Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

ПРОМЕНА УСТАВА СПЦ
#1

.


ПРОМЕНА УСТАВА (СПЦ)


Црквена јавност поново је некако скоро понижена. Овог пута тиме што се предлог новог Устава СПЦ није појавио прво ни у храмовима, ни на сајту СПЦ, ни у неким црквеним новинама, него су верујући људи упознати са неким деловима нацрта путем медија који често са Црквом немају никакве везе, а често имају и ставове непријатељске према Цркви. Из неких медија су на пример мене после првих вести питали да прокоментаришем нешто из нацрта новог устава, а ја нисам имао појма о садржају нацрта.

Али саборност се не да. Кад сам овде на ФБ питао где би се могао наћи тај нацрт који се прави тајно од верујућих а јавно за којекакве медије, у року од неколико сати више пријатеља.послали су ми у инбокс нацрт устава. Неки детаљи нацрта већ су макар на ФБ ушли у јавну расправу. Од промене имена СПЦ чији пун назив би требало надаље да гласи Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија преко озваничења већ предуго неопходне поделе Београда на макар три епархије, до критичких опаски у односу на члан устава (остало из старог) у коме се забрањује свештеницима да јавно критикују одлуке црквених власти - које тиме заправо објављују своју непогрешивост.

Хвала Богу те имамо довољно озбиљних теолога и верујућих људи разних струка који имају шта да додају нацрту новог устава - само да има ко да их чује. Да расправа изађе из зоне потпуне алтернативе.

Дејан Мачковић, на пример, одлично коментарише спорни члан о забрани критике:
"Једнако, Комисија је пропустила да реално размотри и анализира практичне посљедице неких превазиђених одредби старог Устава, којe су остале у новом Уставу, попут забране клирицима да јавно критикују одлуке црквених власти (члан 171). Ова одредба не само да је у контрадикицији с православним Предањем које тражи да црквене одлуке заживе и имају рецепцију у народу, (а како другачије него кроз дискусију), него је у директном сукобу првенствено с Европском повељом о људским правима и с Уставима свих земаља у којима Пећка Патријаршија има епархије. Осим тога, одредба је неспретно срочена да неодољиво подсјећа на чувени члан 133 Казненог закона СФРЈ - о вербалном деликту, којим су комунисти управо клир СПЦ слали на робију. Уколико би се примјењивала, сваки лабилнији епископ би на основу ње могао да прогања, а сваки поп који не дрхти од ширита, би дотичног могао да вуче по судовима и тужи за мобинг, који је у многим државама кажњив и затвором."

Ако бих ја нешто имао да предложим: предложена промена поступка избора патријарха је добра - да се манемо коцкарских финиша избора које после многи доводе у питање, али било би заиста од велике важности да се изборни сабор прошири или макар да се уведе један број обавезних посматрача.

Било би паметно да нацрт изађе на светло дана и да заиста у њега буду уграђени најбољи предлози, а не да све искључиво остане у сенци и да се промене одвијају само по жељи епископа. Важно је позабавити се шире овим уставом како због наше Цркве, тако и због тога што се могуће спрема и промена државног устава - како би власт могла да уради неке сада немогуће потезе.

Боље је да се вежбамо на време.


ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#2

.
КОМЕНТАР НА НОВИ УСТАВ СПЦ



Након што смо у наставцима на интернет пораталима пратили стенограме Комисије за израду новог Устава Аутокефалне цркве у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (како се званично назива у Томосу о аутокефалији из 1920), ових дана је процурила и коначна верзија новог Устава наше Цркве, о којој ће архијереји расправљати на мајском засједању Сабора. Двогодишњи рад Комисије је био у складу с модерном српском црквеном праксом, тј. прво безразложна тајновитост–хистерија–мистерија, након које попут поплаве све прљаво заврши у новинама, гдје се не зна шта је истина, а шта лаж. Медијима доступан текст новог Устава, изазвао је бујицу коментара, који зависе од личних афинитета и политичких погледа сваког од коментатора. Стога су у жижи медијских интересовања тек поједине одредбе новог Устава, попут – промјена имена Цркве, промјена титула појединих епископа, начин избора поглавара итд. О свакој од ових тема, које јесу политичке у најширем смислу ријечи и интересују јавност, која најчешће јесте народ Божији, свако има своје мишљење, а свачије мишљење је једнако важно, било да носи бијелу пану, црну пану, или иде гологлав. У том смислу, велика је штета што је Комисија за израду Устава пропустила прилику да укључи најширу могућу заинтересовану политичку и друштвену јавност – народ Божији, те кроз јавну дискусију сажме општи став и струјања. Без обзира на све, мора се признати да је Комисија урадила добар и обиман посао. Нема никаквесумње да је досадашње горенаведено званично име наше Цркве, све са Словенцима и Хрватима у наслову, у потпуности неодрживо, као што је јасно да нове престижне архиепископске и митрополитанске титуле не прате само личне амбиције садашњих вршилаца дужности, него добрим дијелом и нову политичку архитектуру на Балкану и у свијету. Начин избора Патријарха је свакако свима занимљив, па чак и инославнима, јер је Патријарх по функцији јавна личност, која коментарише политичка и друштвена питања. Вриједи истаћи да је предложени начин избора Патријархаумногоме бољи него претходни јер генерално гарантује најширу могућу подршку Патријарху, за разлику од досадашњег, који је лажно био окићен апостолским именом и коцкарски унижавао вјеру да Бог руководи Сабором. Једна од мањкавости овог новогприједлога јепреузета одредба из старог Устава, да се избор врши чак до три мјесеца након упокојења (смјене) Патријарха. Тиме је Комисија занемарила чињеницу да епископи на Сабор више не путују коњским колима, те да се консултације међу епископима обављају телефоном и другим модерним начинима комуникације. Стога је период од три мјесеца необично и непотребно дуг.



Међутим, осим ових сензационалистичких новости, којима се баве новинари, а које немају много везе са свакодневним вјерским животом и активностима, нови Устав доноси бројне промјене који ће се тицати живота свештеника, монаха и вјерника. Иако, не треба сметнути с ума да се ради тек о нацрту Устава, који ће свакако бити додатно модификован, немогуће је не уочити неколико значајнијих пропуста. Сам текст Устава је дјело неколико писаца, што се види по стилу, али и по неуједначености правописа. Док једни писци пишу према званичном стандарду српског језика, други се и даље држе „правописа бабе Смиљане“. Једни за своје идеје наводе референце, други не, итд. Но, осим ових мање битних и естетских детаља, далеко је већи проблем што у самом доступном тексту има контрадикција, недоречености и нејасноћа. За потребе овог текста, укратко ће бити наведене само неке проблематичне одредбе:


Члан 17 прецизира да парохију чини до 500 православних домова, члан 14 да епархија, по правилу, има 150 парохија, а члан 10 набраја свега 41 епархију СПЦ. Чак и некоме ко није вјешт у математици јасно је да с бројевима нешто није уреду, те да би СПЦ требало да има барем 200 епархија. Потребно је направити анализу да ли је овим прецизним бројевима Устав нанио штету или корист оним епархијама које новчану помоћ добијају од државе на основу броја парохија.


Једнако, Комисија је пропустила да реално размотри и анализира практичне посљедице неких превазиђених одредби старог Устава, којe су остале у новом Уставу, попут забране клирицима да јавно критикују одлуке црквених власти (члан 171). Ова одредба не само да је у контрадикицији с православним Предањем које тражи да црквене одлуке заживе и имају рецепцију у народу (а како другачије него кроз дискусију), него је у директном сукобу првенствено с Европском повељом о људским правимаи с Уставима свих земаља у којима Пећка Патријаршија има епархије. Осим тога, одредба је неспретно срочена па подсјећа на чувени члан 133 Казненог закона СФРЈ – о вербалном деликту, којим су комунисти управо клир СПЦ слали на робију. Уколико би се примјењивала, сваки лабилнији епископ би на основу ње могао да прогања, а сваки поп који не дрхти од ширита, би дотичног могао да вуче по судовима и тужи за мобинг, који је у многим државама кажњив и затвором.


