12-11-2017, 01:09 AM
У драгачевском селу Вича, већ трећу годину, " традиционално" се одржава Митровдански сабор. На овом догађају се кува пасуљ , а такмичи се неколико екипа. Поред овога, одржава се и такмичење у прављењу вруће ракије, или "слатке" како је зову у Драгачеву. Овом приликом, реновиран је " кружни ток" у центру села, који је старији и од Славије. Отварајући здање , председница општине Лучани, Весна Стамболић, је похвалила свој рад и додала да је поносна што су се " ратници из оба рата измирили"(??????!!?)
Овако је гласио извештај на ТВ Пинк, ТВ Прва, и осталим медијима.
А о чему се ради? Објасниће Бенито, пошто се очигледно сви праве блесави, иако јако добро знају истину.
Краљ Александар Карађорђевић финансирао је двадесетих година прошлог века спомен плоче " мојим славним саборцима" у свакој парохији понаособ. Обично су те плоче постављене на црквама и видном месту. Обичај је да се на Видовдан врши парастос испред тих плоча, са читањем свих имена и литијом око цркве. Специфичност у вези села Вича је следећа: у том селу живело је неколико свештеника из породице Поповић, а касније Константиновић, који су били пароси цркве у Котражи. Парохија се увек делила на : парохију 1 Котража и још неколико села, и парохију 2 Вича и околна села. Почетком 20 века коначно су се стекли услови да у Котражу стигне још један свештеник. Тако је свештеник, ктитор и неимар цркве у Котражи, поп Милета Јовановић остао прота котрашке парохије, а новопридошли свештеник Милан Ницовић је преузео парохију Вича. Од почетка је свештеник Ницовић приступио припрема за изградњу нове цркве у селу Вича. Међутим, ратови 1912-1920 су то прекинули. Свештеник Милета Јовановић је страховито страдао под Аустроугарима и умро током 1918. године. О томе неки други пут. Свештеник Ницовић је отишао са српском војском, прешао Албанију, Крф и Кајмакчалан и стигао у Вичу крајем 1918. године. Тако је Котража добила спомен-плочу са именима погинулих ратника и она се и данас налази на цркви у Котражи. Али, ни парохија 2 није заборављена. Вичани су добили плочу са именима ратника из тог и суседних села који су погинули у ослободилачким ратовима . Међутим, пошто није било цркве, није имала где да се постави. Онда је један Рус, избеглица од црвених, учитељ у Вичи направио тај кружни ток, у ствари један мали трг, на чијем центру је поставио лепу камену спомен- чесму. На том споменику остављено је место за и ту је постављена спомен-плоча плоча. Већ 1931. године направљена је црква у Вичи, али спомен- плоча је остављена на првобитном месту и ту је свештеник Ницовић редовно вршио парастос за сваки Видовдан. До 1944. године. А онда је он склоњен, дошло је ново време и нови људи. Са друге стране спомен-чесме иштемована је нова рупа и направљена је нова плоча " борцима за слободу 1951-1945". Ту је стављено два-три имена драгачевских партизана и још њих десетак који су мобилисани 1944. године и изгубили живот до краја рата широм Југославије. Тиме се , као и широм српства, стварала лажна слика да су се партизанери борили за исте ствари као и српска војска у Првом светском рату. Специфичност села Вича је у томе, што непуних 50 метара одатле леже тела бачених наследника српске војске, њих седморице, између којих и три поручника Вујовића, Цогољевића и Васиљевића и до данас су њихови гробови необележени.
Е, тако су " помирени", што рече другарица Стамболић на "хајдучком растанку". Међутим, има још неко ко гледа све наше будалаштине. Вечерас је избио огромни пожар у једној од хала које се налазе непосредно поред " кружног тока" и ватрогасци из Гуче јављају да не могу да га угасе.
Кад ћемо престати да камењем гађамо Бога???
Овако је гласио извештај на ТВ Пинк, ТВ Прва, и осталим медијима.
А о чему се ради? Објасниће Бенито, пошто се очигледно сви праве блесави, иако јако добро знају истину.
Краљ Александар Карађорђевић финансирао је двадесетих година прошлог века спомен плоче " мојим славним саборцима" у свакој парохији понаособ. Обично су те плоче постављене на црквама и видном месту. Обичај је да се на Видовдан врши парастос испред тих плоча, са читањем свих имена и литијом око цркве. Специфичност у вези села Вича је следећа: у том селу живело је неколико свештеника из породице Поповић, а касније Константиновић, који су били пароси цркве у Котражи. Парохија се увек делила на : парохију 1 Котража и још неколико села, и парохију 2 Вича и околна села. Почетком 20 века коначно су се стекли услови да у Котражу стигне још један свештеник. Тако је свештеник, ктитор и неимар цркве у Котражи, поп Милета Јовановић остао прота котрашке парохије, а новопридошли свештеник Милан Ницовић је преузео парохију Вича. Од почетка је свештеник Ницовић приступио припрема за изградњу нове цркве у селу Вича. Међутим, ратови 1912-1920 су то прекинули. Свештеник Милета Јовановић је страховито страдао под Аустроугарима и умро током 1918. године. О томе неки други пут. Свештеник Ницовић је отишао са српском војском, прешао Албанију, Крф и Кајмакчалан и стигао у Вичу крајем 1918. године. Тако је Котража добила спомен-плочу са именима погинулих ратника и она се и данас налази на цркви у Котражи. Али, ни парохија 2 није заборављена. Вичани су добили плочу са именима ратника из тог и суседних села који су погинули у ослободилачким ратовима . Међутим, пошто није било цркве, није имала где да се постави. Онда је један Рус, избеглица од црвених, учитељ у Вичи направио тај кружни ток, у ствари један мали трг, на чијем центру је поставио лепу камену спомен- чесму. На том споменику остављено је место за и ту је постављена спомен-плоча плоча. Већ 1931. године направљена је црква у Вичи, али спомен- плоча је остављена на првобитном месту и ту је свештеник Ницовић редовно вршио парастос за сваки Видовдан. До 1944. године. А онда је он склоњен, дошло је ново време и нови људи. Са друге стране спомен-чесме иштемована је нова рупа и направљена је нова плоча " борцима за слободу 1951-1945". Ту је стављено два-три имена драгачевских партизана и још њих десетак који су мобилисани 1944. године и изгубили живот до краја рата широм Југославије. Тиме се , као и широм српства, стварала лажна слика да су се партизанери борили за исте ствари као и српска војска у Првом светском рату. Специфичност села Вича је у томе, што непуних 50 метара одатле леже тела бачених наследника српске војске, њих седморице, између којих и три поручника Вујовића, Цогољевића и Васиљевића и до данас су њихови гробови необележени.
Е, тако су " помирени", што рече другарица Стамболић на "хајдучком растанку". Међутим, има још неко ко гледа све наше будалаштине. Вечерас је избио огромни пожар у једној од хала које се налазе непосредно поред " кружног тока" и ватрогасци из Гуче јављају да не могу да га угасе.
Кад ћемо престати да камењем гађамо Бога???
