21-12-2022, 12:46 AM
Протосинђел Антоније Драговић је рођен 1885. године у Драгачеву. Замонашио се као младић у манастиру Жичи. После неколико година примио је свештеномонашки чин и отишао је у Сједињене Америчке Државе, где га је примио епископ Мардарије Ускоковић. Епископ Мардарије га је тридесетих година овога века поставио за пароха у граду Дулуту, у Минесоти. У Америци је провео скоро четири године, а потом се вратио код владике Николаја Велимировића у манастир Жичу. У манастиру Жичи је примио дужност намесника манастира и дужност жичког пароха. Касније је био исповедник и духовник братства манастира Жиче. ( О. Велибор Џомић )
* * * * * * * *
Случај жичког духовника оца Антонија Драговића, који је исповедао и владику и нас све у манастиру, јесте посебан. Отац Антоније као сабрат манастира Жиче био је и парох околних жичких села, веома угледан и поштован од народа, али и дисциплинован и у духовном и у сваком погледу. Његовим заузимањем подигнута је у Жичи „Задруга“ пре рата 1941. године. Подигнута је такође, иза поште и општине и болничка амбуланта, где смо се по потреби, кад се разболимо, могли прегледати или окупати. Пред рат подигнута је и млекара. Тако се сав народ тога краја томе радовао. Отац Антоније одговорно је вршио дужности и у манастиру и у парохији. У току лета 1940. отац Антоније прославио је у сали амбуланте с народом и пријатељима тридесети јубилеј своје свештеничке службе.
Владика Николај изузетно га је као и сав народ ценио и поштовао. Имао је на једној нози „живу рану“ која није зарастала па је стално храмао. Али никада није ни на једном богослужењу у цркви седео као остали. Говорио би: „Пред Богом се не седи“. На исповести све нас је лепо поучавао.
Дошао рат 1941. године, а с ратом четници и партизани. Кад су Немци порушили и запалили Жичу, већи део братства избегао је у Вилово усред планине Столова. Тад сам видео какву грозну рану на нози има отац Антоније. После месец дана, кад је пао снег, нас четрнаест, по благослову владике Николаја, из Љубостиње прешли смо пешке скоро до Студенице. Отац Антоније са старим архимандритом Серафимом и игуманом Симеоном Дугалићем врате се у Жичу близу манастира код чика Драже Недељковића. Четници и партизани, после борбе на Краљеву, раздвојили су се.
У јесен 1944. партизани су се вратили као „ослободилачка војска“. Међутим, у борбама с четницима око Краљева погине један партизан из жичког села Крушевице који се звао Милисав Ђуровић. Тражили су његови да се сахрани као и сви остали, са свештеником и опелом, у Ковачком гробљу. Отац Антоније држао се строго свих црквених правила и, знајући да је Милисав познат као партизан и комуниста, коме као безбожнику не следује православно опело, чак је говорио да по правилу црквеном, као безбожник, не следује му ни сахрана са православним народом у истом гробљу. Зато он није хтео да иде на опело са спроводом. То су му партизани узели за смртни грех и сутрадан Милисављева супруга Каја са ћерком Бранком дође огорчена и гневна са плаховитим и срдитим партизаном Чобаном ноћу Дражиној кући с оружјем и одведу га у Рибницу у неку приватну кућу код Симе Ђукића, у чијем је подруму било већ затворено око тридесет виђених људи из Краљева и околине, где су их мучили и припремали за стрељање. Са њима су затворили и оца Антонија. Мучили су га и тукли скоро сваки дан, док једне ноћи није више враћен. Негде код Кисекане, где су радници радили, где су били и раднички клозети, један дечак из Ковача пошао је код оца који је ту радио да му донесе ручак. Примети у једној клозетској јами оца Антонија и каже оцу, да ли је могуће да је ту убијен њихов поп. Отац с дететом пође и препозна свог свештеника. Те ноћи извађен је из клозетске јаме, замазан нечистоћом, и сахрањен у оближњој њиви.
Међутим, сутрадан је извађен из њиве и више се ништа о њему не зна. Сумња се да је бачен или у Ибар или у кречану која је тада у близини запаљена. Дуго су колале приче да су га калуђери пренели у манастир Жичу, да је постављена стража да види хоће ли га још неко тражити. Тако је овај велики жички духовник и народни добротвор завршио свој живот и нестао са овог света „вољом ослободиоца“. И он је заслужио више бриге од Цркве, али га је покрио вео ћутања и неинтересовања. Ја, ненадлежан, чиним свој део, молећи се Богу да проговоре и надлежни.