Даље, члан 85 који третира насљеђивање имовине након упокојења епископа, у потпуности негира државно законодавство и праксу. „…архијереј је дужан да завешта две трећине имовине…“ Међутим, државни законипредвиђају да нико никога не може присилити да му остави имовину (нпр. члан 4 Закона о наслеђивању Србије, Службени гласник 46/96) јер су такви насљедници недостојни. Исти члан црквеног Устава у потпуности пренебрегава чињеницу да постоји и тзв „нужни законски дио имовине“ који неко мора да остави својим директним сродницима. Ако претпоставимо да епископи неће имати бабе и деде те дјецу, онда ту, по важећим државним законима, у директне сроднике убрајају се родитељи, браћа и сестре епископа. (члан 39 Закона) На страну што оваква обавезујућа формулација у нашем новом Уставу, више приличи америчким сектама или опресивним организацијама попут Opus Dei, уколико буде усвојена може само проузроковати тужбе незадовољне родбине, под условом да би се епископи за живота заиста повиновали овом члану Устава. Заправо, у неким земљама попут Италије, државни закон изричито забрањује да се директни сродници лише имовине, да је неко распрода, или поклони неком другом, док у југословенским Републикама нужни законски диодиректним насљедницима загарантовано чини најмање једну шестину имовине.


Осим горенаведених непромишљености, Комисија је, такође, била и недослиједна, у неколико других случајева. Тако се нпр. у члану 2 Комисија позива на предање и каноне, на основу којих је и увела стари обичај Афрчке цркве да епископу суди 12 епископа, наводећи у загради 12. канон Картагинског сабора. У исто вријеме, потпуно изгнорисана чињеница да у том истом канону пише да свештенику суди шест епископа, а ђакону тројица епископа, него је по османлијском принципу кадија те тужи, кадија те суди, Комисија право суђења дала једном епископу. (члан 80)


Заправо, највећа мана приједлога Устава јесте то што је благо обојен епископомонизмом, који деценијама тиранише вјерски живот Срба. Вјерници немају проблем да прихвате да је Цркви глава Христос Пантократор те да су они сједињени са њим у предвјечној љубави и усиновљењупо Духу Светом, који се оприсутњује у Светим тајнама, које савршава Епископ. Проблем настаје у свакодневном животу и односима, новцу, правима, обавезама и привилегијама. У том смислу, Комисија је пропустила да хуманизује Епископе, да их учини људима, да их третира као и све остале, са врлинама и са манама, као грешнике и као свеце. Епископи овим Уставом нису одвојени од финансија, што је услов sinequanonздравог црквеног живота. Никоме не треба посебно појашњавати да гдје год постоји толика количина новца и утицаја, каква постоји у Цркви, међуљудски односи не могу бити нормални сами од себе, него морају бити јасно дефинисани. Епископима није одређена старосна граница за одлазак у пензију, док у пракси свештеници иду у пензију. Епископима није онемогућена промјена епархија, напуштање сиромашније, ради боље и богатије, што је у складу са Предањем, на које се Устав позива. Устав, такође, није детерминисао средства и борбу, или барем декларативно осудио корупцију, симонију и непотизам. Комисија није уважила искуство и ефикасна рјешења која је изродила Римска црква, која се равно хиљаду година борила првенствено сама са собом, преко проблема непотизма и корупције. Код Латина нема табора и групација нити тзв. левитског свештенства, двојице, тројице бискупа браће, или фамилијарно и кумовски умрежених поповских еснафа унутар исте дијецезе. То наравно, није случајно, нити има везе с додатком Filioque, или папском непогрјешивошћу, него је диретан производ њиховог вишевјековног негативног искуства и садашњег канонског права. Да ли је Комисија мислила да ће ова болест, која једнако мучи и нас, сама од себе престати, или се надала да Пећкој Патријаршији неће требати баш хиљаду година да рјеши те проблеме, колико је требало Папском трону? Благонаклоност и инклинација ка епископомонизму новог Устава и тетошење владика види се и у другим примјерима – па тако, за Епископа је довољно магловито дефинисано „високо богословско образовање“ (члан 76 б), аистовремено, свештеницима који раде у црквеним и епархијским органима, архијерејским намјесницима, Комисија извољева године стажа, радног искуства на позицијама, по могућности Правни факултет итд. Комисија је пропустила да у 21. вијеку, када докторате и мастере имају и чиновници у Пошти, затражи обавезан докторат или барем мастер за кандидата за епископа, али је сматрала за потребно да дефинише члан 137 који практично забрањује руколопожење свештеникв који нису завршили неку богословију или Богословски факултет.


