[ПРОСВЕТАР]

НЕЗАБОРАВНА МОЛИТВА

8-ог Октобра, лета Господњег 1944-е

Јесење јутро. Можда последње од лепих. И последње у Отаџбини. Све је спремно. Чека се само команда. А онда у покрет. У неизвесност. Сви још не знају куда ће нас нас наши путеви водити и где ће нас будућност чекати. Но сви знају зашто се иде и сви су спремни да, без колебања, пођу...

Дугачка, змијаста колона, Беспрекоран ред. Озбиљна, препланула лица, већином младићка, понеко скоро детиње. Нема разговора. Мисли, само мисли. И сећања... Тешка. После толико напора, толико жртви, после толиких гробова, све се оставља. Победа је додељена другом. Буни се у нама све, али очајања нема. Нико од нас не верује да је ово последњи обрачун, да је ово коначна одлука.

Колона се спушта улицом Краља Александра. Правац: мост на Сави. Улице којима пролазимо полупразне су. Људи које сусрећемо суморни су, заплашени, ћутљиви. Смена... Долазе они које народ не познаје или које само по злу, по немилосрдности зна.

Зато се са сумором и стрепњом очекују "ослободиоци", нови господари, нова окупација...

Касније, успут, наилазимо на више пролазника. Има међу њима оних који су за послом. Примећује се да једва чекају да се уклоне. Корак им је брз, нервозан. Поглед уперен у једном правцу, испред себе. Не усуђују се да погледају ни лево ни десно. Очекују да се нешто догоди, нешто непријатно, судбоносно. А плећа им погнута.

Други су изашли да злурадо испрате оне које никад нису волели, јер их никада нису разумели.

Изишли су да се добаце погрдом или каменицом. Размилели се пацови који су за цело време борби, добро заклоњени, грицкали по ћошковима и чекали свој час. Не могу да сакрију злурадост. Лешинари, навикнути да полумртвој жртви задају последњи ударац. "Хероји", који наступају када борба престане...

По која увреда лупи јаче, заболи, опече. И јави се жеља да човек узврати. Сада? У овом моменту када Душу таласају успомене, када слутња засипа сликама дана који иду и када срце подрхтава пред патњама народа које га очекују?

Сада, када се све у нама опрашта са свим драгим, када се мислима обилази сваки гроб, када се неизречени поздрави и непроливене сузе скривају у замагљеним очима? Увређености и љутине нестаје. Остаје само бол, бол због слепила које није излечено, због лудости која није преболела...

А они, који су нас упознали, који су нас схватили, забринути су и жалосни. Притрчи по која старица и, марширајући непрестано уз колону, љуби и благосиља туђе дете. И пита докле ћемо и хоћемо ли се вратити. И када?

Од Техничког факултета почиње песма. Снажна, убедљива, наша песма. Говори много. Не казује све. Певају и они којима се плаче. Певају чак и они који поред колоне иду, жене и деца. Пева се побожно и пркосно. Пева се победнички, јер нико не осећа повлачење као пораз.

Пред мостом последњи опроштаји. Многе мајке су успеле да из далеких села дођу довде пешице. Ишле би и даље, на крај света... И очева много... И непознатих, радозналих, пријатеља и непријатеља...

Последњи загрљаји и прве сузе. А онда ступамо на мост. Многи се осврћу. Грле последње сиве контуре Престонице. Топло и чежњиво. А онда поглед блуди даље... још даље... тамо до села и засеока, до родитељског дома.

На мосту стадосмо. Не знам више да ли по команди или спонтано, инстинктивно. Нешто смо очекивали, наслућивали, нешто нам је недостајало.

"Клекни"

Никад још не чух овакав глас. И нисам препознао глас свога Командира, који сам свакодневно слушао.

Сви смо на коленима. А онда, без команде - јер сви смо знали да смо то ишчекивали, да нам је то недостајало Кузманов дрхтави, јецајући тенор поче:

"Отче наш... !"

