[Романија]

Борбе четника са усташама около Слуња и Глине, из хрватске перспективе у запису Вјекослава Лује Пешевића - "Слуњ у Другоме свјетском рату"


Tijekom studenoga i prosinca 1941. godine bojna je, djelujući skupa s novopostavljenom XI. bojnom, vodila vrlo teške i krvave bojeve s četnicima, uglavnom na desnoj obali Une, u prostoru Kozare i Majdan planine. U tim su bojevima obostrani gubitci bili osjetljivo veliki. Iz bojne su poginuli i častnici, poručnici Ivan ANDROVIĆ i Ivan PAVIČIĆ, pa je koncem prosinca izvršena nova preformacija bojne.

Udijeljeni su novi častnici, poručnik Žarko KOVAČEVIĆ iz Slunja i zastavnik PTB Ivan TODORIĆ, a izvršena je i popuna ljudstva tako da je bojna nastavila djelovati u punom sastavu.

U borbama na Kozari, u širem prostoru Divuše kod Hrvatske Kostajnice, dana 19. siječnja 1942. godine je obhodnja u jakosti jednog voda iz strojačke sati, s poručnikom Dončićem, bila obkoljena po premoćnim odmetničkim snagama. Boreći se do zadnjeg naboja i zadnje ručne praske, Dončić i njegovih 30 vojničara su pružili bezprimjerno hrabar odpor, nanijevši napadaču osjetrljive gubitke. Ubrzo ostavši bez strjeljiva nastavili su pružati odpor hladnim oružjem dok nijesu svi izginuli. Jedino je poručnik Dončić, tijekom borbe treško ranjen dočekao odmetnike podpuno priseban. Videći da su zarobili živog ustaškog častnika ta se četnička bratja okupila oko njega. U tom je času Dončić aktivirao ručnu prasku, ubivši sebe, ali i još trojicu odmetnika, više njih je bilo ranjeno. Zbog svoga primjernog samopožrtvovanja, Dončić je posmrtno odlikovan velikom srebrenom kolajnom za hrabrost pa je promaknut u čin satnika.

Već 2. veljače dolazi do novog, vrlo teškog sukoba, između 1-e pohodne sati poručnika Mirka POKRAJAC ojačane s jednim vodom teških strojnica, kojeg je predvodio dovodnik Dragutin Rušnjak, iz strojničke sati bojne. Koristeći bolje poznavanje terena, odmetnici su našoj postrojbi postavili dobro smišljenu zasjedu, kod sela Hajtić (kod Gline). Čim je počela borba poručnik Pokrajac je, sa svojim 1-im vodom, krenuo na juriš, pod zaštitom vatre teških strojnica. Poslije kratkog, ali vrlo žestokog sukoba, odmetnici su bili razbijeni i natjerani u bijeg, pretrpivši pritom teške gubitke, posebno vatrom dobro postavljenih i odlično vođenih teških strojnica.

Nažalost, pri ovome jurišu je poručnik Pokrajac bio teško ranjen pa je uskoro i preminuo. Za ovo svoje junačko djelo Pokrajac je posmrtno promaknut u čin satnika, a dovodnik Rušnjak je odlikovan malom srebrenom kolajnom za hrabrost.

Tijekom 13-og ožujka 1942. godine, prilikom nasilnog izviđanja u prostoru sela SANDIĆI, polusat 2-e pohodne sati, pod zapovjedništvom zastavnika PTB Ivana TODORIĆ je naišla na jače odmetničke snage. Došlo je do teške borbe u koju su se postupno uključili i ostali dijelovi bojne. Odmetnički su postavi razbijeni jurišnim poduhvatom koga je predvodio zastavnik Todorić za što je kasnije bio odlikovan malom srebrenom kolajnom za hrabrost.

Pošto je u ožujku došlo do pojačane djelatnosti četnika i na prostoru Korduna, gdje su pojedini talijanski viši častnici počeli voditi neku čudnu, njima svojstvenu igru - podržavajući četničke grupe i njihove vođe, sakrivajući se pritom iza žalostne činjenice postojanja II-e zone, u kojoj su oni, Talijani imali odlučujuću riječ po vojnim pitanjima, X-a bojna je na Uskrs, 5-og travnja 1942. godine, premještena kao stalna posada uporišta SLUNJ. U Slunju je stalno boravio stožer bojne i stožerna sat, a ostale su sati vršile pojačane obhodnje i nasilna izviđanja u prostoru Cetingrad - Topusko - Jabukovac - Hrvatska Kostajnica.

Neposredni povod za miniranje Slovin Grada uslijedio je nakon talijanskog napuštanja Velike Kladuše. Tom prilikom su četnici i partizani, tada još isti šumski odmetnici su zarobili čitav bataljun Talijana u selu Radovica između Slunja i Cetingrada. Ova bojna talijanskih fašista bila je radi straha za svoj obstanak napustila Veliku Kladušu i povlačila se prema Slunju. Oko 10. veljače 1942. godine svi su pali u zarobljeništvo. Četnici i partizani (u to vrijeme su to bili isti šumski odmetnici) nisu ubijali Talijane, za razliku od masovnog mučenja i ubijanja zarobljenih hrvatskih vojnika i oružnika. Sve zarobljene Talijane u Radovici, četnici su razoružali i svukli usred zime do donjeg rublja i takve ih posramljene bez cipela poslali u Slunj. U tome, nazovi sukobu poginuo je samo jedan Talijan. Slučaj Talijana u donjem rublju, koji su nakon provjere ulazili u Slunj bila najveća ratna lakrdija, sprdačina prve vrste, kakvu je ikada Slunj vidio.

