[Перун]

ЗЛАТИБОРЕ ПИТАЈ ТАРУ ДА ЛИ ПАМТИ ОВУ ПЉАЧКУ


Ариље септембра 1944. Једна партизанска колона на путу за ,,сточни вашар''. Са собом воде добро натоварене коње, бјејуће овце, и пар новорођене телади.

Описујући изглед једне партизанске колоне пуковник Алберт Сајц, шеф савезничке војне мисије у четничким редовима записао је следеће:

То је значило да комунистичке јединице, ако су довољно стажне, из српских села и варошица кроз која прођу, сем што одводе све младиће покупе и сву храну коју могу понети.

Кретање Друге пролетерске дивизије (више пута прелазила Златибор 1943. и 1944.) крајем 1943. и почетком 1944. године описује следећим речима:

,,У свим селима војно способни мушкарци су уврштавани у бригаде. Кукуруз, кромпир и стока била је реквирирана. На друму, наша колона протезала се миљама, са блејућом стоком и мекећућим овцама, што нас је чинило као да смо пошли на сточну пијацу.'' [1]

Судбина становништва једног среза кроз који су више пута прошле веће партизанске формације приказана је у даљем раду. Због недостуности извора у раду су прескочена недела убистава, малтретирања и мучења становништва већ се само говори о пљачкању и уништењу имовине.

ПРИЛИКЕ У СРЕЗУ ЗЛАТИБОРСКОМ РАТНЕ 1941. ГОДИНЕ

Срез до кога комунистичка пропаганда пре рата скоро уопште није допрла био је срез Златиборски. О томе говори и податак у поменути срез, пред Други светски рат, није имао ниједног члана у КП. [2]

За дивно чудо, почетне неуспехе у формирању Златиборске партизанске чете признали су и сами комунисти. Један од њихових главних функционера, Слободан Пенезић Крцун, овако је описивао поменуте догађаје:
,,Састанак људства за Златаборску чету био је одређен негде концем јула, а можда и почетком августа. На зборно место дошли смо свега нас петоро — Добрило Петровић, Љубодраг Ђурић, ја и двојица браће из села Шљивовице, не знам како се зову. Обојица су погинула у тим првим данима устанка. Имали смо свега две пушке и два револвера. Сви други који је требало да дођу одбили су. У међувремену смо Љубодраг Ђурић, мој друг и пријатељ Манојло Смиљанић и ја водили преговоре са једном групом официра у којој је био Момчило Смиљанић, Слободан Секулић и Славко Ковалинка да и они пођу. Они су за први моменат одбили. Рекли су ако се чета повећа и ојача да ће и они доћи. Ја сам отишао у Ужице у Окружни комитет и тражио да нам пошаљу из Ужица макар 10—12 радника да би чету бројно повећали, што би била већа привлачна снага за друге људе. Другови су примили тај предлог и ми смо добили појачање тако да је наша чета бројала двадесет и неколико људи. И заиста дошли су и ови официри а Манојло Смиљанић и Слободан Секулић су отишли према Ужицу. Док сам био у тој чети биле су свега две три ситније акције. Напад на једну жандармеријску станицу, али није било жандарма, на сточарску станицу, на Партизанским Водама (у то време Краљеве Воде-прим. аут.), и на неке општине..'' [3]

Након првог састанка, обављеног између пуковника Драже Михаиловића, као команданта четничких одреда, и Јосипа Броза, као команданта партизанских одреда, у родној кући војводе Живојина Мишића, 19. септембра 1941., између осталог је договорено да се мобилизацијски обвезници добровољно опредељују за један од два покрета.

Оба покрета имала су своје представнике који су, на народним зборовима, истицали своје циљеве и планове о ослобођењу и уређењу замље након ослобођења. У свим општинама Среза златиборском огромна већина обвезника приступила је Четничким одредима које су на зборовима углавном представљали угледни домаћини, Солунци а међу њима и резервни потпуковник Андрија Јевремовић. Са друге стране, партизане и комунистичку партију, представљали су комуниста Љубодраг Ђурић и поручник Слободан Секулић. Резултат по партизане предвођене комунистичком партијом био је поражавајући: свега неколико добровољоваца наспрам 3250 колико се пријавило у четнике. [4]

До краја јесени 1941. у Златиборску партизанску чету, добровољно или присилно, ступило је 68 становника Среза златиборског док се веома мали број повукао са партизанима ка Санаку и Босни. Већина се предала Недићевим органима власти уз изговор да су били присилно мобилисани. [5]

Гоњени од стране четника, легализованих четника и Немаца партизанска главнина, са Врховним штабом, крајем новембра 1941., преко Златибора, повлачи га Санџаку. Повлачећи се, оставили су за собом, опустошена села, опљачкане и попаљене општинске архиве док је локално становништво без новца и хране остављено да преживи тешку зиму. Поред тога, партизани су у паничном повлачењу са собом водили и већи број заробљених Немаца које су планирали да страљају у селу Јабланици. Угледни домаћини Јабланице и околних села интервенисали су у последњи час како би спречили немачку одмазду над њиховим селима. На територији Златиборског среза поједине партизанске формације боравиле су и током зиме 1942. године када су коначно протеране. [4]

Од тога момента, веће партизанске формације на територији среза Златиборског појавиле су се тек јесени 1943. године.