Ипак, савјести ради, мора се рећи да је без обзира на све горенаведене мане Устав добар. Афирмисао је улогу лаика, кроз Епархијске и Црквене одборе, дефинисао манастирски живот, црквену имовину, потврдио значај брака и породице итд. Укратко, омогућио је простор за свакога, да се сви остваримо и да допринесемо Цркви, колико можемо. Проблем црквеног живота није Епископат који се аутопозционира као принчевска кардиналска елита у Риму у доба ренесансе, него су проблем свештеници и лаици који немају одговарајућу снагу да заузму своја мјеста, која им Устав предвиђа и даје. Устав јесте пропустио да пропише казне за оне који га не поштују, као и да одреди органе који ће да надгледају провођење и поштовање Устава. Међутим, чак и да јесте то написано, проблем би опет остао у нама. Православни имају проклетство да су им теорија и пракса често у раскораку. Можемо имати и најбољи Устав на свијету, ништа нам помоћи неће ако сами себи не помогнемо. Зато је потребно да сви ишчитамо Устав, да сви познајемо Устав и да га примјењујемо. Тада ни дјетињаста и наивна одредба која је остала из старог Устава да цркве и манастири и други црквени објекти неће плаћати рачуне и јавне дажбине (члан 26) неће бити несувисла, јер ће лаик који воли своју Цркву, а који је на позицији да то учини, наћи начина да то и оствари!



Дејан Мачковић

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#3

http://www.sedmica.me/novi-ustav-spc-jac...etosavlje/

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#4

(10-03-2018, 12:02 PM)смедерево Пише:  http://www.sedmica.me/novi-ustav-spc-jac...etosavlje/

Прочитао сам комплетан текст у Печату, разговор уреднице Наташе Јовановић са др Зораном Чворовићем. Јасно је да тенденције о којима он говори постоје (постојале су и у време СФРЈ, тзв "митрополије по републичким границама"). Овога, међутим, нема у Предлогу. Са друге стране постоји тенденција "јачања" епархијских архијереја у односу на Патријарха и Сабор. Да ли је то дошло из перспективе "епискомонизма" о којој пише Мачковић или политичких притисака на које алудира Чворовић?

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#5

.
ШТА БИ МОГАО ДА ДОНЕСЕ НОВИ УСТАВ СПЦ?



Хоће ли Српска православна црква у свој званични назив додати и Пећку патријаршију и како ће се убудуће бирати патријарх изјасниће се Свети архијерејски Сабор у мају. Претходних дана могли смо да чујемо да је један од предлога да постојећих 13 епархија постану митрополије и да се на предлогу новог Устава ради од 2012. године.

Последњи Устав Српска православна црква добила је 1931.године. Променила га је 15 година касније. Од тада се променила држава и границе у оквиру којих српски народи живи па су, кажу познаваоци и промене потребне.


Припремила Биљана Радуловић



Начин избора патријарха једна је од могућих новина. Он би могао да се бира двотрећинском већином гласова владика уместо архијерејским жребом као до сада.

"Ово је предлог који тек треба да иде Синоду, ми можемо само да нагађамо и један и други начин избора патријарха су легитимни, постоји пракса у црквама и једна и друга", каже историчар Александар Раковић.

Уколико владике одлуче за име Српска православна црква - Пећка патријаршија, то би, кажу аналитичари било потврђивање идентитета и изворишта цркве на Косову и Метохији.


"Притом потврђивање на известан начин и српске државности на КиМ која је оспорена од стране западних сила јер је идентитет Пећке патријаршије у основи српске државности. СПЦ ту вуче један шаховски потез и зато мислим да ту неће бити спора међу архијерејима и да ће то глатко проћи", наводи Раковић.

Да патријарх није за пресељење из Београда у Пећ у случају да се промени име цркве као ни за промену начина избора поглавара цркве како су писали београдски медији, црква демантује.

"Коментаришући могућност да будући поглавари СПЦ имају седиште у Пећи, Његова Светост ниједном речју није поменуо себе, нити је о томе уопште било говора. Формулације које су се нашле на насловној страни новина "Нећу да се селим на Косово" и "Тражићу да патријарха бирамо као и до сада, а не двотрећинском већином" не одговарају садржини вођеног разговора нити одражавају лични став Његове Светости", наводе у СПЦ-у

Међу предлозима који се помињу у медијима је подела Београдско-карловачке архиепископије на Вождовачко-винчанску и Земунско-новобеоградску епархију. О тим изменама, и другим предлозима за промену Устава цркве више детаља знаћемо у мају, после Сабора, када ће и црквени званичници моћи да говоре о тој теми.


РТС

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#6

Слава Богу, изгледа да се и овај Шумадинац призвао памети!