Застаје. А онда ништа. Сигурно и њега нешто гуши. Бори се са собом и са сузама. Као и ми... Бескрајна тишина. Дах нам нестаје. Тачније: устручавамо се да дишемо, јер од сваког даха може постати јецај.

"Иже јеси на небесјех..."

Погледи се сами дижу ка небу и сви осећамо присуство Онога коме смо се у борбама обраћали и у чију заштиту нисмо престали веровати...

"Да свјатитсја имја Твоје".

А знамо да ће у нашој земљи од сад псовано бити! Знамо да ће све обесвећено бити!

"Да придјет Царствије Твоје".

Чежњиво дрхти Кузманов глас и чежњиво трепере наша срца. Хтели бисмо да то буде сада, овог момента. И чини нам се да је тако близу, на домаку руке, а ипак тако далеко, тако недостижно...

"Да будет воља Твоја!"

Дође одмах неко олакшање. Дах се врати. И све постаде јасно, све сношљиво. Нема више ни зашто, ни како, ни докле...Пригрлисмо свој Крст с љубављу, јер је то воља Њ е г о в а...

Молитва је завршена. Али још нико не устаје. Не зато што се, можда, чека на команду - она је непотребна - већ зато што су сви погледи управљени ка Престоници, што се сва срца и све мисли опраштају с оним што је тако тешко оставити, ма и за кратко време, ма и за један тренутак.

Нико не жели да помути тај тренутак у коме се душе грче од свирепости растанка и напајају вером у неминовни повратак. Сви се устручавају да прекину последње молитве, које, непрелећући преко усана, директно из Душе излећу ка трону Творца...

А онда, опет спонтано и без команде, прибрани, но озбиљни, у тренутку једном сазрели, кренули смо напред... у туђе земље и мучне дане, са сазнањем да нисмо побеђени и с непоколебљивом вером у повратак.

Протојереј Ставрофор Матеја Матејић, иначе творац "Хиландарске собе" у изгнанству.

Паметном доста а осталима....СРЕЋАН ПРАЗНИК ОСЛОБОЂЕЊА!

[Mekenzi]

Đesi Prosvetaru,

Pakuješ li kufere za Karibe..

[Ултрадесничар]

НЕЗАБОРАВНА МОЛИТВА

8-ог Октобра, лета Господњег 1944-е

Јесење јутро. Можда последње од лепих. И последње у Отаџбини. Све је спремно. Чека се само команда. А онда у покрет. У неизвесност. Сви још не знају куда ће нас нас наши путеви водити и где ће нас будућност чекати. Но сви знају зашто се иде и сви су спремни да, без колебања, пођу...

Дугачка, змијаста колона, Беспрекоран ред. Озбиљна, препланула лица, већином младићка, понеко скоро детиње. Нема разговора. Мисли, само мисли. И сећања... Тешка. После толико напора, толико жртви, после толиких гробова, све се оставља. Победа је додељена другом. Буни се у нама све, али очајања нема. Нико од нас не верује да је ово последњи обрачун, да је ово коначна одлука.

Колона се спушта улицом Краља Александра. Правац: мост на Сави. Улице којима пролазимо полупразне су. Људи које сусрећемо суморни су, заплашени, ћутљиви. Смена... Долазе они које народ не познаје или које само по злу, по немилосрдности зна.

Зато се са сумором и стрепњом очекују "ослободиоци", нови господари, нова окупација...

Касније, успут, наилазимо на више пролазника. Има међу њима оних који су за послом. Примећује се да једва чекају да се уклоне. Корак им је брз, нервозан. Поглед уперен у једном правцу, испред себе. Не усуђују се да погледају ни лево ни десно. Очекују да се нешто догоди, нешто непријатно, судбоносно. А плећа им погнута.

Други су изашли да злурадо испрате оне које никад нису волели, јер их никада нису разумели.