ПОВРАТАК ПАРТИЗАНА НА ЗЛАТИБОР И ПЉАЧКАЊЕ ЗЛАТИБОРСКИХ СЕЛА

За разлику од партизанског покрета који у срезу Златиборском није пронашао своје уточиште (као и у већини срезова тзв. Недићеве Србије), четнички одреди, сада под именом ЈВуО, без већих проблема на поменутој теритирији формирају Златиборску четничку бригаду. Поред ове бригаде људство Среза златиборског улазило је и у састав Летеће бригаде Златиборског корпуса која је касније формирана. Бројно стање ове две бригаде износило је и до 1000 људи под оружјем док је на мобилизацијским списковима било преко 4000 обвезника.

У јесен 1943. бројно стање комуниста нагло се повећава из три разлога: због оружја одузетог делу италијанске војске, због оружја послатог од стране Западних савезника и због оружја, али и људства, добијеног од формација нацистичке хрватске државе. [6]

Тако ојачани, партизани, из правца Санџака и Источне Босне, продиру ка Златибору са немером да освоје главна четничка упоришта. Златиборски корпус своју матичну територију од упада комуниста бранио је на обалама реке Лим. Привремено комунисти су продрли до златиборских села која ни овом приликом нису била поштеђена пљачке и уништења.

Борбе са комунистима с краја 1943. описане су у Билтену Штаба Златиборског корпуса од 12. децембра те године:

,,У времену од 25. октобра до данас водимо огорчене и неравне борбе са јединицама Пете дивизије српског изрода Коче Поповића…”. У Билтену се даље наводи да су борбе вођене и на територији Златиборског корпуса и да су комунисти протерани, настављајући:

,,Запленили смо један брдски топ 75мм, 8 митраљеза разних модела, 162 пушке а нешто муниције, знатан број убојне опреме, архиве и пропагандног атеријала пропагандног материјала као и 90 коња насилно одузетим од мештана који су већином враћени власницима...'' [4]

Поред пљачкања имовине истакнутим четничким командантима и њиховим сарадницима паљене су куће. У селу Љубиш партизани пале кућу поручника Павла Марковића и том приликом из куће износе робу у вредности од 400 000 динара. [4] Ове податке потврђује и Д. М., унук поручника Марковића, који наводи да им је том приликом из штале одведено пар волова, и однесено све што је партизанима било од користи. У непосредној близини куће, која је још горела, развило се партизанско коло. [7]

У извештају капетана Миломира Коларевића, команданта Златиборске бригаде, такође се помиње пљачкање становнишва Златибора:

,,По Јабланици и Доброселици све попљачкаше. Само дневно узимају 3000 кг чистог меса (главе и џигерице не узимају већ бацају)...'' [8]

Вероватно зима 1943./44. Штаб Златиборске бригаде. С лева на десно потпоручник Обрен Кнежевић, члан штаба, потпоручник Мирко Ушендић, начелник штаба, Н. Удовичић, капетан Миломир Коларевић, командант бригаде и Манојло Марјановић.

Овај, уједно и први велики, покушај упада комуниста у Србију завршен је неуспешно. Приликом овог напада партизани су претрпели велике губитке нарочито у околини Пријепоља где с били десетковани у борби са Немцима.

Са намером да овог пута не претрпе пораз као претходне године, партизански Врховни штаб за пролећну офанзиву 1944. ангажује до тада највеће снаге које чине Друга и Пета дивизија. План ових јединица био је продор преко Ибра и спајање а партизанским јединицама које су деловале на тој територији. [9]

Пред јаким партизанским снагама, које су нападале из правца Санџака и Источне Босне, делови Златиборског корпуса повлаче се дубље у своју територију. И овог пута уједињене снаге Златиборског, Пожешког, 1. и 2. равногорског, Ваљевског, Церског, делова 2. милешевског и Дринског корпуса, као и Горске краљева гарде опет протеравају комунисте који поново за собом остављају пустош и попљачкана села.

