собом и јединство. "Мир вам остављам, мир свој дајем вам". (Јн. 14, 27).
Анатолиј Попков Астрахан
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