Такође овај пут и Монах-немонах диже глас и говори о ономе што зна и познаје а не о томе откуд Бошку паре за одело!


ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
Одговори
#7

Академик Коста Чавошки: НОВИ УСТАВ СПЦ ствара правни основ за РАСПАД СВЕТОСАВСКЕ ЦРКВЕ?
11. марта 2018. Став Оставите коментар

Могући раскол у телу Српске православне цркве појавио се 2008. године поводом Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, којим се формално-правно одваја амерички део наше Цркве.*

Велике невоље обично имају на свом почетку мале поводе, чији значај и далекосежност ретко ко може благовремено да уочи, као што из мале пукотине временом, ако се не предузму одговарајуће мере предохране, може да настане велика и дубока раселина. Управо такав наговештај нових мука, а можда и раскола у телу наше Богом дане Српске православне цркве појавио се 2008. године. Реч је о Уставу Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци са спроведеним одредбама, који је обнародовао њен четворочлани Епископски савет у намери да представља њен конститутивни акт.

Назив конститутивног акта
Оно што најпре изазива подозрење то је сам назив овог конститутивног акта. У Српској православној цркви од 1931. године реч „устав“ у савременом значењу тог израза искључиво се користи за ознаку конститутивног акта Српске православне цркве као неразлучиве целине и њиме се изражава Богом дана пунота српског православног народа. Раније у средњем веку реч устав у црквеној терминологији имала је унеколико шире и неодређеније значење. Првобитно се користила за ознаку прототипа, то јест узора манастирских типика (конститутивних аката), па се у том смислу говорило о студитском (цариградском) и јерусалимском уставу. Потом је значење речи „устав“ проширено, па се и за многе друге манастирске конститутивне акте говорило да су устави. У том смислу изрази типик (типикон) и устав коришћени су као синоними.

До битног сужавања значења израза „устав“ дошло је у нас тридесетих година деветнаестог века када је та реч ушла у световни правнички језик. До тада су Срби за реч „устав“ користили израз „конштитуција“, да би почетком тридесетих година уочи доношења нашег првог Сретењског устава од 1835. године та реч почела да се користи за ознаку конститутивног акта државе. Тако смо, за разлику од Руса, уместо латинске, односно романске добили своју реч за ознаку основног акта државе.

У самој Цркви, због расутости њених митрополија и епархија, односно српског православног народа, у оквирима различитих држава (Србије, Аустрије, односно од 1867. Аустро-Угарске, Црне Горе и Турске), њен јединствени конститутивни акт није се могао донети, па се није ни постављало питање његовог назива. Но, када се по окончању Првог светског рата и успостављању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца српски православни народ после толиких векова изнова нашао у једној држави, уједињена је и васцела Српска православна црква, захваљујући саборном уму и одлуци ондашњих епископа покрајинских цркава некадашње Пећке Патријаршије (укинуте године), Томосу Цариградске патријаршије о обнављању аутокефалности (1922. године), као и настојању и потврди од стране Краља Александра Првог. Завршни чин тог сабирања било је доношење Устава Српске православне цркве 1931. године под Патријархом Варнавом, а уз изузетно залагање Митрополита и потоњег Патријарха Гаврила Дожића.

Од тада, а требало би то да буде и за свагда, реч „устав“ се искључиво користила за један једини конститутиви акт Српске православне цркве као неразлучиве целине. Отуда у важећем Уставу Српске православне цркве нема ни помена о томе да би нека епархија или више епархија у једној држави могле да се властитим уставом конституишу као посебна издвојена целина и правно лице.

Чему посебан устав СПЦ у Америци
У том погледу члан 5 Устава Српске православне цркве је изричит. Правна лица једино могу бити: „Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови“. Из овога следи да две, три, четири или пет епархија не могу образовати целину која би имала правни субјективитет, то јест статус правног лица и свој конститутивни акт. Још мање би било допуштено да се унутар Српске православне цркве конституише нова Црква, па макар то била и Српска православна црква у Северној и Јужној Америци. Јер, као што се у Србији не сме стварати држава у држави, што се у овом часу покушава са некаквом државношћу Војводине, тако се и у оквиру Српске православне цркве ни по коју цену не сме стварати нова Српска Црква.