Оптужбе о убијању, пљачкању села и уништавању сеоске и општинске имовине, о мобилисању младића у њихове редове, свакодневно су стизале до команданта Златиборског корпуса, Душана Радовића Кондора. У нади да ће рат завршити као победник капетан Радовић наређује да се сачине спискови изврених неделе од стране паризана како би се држава након рата, на неки начин, одужила напаћеном становништву.

По наређењу команданта корпуса, од 7. априла 1944., командант среза (вероватно поручник Владимир Стојковић) имао је задатак да прикупи спискове извршених недела од стране партизана за период од 1941. до тог периода. У поменутим списковима наводе се и имена и број убијених и малтретираних становника, попаљених општинских архива и уништених школских читаоница и библиотека. Овај списак послат је команданту корпуса 7. априла 1944., док су партизани још боравили на територији појединих општина поменутог среза.

7. априла 1944.
Оверава: Командант среза
(нечитко)
Строго пов.

7. април 1944.

Положај
Команданту Златиборског корпуса

У вези Вашег тражења од 11. марта 1944. год.... бр. службено... предлаже се списак извршених недела од стране комуниста над грађанством.

С вером у Бога за Краља и Отаџбину!
Дража нас води величини и слободи!
Победа је наша!
Командант среза
(нечитко)

Табела са процењеном материјалном штетом за поједине општине среза Златиборског. У табели су урачунате вредност опљачкане и уништене имовине.

* Наводи се укупна штета
** Штета коју су начинили окупаторски војници починивши репресалију због напада партизана. Том приликом попаљене су многе куће и страдало је доста становништва. Партизански напад је био безуспешан.

Овај списак је пронашао у ВА и први пут објавио Живорад Грујичић у своме делу ,,Златибор у Равногорском покрету”. У списку су детаљно пописана штета за свих 16 општина среза Златиборског док се у овом раду износи табела са нанетом штетом (опљачкана и уништена имовина) и комплетан списак за општину Јабланица:

У месецу октобру 1941. године комунисти су запалили општинску архиву и оштетили је у износу од 150.000 динара. Истога месеца одржали су збор у циљу њихове организације те том приликом присиљавали су људство да ступа у њихове редове под претњом смртне казне.

У месецу октобру 1943. године запалили су општинску архиву са књигама и канцеларијским намештајем, а све у вредности од 550.000 динара. Истога дана запалили су школску архиву и библиотеку народне књижице и читаонице у Јабланици, те опљачкали приручну апотеку исте школе у вредности од 800.000 динара.

Том приликом задржали су се у овој општини пет недеља. За цело то време злостављали су народ, а нарочито најпоштеније грађане и исте батинали на најсвирепији начин. За то време извршили су нарез од грађана у разним животним намирницама за њихову војску у вредности од 5.000.000 динара. Поред овог нареза извршили су страховиту пљачку над појединим грађанима, чија вредност износи 7.000.000 динара. (Погледати извештај капетана Коларевића, означем извором [8] за овај период)

У месецу децембру такође су вршили нарез животних намирница, чија процена износи 1.500.000 динара.

Месеца јануара, када су се вратили из Ивањице, такође су у овој општини учинили огромне штете. [Према извештају потпуковника Остојића у то време у Јабланици су вођене борбе између четника и партизана. ,,Заплењена је архива и један пушко-митраљез, 5 пушака и нешто спреме и стоке.'' [10])

У месецу марту 1944. године поново су се вратили преко Лима и напали четнички одред у Јабланици, где су се у борби са четницима најпогрдније изражавали о краљу. Током њиховог боравка у Јабланици који је свега трајао пет дана, учинили су до сада највећу пљачку, а нарочито код појединих грађана, чија се вредност цени на 8.000.000 динара.

Приликом тог њиховог кратког боравка батинали су људе, од којих је један већ после дан умро услед тога. Једно дете избацили су из собе које се смрзло, а мајку од тог детета одвели су за водича. Када су после кренули из Јабланице, насилно су мобилисали седам младића, али су исти после пет дана успели да побегну и вратили су се својим кућама.