Изишли су да се добаце погрдом или каменицом. Размилели се пацови који су за цело време борби, добро заклоњени, грицкали по ћошковима и чекали свој час. Не могу да сакрију злурадост. Лешинари, навикнути да полумртвој жртви задају последњи ударац. "Хероји", који наступају када борба престане...

По која увреда лупи јаче, заболи, опече. И јави се жеља да човек узврати. Сада? У овом моменту када Душу таласају успомене, када слутња засипа сликама дана који иду и када срце подрхтава пред патњама народа које га очекују?

Сада, када се све у нама опрашта са свим драгим, када се мислима обилази сваки гроб, када се неизречени поздрави и непроливене сузе скривају у замагљеним очима? Увређености и љутине нестаје. Остаје само бол, бол због слепила које није излечено, због лудости која није преболела...

А они, који су нас упознали, који су нас схватили, забринути су и жалосни. Притрчи по која старица и, марширајући непрестано уз колону, љуби и благосиља туђе дете. И пита докле ћемо и хоћемо ли се вратити. И када?

Од Техничког факултета почиње песма. Снажна, убедљива, наша песма. Говори много. Не казује све. Певају и они којима се плаче. Певају чак и они који поред колоне иду, жене и деца. Пева се побожно и пркосно. Пева се победнички, јер нико не осећа повлачење као пораз.

Пред мостом последњи опроштаји. Многе мајке су успеле да из далеких села дођу довде пешице. Ишле би и даље, на крај света... И очева много... И непознатих, радозналих, пријатеља и непријатеља...

Последњи загрљаји и прве сузе. А онда ступамо на мост. Многи се осврћу. Грле последње сиве контуре Престонице. Топло и чежњиво. А онда поглед блуди даље... још даље... тамо до села и засеока, до родитељског дома.

На мосту стадосмо. Не знам више да ли по команди или спонтано, инстинктивно. Нешто смо очекивали, наслућивали, нешто нам је недостајало.

"Клекни"

Никад још не чух овакав глас. И нисам препознао глас свога Командира, који сам свакодневно слушао.

Сви смо на коленима. А онда, без команде - јер сви смо знали да смо то ишчекивали, да нам је то недостајало Кузманов дрхтави, јецајући тенор поче:

"Отче наш... !"

Застаје. А онда ништа. Сигурно и њега нешто гуши. Бори се са собом и са сузама. Као и ми... Бескрајна тишина. Дах нам нестаје. Тачније: устручавамо се да дишемо, јер од сваког даха може постати јецај.

"Иже јеси на небесјех..."

Погледи се сами дижу ка небу и сви осећамо присуство Онога коме смо се у борбама обраћали и у чију заштиту нисмо престали веровати...

"Да свјатитсја имја Твоје".

А знамо да ће у нашој земљи од сад псовано бити! Знамо да ће све обесвећено бити!

"Да придјет Царствије Твоје".

Чежњиво дрхти Кузманов глас и чежњиво трепере наша срца. Хтели бисмо да то буде сада, овог момента. И чини нам се да је тако близу, на домаку руке, а ипак тако далеко, тако недостижно...

"Да будет воља Твоја!"

Дође одмах неко олакшање. Дах се врати. И све постаде јасно, све сношљиво. Нема више ни зашто, ни како, ни докле...Пригрлисмо свој Крст с љубављу, јер је то воља Њ е г о в а...

Молитва је завршена. Али још нико не устаје. Не зато што се, можда, чека на команду - она је непотребна - већ зато што су сви погледи управљени ка Престоници, што се сва срца и све мисли опраштају с оним што је тако тешко оставити, ма и за кратко време, ма и за један тренутак.

Нико не жели да помути тај тренутак у коме се душе грче од свирепости растанка и напајају вером у неминовни повратак. Сви се устручавају да прекину последње молитве, које, непрелећући преко усана, директно из Душе излећу ка трону Творца...