Да би се боље схватило до чега би то могло довести узећемо, као хипотетички, пример Црне Горе, Републике Српске и Хрватске. Шта би се, рецимо, догодило када би три епископа у Црној Гори, односно пет епископа у Републици Српској од својих епархија конституисали – не дај Боже! – Српску православну цркву у Црној Гори, односно Српску православну цркву у Босни и Херцеговини. Тада би и последњи српски пастир одмах схватио да је не само реч о црквеном расколу, угрожавању канонског јединства свеправославно признате Српске Цркве, него и о разбијању српског православног народа. У Хрватској то, нажалост, није била само хипотетичка могућност, него и стварност под Антом Павелићем, када је конститутисана некаква Хрватска православна црква са Хермогеном као поглаварем.

Ни на памет нам не пада да творцима Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци приписујемо нечасне, а камоли неке опакије и далекосежније намере. Верујемо да је по среди пука несмотреност, а можда и мала непромишљеност. Но, како наши архијереји, клирици и мирјани у САД и Канади веома добро познају тамошњи прецедентни правни систем, ваља их ипак опоменути да би конституисање посебне Цркве за Северну и Јужну Америку могао бити неугодан, па и опасан преседан за Западну Европу и Аустралију; о Хрватској, Републици Српској и Црној Гори и да не говоримо.

Неспоразуми око аутономије
Чланом 3 ставом 2 Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци утврђује се да „Српска православна патријаршија признаје административну аутономију“ овој Цркви „у свим питањима која се тичу управљања спољашњим пословима: власништва, контроле, поседовања, руковођења и управљања покретном и непокретном имовином епархија, манастира, црквено-школских општина и других органа Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци“. Ово је заиста правнички невешта и неумесна одредба, јер се њоме, као нижим актом, утврђује акт признања који је једино могао донети виши орган; као кад би се Статутом Војводине утврђивало оно што једино може да се учини Уставом – да Србија Војводини признаје аутономију. Ни сам израз аутономија није најпогоднији, јер он потиче од грчке речи аутономос (сам себи законодавац), док се овде нема на уму законодавна аутономија него административна самоуправа.

Но, ако се оставе по страни ова правничка закерања, одмах се поставља питање зашто би административна самоуправа наших епархија у Северној Америци могла бити разлог за конституисање посебне Цркве и доношење њеног Устава. Било је довољно да се проуче чланови 141 и 153 Устава СПЦ, па да се установи да свака епархија путем свог савета и управног одбора самостално управља својом целокупном покретном и непокретном имовином, без икаквог уплитања Патријаршије.

Спорне црквене власти
Оно што, међутим, изазива велике недоумице и што би могло бити извор грдних невоља у будућности јесте члан 7 став 4 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, којим се, поред осталих, утврђују следеће црквено-јерархијске управне власти ове Цркве:

„(1) Свети Архијерејски Сабор;

(2) Свети Архијерејски Синод;

(3) Епископски савет;…“

Како се у даљем тексту (члан 13) одређује надлежност само Епископског савета, одмах се поставља питање зашто су уопште наведени Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод. Могуће је да се имала на уму врховна власт целе Српске православне цркве, што баш није логично, јер се актом дела те Цркве не могу одређивати органи целе Цркве. Друга је могућност да су смишљено наведени Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод СПЦ у Северној и Јужној Америци да би она пре или после стекла потпуну аутономију у односу на нашу Цркву, попут оне коју Америчка православна црква већ има у односу на Руску православну цркву.

Када је реч о Епископском савету, најспорнији је став 1 члана 8 Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци којим се утврђује да он „одржава догматско и канонско јединство са Српском патријаршијом“, тако да испада да четири епископа у Северној Америци на равној нози са средишњим органима целе Цркве тумаче православно црквено учење, што је апсолутно недопустиво. Наиме, по члану 69 ставу 1 Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво и врховни ауторитет, „тумачи православно црквено учење, држећи се при томе одредби које је света Црква на основу Светог писма и Светог предања утврдила“. Уколико би, пак, два органа са подједнаким ауторитетом тумачили Свето писмо и Свето предање, то би пре или после могло довести до шизме и раскола, попут оног који се у крилу Римокатоличке цркве већ одиграо почетком шеснаестог века.

Далеко смо од тога да такву грдну невољу у крилу наше Цркве уопште наговештавамо, али разборитост налаже да се унапред предупреде било какве институционалне основе које би до такве невоље могле довести.