Човек који је умро од батина звао се Милан Љубојевић, дугогодишњи председник општине, а дете које се смрзло било је старо шест месеци и звало се Милан В. Љубојевић. [4]

Борбе на Златибору између четника и партизана вођене су све до средине маја када су партизани коначно протерани. Како за период од половине априла до половине маја не постоји списак о извршеним неделима у овом раду, за наведени период, коришћени су извештаји четничких команданата који су били на терену за време борби. У овим извештајима поменута су недела извршена на територији Златиборског корпуса као и стање са исхраном код четника. У извештајима се између осталог наводи:

• Кондор 26. априла:

,,Главне комунистичке снаге избиле су на линију Алин Поток-Рожанство... Плен: Већи број стоке коју су комунисти потерали са собом...'' [11]

• Рачић 3. маја:

,,У борби са комунистима има код мене пет мртвих и 20 рањених. Код комуниста 20 мртвих и много рањених. Народ су страшно опљачкали. Узимају све: стоку, маст, сланину, кромпир, чарапе, па и женску спрему. Са људи скидају обућу. Само у Прокићима отерали 20 говеда. Народ кука и страшно је огорчен на ове скотове....'' [12]

• Коларевић 9. маја:

,,9 маја рано изјутра група која је била у Шљивовици кренула за Семегњево. Уз пут, а између Шљивовице, Кремана и Семегњева покупили сву стоку коју су на паши нашли. Савић (потпоручник Драгољуб Савић, командант Јуришног батаљона ,,Златибор'') отуда јавља да су мештане опљачкали до голе коже, да су са собом повели око 20 мештана да носе рањенике и да им буду путовође до Цигле.'' [13]

• Рачић 11. маја:

,,Mоји предњи делови су стигли до Заовина. Мртвих и рањених с обе стране има много. Моји борци су се сјајно држали. Комунисти су на издисају. Већ два дана моји људи немају хлеба...'' [14]

• Кондор 12. маја:

,,Целе ноћи нападали смо Семегњево где је било око 2.500 црвених из састава 2. дивизије. Јутрос смо ушли у Семегњево. Црвени се повлаче ка Брезовцу. Имам 19 мртвих и више рањених. Црвени су оставили 39 мртвих лешева. Колико је било рањених не зна се. Заробили смо 24 црвених, 11 коња са комором и 600 оваца…” [15]

• Коларевић 13, маја:

,,Данас у девет часова после петочасовне борбе по трећи пут заузето Семегњеви за последња два дана. Заплењено много стоке, девет коња коморе, оружја па чак и муниције и разног другог материјала.'' [16]

• Раковић 18. маја

,,Људство ми је преморено и изгладнело, хлеба уопште нема. Партизани су све опљачкали. Ни за новац се не може ништа добити...'' [17]

• Капетан Драгиша Васиљевић након завршене борбе:

,, У селу Драглици заплењено је «све што је било у штабу 2. пролетерске дивизије», од шиваћих машина до колоњске воде и казана са лепо спремљеном храном и свињским печењем...'' [18]

• И на крају Дража Југословенској влади у емиграцији 19. маја:

,,Као што смо мирно сачекали крајњи и велики успех у овој бици, тако ћемо мирно сачекати и крајњу победу. Ради Ваше оријентације, саопштавамо Вам да су комунисти опљачкали сва места куда су прошли. Народ их сада још више мрзи. Нико им не приступа. Напротив, војници који су на силу мобилисани беже и предају се нашим јединицама. Ми се надамо да ћемо имати прилике да Вас ускоро обрадујемо новим успесима...'' [19]

Као и приликом првог великог покушаја упада у Србију разбијене комунистичке групе и по други пут четници протеравају до Увца. Даље напредовање је заустављено ради попуне и одмора.

Из приложених спискова и извештаја може се закључити да су партизани нарочито волели месо и да су им казани и трпезе биле пуне квалитетне хране. Такође, нису узимали колико им је био довољно него колико год су могли да покупе. У појединим случајевима, за насилно одузету храну, мештанима су издавали признанице које никада нису биле наплаћене. Такође, није им тешко падало да након рата своје пљачке припишу четницима и да их у својим књигама и филмовима представе као гибаничаре који редовно окрећу прасиће и јагњиће на ражњу.

Како су борбе са партизанима пролећа и лета 1944. биле све озбиљније било је потребно мобилисати већи број војника. Више војника значи и већу количину потребних намерница за исхрану. Четници су своје коморе попуњавали храном која се најчешће набављајала за новац и признанице. Признанице су издаване преко Равногорских одбора чији је један од задатака био и снабдевање војника храном и опремом. За месец јул 1944. Равногорски одбор села Кремана издао је признанице за потребе људства Првог јуришног батаљона којима је том приликом испоручено:

400кг кукуруза, 200кг пасуља, 20 оваца и 5 товарних коња способних за смену расходованих коња у истом батаљону. Поред наведених ставки Равногорски одбор је добровољло прикупио 136.150 динара за потребе батаљона. [19]

Како бројке о вредности опљачкане имовине нису корисне јер не дају тачну вредност робе која се за то своту новца могла набавити, прећи ћемо на математички рачун. У књизи Драгана Алексића ,,Привреда Недићеве Србије'' износи се податак да је цена свињетине на црном тржишту у периоду 1942.-1943. варирала од 150-600 дин/кг. Комбинацијом овог податка и податка из наређења мајора Лукачевића (означеног извором [20]), у коме стоји да се месо плаћа 250 дин/кг, може се израчунати вредост једне свиње просечне тежине. Ако се узме у обзир да је златиборски крај претежно и овчарски, односно да је локално становништво углавном гајило овце, претпоставићемо да је цена овчијег меса приближно иста као и цена свињског меса, односно 250дин/кг. Ову вредност треба помножити са вредности просечне тежине овце, која износи око 60кг, и добиће се да једна овца вреди 15 000 динара.

У селу Кремна, пре рата, било је 72 грла коња и 236 волова (број оваца се не помиње али сигурно није износио испод неколико хиљада грла). За потребе исхране становништва током целе године производило се 45 вагона кукуруза и 5 вагона пшенице (1 вагон = 10 000кг). [20]

На основу ових података може се закључити да четницима преко, Равногорских одбора, за месец јул, није издато ни 1 промил оне вредности хране коју су становници производили и узгајали. Односно, вредност издате робе преко признаница процењује се на 500 000 динара (300 000 вредност оваца + 200 000 остало док су коњи враћани и замењивани за друге.) Знатно веће количине сваког месеца одузимао је окупатор. Уз то треба имати у виду да су Равногорски одбори представници једине легитимне власти у окупираној земљи.

Са друге стране, ако се прорачуната вредност опљачкане имовине за село Јабланицу, марта 1944., преведе у број оваца које се могу купити за наведену суму новца, може се закључити следеће:

За само пет дана боравка у селу Јабланици партизани су опљачкали поменуту општину у вредности од 8 000 000 динара. За тај новац (по прорачунатој цени од 15 000 дин. по овци) могло се купити 533 овце!!! Такође, треба имати у виду да су партизани, као и њихова илегална комунистичка партија, нелегитимни представници власти, односно петоколонаши.

Када је почетком јула 1944. године главнина снага 4. групе јуришних корпуса отишла на Копаоник, једна њена јединица, 4. јуришни корпус под командом капетана Миломира Коларевића, послата је на сектор Прибој – Пријепоље. Коларевићева јединица се десно наслањала на Дрински корпус мајора Алексе Драшковића, а лево на 2. милешевски корпус капетана Вука Калаитовића. Одбраном Лима и Дрине командовао је потпуковник Захарије Остојић. [6]

4. јуришни корпус, капетана Миломира Коларевића, током ове операције нашао се под командом мајора Војислава Лукачевића. За разлику од партизана који су се слободно хранили на терену, пљачкајући углавном села у којима су живели Срби, јединица капетана Коларевића имала је јасно наређење о исхрани:

...база за снабдевање Заборак где ће се упућивати комора за пријем хране. У колико комора није приспела исхрана на терену из оближњих села, но строго водити рачуна да се становништву не узима и оно последње са чим располаже пошто је већ опљачкано од комуниста. На реквирирану храну даће се признанице ако већ нема новаца. Месо плаћати по 250 динара а жито и остале намирнице према нахођењу команданта (мисли се на команданте места- прим. аут.)... [21]

И поред забране пљачкање имовине од становништва и у четничким редовима било је војника који су то чинили. За разлику од партизана који су за пљачкање имали одобрење својих надређених, и који су колективно пљачкали, код четника су то чинили појединци а опљачкана имовина није износила ни промил од онога што су партизани опљачкали.

Казне за пљачку биле су ригорозне а у неким случајевима могле су бити и смртне. Тако командант Летеће бригаде Златибор упозоравао је 15. јула своје борце да не смеју чинити никакве штете мештанима, нити смеју ма шта узимати без одобрења, уз смртну казну за кривца. [22]

Такође, и капетан Душан Радовић Кондор је 16. јула издао наређење следеће садржине:

,,Наређујем да се најстрожије и претњом смртне казне забрани и искорени пљачка имовине, уцене и самовоља сваке врсте.“ [23]

Током јула четничка одбрана Лима и Дрине носила се са 37. санџачком дивизијом и деловима 3. ударног корпуса. Однос снага мења се у корист комуниста од почетка августа, када у долину Лима долази 1. пролетерска дивизија. Први јак продор комуниста на Златибор уследио је 11. и 12. августа. Услед немања муниције, и пошто су били надјачани од стране партизана, борци Златиборског корпуса се повлаче ка Ужицу спремајући се за нову борбу која ће ускоро уследити. Након овог повлачења комунисти су по први пут трајно завладали територијом Златиборског корпуса. [6]

Не желећи да оступи пред далеко јачим партизанима, наоружаним британском оружјем и најмодернијим бацачима којима су управљали Италијани, на пољима родним гине поручник Свето Дидановић, бранећи часно своје село Јабланицу од новог упада комуниста. Његови стални пратиоци Рајевић Радован и Марјановић Горчета, не напуштају мртвог команданта и гину са њиме на вратима Србије. [4]

Из изнесених података може се видети права природа борбе комунистичког покрета. И годинама након рата, нарезима, пљачкањем и одузимањем имовине српски сељаци приморани су да напусте своја села и да се преселе у град у потрази за бољим животом и запослењем у индустији. Данас златиборска села, као и већина села у Србији, не броје укупно људи и стоке колико је некада живело у једном засеоку. Већину популације чине старији становници док омладине скоро уопште нема.

Главни разлог за извршења недела пљачке и уништавања имовине од стране партизана огледа се у самој природи комунистичке партије која је, пре свега, била антисрпска. Други разлог је и сам географски положај среза Златиборског, који је представљао ,,улазна врата'' партизанима у путу ,,тамо и натраг''. Трећи разлог, уједно и најмањи, гледано по вредности имовине која је због њега опљачкана и уништена, огледа се у одбојности српског народа ка комунистичкој партији. Нажалост, овај разлог је најскупље плаћен и то животима младића који су животе положили бранећи своју отаџбину.

Слава им!

ЛИТЕРАТУРА

ЛИТЕРАТУРА
[1] А. Сајц ,,Михаиловић – преварант или херој'' стр. 160.
[2] Живота Марковић ,,КПЈ у Ужичком округу 1941. године''
[3] Слободан Пенезић Крцун ,,Припреме за устанак у Ужичком крају''
[4] Живорад Грујичић ,,Златибор у Равногорском покрету''
[5] Богић Красић ,,Ужички округ 1943. године''
[6] Милослав Самарџић ,,Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета''
[7] Изјава Д. М. дата аутору
[8] ВА ЧА к. 30
[9] Коста Николић ,,Историја Равногорског покрета''
[10] Зборник докумената, Том XIV, књига 3, бр. 64, стр. 299., деп. бр. 1168
[11] Зборник докумената, Том XIV, књига 3, бр. 143, стр. 563., од 26. IV 1944. године
[12], [14], [15], [17] АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1
[13] Зборник докумената, Том XIV, књига 3, бр. 142, стр. 556.-557.
[16] Зборник докумената, Том XIV, књига 3, бр. 152, стр 589.
[18] Зборник докумената, том 14, књига 3, бр. 590, стр. 621.-626.,
[19] Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, прва књига, стр. 382..
[20] Илија Мисаиловић ,,Кремна, село на путу Ужице-Вишеград''
[21] Зборник докумената, Том XIV, књига 3, бр. 226, стр. 848. – 853.
[22] АВИИ,ЧА, к. 31 рег. бр. 40/2
[23] АВИИ,ЧА, к. 31 рег. бр. 41/2

[Милослав Самарџић]

Одличан чланак, свака част!
Иначе каже се нововотељена, а не новорођена телад.
Мада је ова кованица рогобатна.

[Николај]

Док сам био у тој чети биле су свега две три ситније акције. Напад на једну жандармеријску станицу, али није било жандарма, на сточарску станицу, на Партизанским Водама (у то време Краљеве Воде-прим. аут.), и на неке општине...''

Колике су губитке имали у борби против стоке?

[Перун]

Док сам био у тој чети биле су свега две три ситније акције. Напад на једну жандармеријску станицу, али није било жандарма, на сточарску станицу, на Партизанским Водама (у то време Краљеве Воде-прим. аут.), и на неке општине...''

Колике су губитке имали у борби против стоке?

Највећи њихов успех је што су успели да придобију официре за себе. Нико од њих није био комуниста нити их је симпатисао али ето, глупе је лако намамити. Иначе, све је тачно у Крцуновим речима, тачно је и ово за официре.

По Крцуновој интерценцији у Златиборску чету послато је 15-ак активних партијаца да ,,глуме доброту'' како би привукли официре а самим тим и народ. Њих 15-ак и још пар сеоских ђилкоша који су им пришли деловали су сложно и све делили на равне части како би се то свидело овим несрећницима. Након што су им пришли почели су да показују своју лошу страну.

Рекох, све је истина у Крцуновим речима само је неке ствари изоставио а можда и заборавио рећи.

Ево нешто о њиховим акцијама:

Заједничка власт четничка и партизанска на нивоу среза и по 1општинама, са извесним тешкоћама и проблемима, одржавала је релативно добру сарадњу у октобру 1941. Настале проблеме су решавали у ходу од случаја до случаја. 23. октобра замало није дошло до оружаног обрачуна у Чајетини. Двојица партизана из златиборских партизанских чета, пребегли су са оружјем у четничку чету. Партизански команданти захтевали су да се пребегли врате са оружјем. Четнички командант Александарр Леић је одбио предају. Настала је прилично затегнута ситуација у којој је могло доћи до борбе између четника и партизана, о чему је писало: “Када су четничку команду са тридесетак људи опколили борци партизанске чете, у варошици је завладало узбуђење.

Дућани и кафане почињу да се затварају. Мештани се склањају са улице која остаје пуста. Мало је требало да пушка плане и да паланка постане поприште крвавог обрачуна. То се ипак није догодило захваљујући разумевању и сталожености партизанског команданта места Добрила Петровића и четничког команданта Андрије Јевремовића. Партизанима је враћено оружје, а пребегли партизани остали су у четничким редовима”.

Борба за престиж у наоружању између партизана и четника била је знатно изражена. Партизани нису бирали средства да до оружја дођу. У вези са овим дошло је до крвавог обрачуна у селу Рожанство 28. септембра 1941. године.

Приликом ослобођења Ужица од стране четничких одреда заплењене су велике количине оружја и муниције. Четничка команда из Чајетине обавестила је Радомира-Рада Мићића, резервног капетана и истакнутог солунског ратника, носиоца Карађорђеве звезде, новоименованог команданта Рожанства, да са људством крене у Ужице и преузме оружје за јединицу - чету која се налазила у фази формирања.

На позив команданта одазвало се неколико десетина Рожањаца и Алинаца и на челу саРадом кренуло у Ужице. Из магацина који се тада налазио код садашње основне школе “Андрија Ђуровић”, примали су оружје, углавном пушке и неограничене количинемуниције. Другога дана вратили су се преко Врела и Збојштице за Рожанство.

При повратку, Раде је у центру Рожанства још једном извршио смотру јединице, одржао краћи говор и саопштио да је решен горући проблем снабдевања људства оружјем. Људству је саопштио да је под војном обавезом, да треба да остану верни положеној заклетви Краљу и Отаџбини, да оружје чувају и одржавају, да буде увек спремно, да на његов позив крену у борбу против окупатора.

Само пет дана након наоружавања ове четничке јединице у Рожанству, партизанска команда издаје тајну наредбу партизанској чети да оружје преотме од четничких обвезника Рожанства и Алина Потока.

Партизанске десетине крећу у поноћну акцију у Рожанство и Алин Поток. Креће се по распореду по два - три припадника партизанске чете ка кућама људи који су узели оружје. На кућу команданта капетана Рада креће читава десетина, коју предводи Рађен Симовић. Знали су да се овај командант Рожанства и носилац Карађорђеве звезде, који је нудио краву м пушку, неће лако одрећи оружја.

Долазе после поноћи и врше блокаду Радове куће у долини Приштавице. Позивају Рада да отвори врата и преда оружје. Раде им одговара ла у ово доба ни хајдуцима није отварао врата, да оружје може предати ономе ко му је оружје поверио и ником другом. На покушај насилног отварања врата и продора у кућу, Раде из пушке отвара ватру на нападече и убија једног партизана. И сам постаје жртва овог ноћног крвавог обрачуна. Тако су партизани преко мртвог четничког командапта продрли у његову кућу и дошли до његовог оружја.

Раде Познановић у Хроници “Рожанство”, записао је: “Радомир Мићић је погинуо у једном бесмисленом нападу групе бораца на његову кућу”.

Заузимањем Чајетине, партизани су наставили свој пиромански погао паљевине архива. На реду је била архива Среза златиборског. Спаљена је сва архива Пореске уораве. Шеф Геодетске управс Милан Пјановић, једва је успео да спасе катастарски премер Златиборског срези, који је пре рата рађен неколико година и за који је држава у то време уложила огромна новчана средства.

Паргизани су се окомили на стару архиву Среза златиборског, која је била смештена на тавану Среског начелства, а потиче из из времена владавине сердара Мићића. Пењу се на таван начелства, отварају неколико црепова и кроз отвор бацају архиву у двориште среза гдс су је други прихватали и бацали у запаљену ватру. Доста је архиве погорело. Но. уследила је интервенција Секе Жугић, службенице среског суда, која је била члан Среске четничке команде и Љубише Ђенића, те је добар део архиве спашен. Они су интервенисали код команданта партизанске команде у Чајетини и он је наредио обуставу даљег паљења.