Архимандрит Јован Радосављевић из интервјуа Геополитици 2015. године
* * * * * * * *
Случај жичког духовника оца Антонија Драговића, који је исповедао и владику и нас све у манастиру, јесте посебан. Отац Антоније као сабрат манастира Жиче био је и парох околних жичких села, веома угледан и поштован од народа, али и дисциплинован и у духовном и у сваком погледу. Његовим заузимањем подигнута је у Жичи „Задруга“ пре рата 1941. године. Подигнута је такође, иза поште и општине и болничка амбуланта, где смо се по потреби, кад се разболимо, могли прегледати или окупати. Пред рат подигнута је и млекара. Тако се сав народ тога краја томе радовао. Отац Антоније одговорно је вршио дужности и у манастиру и у парохији. У току лета 1940. отац Антоније прославио је у сали амбуланте с народом и пријатељима тридесети јубилеј своје свештеничке службе.
Владика Николај изузетно га је као и сав народ ценио и поштовао. Имао је на једној нози „живу рану“ која није зарастала па је стално храмао. Али никада није ни на једном богослужењу у цркви седео као остали. Говорио би: „Пред Богом се не седи“. На исповести све нас је лепо поучавао.
Дошао рат 1941. године, а с ратом четници и партизани. Кад су Немци порушили и запалили Жичу, већи део братства избегао је у Вилово усред планине Столова. Тад сам видео какву грозну рану на нози има отац Антоније. После месец дана, кад је пао снег, нас четрнаест, по благослову владике Николаја, из Љубостиње прешли смо пешке скоро до Студенице. Отац Антоније са старим архимандритом Серафимом и игуманом Симеоном Дугалићем врате се у Жичу близу манастира код чика Драже Недељковића. Четници и партизани, после борбе на Краљеву, раздвојили су се.
У јесен 1944. партизани су се вратили као „ослободилачка војска“. Међутим, у борбама с четницима око Краљева погине један партизан из жичког села Крушевице који се звао Милисав Ђуровић. Тражили су његови да се сахрани као и сви остали, са свештеником и опелом, у Ковачком гробљу. Отац Антоније држао се строго свих црквених правила и, знајући да је Милисав познат као партизан и комуниста, коме као безбожнику не следује православно опело, чак је говорио да по правилу црквеном, као безбожник, не следује му ни сахрана са православним народом у истом гробљу. Зато он није хтео да иде на опело са спроводом. То су му партизани узели за смртни грех и сутрадан Милисављева супруга Каја са ћерком Бранком дође огорчена и гневна са плаховитим и срдитим партизаном Чобаном ноћу Дражиној кући с оружјем и одведу га у Рибницу у неку приватну кућу код Симе Ђукића, у чијем је подруму било већ затворено око тридесет виђених људи из Краљева и околине, где су их мучили и припремали за стрељање. Са њима су затворили и оца Антонија. Мучили су га и тукли скоро сваки дан, док једне ноћи није више враћен. Негде код Кисекане, где су радници радили, где су били и раднички клозети, један дечак из Ковача пошао је код оца који је ту радио да му донесе ручак. Примети у једној клозетској јами оца Антонија и каже оцу, да ли је могуће да је ту убијен њихов поп. Отац с дететом пође и препозна свог свештеника. Те ноћи извађен је из клозетске јаме, замазан нечистоћом, и сахрањен у оближњој њиви.
Међутим, сутрадан је извађен из њиве и више се ништа о њему не зна. Сумња се да је бачен или у Ибар или у кречану која је тада у близини запаљена. Дуго су колале приче да су га калуђери пренели у манастир Жичу, да је постављена стража да види хоће ли га још неко тражити. Тако је овај велики жички духовник и народни добротвор завршио свој живот и нестао са овог света „вољом ослободиоца“. И он је заслужио више бриге од Цркве, али га је покрио вео ћутања и неинтересовања. Ја, ненадлежан, чиним свој део, молећи се Богу да проговоре и надлежни.
Архимандрит Јован Радосављевић из интервјуа Геополитици 2015. године
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