Једини ваљан разлог због којег би у Сједињеним Америчким Државама, у којима се налазе три наше епархије, могао да постоји Епископски савет јесте чињеница да тамошњи епископи треба да воде усаглашену политику према световним централним и локалним државним властима. За такву делатност није, међутим, потребно да се конституише посебна Црква нити је целисходно да четврти члан тог Савета буде епископ у Торонту, пошто је његова епархија у другој независној држави. Још је нецелисходније да се таква врста административне самоуправе уређује уставом а не, евентуално, неком врстом статута.

Ишчезавање новограчаничке митрополије
Чланом 8 ставом 1 Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци предвиђено је постојање само четири епархије, док је пета, која је до тада постојала, једноставно ишчезнула, што првобитно није било предвиђено нити договорено. На то упућује и следећа изјава Патријарха српског господина Павла од 8. септембра 1996. године: „Ја и као Патријарх и као администратор Митрополије новограчаничке, како на седницама законодавног одбора, тако и сада остајем на ставу да се мора расправљати о арондацији пет епархија, а не о укидању било које од њих!“ То је уосталом било предвиђено и чланом 4 ставом 2 прелазних уредби за управљање између Српске православне цркве у САД-а и Канади и Новограчаничке митрополије, којима је, сходно светим канонима, била предвиђена арондација свих тада постојећих епархија, то јест митрополија наведених у члану 3.

Тако је, по слову овог Устава, епископ Лонгин остао без своје епархије, што је његове клирике и мирјане навело да изјаве да су „за споразумно и братско уједињење, а не насилно и једнострано отимање“. Ако су, дакле, овим Уставом положене институционалне основе за неке будуће веће невоље и – не дај Боже! – раскол у нашој Цркви, у Северној Америци њиме су већ сада, уместо слоге, произведени неслога и раздор.

Службени језик
Изненађење за Србе и у Србији и у Америци представља члан 5 овог спорног Устава који гласи: „Званични језик Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци су енглески и српски, са писмом ћирилицом, и језик земље у којој се Црква налази“. Тако је, дакле, енглески први званични језик у Српској Цркви, а српски језик је тек на другом месту. Ова одредба је изричито противна члану 4 ставу 1 Устава Српске православне цркве који прописује: „Службени језик Српске православне цркве је српски са писмом ћирилицом. У изузетним, оправданим случајевима може се одступити од ове одредбе у погледу језика за унутрашњу употребу, у којим сучајевима доноси специјалну одлуку Свети архијерејски синод на основу ове одредбе. То значи да је српски језик увек једини службени језик, а да се само у изузетним приликама може дозволити употреба неког другог језика приликом вршења Службе Божје, проповеди обављања обреда, рецимо крштења и венчања као и у преписци. Како се важење поменуте спорне одредбе простире на све државе Северне и Јужне Америке, одмах се поставља питање зашто би енглески језик био службени језик у Квебеку где се говори француски или у Аргентини у којој се говори шпански. Но, питање језика је свакако далекосежније.

Ако је Српска православна црква не само у земљи но и у иностранству најпоузданији чувар српског националног идентитета, чији је битан елемент, поред православља (укључујући и светосавље) и косовског завета, и сам српски језик, онда би тај језик увек морао бити на првом месту као службени језик, па тек онда неки други језик.

Па и ако међу нашим верницима у иностранству има и оних који су српски језик заборавили или га, као потомци наших исељеника, још нису научили, управо би наша Црква требало да се побрине да се том језику својих предака врате и остану Срби, баш као што то раде Грци у Америци.

Далеко би нас одвело ако бисмо даље наводили и друге мањкавости, укључујући и правнотехничке, поменутог Устава Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци. Први и најспорнији елемент је сам израз „устав“ којим наводно треба да се конституише нека нова црква. Па ако Америчка православна црква, која је 1970. године добила од Московске патријаршије аутокефалност, нема устав него статут као свој конститутивни акт, тако је изгледа било и у Руској православној заграничној цркви, зашто би се наше епархије у Америци или, рецимо сутра у Аустралији, уопште конституисале посебним уставом, када је свака од њих понаособ већ конституисана Уставом Српске православне цркве?

Коста Чавошки

Извор: „Печат“, бр. 63, 15. мај 2009.
Одговори
#8

.

Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“ углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“ или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова".