У Историјском архиву у Ужицу данас се може видети у похрањеним фасциклама део те архиве Среза златиборског која је нагорела.

Такође, сви ови подаци налазе се и у списковима о извршеним неделима од стране партизана.

---

Иначе каже се нововотељена, а не новорођена телад.
Мада је ова кованица рогобатна.

Од оволико фалсификата Ви замерате само ово?

[ЈВуО-КГ]

Од оволико фалсификата Ви замерате само ово?

Срећа што није колона мало већа, однели би Ариље цело.

[EXREZISER]

Nedavno procitah hroniku sela Zaovine na Tari.Istorijat sela,stanovnistva,ljudi tog podneblja.Radoslovi familija i sl.Lepo i pedantno.Autor je Jezdic ,lokalni dobri domacin.Izdata je knjiga 2005.A on je 23-ce.U odeljku o drugom svetskom ratu,Jezdic iznosi svoja secanja kao borca lokalnog cetnickog odreda.Daje svoju vizuru dolaska Cice na Taru maja 41-ve tvrdeci da je licno tome prisustvovao.Stakao sam utisak da je iskren.Neke cetnike hvali npr Rogica, dokOrdagica i Kondora kritikuje.Opisuje napad na Nemce i Bugare i oslobadjanje talaca.Navodi broj stradalih Nemaca i Bugara.Kritikuje neke pojave i sl.Kritikuje komuniste za skidanje krsta na lokalnom spomeniku borcima 1914-1918.Daje imena ljudi streljanih posle rata i sl.Pred kraj vec preteruje.U osnovi,zanimljiv opis napada na Nemce i Bugare.Postoji i tabela ratne stete u selu i sl.Posle rata neka imanja su otkupljena za potreba brane neka nisu.Ako ljudima nisu placali za imanja sto bi stoku u ratu.

---

Kroz ovu i slicne knjige,moze se pratiti tendencija siromasenja i propadanja sela,kao i gasenja istih.Njihovog ekonomskog i materijalnog posrnuca pod komunistima.Najkrace seljace ,goljo ti si prah na podu,tegli vuci i u jarmu skapaj.Odlican tekst Peruna.

[Перун]

Neke cetnike hvali npr Rogica, dokOrdagica i Kondora kritikuje.

То се могло и очекивати јер је доста Заовљанаца било је у Зеленом кадру. Држава пропада а они се ћерају мечку по Тари.

[EXREZISER]

Slazem se.Ali navodi jesen 41-ve doba zajednickog delovanja.Slobodnim izjasnjavanjem samo 7 ljudi otislo je u partizane,ostali u cetnike.Selo je u ogromnoj vecini bilo cetnicko.

[Милош Шарац]

Четнички крај 100%.

[Перун]

Јуче сам причао са једним четником рођеним 1924. године. Од 41. био је код Вучка у Пожешком и касније је пребачен у 4. батаљон Златиборске бригаде под командом ппор. Миломира Милинковића. Све време рата био је активан и сталан борац. Уосталом, команданти нису свакоме давали пушко-митраљез него само провереним борцима.

Једно од мојих питања било је како су се хранили.

,,Најчешће смо јели суву проју. Народ нам је давао а и имали смо свој казан у коме су спремана јела. Понекад смо храну плаћали новцем а понекад су издаване признанице. Пљачкање је било строго забрањено. Било је случајева да појединци нешто украду... Казне нису биле смртне али су углавном кажњавани батинама пред свим војницима како би служили за пример..."

,,Партизани су купили све редом, да не причам о нарезима након рата. Мом оцу су нарезивали овчије, говеђе, вуну..."

[Митић]

Не знају где ударају. Ево шта партизански Врховни штаб наређује Велимиру Терзићу и још двојици:

"Ваш рад треба да буде смишљен. Противнапади које сте вршили у предјелу Мојковца у току задњих дана били су са војничке тачке гледишта војнички потпуно неисправни, јер сте их неприпремљено вршили. И са војничке и са политичке тачке гледишта сваки наш противнапад мора да успије.

Војно-политички и морално подижиите наше јединице. Настојте да спријечите свако дезертерство.

Било је неправилно што сте водили огорчене борбе. Чуди нас да круто схватате сваку ситуацију. Таквим радом ви ћете нас довести у безизлазну ситуацију. Ово опет не значи да ви не вршите препаде, заробљавања, ноћне нападе итд. Умјешним радом све се ово може извести без губитака и утрошка муниције."


ЗБОРНИК НОР-а, том II - ДОКУМЕНТИ ВРХОВНОГ ШТАБА НОВ И ПОЈ - књига 4 - мај-јун 1942, стр. 154