Могућа сарадња ДС и СНС (видео)
у ВЕСТИ ДАНА, Видео, Политика 5. фебруара 2018. 2 Коментара
Београд-Мићуновић је на питање да ли би, ако буде избора, ДС сарађивала са СНС, одговорио да је добродошао у ту коалицију ко год прихвата програм ДС и да „можемо да сарађујемо ако кажу да се слажу са свим ставовима ДС“.
Он је гостујући на Б92 подсетио да програм ДС представља залагање за европске интеграције, убрзано прилагођавање Србије европском законодавству и стандардима, интегрисање у привредни свет Европе, али и осталих великих политичких и економских сила САД, Русије и Кине.
Међутим, проблем је ући у стварну коалицију са партнером, који се колеба по питању Косова и размишља да се одрекне јаке проевропске реторике, која би му донела поене или да се врати на патриотску реторику и да „нас оптужује за велеиздају“, казао је Мићуновић.
Он сматра да разлози које опозиција наводи за расписивање избора нису озбиљни, јер се она око основне позиције не слаже, него је сагласна само да би било добро да има избора.
Мићуновић је оценио да се лидери СНС и ДСС Томислав Николић и Војислав Коштуница неће договорити, али да то није добро за ДС, јер се са слабом опозицијом квари и свака власт због недостатка контроле и алтернативе.
„Када би се неко после десетак година пробудио нашао би се у чуду – да је Николић највећи заговорник ЕУ, а да је Коштуница против ЕУ“, рекао је Мићуновић, истичући да су њихове странке дуго, читаву деценију водиле супротну политику.
Расписивање избора се тражи када неке странке мисле да имају шансе да победе, али то се ради на озбиљан начин, са припремљеним коалиционим споразумима, рекао је он, указујући да ванредни избори значе губитак новца и времена и да би, уколико влада може да функционише, „то била скупа цена да се тако лако иде на изборе“.
Он је најавио да се ДС спрема за своју скупштину и озбиљну дискусију о тој странци и за предстојеће убрзане европске интеграције и кандидатуру Србије, законодавни рад.
Упитан о постављењу појединих кадрова на функције на основу коалиционих договора, он је одговорио да је „од почетка критиковао ту рефеудализацију унутар владе“, али да је проблем у снази странака које имају уцењивачки капацитет и да је том уцењивању потребно стати на крај.
На питање о снимку у медијима са затворене седнице СВМ на којем се троје људи договара о расподели новца и злоупотреби личних података Мађара у циљу добијања избора за националне савете, Мићуновић је одговорио да се тиме морају бавити полиција и истражни органи и да ће тражити да се истрага што пре обави, али да је могућа и монтажа.
Упитан о оцени рада министра спољних послова Вука Јеремића, Мићуновић је одговорио да је Главни одбор ДС заказан за 2. октобар уочи скупштине ДС и да ће бити припремљен извештај са освртом на унутрашњу и спољну политику, оценивши да је било „шумова на комуникацији између нашег министарства и ЕУ“.
Према речима Мићуновића, на тој седници биће размотрен и оцењен и рад министра спољних послова Вука Јеремића, као и резултати који су постигнути по питању Косова у Генералној скупштини УН у Њујорку.
https://www.youtube.com/watch?v=Zpbv15fCGD0
Топлички партизани: Ђинђићи и Мићуновићи
у Вести, Интервју 9. септембра 2015.
Београд – Oд самог почетка “демократских промена“ 1990. године, невоља је била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст… Велику и лепу кућу Сотировића у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи, у њој данас живи мајка Зорана Ђинђића. Драгољуба Мићуновића су као комунисту пребацили у разред више у гимназији
Демократска странка је некада, по природи ствари, била антикомунистичка. Њен председник др Милан Грол био је у истој влади са генералом Дражом Михаиловићем, секретар др Брана Ивковић био је на Равној Гори, председник Демократске омладине Милија Јанићијевић био је истакнути Дражин сарадник, члан председништва и народни посланик др Драгић Јоксимовић бранио је Дражу на суду, итд.
Међутим, када је последњих дана 1989. године обнављана Демократска странка, на скупу су доминирали комунисти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића и Драгољуба Мићуновића, као и потомци истакнутих комунистичких фамилија, попут Зорана Ђинђића. Писац Борислав Пекић, који је као демократски омладинац робијао под комунистима, брзо је скрајнут у други план.
Исти принцип важио је за скоро све новоосноване странке. Тако је од самог почетка “демократских промена“, 1990. године, невоља била у томе што је Србија очекивала спас од оних који су је гурали у пропаст.
Сведочанство о томе налазимо и у интервјуу са Луком Степановићем из села Горње Гргуре у Топлици, који данас живи у Београду. Лука је рођен 1928. године, у добростојећој фамилији, којој су касније комунисти готово све конфисковали. Као дечак помагао је четницима, а пушку је узео после рата, учествујући у “Другом топличком устанку“, како га он назива у мемоарима. Наиме, групе четника у Топлици после рата бројале су и до 1.000 људи.
У паузама између затвора – робијао је у четири наврата – успео је да заврши прво економску школу, а потом економски факултет, као и да магистрира. Када је четврти пут изашао са робије, 1966. године, одмах је емигрирао и игром случаја постао учесник Вијетнамског рата. После 13 месеци у паклу Вијетнама желео је само да се врати кући, па је, иронијом судбине, илегално прешао границу са оне стране. Упознао је много људи: од браће Соотировић и жене Косте Пећанца, до др Ђуре Ђуровића и легендарног фудбалера Рајка Митића, који је у рату командовао бригадом београдских илегалаца, а после рата делио карте за утакмице својим саборцима равногорцима.
Следе делови из интервјуа са Луком Степановићем, објављеног у књизи “Разговори са равногорцима“ 3. том (НИП “Погледи“, Крагујевац, 2013).
Можете ли рећи нешто више о Дражиним официрима браћи Сотировић, Ратомиру и Ратибору?
Били су из чувене, угледне и богате породице из села Прекопуца, десетак километара од Прокупља. Отац им се звао Сотир. Били су пријатељи Боре Димитријевића, бана Моравске бановине у Нишу. Борин отац је био комита, име му је уклесано на споменику војводи Кости Војиновићу у Гргуру. Као утицајан човек, бан је Сотировићима, и другима, набављао лажне немачке аусвајсе. Куповао их је од Немаца из окупационог апарата. Са тим аусвајсима лакше су се кретали као илегалци, саботери. Када су Немци најзад успели да ухапсе Ратибора, код њега су нашли један од тих аусвајса. Издахнуо је на мукама у нишком Гестапоу. Он је иначе био предратни новинар “Политике“, резервни официр.
Ратомира су касније ликвидирали четници, под оптужбом да је сарађивао са комунистима. (Прецизније речено, осуђен је на смрт јер је борбу против комуниста називао братоубилачким ратом – прим. М.С.)
Шта је после рата било са Сотировићима?
Пошто су били најбогатији у крају, комунисти су им све запленили. Њихову велику и лепу кућу у Прекопуцу узурпирали су партизани Ђинђићи. Разговарао сам касније са тим првим Ђинђићем који се уселио у кућу Сотировића. Од тих Ђинђића је потоњи премијер Зоран Ђинђић. Данас у кући Сотировића и на њиховом имању живи мајка Зорана Ђинђића, и још неко од њих, не знам. Углавном, пре неколико седмица, јуна ове 2013. године, док сам обилазио терене на којима сам ратовао после рата, ступио сам и на имање Сотировића, односно сада Ђинђића. Обезбеђење ме је снимило камерама, па су ме позвали на разговор…
Да ли неко од Сотировића данас тражи повратак отете куће?
Ратиборову жену су после рата комунисти неко време држали у затвору, умрла је убрзо пошто су је пустили. Али остао је жив њихов син. Колико ми је познато, неки Сотировићи сада траже да им се врати кућа.
У својим мемоарима пишете да сте још 1944/45. упознали два касније добро позната политичара: Батрића Јовановића и Драгољуба Мићуновића…
Мићуновић је припадао групи од 4-5 скојеваца, која је наоружана долазила на наставу у Гимназији у Куршумлији. Носили су титовке, опонашали су полицију. Удесили су да он из трећег директно упише пети разред. Као, био је много паметан. Његов рођени брат Брана био је неки опасан партизански командант. После, 1948. године, обојица су “заглавила“ по питању Стаљина: он је на Голом отоку издржао годину и по дана, а његов брат шест година.
Ако је Броз ишта добро урадио, то је било хапшење ибеоваца. Тако је почишћена та екстремна левица. Ти што су отерани на Голи оток били су најгори, наравно уз изузетке. Да су они победили, ми бисмо завршили у Сибиру, а на свакој бандери би висио по један брозовац. Они су били џелати. Обавили су посао инсталирања комунизма, а онда су кренули да посеку и Броза.
Да ли сте се сукобљавали са том групом скојеваца?
Како да не. Нас је било много више, стално смо их тукли.
Да ли је заиста Драгољуб Мићуновић јахао попа, као што га је касније оптуживао Војислав Шешељ?
Нисам видео, али од њих се може све очекивати.
Ко је још био у тој скојевској групи?
Шеф им је био Звонко Симоновић. Он је после био доживотни технички директор Радио Београда, Телевизије Београд и Радио Телевизије Србије. Умро је на том положају.