О. Дарко Ђого

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#9

http://www.eparhija-prizren.org/?p=28292

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#10

.
НЕОПХОДНОСТ РЕФОРМЕ НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ

[Слика: IMG_2834.jpg]

Пише: Жељко Познановић



У дане пред заседање сабора епископа СПЦ појачава се медијска кампања против Цркве и против њених угледних представника. Сада се пишу такве ствари које се никада до сада нису писале и нећу овде да их наводим да их не бих ширио.

Најчудније је што се на службеном сајту СПЦ дају одговори разним новинарима и притом се наводи ште су они рекли, па тако до тих сазнања долазе и они који никада не би читали дотичне новинаре. Зар је толика потреба епископа за медијском експонираношћу? Зашто се одговарањем шире такве лажи ? Та потреба за одговарањем није само наравно на сајту СПЦ него и по другим медијима.

Замислимо само када би се на сајтовима Руске цркве sedmitza.ru или patriachia.ru или на сајту Римске цркве vatican.va појављивали одговори на писање таблоидних новинара што су напали неког владику или бискупа са неким глупостима или измишљотинама. Свако би помислио да су ти сајтови хаковани или да се нешто чудно дешава. Зар смо ми нешто гори од њих или мање држимо до свог угледа да се на службеном сајту бавимо потпуно безначајним личностима. Зар се увек мора рећи- ја сам у праву. Па верни народ зна да су наши епископи у праву и да не треба пред сваким да се доказују. Боље би било да се позабаве оним ко даје информације и да га санкционишу.

Сва је срећа да у таквој ситуацији на месту патријарха имамо мудрог и озбиљног човека који успешно води брод наше Цркве и који и поред поодмаклих година одвраћа ударце и с лева и с десна.

Тако је изгледа пропао и Нацрт Устава СПЦ са којим су не само уставотворци могли да унесу пометњу него и да погоршају неке ионако лоше ствари. Многи епископи су незадовољни тим нацртом. Ја сам уверен да је епископ Иринеј Буловић као један од стубова наше Цркве против таквог нацрта устава. Устав су сигурно форсирали они који и имају потребу да се увек истичу и доказују.

Истицање територијалног принципа који у Цркви не важи већ више од 1500 година, а питање да ли је икада и важио потпуно је бесмислено , па и неизводиво... Црква се састоји од народа па је тиме и народна а не територијална. Као што је писао владика Николај „Национална Црква али не национална вера“. Да ли уставотворци мисле да је например Америка саставни део Грчке државе.

То сигурно неће проћи као што није прошла ни грецизација Српске цркве, ни такозване литургијске реформе

Али има нешто што не пролази и што боли. То је претерана епископократија и умањивање улоге свештеника и лаика, који ионако немају неку улогу.

Било би добро да епископи проведу анонимне анкете међу свештеницима, шта они мисле о свом положају и односу епископа према њима. Многи би се веома изненадили.

Жалосно је да у неким епархијама свештеници морају да обављају помоћне зидарске радове или да раде сељацима пољопривредне радове да би преживели.

Свештеник потпуно зависи од епископа, а верни народ Цркву доживљава само кроз свештеника. Да ли ће у њему видети учитеља вечног живота или уплашену особу?

За време СФРЈ постојало је „Свештеничко удружење“ које јесте било и инструмент државне репресије, али је пружало неку заштиту свештеницима.

Потребан је пре свега братски однос између свештеника и епископа.

Поред тога потребна је већа улога патријаршијских, епархијских и парохијских савета који би имали конкретну власт.

Може се размислити и о увођењу Сабора СПЦ који би се као у Руској цркви састојао од епископа, свештеника, монаха и лаика и који би одлучивао о важним питањима као што је например избор патријарха или доношење новог Устава са расправом од бар годину дана пре одлучивања.

Потребно је увести Каталог кандидата за епископе, где би се знало ко су кандидати бар годину дана пре избора и где би црквена јавност била са њима упозната.

Потребно је увести као обавезу да свака црква има парохијски дом у коме ће свештеник након литургије разговарати са парохијанима и где ће се једном недељно држати предавања. То ће допринети не само образовању лаика, него и томе да се чује њихов глас.

Ово је само скромни допринос настао из жеље за Саборношћу цркве као једне од њене основе три функције и карактеристике. Са верношћу патријарху Иринеју и нашој СПЦ,



СПЦ

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#11


Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
Одговори
#12

https://www.vidovdan.org/aktuelno/sabor-...ce-godine/

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#13

http://teologija.net/crkveni-ustav-dug-z...e-i-crkve/

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним