01-02-2018, 09:25 AM
.
ХРИШЋАНСКА И КОМУНИСТИЧКА ЉУБАВ
![[Слика: IMG_6604.jpg]](https://s10.postimg.org/xx5qeem8p/IMG_6604.jpg)
Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство прије свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним мјестима његових дјела, осјећа се дух Јованова хришћанства.
Руски Христос у Достојевскога јесте прије свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противрјечност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човјека према човјеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човјека према човјеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човјеку и чојвечанству – хришћанска љубав.
Таква је безлична – комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили вјеру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човјек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човјеку као дршћућем, биједном створењу, као играчки бесмислене нужности, – то је посдедње прибежиште идеалних људских ојсећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човјек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човјека, образа и подобија Божјега у свакоме човјеку.
Човјек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповијест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човјек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човјеку. Љубити човјека ако нема Бога значи човјека посматрати као Бога. И тада чојеку пријети лик човјекобога, који чојвека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човјеку показује се као немогућна без љубави према Богу.
И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човјекољубље јесте лажљиво и варљиво човјекољубље. Идеја човјекобога уништава човјека, само идеја Богочовјека утврђује човјека за вјечност.
Безбожна, антихришћанска љубав према човјеку и човечанству јесте централна тема “Легенде о Великом Инквизитору”. Достојевски се често враћао тој теми – одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човјекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа.
Љубав мушкарца и жене и љубав човјека према човјеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вјечности. Права љубав је утврђивање вјечности.
НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ
ХРИШЋАНСКА И КОМУНИСТИЧКА ЉУБАВ
![[Слика: IMG_6604.jpg]](https://s10.postimg.org/xx5qeem8p/IMG_6604.jpg)
Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство прије свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним мјестима његових дјела, осјећа се дух Јованова хришћанства.
Руски Христос у Достојевскога јесте прије свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противрјечност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човјека према човјеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човјека према човјеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човјеку и чојвечанству – хришћанска љубав.
Таква је безлична – комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили вјеру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човјек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човјеку као дршћућем, биједном створењу, као играчки бесмислене нужности, – то је посдедње прибежиште идеалних људских ојсећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човјек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човјека, образа и подобија Божјега у свакоме човјеку.
Човјек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповијест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човјек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човјеку. Љубити човјека ако нема Бога значи човјека посматрати као Бога. И тада чојеку пријети лик човјекобога, који чојвека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човјеку показује се као немогућна без љубави према Богу.
И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човјекољубље јесте лажљиво и варљиво човјекољубље. Идеја човјекобога уништава човјека, само идеја Богочовјека утврђује човјека за вјечност.
Безбожна, антихришћанска љубав према човјеку и човечанству јесте централна тема “Легенде о Великом Инквизитору”. Достојевски се често враћао тој теми – одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човјекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа.
Љубав мушкарца и жене и љубав човјека према човјеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вјечности. Права љубав је утврђивање вјечности.
НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М