А онда, опет спонтано и без команде, прибрани, но озбиљни, у тренутку једном сазрели, кренули смо напред... у туђе земље и мучне дане, са сазнањем да нисмо побеђени и с непоколебљивом вером у повратак.

Протојереј Ставрофор Матеја Матејић, иначе творац "Хиландарске собе" у изгнанству.

Паметном доста а осталима....СРЕЋАН ПРАЗНИК ОСЛОБОЂЕЊА!

Истина је то што је наводно говорио прота Матејић али Србију су ослобађала Црвена Армија потпомугнутим домаћим црвеним башибозуком. То је било тако време.
Данас Русија није СССР нити Руска Армија - Црвена Армија.
У Кремљу је Путин а не "Стаљин". У Москви поново сија Црква Христа Спаситеља.

Читао сам да је Слободан Јовановић рекао да СССР од 1941. радио против Краљевине Југославије и команданта ђен. Михаиловића.
Сада то није случај, сад је РФ савезник Србије па био на њеном челу и такви као што су Алек Вучић и који жели у ЕУ.

[Громовник]

сад је РФ савезник Србије па био на њеном челу и такви као што су Алек Вучић и који жели у ЕУ.

РФ савезник Србије а у Србији скоро најскупља цена природног гаса у Европи

[Павле]

Сигурно Путин седи ујутру уз чај, чита новине и каже: "Србима нека буде скупљи плин. Зато што сам ја тако рекао."
Цену гаса на тржишту диктира толико ствари да је то ненормално. Цена нафте, курс долара, евра, Агенција за енергетику, триста чуда.
Зашто није дозвољено да се направи ток у ком ће Гаспром бити власник транзита и тако бисмо плаћали мање гас? Овако сви хоће да се уграде. Гас ће долазити до Турске и куповаћемо га од њих. Ни сад га не купујемо од Руса јер не може нама Путин да пошаље гас мислима, транзит се плаћа.

И зашто би нам и дао јефтиније и да може? Ми му дођемо као неспособна деца коју је у обавези да издржава? Дај све олакшице а они тамо "Русија нас музе, Русија купила НИС за мале паре, Русија ово-Русија оно."
Русија купила НИС за мале паре, касирка на пумпи има 60.000 плату. Колико имају плату радници у фирмама које су купили Амерички великодушници? Колика нам је цена свега што нам долази из ЕУ?
Како су они добри према нама а не као ти злочести Руси, једва чекам да се ослободимо ланаца Русије да будем слободни опет, да дишемо пуним плућима, да све појефтини, да буде просперитет.

За цену гаса, као и за све, захвални смо ЕУ и нашим клептоманима у свакој власти. Ал нека, кривићемо Русе, што не би имали још једног непријатеља.

[Ултрадесничар]

Сигурно Путин седи ујутру уз чај, чита новине и каже: "Србима нека буде скупљи плин. Зато што сам ја тако рекао."
Цену гаса на тржишту диктира толико ствари да је то ненормално. Цена нафте, курс долара, евра, Агенција за енергетику, триста чуда.
Зашто није дозвољено да се направи ток у ком ће Гаспром бити власник транзита и тако бисмо плаћали мање гас? Овако сви хоће да се уграде. Гас ће долазити до Турске и куповаћемо га од њих. Ни сад га не купујемо од Руса јер не може нама Путин да пошаље гас мислима, транзит се плаћа.

И зашто би нам и дао јефтиније и да може? Ми му дођемо као неспособна деца коју је у обавези да издржава? Дај све олакшице а они тамо "Русија нас музе, Русија купила НИС за мале паре, Русија ово-Русија оно."
Русија купила НИС за мале паре, касирка на пумпи има 60.000 плату. Колико имају плату радници у фирмама које су купили Амерички великодушници? Колика нам је цена свега што нам долази из ЕУ?
Како су они добри према нама а не као ти злочести Руси, једва чекам да се ослободимо ланаца Русије да будем слободни опет, да дишемо пуним плућима, да све појефтини, да буде просперитет.

За цену гаса, као и за све, захвални смо ЕУ и нашим клептоманима у свакој власти. Ал нека, кривићемо Русе, што не би имали још једног непријатеља.

Скупљи је руски гас а колико коштају мигови ? Ја сам чуо руска донација или поклон на једној америчкој ТВ. Ко то данас поклања ескадрилу ратних авиона ? Заборавих ко је наредио Бугарској да
спречи Јужни ток ? Итд.

[Павле]

Сад чекај. Сад ће да тврде како је модернизација прескупа, како је скупље да то модернизујемо него да смо купили Раптора лепо новог, 5 комада. Па ти тенкови што нам дају, то све троши као ђаво. Све они нама наплате петоструко.

Овде људи тврде како центар у Нишу нас кошта петоструко него што нам користи. Замисли, плаћамо гориво кад Руси нама гасе пожаре. Ужас. Дођу, саграде базу за вандредне ситуације, дотерају авионе, пилоте, тоне опреме и још траже од нас воду и гориво за авионе. Зулум лупају овде Руси.
Свака страна компанија кад дође, она плати земљу, па плати да изгради фабрику, све то наша фирма ради, па плати порез, па плате у тим фирмама по 100.000 а фирма послује у плусу па грми, права радника, топли оброк, регрес, тринаеста плата...а Руси, све отму, држава им поклони све а они, шта раде? Малтретирају раднике, носе им пелене на послу радници, штрајкују, дају отказе радницима кад неко добије рак, ма ужас.

Једва, једва чека да скинемо тај Руски зулум са врата.

[Mekenzi]

Rusi ili su glupi ili neku igru igraju ili su nas pustili niz vodu..

Imaš državu u kojoj imaš skoro pa vojnu bazu, imaš državu u kojoj si kupio glavnu naftnu kompaniju, imaš državu koja kupuje od tebe vojnu opremu...

I STO JE NAJJBITNIJE IMAŠ PRORUSKI NAROD I TO ONAJ NAJJZDRAVIJI DEO PATRIOTE, NACIONALISTI ITSL.

I UMESTO DA OKUPIŠ TE LJUDE, DA NAPRAVIŠ NEKI POKRET, NVO, ILI NEŠTO SLIČNO TOME, ONI NIŠTA NE RADE.

Koga Rusi i jedinstvena Rusija podržava u Srbiji? SNS kaže da njih, dveri pak kažu da Putin njih podržava, Radikali tvrde da njih podržava, Palma isto,... Skoro sve partije centra i partije desnice tvrde da su baš oni Putinovi miljenici...

Zapravo Rusi na srpskoj političkoj sceni Srbije nikog ne podržavaju, a kgb spava i onda se desi neka obojena revolucija i onda kuku lele spašavaj Putine..

Dok Ameri i Đorđe Soroš imaju tačno svoje ljude koje fiansiraju i obučavaju kako da sprovode njihovu politiku dotle Rusi ćute.
Evo imaju taj centar u Nišu, nedamo im imunitet, da imaju svoje ljude u Srbiji da se izvrši pritisak na vlast u Srbiji da im daju imunitet.

Rusi nigde u svetu, nemaju ovoliku podršku ko u Srbiju u narodu. I umesto da to iskoriste, da formiraju fondove, organizacije, radna tela, koje će se direktno finansirati iz Kremlja oni kockaju poverenje građana Srbije jer vode toplo hladnu politiku.

Ako žele da ostanu na ovim prostorima i budu sila, moraju ulagati u ljudske resurse ovde...

Ovako, mutno, tuc muc politika ne vodi nigde ili nas ne shvataju dovoljno ozbiljno.

[ПРОСВЕТАР]

РФ савезник Србије а у Србији скоро најскупља цена природног гаса у Европи

Ама ти ли си Дарко бре?

Дарко Трифунпвић је ЧОВЕК-ПАРЦОВ, па каже:

У (ЦИА) шпајзу има један сира
а парцов једе тога сира
без обзира

А парцов једе тога сира
и баш га њега много брига
углавном да је њему стига

Ал у тај парцов дође болес
пређе у њега из тај сира
и почме га деранжират

И почме њега деранжират
и деранжират и деранжират
сваког дана деранжират

Боли парцова његов стомак
као да има једно стврдло
и мисли да ће умрети одма

Можем мислити како му је
у његов стомак кад га врти!

Иначе гас јес'скуп у Новосрбијици кад морају дебело да плаћају Дану Драшковић која је именовањем Владе у Новосрба постала чланица Управног одбора НИС-а још од јула 2014 па фура „Шанелову” ташну од 480.000 динара (4,000 евра) и „Гучијеве” ципеле од „симболичних” 116.000 динара и живи на високој штикли које плаћа 50 одсто од пореских обвезника Новосрбије и око 50 одсто од пореских обвезника Русије.

Седи Дана, тако је сви најбоље знају, већ подоста дуго у НИС-у и прима подоста добре апанаже за то седење а повр'тога Дана је већ 30 година у инвалидској пензији, а и дан-данас бије Вука и може "коњу реп да ишчупа”.

Пај'сад ово:

Даница Драшковић – члан Одбора директора НИС
Александар Антић – председник Скупштине акционара НИС
Горан Кнежевић – члан Одбора директора НИС
Братислав Гашић – председник УО “Србијагаса”
Игор Бечић – саветник генералног директора “Србијагаса”
Зоран Баки Анђелковић – председник Скупштине АД “Железница Србије”
Александар Мартиновић – председник Надзорног одбора “Галенике”
Дејан Бацковић – члан Надзорног одбора “Галенике”
Милан Божић – председник Надзорног одбора “Телекома Србија”

Па пос'ка'е "Руси нам скупо продају гас"!

То све кошта бре!

[Mekenzi]

Slažemo se.

Mi se ođe pitamo kako car Putin ne naredi da se najuri ona oštrokondža Danica koja ni prstom da mrdne a zarađuje 10 hiljada evra iz ruskog budzeta mesečno dok olinjali i poluđeli Vuk lupa protiv Putina i Rusije.

Za te pare i mogli Rusi ovde da naprave neku svoju političku organizacijiu, a ne svaki kurta-murta da izjavljuje da baš njih podržava Jedinstvena Rusija i car Putin.

[Ултрадесничар]

Мек, а да "прихватимо реалност" да је "цар Путин" једини савезник Срба и у Србији и у Републици Српској ?

Можда грешим Можда су то САД, ЕУ и НАТО ?

[Mekenzi]

Koju političku organizaciju car Putin i JR podržava u entitetu BIH i koju u Republici Srbiji?

[Јеремија]

Пај'сад ово:

Даница Драшковић – члан Одбора директора НИС
Александар Антић – председник Скупштине акционара НИС
Горан Кнежевић – члан Одбора директора НИС
Братислав Гашић – председник УО “Србијагаса”
Игор Бечић – саветник генералног директора “Србијагаса”
Зоран Баки Анђелковић – председник Скупштине АД “Железница Србије”
Александар Мартиновић – председник Надзорног одбора “Галенике”
Дејан Бацковић – члан Надзорног одбора “Галенике”
Милан Божић – председник Надзорног одбора “Телекома Србија”

Па пос'ка'е "Руси нам скупо продају гас"!

То све кошта бре!

Јесу ли набројане персоне лица са потерница?
Нешто промишљам како вазда невиних труне по казаматима док се неокомунистичка гамад богати черечећи Србију.

[Громовник]

Мек, а да "прихватимо реалност" да је "цар Путин" једини савезник Срба и у Србији и у Републици Српској ?

Можда грешим Можда су то САД, ЕУ и НАТО ?

Можда Србија одавно нема савезника?