[Милослав Самарџић]

Имена 55 жена и девојака које су комунисти убили у Херцеговини
Милица Марић је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године
http://www.pogledi.rs/%D0%B8%D0%BC%D0%B5...%B8%D1%81/

[Романија]

[Романија]

1.4.1942.

[Бранке]

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portal...-u-evropi/

[Николај]

Преминуо последњи атентатор на Тита

Радош Стевлић из Горње Горевнице код Чачка, који је највећи део живота провео у емиграцији, преминуо је прекјуче у Финиксу у Аризони, где је живео деценијама.

Стевлић је јавности био познат због покушаја атентата на Јосипа Броза, због чега је и осуђен на 10 година затвора, које је одслужио у америчком затвору.
Рођен је у селу код Чачка, а богословски факултет завршио је у Београду, одакле је преко Аустрије и Италије пребегао у Америку.

Прошле године у интервјуу Политици говорио је о хапшењу пре 40 година у Чикагу и о томе зашто је учествовао у атентату на Тита: „Као и моји саборци, сматрао сам да је Јосип Броз лажни цар Шћепан Мали и да не заслужује да влада Србијом. С друге стране, био сам свестан да по нашој вери немам право да одузмем човеку живот, и можда је боље што се све завршило како и јесте. И да смо га тада ликвидирали, ништа се не би променило.“

Како је описао у том интервјуу, југословенска влада је тих година Стејт департменту у Вашингтон упутила списак са именима 146 особа са захтевом да их америчке власти похапсе.

„Стејт департмент је одговорио овима у Београду да не могу да хапсе толики народ, то је пук војске, па се све свело на нас шесторицу: Николу Кавају, Стојиљка Кајевића, Бошка Радоњића, Животија Савића, Николу Живовића и моју маленкост. Главна оптужба била је покушај убиства Јосипа Броза Тита.“

Иначе, по доласку САД, радио је у једној фабрици у Чикагу, али је врло брзо, како је испричао за Политику, купио ресторан са 70 места и собама за издавање и истовремено почео да развија приватни посао са кућама.

„Одмах сам се обрео у нашем емигрантском кругу и брзо постао председник Црквеношколске општине Свети Никола у Чикагу. Сваке године куповао сам по једну кућу док ме 1976. нису ухапсили агенти ФБИ-ја“, испричао је у интервјуу Политици.

О суђењу у Чикагу рекао је и ово: „Каваја је одмогао и себи и осталима. Против мене су имали осам тачака оптужбе, Кајевића девет, против Каваје пет тачака. Моја максимална казна могла је да буде 65 година, Николина 35. Али на крају мени су дали десет, а њега је судија осудио на 20 година зато што је својим језиком упропастио читаву ствар“.

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story...-tita.html

[Никола02]

Имена 55 жена и девојака које су комунисти убили у Херцеговини
Милица Марић је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године
http://www.pogledi.rs/%D0%B8%D0%BC%D0%B5...%B8%D1%81/

Јел вам дође нешто Петар Самарџић?

[Николај]

Потпредседник Владе и шеф дипломатије Ивица Дачић и историчар и потпредседник СПС-а Предраг Марковић упутили су саучешће поводом смрти најстарије партизанке, Иде Сабо


"Дубоко ме је растужила вест да нас је напустила Ида Сабо. Њена храброст и одлучност да још у младим данима постане несебичан борац за слободу задивљује и данас, а чињеница да и у позним годинама није одустала од борбе против фашизма говори о њеној дубокој посвећености бољем свету", наводи се у телеграму првог потпредседника Владе Србије и министра спољних послова Ивице Дачићa.

Према његовим речима, Сабо је била и остаће симбол антифашистичке борбе.

"Ја ћу је памтити, а надам се да ће и младим генерацијама она бити узор племенитости, пожртвовања и посвећености борби за слободу, женских и радничких права", наводи се у телеграму саучешћа шефа српске дипломатије, саопштило је Министарство спољних послова.

Историчар и потпредседник СПС-а Предраг Марковић поручио је да је Ида Сабо својим животом потврдила све оно што ваља у борби за слободу, правду и братство.

"Најстарија партизанка придружила се у вечности својим друговима - херојима", каже Марковић у поруци и подсећа да се она као радница борила за своја права, да је била активисткиња која се све време усавршавала, и боркиња за слободу и бољи свет у редовима другог југословенског народа.

"Свако коме је стало до правде, до женских и радничких права, до слободе, једнакости и слоге међу народима треба да запамти ову хероину", поручио је Марковић.

Ида Сабо преминула је јуче у 101. години у Новом Саду. У младости се прикључила омладини Комунистичке партије Југославије и имала је веома значајну улогу у припремању и организовању устанка против нацистичког окупатора у Југославији 1941. године.

Била је и председница Антифашистичког фронта жена Војводине, као и потпредседница Скупштине САП Војводине. Иако у позној старости, радо се одазивала позиву на учешће у антифашистичким скуповима и демонстрацијама у Новом Саду.

Премијер Александар Вучић јуче је у телеграму саучешћа поводом смрти Иде Сабо поручио је да је она својом храброшћу и снагом многима представљала узор, те да је оставила дубок траг у животима младих генерација, за чију се слободу несебечно борила.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/...-sabo.html

[Громовник]

"Ја ћу је памтити, а надам се да ће и младим генерацијама она бити узор племенитости, пожртвовања и посвећености борби за слободу, женских и радничких права", наводи се у телеграму саучешћа шефа српске дипломатије, саопштило је Министарство спољних послова.

Историчар и потпредседник СПС-а Предраг Марковић поручио је да је Ида Сабо својим животом потврдила све оно што ваља у борби за слободу, правду и братство.

"Најстарија партизанка придружила се у вечности својим друговима - херојима", каже Марковић у поруци и подсећа да се она као радница борила за своја права, да је била активисткиња која се све време усавршавала, и боркиња за слободу и бољи свет у редовима другог југословенског народа.

"Свако коме је стало до правде, до женских и радничких права, до слободе, једнакости и слоге међу народима треба да запамти ову хероину", поручио је Марковић.

Пусте комуњаре, никако да престану да се улагују демократама у трци за то ко је већи борац за "људска права и једнакости"

[Милослав Самарџић]

Шта би радили данас (нео)комунисти да су иза четника остале овакве наредбе и овакве ''песме'':

Пријеки судови Саве Ковачевића
“Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“
Наставак:
http://www.pogledi.rs/%D0%BF%D1%80%D0%B8...%9B%D0%B0/

[Вук92]

Прва жртва комунизма у Граховској општини је учитељ Марко Павићевић, који је у Грахову био на служби у локалној школи. Убијен је 3. октобра 1941. године. У сусједној Вучедолској општини прва жртва је Сава Р. Папић.
У селу Вилуси, најугледнија и најимућније породица била је породица трговца и барјактара црногорске војске Тодора Ј. Булајића. Тодор је први изнио барјак на ослобођени Скадар. Имао је пет синова, а један од њих, Божо, завршио је медицински факултет у Прагу у Чешкој. У Чешкој се оженио Ружом рођ. Покорник, а потом се вратио у Југославију и имао је амбуланту у Рогатици, гдје је живио до рата, а када је нацистичка чизма ступила на тло Краљевине Југославије, Божо је са породицом избјегао у Вилусе. Одмах по појави комуниста видјело се да је Божо човјек јасно национално оријентисан. Противио се комунистичким руководиоцима, оштро им се супростављајући и осуђујући њихова убиства тзв. ''пете колоне''. Његову главу граховски комунисти видјели су једино на пању, па је Божо из Вилуса отишао за Београд, а његова супруга остала је у Вилусима. Кад већ нису могли да скину главу др. Божу, комунисти из Вилуса дошли су по Божову жену, такође докторку, извели је испред куће, поломили јој чекићем руке и ноге, везали је као кљусе ужетом а затим вукли по селу, док на крају нису докрајчили своју индиректну стрину. Њене убице имају данас бисту испред основне школе у Вилусима, која носи њихово име ''Светислав и Ђока Булајић''. Др. Божо Булајић био је рођени стриц Милана Булајића, некадашњег предсједника Фонда за истраживање геноцида и директора Музеја жртава геноцида у Београду. Такође др. Божо је био стриц глумцу Душану Булајићу, који глуми четничког потпуковника у филму ''Битка на Неретви''.
Литература коју наводи Путица за извор свога текста је корисна свакако (мада има и недостатака много), али морам навести један примјер трагикомике. Књига ''Граховачка трагедија у злом времену'' је чисти апсурд, јер човјек чији је отац убијен у Грахову 18. новембра 1944., на крају своје књиге даје преглед читуља које су Црногорци послали ''највећем Србину'' Слободану Милошевићу

[Милослав Самарџић]

Да ли је Божо Булајић преживео рат?

[Вук92]

Јесте. Кад су националне снаге ослободиле Вилусе и Грахово од комуниста, Божо се вратио у Вилусе. Одступио је са Вучедолском бригадом у Босну. У Кожусима био је начелник четничке болнице. Такође водио је и болницу у Еболију. Емигрирао је у Канаду у Едмонтон, гдје га је убила УДБА 22. новембра 1971. године, у његовој канцеларији. Човјек који га је убио звао зе Кристијан Будић. Три најуцјењеније главе у граховском крају биле су глава др. Божа Булајића, капетана Ивана Јаничића и Андрије Миловића, предсједника среског равногорског одбора.

[Милослав Самарџић]

Нисам видео његово име на списковима жртава у емиграцији? Јел имаш можда још неко име из твог краја?

[Вук92]

Милославе, човјек који је убио Божа Булајића био је наводно његов ''незадовољни пацијент''. Јавио се њему да му помогне у рјешавању његових здравствених проблема и тако су се спојили. Кристијан Будић који је пуцао у др. Булајића одлетио је из Канаде у јулу 1971. године у Југославију, како се наводи у транскриптима са суђења, да би тамо потражио помоћ, а потом се ускоро вратио у Едмонтон у Канаду. Приликом још једне од посјета др. Булајићу понио је напуњен пиштољ, а затим сасуо метке у покојног др. Булајића у његовој канцеларији. Наши емигранти који су били саборци др. Булајића, рекли су да је његово убиство изврио агент УДБЕ. Да ли је или није то је тешко званично утврдити без неке истраге.