У мемоарима помињете и једну девојку, тј. девојчицу…
Миру Протић. Она ми је била станодавка у Куршумлији. Тј. њена мајка, јер јој је отац Стева погинуо 1941. као партизан. У Куршумлији и Прокупљу постојале су улице по његовом имену, можда и данас постоје. Били су јака фамилија. Богати, али комунисти. Са Миром сам ишао у исти разред гимназије. Била је лепушкаста. Виђао сам је сваког дана, живели смо под истим кровом.
Били сте заљубљени у њу?
Јесам. Али она, после мале матуре јуна 1944. године, са неким бугарским подофициром оде у партизане. То је било у оно време када су Бугари масовно прелазили у партизане, да се боре против “српских фашиста“. Имала је 16 година.
Да ли сте је икада срели?
После 60 година. Потражим је и нађем, 2004. године. Живи у Београду. Сетила ме се. Нашли смо се у “Мажестику“. Добро се држи. Прво је питам за здравље, онако, реда ради. Она рече: “Све је добро, али кад дође 10 увече, кад легнем да спавам, онда ме спопадају они које сам побила. Знаш добро да сам атеиста. Али ево, стално носим икону Свете деве Марије у џепу“.
Питам је кога је то побила. Она набраја: прво 600 Бугара. То су били батаљони из Куршумлије и Блаца, које су комунисти затворили у неки логор. Одабрали су Миру и још две девојчице да их побију. Каже да је све изгледало као да им се даје велика привилегија, осећале су се почаствовано што су баш оне изабране. После су убиле још око 200 Немаца, из последње групе која се повлачиле са Крита. И на крају, каже, још око 200 “ових наших“. Убијале су по 50 за ноћ, а дању су спавале.
И онда, настави Мира, у првом сну ти побијени почну да вриште и да је даве. Она скочи, пробуди се, не може да спава. Једном јој се у сну јавила Света дева Марија. Рекла јој је да носи њену икону и да ће је проћи. “Погледај како су ме искористили. Ушла сам у рат малолетна 1944, изашла малолетна 1946, без чина и одликовања, а 1948. су ме набили у Керестинац и мучили годину дана“ – причала је.
Керестинац је злогласни затвор у Загребу, где је она заглавила по линији Информбироа.
Мира Протић се доселила у Београд чим је демобилисана. Продали су кућу и купили стан у Улици Драгослава Јовановића, код градске скупштине. Плашила се да је у Куршумлији неко не убије на улици због оног што је радила. Била је озлоглашена. Онда ми је рекла како су је у то доба искористили будући професори Воја Шуловић и Драгољуб Мићуновић. Становали су бесплатно код ње а нису јој помогли да заврши факултет. Тако је остала са средњом школом. Те 2004. година имала је пензију од 19.000 динара и морала је да пере ходнике да би преживела. Била је огорчена на своје бивше другове. Знала је да пишем књигу и рекла ми је: “Преоклећу те ако не унесеш ову моју причу у књигу“. Знала је и да ми је преминула супруга, рекао сам јој. Хтела је да се узмемо. Рекао сам јој да је то немогуће, јер бисмо се свађали сваких пола сата. И даље је тежак бољшевик.
Да ли је жива?
Јесте.
А случај Батрића Јовановића?
Он је дошао у Гргуре са једном од црногорских пролетерских бригада. Наишао је са јединицом и тражио храну. Њихови одборници су их послали на четничку кућу – нашу. Мајка је рекла да не да, он је ударио кундаком. Ударац је одбацио мајку неколико метара, пала је на стајско ђубре. Отели су једно прасе и издали неку потврду. Нисмо тражили да нам плате, јер ни остало нису платили. Извршили су такву отимачину и пљачку да данас ни Европска унија то не би могла да плати, а камо ли Србија. Батрић је после био професор историје у Београду, народни посланик, итд.
(“Слобода“, гласило СНО, Чикаго, 10. август 2015.)
Милослав Самарџић / Погледи
Да мало да додам........ваша ТОТАЛНО НЕОГОВОРНОСТИ СРЕЂИВАЊЕ ПОЛИТИКЕ, ПОЛИТИЧКИХ СИСТЕМ, ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ, ПОЛИТИЧКЕ КОМУНИСТИЧКЕ НАСЛЕДНИКЕ, НВО........
И ЛИЧНО ВАША ОДГОВОРНОСТИ ПРЕМА ЦЕО ПРОЦЕС
ГУРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА......И ЈОШ ВЕЋА ДИКТАТУРЕ!
ЈОШ ВИ НЕВИДИТЕ КОЛИКО СТЕ ВИ САМИ НЕПРИЈАТЕЉИ САМИ СЕБЕ!