Talijani u Slunju i dalje rade besmislice. Približno jedna satnija uputila se je krajem veljače 1942. kroz još uvijek visok snijeg prema Ogulinu. Kod zaselka Livadine Lokve blizu Primišlja zarobili su ih četnici, razoružali, svukli do donjeg rublja i poslali ih u Plaški. Oko 25. ožujka slunjski Talijani su započeli danonoćno iz svih topova i minobacača pucati u smjeru Primišlja - Ogulina. Nakon 3-4 dana prestala je kanonada iz teških oruđa i Talijani su žurno napuštali Slunj. Na putu prema Ogulinu popalili su sva sela i zlostavljali jednako katoličko i pravoslavno stanovništvo. Zadnji konvoj Talijana napustio je Slunj noću uoči Cvjetnice 29./30.ožujka 1942. i nikada se više nisu Talijani pojavili u Slunju.

[Брада]

Најважнији Четник Кордуна је Поручник Милан "Милић" Ракинић из Вељуна.
Он је у Марту 1942. основао "Штаб Четнички у Планини". а 15.Јула 1942. његова група је издала и "Резолуцију" која је уствари била одговор (одбијање) на Партизанске услове предаје.Оружаном акцијом група је уништена, Ракинић се успио спасити, одлази у села Дубраве и Затезале преко р.Мражнице гдје намјерава уватити везу са Чатницима Г.Котара, међутим не успјева и Партизани га убијају. Ракинић је раније са Мишаном Напијалом одвоијо од Партизанске Команде одред у селу Скрад. Мишан Напијало је први осуђен и стрељан као "велико Србин", а село Скрад је посље рата расељено наводно због потреба војног полигона код Слуња.
Напијалов Син, Милош је страдао 1944. у "Кордунашком процесу" ( 1 ) одакле су се успјели спасити Стево Косановић "Јабучар" , Јован "Јоца" Еремић и остали, који се спајају са Четницима на капели у Плашком у Гацкој долини а за њима долазе и остали Кордунаши.
Касније од њих настаје једна од бригада Личко - Кордунашког корпуса.

[Никола02]

Znam da su u Dalmaciji bili cetnici,ali da li su i na Baniji i u Lici bili?

[Милослав Самарџић]

Znam da su u Dalmaciji bili cetnici,ali da li su i na Baniji i u Lici bili?

Био је Први лички корпус Динарске четничке дивизије, Јужна Лика, и било је четника у Горњој Лици Гацка долина). На Банији, мало. Све наравно после јесени 1941, када су комунисти почели да преузимају поједине устаничке одреде.

[Милослав Самарџић]

Најважнији Четник Кордуна је Поручник Милан "Милић" Ракинић из Вељуна.
Он је у Марту 1942. основао "Штаб Четнички у Планини". а 15.Јула 1942. његова група је издала и "Резолуцију" која је уствари била одговор (одбијање) на Партизанске услове предаје.Оружаном акцијом група је уништена, Ракинић се успио спасити, одлази у села Дубраве и Затезале преко р.Мражнице гдје намјерава уватити везу са Чатницима Г.Котара, међутим не успјева и Партизани га убијају. Ракинић је раније са Мишаном Напијалом одвоијо од Партизанске Команде одред у селу Скрад. Мишан Напијало је први осуђен и стрељан као "велико Србин", а село Скрад је посље рата расељено наводно због потреба војног полигона код Слуња.
Напијалов Син, Милош је страдао 1944. у "Кордунашком процесу" ( 1 ) одакле су се успјели спасити Стево Косановић "Јабучар" , Јован "Јоца" Еремић и остали, који се спајају са Четницима на капели у Плашком у Гацкој долини а за њима долазе и остали Кордунаши.
Касније од њих настаје једна од бригада Личко - Кордунашког корпуса.

Јабучар и Косановић су одбегли пре Кордунашког процеса, тј. процес је организован због њиховог пребега.

Мане Пешут помиње Ракинића, у часопису ''Његош'':
И кад је кренула побуна комунистичке кабадахије нису знале где је крај побуни четника и одасипању њихових редова. Страх им је помутио разум те је тако расло неповерење међу њима самима. Докле је то ишло најбоље се види из примера Ивана Рукавине, тадашњек команданта партизанске Хрватске и првог команданта армије после рата. Када је избила побуна у Плашкој и Личкој Јасеници, послао је писмо четницима да се врате на прави пут у партизане. Ако тако ураде неће им се ништа десити. Рукавина је тада преноћио у северном делу Плашћанске Долине на падинама Хума. Када му је пратња прилегла да спава, кришом се извукао јер није веровао пратњи да неће да га убију и ако је у њој имао све своје људе комунисте није јој веровао.
Плашћанска долина је за комунисте била изгубљена почетком априла 1942. год. Ускоро потом ослобађа се од комунистичке тираније и Гомиље као и Српска Моравица којима се прикључују и српски националисти из Дрежнице и Јасеника. Скоро у исто време се ослобађа и Гацка долина потом Врховице а одатле се пламен устанка шири у правцу Коренице. И у Јужној Лици је наступио процес побуна. Корисно је нагласити да су комунисти угушили побуну поручника Милића Ракића у Кордуну. У исто време су такође потпоручника Ђуру Ралића из Плашког убили заједно са његовим политичким саветником Драганом Милошевићем, а љутство су разоружали и спровели у своје редове. Ту омашку су скупо платили месец дана касније кад су ти исти борци одиграли у "Пиштеничком пучу".

(Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“, свеска 44, јун 1980)

[Брада]