02-12-2018, 02:14 PM
Војскa Краљевине и ђенерал Дража у Новинама
20-12-2018, 09:05 PM
20-12-2018, 11:46 PM
21-12-2018, 12:45 AM
(20-12-2018, 11:46 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...-postedeli
Сада када је Вучић поставио комунисту М. Вучелића за директора "Вечерњих новости" немој да те изнанађују овакви "прилози".
21-12-2018, 01:12 AM
(20-12-2018, 11:46 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...-postedeli
Да, сад сам видио да су објавили ово смеће. Ко о чему, они о Вранићу. Само до кад, видећемо да ли су објавили коментар који сам послао.
21-12-2018, 09:38 PM
http://www.pravda.rs/2018/12/21/partizan...sudiliste/
ПАРТИЗАНИ, УСТАШЕ И НЕМЦИ У ИСТОМ СТРОЈУ: Лијевче Поље четничко судилиште
21-12-2018 19:31 Фокус 5 Србија Став
На Лијевчу Пољу у БИХ у априлу 1945. године против црногорских четника у заједничком фронту нашли су се партизани, Немци и усташе
Павле Ђуришић и Немци (Илустрација: Јутјуб)
Пише: Иван Милошевић
Људима образованима на комунистичкој литератури као научна фантастика изгледа податак да су партизани, Њемци и усташе, заједно ратовали против заједничког непријатеља. Међутим, на Лијевчу Пољу у БИХ баш то се догодило, јер су се у априлу 1945. године у том мјесту против црногорских четника у заједничком фронту нашли партизани, Њемци и усташе. Колона од више десетина хиљада црногорских четника, али и народног збјега нападнута тифусом и умором од непрекидног марша, у Лијевчу Пољу након сукоба са неупоредиво јачим непријатељима је десеткована, а тај пораз умногоме је одредио судбину војника под командом Павла Ђуришића. О томе како је било на Лијевчу Пољу у књизи „Расуте кости“ писао је Михаило П. Минић. Он је учествовао у борби на Лијевча Пољу, а своје записе објавио је у емиграцији 1965. године.
–У само праскозорје 4. априла 1945 године,загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевчу Пољу. Нарочито јако дејствује немачка далекобојна артиљерија са леве обале Саве, која бљује клупка усијаног челика и расипа по територији, на којој су четнички одреди. Послије дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке. Митраљези и пушкомитраљези расипају рафалима зрна на све стране. Пушке пламте без предаха, а тенкови надиру, на које пожртвовани борци бацају ручне бомбе. Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја, које судобили од Енглеза. Једновремен напад са три стране. Јечи равница Лијевча Поља. Ломе се витешке кости под усијаним челиком. Код војске и народа четничких одреда изражава се гњев и презрење према противницима. Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји пружају очајани отпор.У току првог окршаја настаје тешко стање. Изненадним нападом са тенковима, користећи маглу и познати терен, усташе су продрли клином на сектору прве дивизије и 29. Херцеговачког пука. Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана. Услед овог бочног продора на десном крилу помоћу тенкова, настала је моментална збуњеност, али брзим попуњавањем угроженог места и дивовским пожртвовањем витезова мријет навикнутих, усташка моторизација је задржана, а њихови одреди одбачени на првобитне положаје. На крајњем десномкрилу витешки се одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом. Такође се витешки одржао 7. пук прве дивизије,код кога је био са штабом и командант дивизије херој Иван Ружић. Херцеговачки одред је много проређен. Многи хе роји из омладинског пука пали су. Под притиском страшног разорног дејства немачке артиљерије, која је имала два циља: уништити куће српских села и уништење четничких одреда. Затим, под притиском тешког ватреног оружја, са десне обале Врбаса од стране партизана и моменталног усташког продора путем тенкова на десном крилу, повлачи се са истакнутих положаја избеглички народ, болница, комитет и комора и концентрише се на територији села Разбоја, где се налази и врховна команда четничких снага, пише Минић о првим данима борбе на Лијевча Пољу.
Наравно, они који се куну у комунисте могу да не вјерују у све ово што пише Минић и то прогласе великосрпском завјером и причом, али и озбиљни историчари дали су позитивне оцјене о књизи „Расуте кости“. Уз то и елементарна логика и здрав разум траже да се о неким догађајима консултују различити извори. Не треба посебно доказивати да о Другом свјетском рату, па и о Лијевчу Пољу, у Црној Гори и даље доминира комунистичка литература, а остала извори као да не постоје. Ваљда је дошло вријеме да се томе стане на крај и да јавност буде уопозната и са осталим странама. И то не због тога да се неко некоме свети, али ваља знати шта се заправо десило у грађанском рату у Црној Гори, како се то више никада не би поновило.
ПС. Посебна прича је стријељање преживјелих црногорских четника у Словенији у прољеће 1945. године. Иако се чини да су комунисти то урадили стихијски и у једном дану, они су пажљиво биљежили податке о свакоме кога су стријељали. У Србији су већ објављени неки спискови из архива УДБЕ. То су заправо обичне свеске тврдим повезом и на линије са именима стријељаних. Неке податке о убијенима у Словенији из колоне црногорских четника објавио је и Драган Радевић у књизи „Братоубилачки рат“. Ипак, већина тих спискова још увијек је у трезорима србијанске УДБЕ и није познато када ће они бити објављени.
Коју фотографију би Легија уништио да може, погледајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
ПАРТИЗАНИ, УСТАШЕ И НЕМЦИ У ИСТОМ СТРОЈУ: Лијевче Поље четничко судилиште
21-12-2018 19:31 Фокус 5 Србија Став
На Лијевчу Пољу у БИХ у априлу 1945. године против црногорских четника у заједничком фронту нашли су се партизани, Немци и усташе
Павле Ђуришић и Немци (Илустрација: Јутјуб)
Пише: Иван Милошевић
Људима образованима на комунистичкој литератури као научна фантастика изгледа податак да су партизани, Њемци и усташе, заједно ратовали против заједничког непријатеља. Међутим, на Лијевчу Пољу у БИХ баш то се догодило, јер су се у априлу 1945. године у том мјесту против црногорских четника у заједничком фронту нашли партизани, Њемци и усташе. Колона од више десетина хиљада црногорских четника, али и народног збјега нападнута тифусом и умором од непрекидног марша, у Лијевчу Пољу након сукоба са неупоредиво јачим непријатељима је десеткована, а тај пораз умногоме је одредио судбину војника под командом Павла Ђуришића. О томе како је било на Лијевчу Пољу у књизи „Расуте кости“ писао је Михаило П. Минић. Он је учествовао у борби на Лијевча Пољу, а своје записе објавио је у емиграцији 1965. године.
–У само праскозорје 4. априла 1945 године,загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевчу Пољу. Нарочито јако дејствује немачка далекобојна артиљерија са леве обале Саве, која бљује клупка усијаног челика и расипа по територији, на којој су четнички одреди. Послије дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке. Митраљези и пушкомитраљези расипају рафалима зрна на све стране. Пушке пламте без предаха, а тенкови надиру, на које пожртвовани борци бацају ручне бомбе. Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја, које судобили од Енглеза. Једновремен напад са три стране. Јечи равница Лијевча Поља. Ломе се витешке кости под усијаним челиком. Код војске и народа четничких одреда изражава се гњев и презрење према противницима. Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји пружају очајани отпор.У току првог окршаја настаје тешко стање. Изненадним нападом са тенковима, користећи маглу и познати терен, усташе су продрли клином на сектору прве дивизије и 29. Херцеговачког пука. Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана. Услед овог бочног продора на десном крилу помоћу тенкова, настала је моментална збуњеност, али брзим попуњавањем угроженог места и дивовским пожртвовањем витезова мријет навикнутих, усташка моторизација је задржана, а њихови одреди одбачени на првобитне положаје. На крајњем десномкрилу витешки се одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом. Такође се витешки одржао 7. пук прве дивизије,код кога је био са штабом и командант дивизије херој Иван Ружић. Херцеговачки одред је много проређен. Многи хе роји из омладинског пука пали су. Под притиском страшног разорног дејства немачке артиљерије, која је имала два циља: уништити куће српских села и уништење четничких одреда. Затим, под притиском тешког ватреног оружја, са десне обале Врбаса од стране партизана и моменталног усташког продора путем тенкова на десном крилу, повлачи се са истакнутих положаја избеглички народ, болница, комитет и комора и концентрише се на територији села Разбоја, где се налази и врховна команда четничких снага, пише Минић о првим данима борбе на Лијевча Пољу.
Наравно, они који се куну у комунисте могу да не вјерују у све ово што пише Минић и то прогласе великосрпском завјером и причом, али и озбиљни историчари дали су позитивне оцјене о књизи „Расуте кости“. Уз то и елементарна логика и здрав разум траже да се о неким догађајима консултују различити извори. Не треба посебно доказивати да о Другом свјетском рату, па и о Лијевчу Пољу, у Црној Гори и даље доминира комунистичка литература, а остала извори као да не постоје. Ваљда је дошло вријеме да се томе стане на крај и да јавност буде уопозната и са осталим странама. И то не због тога да се неко некоме свети, али ваља знати шта се заправо десило у грађанском рату у Црној Гори, како се то више никада не би поновило.
ПС. Посебна прича је стријељање преживјелих црногорских четника у Словенији у прољеће 1945. године. Иако се чини да су комунисти то урадили стихијски и у једном дану, они су пажљиво биљежили податке о свакоме кога су стријељали. У Србији су већ објављени неки спискови из архива УДБЕ. То су заправо обичне свеске тврдим повезом и на линије са именима стријељаних. Неке податке о убијенима у Словенији из колоне црногорских четника објавио је и Драган Радевић у књизи „Братоубилачки рат“. Ипак, већина тих спискова још увијек је у трезорима србијанске УДБЕ и није познато када ће они бити објављени.
Коју фотографију би Легија уништио да може, погледајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
23-12-2018, 01:42 PM
СРПСКА ТЕМА НАД ТЕМАМА: Партизани против четника у 21.веку
https://www.youtube.com/watch?v=Mq99gFKztaI
https://www.youtube.com/watch?v=Mq99gFKztaI
31-12-2018, 03:08 PM
08-01-2019, 12:20 AM
Како би изгледали Балкан и Европа да Енглези нису издали Дражу
07-01-2019 21:44 Фокус 1 Србија Став
Већ неко време је у моди писање „шта би било да је било” историја, које покушава да одговори на то како би свет изгледао да су неки историјски токови пошли неким другим правцима.
Илустрација (Фото: Правда/Архива)
Пише: Александар Павић, Све о Српској
Сценарио којег вреди, у том кључу, поново размотрити је следећи: шта би било да Запад није подржао Тита, већ Дражу? Претходно је, између осталог, разматран овде, овде и овде), али овога пута му се треба поново вратити у светлу најновијих, све бруталнијих западних притисака да се преостали простор бивше СФРЈ – предвођен Србијом и Републиком Српском – по сваку цену угура у НАТО.
Да су западни савезници, на првом месту Енглези, током Другог светског рата, остали доследни у подршци јединој легалној војсци на просторима бивше Југославије, Југословенској војсци у отаџбини, уместо што су дали подршку Брозовим комунистичком револуционарима – данас скоро сигурно не би морали да троше време и енергију склапајући савезе са локалним исламистима и џихадистима, терористима, трговцима људским органима, и усташким, ханџар-дивизијским и балистичким настављачима у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији.
Да нису издали „првог герилца Европе” из патолошке србо- (односно русо-) фобије и страха од снажне државе предвођене српским фактором, макар и чврсто прозападне оријентације – не би после рата добили комунистичку СФРЈ, која, ако ништа а оно из идеолошких разлога, никад није могла да постане пуноправна чланица НАТО.
Добили би уместо тога, не никакву „велику Србију”, већ оно што је био програм за који се борила и ЈВО, предвођена Министром војске, морнарице и ваздухопловства Југословенске владе у избеглиштву – преуређену Југославију суштински социјалдемократског опредељења. Добили би прозападну државу, у којој би се спровела права денацификација, и која би највероватније ушла у НАТО најкасније кад и Грчка, 1952. године, а касније и у Европску економску заједницу, будућу ЕУ.
Демократска, денацификована Југославија би вероватно била укључена у амерички План за обнову Европе, познатији као Маршалов план, и вероватно би могла да рачуна на додатна средства као „гранична” земља према новоуспостављеном источно-европском комунистичком блоку, односно тзв. Гвозденој завеси.
Уз то, вероватно би послератној Југославији било потребно мање помоћи за обнову, јер би се, без на првом месту енглеске подршке комунистичким револуционарима, грађански рат свео на борбу између (већински несрпских) про-окупаторских и (већински српских) анти-окупаторских снага. Срби би остали већински демократски опредељени – иако са јаком комунистичком, односно левичарском струјом међу елитом – и вероватно би, на државном нивоу, задржали сличан, негативан однос према СССР као и пре рата, уз јак утицај руске „беле” емиграције у земљи.
Данашња Босна и Херцеговина не би постојала, јер не би ни било потребе за њом, тако да не би имали ни данашњи проблем „мини-СФРЈ” која се мора вештачки одржавати, и то искључиво споља.
Не би ни било 100.000 мртвих из рата 1992-1995, јер таквог рата вероватно не би ни било, као ни данашњег масовног одласка из „немогуће државе”.
Проблем Велике Албаније такође не би постојао, јер би Шиптари са Косова и Метохије после Другог светског рата морали да плате за своје савезништво са нацистима и своје масовне злочине, и вероватно би, оправдано, доживели судбину Немаца Чехословачке и Пољске после рата.
Последично, ни Македонија не би имала међунационалне проблеме које данас има. О некаквој „црногорској” нацији се не би ни расправљало, јер Ђилас и Броз никад не би дошли у позицију да је направе.
Не би Енглези и Американци, да нису издали Дражу, прозападну Србију и сопствене демократске принципе, морали данас да лупају главу о томе како сузбити „малигни руски утицај” у региону, већ би у Београд већ деценијама долазили као у нпр. Атину, па и у, до недавно, Анкару.
Не би, тако, ни заменик америчког државног секретара, Џон Саливен, морао да нападно изјављује urbi et orbi како „САД примарно занима чланство БиХ у НАТО”. И не би Саливен у том циљу морао да сарађује са „заштитницима муџахедина” попут Џаферовића, или комунистичким носталгичарима попут Комшића.
Не би чак морао ни да се мучи са Милорадом Додиком и разним „додицима”, јер би већ деценијама цела Југославија била у НАТО-у, па за Републику Српску не би ни било потребе да се, у голој самоодбрани, прави 9. јануара 1992.
Федерика Могерини и читава маса западних дипломата не би морали да се брукају „преговарајући” и рукујући се са касапима попут Тачија, Харадинаја, Весељија – јер не би ни постојао проблем који сада морају да „решавају”.
Не би ни њихови претходници морали да стварају терористичку ОВК и организују агресију на СРЈ да би се, речима једног високог америчког војног званичника, по сведочењу Вилија Вимера, „исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата… те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.”, када на територији Југославије – као резултат западне подршке Титовим комунистима – нису стационирани амерички војници. А то значи да не би Запад изгубио кредибилитет отворено рушећи међународно право, што је, по речима московске „Правде”, „убило руске односе са Западом”, и широм отворило врата доласку „омраженог” Путина на власт. Нити би морали да злочиначки бомбардују кинеску амбасаду у Београду, и тако и Кинезима покажу своје право лице, још пре 20 година.
Е, шта би било да је било… Колико би нам свима, не само на простору бивше Југославије, већ и у Европи и шире, данас било лакше, да нису Англо-Американци били и остали толико „прагматични”… Да су се само држали сопствених принципа на крају Другог светског рата – а, ако не тад, бар током југословенске кризе 1990-их – не би данас Балкан поново био „буре барута”, за шта сада хладнокрвно (опет) покушавају да свале кривицу на „примитивне Балканце”, а на првом месту Србе.
И сад би они да се понашају као да ништа од тога није било.
Кад смо ми, Срби, хтели са њима, са „демократским Западом”, они су нам окренули леђа и подржали – комунисте. Сада би, уз помоћ углавном биолошких или духовних потомака/производа тих истих комуниста, да нас на силу терају у њихове сулуде авантуре изазивања Русије и Кине, које се врло лако могу завршити нуклеарним ратом.
Можда су нам, из садашње перспективе, учинили услугу што су нам 1943-45. окренули леђа. Али, ми им то свакако нисмо тада тражили. Напротив.
А да су били исправни према нама тада, били би вероватно касније исправни и у другим стварима. На пример према Русима, после пада СССР. Па не би било ни Варшавског пакта ни НАТО-а, а уједињена Европа би се простирала од Лисабона до Владивостока, и привредно се још успешније повезивала са Кином.
У ту и такву Европу би и Србија и Република Српска и српска Црна Гора и данас радо, са осмехом ушли, чак и после свих горе-наведених издаја. Али се не простире, док Балкан опет тиња. И то због Запада, а поготово НАТО-а и оних који га воде. А не Срба.
Кад се каже издаја, овде се раћуна да су енглези подржавали Краљевине Југославије па и тако његове министар одбране, ко је водио Герилски рат против джавни непријатељи!
Али он је био намешћен за издаја још од концепцијеи верујем да план био много раније припремљен!
07-01-2019 21:44 Фокус 1 Србија Став
Већ неко време је у моди писање „шта би било да је било” историја, које покушава да одговори на то како би свет изгледао да су неки историјски токови пошли неким другим правцима.
Илустрација (Фото: Правда/Архива)
Пише: Александар Павић, Све о Српској
Сценарио којег вреди, у том кључу, поново размотрити је следећи: шта би било да Запад није подржао Тита, већ Дражу? Претходно је, између осталог, разматран овде, овде и овде), али овога пута му се треба поново вратити у светлу најновијих, све бруталнијих западних притисака да се преостали простор бивше СФРЈ – предвођен Србијом и Републиком Српском – по сваку цену угура у НАТО.
Да су западни савезници, на првом месту Енглези, током Другог светског рата, остали доследни у подршци јединој легалној војсци на просторима бивше Југославије, Југословенској војсци у отаџбини, уместо што су дали подршку Брозовим комунистичком револуционарима – данас скоро сигурно не би морали да троше време и енергију склапајући савезе са локалним исламистима и џихадистима, терористима, трговцима људским органима, и усташким, ханџар-дивизијским и балистичким настављачима у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији.
Да нису издали „првог герилца Европе” из патолошке србо- (односно русо-) фобије и страха од снажне државе предвођене српским фактором, макар и чврсто прозападне оријентације – не би после рата добили комунистичку СФРЈ, која, ако ништа а оно из идеолошких разлога, никад није могла да постане пуноправна чланица НАТО.
Добили би уместо тога, не никакву „велику Србију”, већ оно што је био програм за који се борила и ЈВО, предвођена Министром војске, морнарице и ваздухопловства Југословенске владе у избеглиштву – преуређену Југославију суштински социјалдемократског опредељења. Добили би прозападну државу, у којој би се спровела права денацификација, и која би највероватније ушла у НАТО најкасније кад и Грчка, 1952. године, а касније и у Европску економску заједницу, будућу ЕУ.
Демократска, денацификована Југославија би вероватно била укључена у амерички План за обнову Европе, познатији као Маршалов план, и вероватно би могла да рачуна на додатна средства као „гранична” земља према новоуспостављеном источно-европском комунистичком блоку, односно тзв. Гвозденој завеси.
Уз то, вероватно би послератној Југославији било потребно мање помоћи за обнову, јер би се, без на првом месту енглеске подршке комунистичким револуционарима, грађански рат свео на борбу између (већински несрпских) про-окупаторских и (већински српских) анти-окупаторских снага. Срби би остали већински демократски опредељени – иако са јаком комунистичком, односно левичарском струјом међу елитом – и вероватно би, на државном нивоу, задржали сличан, негативан однос према СССР као и пре рата, уз јак утицај руске „беле” емиграције у земљи.
Данашња Босна и Херцеговина не би постојала, јер не би ни било потребе за њом, тако да не би имали ни данашњи проблем „мини-СФРЈ” која се мора вештачки одржавати, и то искључиво споља.
Не би ни било 100.000 мртвих из рата 1992-1995, јер таквог рата вероватно не би ни било, као ни данашњег масовног одласка из „немогуће државе”.
Проблем Велике Албаније такође не би постојао, јер би Шиптари са Косова и Метохије после Другог светског рата морали да плате за своје савезништво са нацистима и своје масовне злочине, и вероватно би, оправдано, доживели судбину Немаца Чехословачке и Пољске после рата.
Последично, ни Македонија не би имала међунационалне проблеме које данас има. О некаквој „црногорској” нацији се не би ни расправљало, јер Ђилас и Броз никад не би дошли у позицију да је направе.
Не би Енглези и Американци, да нису издали Дражу, прозападну Србију и сопствене демократске принципе, морали данас да лупају главу о томе како сузбити „малигни руски утицај” у региону, већ би у Београд већ деценијама долазили као у нпр. Атину, па и у, до недавно, Анкару.
Не би, тако, ни заменик америчког државног секретара, Џон Саливен, морао да нападно изјављује urbi et orbi како „САД примарно занима чланство БиХ у НАТО”. И не би Саливен у том циљу морао да сарађује са „заштитницима муџахедина” попут Џаферовића, или комунистичким носталгичарима попут Комшића.
Не би чак морао ни да се мучи са Милорадом Додиком и разним „додицима”, јер би већ деценијама цела Југославија била у НАТО-у, па за Републику Српску не би ни било потребе да се, у голој самоодбрани, прави 9. јануара 1992.
Федерика Могерини и читава маса западних дипломата не би морали да се брукају „преговарајући” и рукујући се са касапима попут Тачија, Харадинаја, Весељија – јер не би ни постојао проблем који сада морају да „решавају”.
Не би ни њихови претходници морали да стварају терористичку ОВК и организују агресију на СРЈ да би се, речима једног високог америчког војног званичника, по сведочењу Вилија Вимера, „исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата… те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.”, када на територији Југославије – као резултат западне подршке Титовим комунистима – нису стационирани амерички војници. А то значи да не би Запад изгубио кредибилитет отворено рушећи међународно право, што је, по речима московске „Правде”, „убило руске односе са Западом”, и широм отворило врата доласку „омраженог” Путина на власт. Нити би морали да злочиначки бомбардују кинеску амбасаду у Београду, и тако и Кинезима покажу своје право лице, још пре 20 година.
Е, шта би било да је било… Колико би нам свима, не само на простору бивше Југославије, већ и у Европи и шире, данас било лакше, да нису Англо-Американци били и остали толико „прагматични”… Да су се само држали сопствених принципа на крају Другог светског рата – а, ако не тад, бар током југословенске кризе 1990-их – не би данас Балкан поново био „буре барута”, за шта сада хладнокрвно (опет) покушавају да свале кривицу на „примитивне Балканце”, а на првом месту Србе.
И сад би они да се понашају као да ништа од тога није било.
Кад смо ми, Срби, хтели са њима, са „демократским Западом”, они су нам окренули леђа и подржали – комунисте. Сада би, уз помоћ углавном биолошких или духовних потомака/производа тих истих комуниста, да нас на силу терају у њихове сулуде авантуре изазивања Русије и Кине, које се врло лако могу завршити нуклеарним ратом.
Можда су нам, из садашње перспективе, учинили услугу што су нам 1943-45. окренули леђа. Али, ми им то свакако нисмо тада тражили. Напротив.
А да су били исправни према нама тада, били би вероватно касније исправни и у другим стварима. На пример према Русима, после пада СССР. Па не би било ни Варшавског пакта ни НАТО-а, а уједињена Европа би се простирала од Лисабона до Владивостока, и привредно се још успешније повезивала са Кином.
У ту и такву Европу би и Србија и Република Српска и српска Црна Гора и данас радо, са осмехом ушли, чак и после свих горе-наведених издаја. Али се не простире, док Балкан опет тиња. И то због Запада, а поготово НАТО-а и оних који га воде. А не Срба.
Кад се каже издаја, овде се раћуна да су енглези подржавали Краљевине Југославије па и тако његове министар одбране, ко је водио Герилски рат против джавни непријатељи!
Али он је био намешћен за издаја још од концепцијеи верујем да план био много раније припремљен!
11-01-2019, 03:12 PM
Највећа лаж о Титу, партизанима и Равногорском покрету”
11. јануара 2019.
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије.
Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности.
Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у току Другог светског рата је имала и свој крајњи идеолошко-политички циљ – преуређење послератне Југославије пре свега на анти-српским основама како би се створили оптимални услови за њен нестанак након кога би једини губитници били Срби и пре свега Србија. Стога није ни чудно да је читава политика КПЈ/СКЈ и пре и за време и након рата била у национално-политичком смислу пре свега анти-српска и про-хрватска.[1] Ипак, за овакву анти-српску и пре свега анти-србијанску политику Броз и његово руководеће не-српско кадровско окружење су од самог почетка рата па све до данас успели и још увек успевају са онога света да придобију управо Србе, али прекодринске и црногорске. За време читавог рата Србија је остала огромним делом анти-комунистичка и пре свега равногорска.
Послератне анти-српске комунистичке кривотворине о карактеру Другог светског рата у Југославији, а поготово о улогама зараћених актера у њему, су постале догматизоване до крајње мере да су чак постале и заштићене као такве и словом закона као што је то био заштићен и доживотни Председник СФРЈ, тј. његов лик и (не)дело. Читава повест Другог светског рата на тлу Југославије је исполитизована и фалсификована са циљем да се Брозови партизани прикажу прво као борци-патриоте за ослобођење земље од окупатора и њихових колаборациониста и као друго да се као такви прикажу као једини. На овај начин је Брозова државна титографија давала формални морални легитимитет његовим револуционарним бојовницима да седе на (тоталитарној) власти након рата.[2]
У циљу фалсификовања праве и истините повеснице Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење монтираних фотографија (photoshoping), терање на сведочења лажних сведока на судским процесима, искривљивање статистичких и других фактографских података, снимање дугометражних „партизанских“ филмова заснованим на фалсификацији стварног стања ствари, недозвољавање превођења књига и друге стручне литературе као и објављивањем докумената из иностранства која је актере догађаја приказивала у потпуно другачијем светлу него титографија, итд.[3]
У наредним редовима бисмо се критички осврнули на најважнију, тј. базичну, титографску заблуду, односно фалсификат и лаж, о Другом светском рату у Југославији, а коју су државни органи Титославије плански инкорпорирали у едукациони систем земље. Ову лаж су затим смишљено убацивали у масовне информационе медије ради стварања тачно одређеног идеолошко-политичког типа југословенског грађанина са циљем развијања колективне антипатије према Србији и ројалистички оријентисаним Србима у Југославији. На овај начин су се индиректно развијале и симпатије према свим не-Србима и осталим југословенским републикама, а што је за комунистичко руководство Титославије било од круцијалне важности за долазеће време у коме се та земља буде плански растурала како би се коначно решила сва национална питања југословенских народа и неких народности на штету Срба и Србије. Стога је југословенским државним фалсификаторима повеснице Другог светског рата од круцијалне важности било да се овакве кривотворине укорене пре свега у Србији.
Базична кривотворина:
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ЈУГОСЛАВИЈИ ЈЕ ПОСТОЈАО САМО ЈЕДАН ОРУЖАНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОКРЕТ КОЈИ СЕ БОРИО ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЗЕМЉЕ ОД СТРАНИХ ОКУПАТОРА – ПАРТИЗАНСКИ ПОКРЕТ ПОД РУКОВОДСТВОМ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА
Чињенично стање:
У току Другог светског рата су у Југославији постојала два оружана покрета, Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО или Равногорски покрет, четници Драгољуба Драже Михаиловћа, ројалистички покрет) и партизански покрет (Народноослободилачка Војска Југославије) под руководством КПЈ и њеног генсека Јосипа Броза Тита поред регуларних војски страних окупатора или новопрограшених држава на рушевинама Краљевине Југославије.
Међутим, војно-политичке и идеолошке мотивације ова два покрета су биле дијаметрално супротне и пре свега неспојиве па стога није ни могло да дође у току рата ни до какве фузије ова два покрета која су се међусобом разликовала и по питању националног састава командно-руководећег кадра. Ипак, и један и други покрет су имали једну једину заједничку црту, а то је била жеља за избацивањем из земље свих страних окупационих војски, али само као предуслов за реализацију својих идеолошко-политичких па и националних послератних планова и коначних циљева. Стога ова два покрета нису могла да функционално сарађују у некаквој заједничкој борби против окупатора ни након формалног усменог договора о заједничкој борби (склопљеног између Тита и Драже) 19. септембра у Струганику и (допуна споразума на инсистирање комуниста) 26. октобра 1941. г. у Брајићима. Овај договор је прекршен од стране Брозових партизана који су још крајем септембра 1941. г. (дакле читавих месец дана пре договора у Брајићима) отпочели директне борбе против ЈВуО покрећући тако оружану бољшевичку револуцију у Западној Србији.[4]
Oвом приликом ћемо документовано и конкретно презентовати само нека од многобројних савезничких признања која је добио лично Драгољуб Дража Михаиловић као командант ЈВуО у току самог рата као и непосредно након њега за антифашистичку борбу његових “четника” и сарадњу са Савезницима (наравно, Брозова титографија ова и оваква документа не спомиње):
Слово британског министра иностраних послова, Антони Идна од 24. септембра 1942. г. (Службене новине, бр. 10, 24. новембар 1942. г., Лондон):
Мислим да ће ми сваки мој сународник казати данас, да је Југославија већ осветлила образ у овом рату…
Добро уређене југословенске војске воде борбу против непријатеља на сопственом тлу, под необично храбрим вођством ђенерала Михаиловића. То је једна важна војничка чињеница.
У овом часу непријатељске дивизије које су преко потребне на руском војишту, или потребне на египатском војишту, задржане су борбом у Југославији…
Телеграм генералу Михаиловићу кад је француски генерал Анри Жиро примио команду над француским трупама у Северној Африци (11. новембар 1942. г. од генерала Анри Жироа, Команданта француских снага у Северној Африци):
Поново сам ступио у борбу против наших заједничких непријатеља.
Вама лично и херојској војсци желим у овом тренутку да изразим и подвучем традиционално братство по оружју које влада између француске војске и ваше војске.
Изражавам вам своје најдубље дивљење.
Ваш херојски отпор, и ваши успеси, пробудили су и покренули националну свест свих оних који се боре против нападача.
Ваш отпор и ваш пример воде ка победи, која почиње да се рађа.
Телеграм генералу Михаиловићу од Алана Брука, Начелника британског генералштаба од 1. децембра 1942. г:
У име царског генералштаба не могу да пропустим 24. годишњицу од уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, а да не изразим честитање за дивне потхвате југословенске војске на Средњем Истоку у овом победоносном часу, него и на ваше непобедиве четнике, под вашом командом, који се боре дан и ноћ под најтежим ратним околностима.
Уверен сам Господине Министре, да ће ускоро доћи дан када ће и све ваше снаге моћи да буду уједињене у једној слободној и победничкој Југославији; дан када ће непријатељ, против кога се заједнички боримо раме уз раме, бити сатрвен заувек.
Телеграм генералу Михаиловићу од Самнера Велса, Државног подсекретара САД-а од 4. јануара 1943. г:
Влада САД-а има потпуно поверење у патриотизам генерала Михаиловића и велико дивљење за вештину, истрајност и храброст са којом он, и југословенски патриоти око њега, настављају борбу за ослобођење своје земље.
Ми сматрамо да војна акција, на коју се позивате, представља чињеницу у оријентисању вођства рата од стране Уједињених народа против Осовине.
Телеграм генералу Михаиловићу од генерала Двајта Д. Ајзенхауера, Команданта англо-америчке војске у Северној Африци од 13. јануара 1943. г:
Америчке оружане снаге у Европи и Африци, поздрављају своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под вашом одлучном командом.
Ти јуначки људи, који су приступили вашим редовима, у свом завичају, да би непријатеље изгнали из Отаџбине, боре се с пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар Уједињених народа.
Нека би им та борба донела потпун успех.
Похвална наредба за све француске сувоземне, поморске и ваздухопловне јединице, на дан 2. фебруара 1943. г. од стране генерала Шарла Дегола, Председника слободне Француске:
Легендарни јунак, симбол најчистијега родољубља и највиших југословенских војничких врлина, тај генерал [Дража Михаиловић] није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначни јуриш који ће довести до ослобођења његове Отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.
Телеграм за генерала Михаиловића од 5. фебруара 1943. г. од Лорда Селборна, Британског министра блокаде (Министарство спољних послова, строго поверљиво бр. 37 од 9. фебруара 1943. г.):
Бриљантно је оно што је генерал Михаиловић учинио и још увек чини. Имате разлога да будете горди на њега. Черчил је сад у Каиру начинио анкету код својих власти о акцији генерала Михаиловића, и извештаји које нам је о томе послао заиста су ласкави за генерала.
Ми ћемо да му дотуримо помоћ у оружју.
Похвална наредба уз Орден Legion of Merit 29. марта 1948. г. од Председника САД-а Хари Трумана:
Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи крупне снаге против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године.
Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спашени и безбедно враћени на савезничку страну.
Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.
Прилажемо и два конкретна сведочења страних официра који су били на југословенском ратишту:
Писмо наредника Мајка Кула (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):
Мој авион је оборен над Југославијом 4. јула 1944. г. Четници су нас спасили из немачких канџи. У знак одмазде Немци су из једног села стрељали десеторицу прочетнички опредељених сељака, који нису хтели да одају где смо се крили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Са четницима сам у току 38 дана прешао 800 км. Успут су нам жене љубиле руке и плакале на грудима за синовима које су им Немци побили, или одвели у концентрационе логоре, а куће попалили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је некада било 3.000 становника. Сем цркве, све је било у пламену јер су четници били напали Немце.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Захваљујући четницима евакуисан сам 10. августа 1944. г. заједно са 200 америчких авијатичара и осталих Енглеза, Француза, Руса и Италијана.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Извештај који је капетан Морис Џон Виту упутио Винстону Черчилу (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):
Колико је мени познато ја сам први савезнички официр који је за време Другог светског рата ступио у контакт са генералом Михаиловићем.
Ушао сам у Југославију 22. јула 1941. г., као одбегли ратни заробљеник. Са Михаиловићевим борцима провео сам скоро девет месеци, и то у Главном штабу генерала Михаиловића. Касније сам 10 месеци био затворен у Гестапоу са многим четницима. Веома добро су ми познате бројне операције које су четници изводили против Немаца од средине 1941. г. до почетка 1942. г. Био сам у Чачку када су партизани напали снаге генерала Михаиловића и на тај начин омогућили Немцима да поврате град у своје руке.
Спреман сам да се закунем официрском чашћу да је у време када сам га ја познавао Михаиловић имао потпуно пробритански став и да су сви његови напори били усмерени на истеривање непријатеља из земље. Исто тако сам спреман да се закунем официрском чашћу да су га у томе ометали партизани својим нападима.
Ђенерал Михаиловић је био омиљен код народа исто онолико колико су партизани били омражени. Знам да су снаге Генерала размењивале италијанске заробљенике за оружје које су користили за борбу против Немаца.
Знам да је постојала још једна антикомунистичка организација на челу са Костом Пећанцем, која није имала никакве везе са Михаиловићем, али се звала четничка. Они су сарађивали са Немцима у борби против партизана. Чланови те организације су ме ухапсили и предали Немцима.
Ево и мишљења једног савезничког повесничара:
Британски повесничар Тревор Ропер о Михаиловићу:
Поштујем успомену на генерала Михаиловића као првог вођу народног отпора нацистима у окупираној Европи. Својом храброшћу он је дао пример који је допринео крајњем поразу Немачке, а дао га је у најмрачнијим и најмучнијим временима. Његово погубљење после рата било је крупна и срамотна неправда.
На крају да наведемо и признање из саме врхушке комунистичког табора какву су политику Титоисти водили према Дражи Михаиловићу и његовој ЈВуО:
Пуковник Михаило Ђорђевић, председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ (навод према књизи Мирослава Тодоровића Судија смрти):
У часовима обрачуна самог са собом, знојна чела сам се присећао својих пропуста везаних за суђење предводнику четника Драже Михаиловића, кобних за нашу свеукупну судијску професију. Ни сада, у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење те судбинске пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања…
Умирем грешан, био сам обичан судија смрти…
Овде бисмо поставили и неколико конкретних питања Брозовим титографима:
ДА ЛИ СЕ СЕЋАТЕ ДА ЈЕ ЈОСИП БРОЗ ТИТО ДОБИО ИКАДА СЛИЧНЕ ПОХВАЛНИЦЕ ИЗ ЛОНДОНА ИЛИ ВАШИНГТОНА ЗА БОРБУ ПРОТИВ ФАШИЗМА?
ДА ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ ИЈЕДАН ЈЕДИНИ ОРДЕН КОЈИ ЈЕ ОВАЈ САМОПРОГЛАШЕНИ МАРШАЛ ДОБИО ОД БИЛО КОГ САВЕЗНИЧКОГ ПРЕДСЕДНИКА ИЛИ КОМАНДАНТА КАО ШТО ЈЕ ТО БИО СЛУЧАЈ СА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ?
ДА ЛИ СТЕ ПРОНАШЛИ ИЈЕДАН ЈЕДИНИ БРОЈ БИЛО КОЈИХ САВЕЗНИЧКИХ ВЕЛИКОТИРАЖНИХ ИЛИ НЕКИХ ДРУГИХ НЕДЕЉНИКА ИЛИ МЕСЕЧНИКА ПОСВЕЋЕНИХ ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ СА ЊЕГОВИМ ЛИКОМ НА НАСЛОВНИЦИ ЗА ВРЕМЕ САМОГА РАТА, А ПРЕ СКЛАПАЊА “DEAL”-А СА ЧЕРЧИЛОМ 1944. Г. КАО ШТО ЈЕ ТО БИО НПР. СЛУЧАЈ СА ЊУЈОРШКИМ ТАЈМС-ОМ КОЈИ ЈЕ ЧИТАВ ЈЕДАН БРОЈ ИЗ 1942. Г. ПОСВЕТИО ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ СА ЊЕГОВИМ ЛИКОМ НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ? БРОЗ СЕ ТАКОЂЕ ЈЕДАНПУТ ПОЈАВИО У ТАЈМС-У ЗА ВРЕМЕ РАТА АЛИ ТЕК 9. ОКТОБРА 1944. Г. КАДА ЈЕ БИЛО ЈАСНО НА ЧИЈОЈ СЕ СТРАНИ БОРИ, ЗА КОГА И ПРОТИВ КОГА, ТЈ. ПРЕД КОНАЧНУ ОКУПАЦИЈУ СРБИЈЕ.
ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА ЈЕ ИКО ОД САВЕЗНИКА ЗА ВРЕМЕ САМОГА РАТА СНИМИО БИЛО ДОКУМЕНТАРНИ ИЛИ ИГРАНИ ФИЛМ О ТИТУ И ЊЕГОВИМ ПАРТИЗАНИМА КОЈИ СЕ ПРИКАЗИВАО У БИОСКОПИМА ЗА ВРЕМЕ САМОГА РАТА КАО ШТО ЈЕ ТО БИО СЛУЧАЈ СА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ И ЊЕГОВИМ ЧЕТНИЦИМА О КОЈИМА СУ АМЕРИКАНЦИ НАПРАВИЛИ БАР ЈЕДАН ДОКУМЕНТАРНИ И ЈЕДАН ИГРАНИ ФИЛМ[5] (МОЖДА ИХ ИМА И ВИШЕ АЛИ АУТОР ОВОГ ТЕКСТА НИЈЕ УПОЗНАТ СА ТОМ ЧИЊЕНИЦОМ) СА ЊИХОВИМ ЈАВНИМ ПРИКАЗИВАЊИМА ДОК ЈЕ РАТ ЈОШ ТРАЈАО (НПР., СЕПТЕМБРА МЕСЕЦА 1944. Г. ЧЛАНОВИ МЕКДАУЛОВЕ МИСИЈЕ ПРИ ДРАЖИНОМ ШТАБУ СУ СНИМИЛИ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О ДРАЖИ О ЧЕМУ ПОСТОЈЕ И ФОТОГРАФИЈЕ НАЧИЊЕНЕ ПРИ СНИМАЊУ ФИЛМА)?
ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ИЛИ ВИДЕЛИ НА ФОТОГРАФИЈАМА ИЛИ ДОКУМЕНТАРНИМ ФИЛМОВИМА ДА ЈЕ И ЈЕДАН ЈЕДИНИ САВЕЗНИЧКИ ВОЈНИК КОЈИ СЕ У ТОКУ РАТА ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА ЗАТЕКАО НА ТЕРИТОРИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ МАНИФЕСТОВАО УЛИЦАМА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ ИЛИ САД-А 1948. Г. У ЗНАК ПОДРШКЕ Ј. Б. ТИТУ ПРОТИВ СТАЉИНА КАО ШТО СУ ТО УРАДИЛИ СПАШЕНИ АМЕРИЧКИ ПИЛОТИ ОД СТРАНЕ ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА 1944. Г. КАДА СУ ЗА ВРЕМЕ СУДСКОГ ПРОЦЕСА ПРОТИВ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 1946. Г. НОСИЛИ ТРАНСПАРЕНТЕ СА НАТПИСОМ „ОН ЈЕ НАМА СПАСАО ЖИВОТЕ ПОМОЗИМО МИ ЊЕМУ САДА“ ИСПРЕД ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АМБАСАДЕ И КОНЗУЛАТА У САД-У?
ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕМАЧКУ ПОТЕРНИЦУ ЗА ТИТОМ ИЗДАТУ НАКОН ОНЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ СА МИХАИЛОВИЋЕМ ИЗ ЈЕСЕНИ 1941. Г. КАО ШТО ЈЕ ИЗДАТА ПОТЕРНИЦА СА НАГРАДОМ ОД 100.000 РАЈХСМАРАКА ЗА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ СРЕДИНОМ 1943. Г?
Проф. Др Владислав Б. Сотировић
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
Владислав Б. Сотировић 2014
Упутнице:
[1] Видети опширније у: Владислав Б. Сотировић, “Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије”, Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, Novi Sad, 2012, str. 73−88.
[2] О Брозовој државној титографији и њеним кривотворинама видети у: Владислав Б. Сотировић, На одру титографије (збирка чланака), Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012 (http://anti-titografija.webs.com).
[3] О титографским кривотворинама видети у: Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје. „Четничка документа“ која су писали комунисти и фотографије које су монтирали, Београд: Una Press, 2010.
[4] Видети нпр. сведочење равногорског капетана Миливоја Обрадовића, учесника народног скупа организованог од стране равногораца у селу Саранову код Крагујевца 12. октобра 1941. г. на коме се окупило око 1.000 сељака. Међутим, скуп је прекинут упадом наоружаних партизана који су разоружали и похапсили равногорце (Драган М. Сотировић, Бранко Н. Јовановић, Србија и Равна Гора (историјски развој, Равногорски покрет, Шумадија 1941), Босолеј, година издања непозната, стр. 441-443).
[5] Наслов овог америчког дугометражног играног филма је „Chetniks! The Fighting Guerillas“ у продукцији A 20th Century Fox Picture.
Оставите коментар
11. јануара 2019.
У овом тексту бисмо желели да се критички осврнемо на основну заблуду која још од комунистичког преузимања (тј. преотимања оружаним путем) власти прво у Србији, а затим и у осталим деловима Југославије 1944. г./1945. г. влада међу Југословенима, а пре свега Србима, о улогама Јосипа Броза Тита, његовог партизанског покрета и Југословенске Војске у Отаџбини (Равногорски покрет) ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића у Другом светском рату на просторима Југославије.
Овакве заблуде, тј. боље речено, свесно креиране, подржаване и силом заштићене лажи, односно кривотворине, о карактеру, актерима и њиховим улогама у Другом светском рату 1941. г.-1945. г. у Југославији су наравно с крајњим политичким предумишљајем пласиране од стране комунистичких победника 1945. г. како би се њихов основни војно-политички циљ борбе – преотимање политичке власти над читавом земљом оружаним путем у виду револуције, оправдао добијањем подршке од стране што ширих народних маса свих југословенских народа и народности.
Међутим, поред овог основног, комунистичко-партизанска револуционарна борба у току Другог светског рата је имала и свој крајњи идеолошко-политички циљ – преуређење послератне Југославије пре свега на анти-српским основама како би се створили оптимални услови за њен нестанак након кога би једини губитници били Срби и пре свега Србија. Стога није ни чудно да је читава политика КПЈ/СКЈ и пре и за време и након рата била у национално-политичком смислу пре свега анти-српска и про-хрватска.[1] Ипак, за овакву анти-српску и пре свега анти-србијанску политику Броз и његово руководеће не-српско кадровско окружење су од самог почетка рата па све до данас успели и још увек успевају са онога света да придобију управо Србе, али прекодринске и црногорске. За време читавог рата Србија је остала огромним делом анти-комунистичка и пре свега равногорска.
Послератне анти-српске комунистичке кривотворине о карактеру Другог светског рата у Југославији, а поготово о улогама зараћених актера у њему, су постале догматизоване до крајње мере да су чак постале и заштићене као такве и словом закона као што је то био заштићен и доживотни Председник СФРЈ, тј. његов лик и (не)дело. Читава повест Другог светског рата на тлу Југославије је исполитизована и фалсификована са циљем да се Брозови партизани прикажу прво као борци-патриоте за ослобођење земље од окупатора и њихових колаборациониста и као друго да се као такви прикажу као једини. На овај начин је Брозова државна титографија давала формални морални легитимитет његовим револуционарним бојовницима да седе на (тоталитарној) власти након рата.[2]
У циљу фалсификовања праве и истините повеснице Југословена у Другом светском рату Брозова титографија се служила најгрубљим средствима као што су подметања лажних докумената у архиве, уклањање аутентичних докумената из архива, мењање садржаја оригиналних докумената, прављење монтираних фотографија (photoshoping), терање на сведочења лажних сведока на судским процесима, искривљивање статистичких и других фактографских података, снимање дугометражних „партизанских“ филмова заснованим на фалсификацији стварног стања ствари, недозвољавање превођења књига и друге стручне литературе као и објављивањем докумената из иностранства која је актере догађаја приказивала у потпуно другачијем светлу него титографија, итд.[3]
У наредним редовима бисмо се критички осврнули на најважнију, тј. базичну, титографску заблуду, односно фалсификат и лаж, о Другом светском рату у Југославији, а коју су државни органи Титославије плански инкорпорирали у едукациони систем земље. Ову лаж су затим смишљено убацивали у масовне информационе медије ради стварања тачно одређеног идеолошко-политичког типа југословенског грађанина са циљем развијања колективне антипатије према Србији и ројалистички оријентисаним Србима у Југославији. На овај начин су се индиректно развијале и симпатије према свим не-Србима и осталим југословенским републикама, а што је за комунистичко руководство Титославије било од круцијалне важности за долазеће време у коме се та земља буде плански растурала како би се коначно решила сва национална питања југословенских народа и неких народности на штету Срба и Србије. Стога је југословенским државним фалсификаторима повеснице Другог светског рата од круцијалне важности било да се овакве кривотворине укорене пре свега у Србији.
Базична кривотворина:
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ЈУГОСЛАВИЈИ ЈЕ ПОСТОЈАО САМО ЈЕДАН ОРУЖАНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОКРЕТ КОЈИ СЕ БОРИО ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЗЕМЉЕ ОД СТРАНИХ ОКУПАТОРА – ПАРТИЗАНСКИ ПОКРЕТ ПОД РУКОВОДСТВОМ ЈОСИПА БРОЗА ТИТА
Чињенично стање:
У току Другог светског рата су у Југославији постојала два оружана покрета, Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО или Равногорски покрет, четници Драгољуба Драже Михаиловћа, ројалистички покрет) и партизански покрет (Народноослободилачка Војска Југославије) под руководством КПЈ и њеног генсека Јосипа Броза Тита поред регуларних војски страних окупатора или новопрограшених држава на рушевинама Краљевине Југославије.
Међутим, војно-политичке и идеолошке мотивације ова два покрета су биле дијаметрално супротне и пре свега неспојиве па стога није ни могло да дође у току рата ни до какве фузије ова два покрета која су се међусобом разликовала и по питању националног састава командно-руководећег кадра. Ипак, и један и други покрет су имали једну једину заједничку црту, а то је била жеља за избацивањем из земље свих страних окупационих војски, али само као предуслов за реализацију својих идеолошко-политичких па и националних послератних планова и коначних циљева. Стога ова два покрета нису могла да функционално сарађују у некаквој заједничкој борби против окупатора ни након формалног усменог договора о заједничкој борби (склопљеног између Тита и Драже) 19. септембра у Струганику и (допуна споразума на инсистирање комуниста) 26. октобра 1941. г. у Брајићима. Овај договор је прекршен од стране Брозових партизана који су још крајем септембра 1941. г. (дакле читавих месец дана пре договора у Брајићима) отпочели директне борбе против ЈВуО покрећући тако оружану бољшевичку револуцију у Западној Србији.[4]
Oвом приликом ћемо документовано и конкретно презентовати само нека од многобројних савезничких признања која је добио лично Драгољуб Дража Михаиловић као командант ЈВуО у току самог рата као и непосредно након њега за антифашистичку борбу његових “четника” и сарадњу са Савезницима (наравно, Брозова титографија ова и оваква документа не спомиње):
Слово британског министра иностраних послова, Антони Идна од 24. септембра 1942. г. (Службене новине, бр. 10, 24. новембар 1942. г., Лондон):
Мислим да ће ми сваки мој сународник казати данас, да је Југославија већ осветлила образ у овом рату…
Добро уређене југословенске војске воде борбу против непријатеља на сопственом тлу, под необично храбрим вођством ђенерала Михаиловића. То је једна важна војничка чињеница.
У овом часу непријатељске дивизије које су преко потребне на руском војишту, или потребне на египатском војишту, задржане су борбом у Југославији…
Телеграм генералу Михаиловићу кад је француски генерал Анри Жиро примио команду над француским трупама у Северној Африци (11. новембар 1942. г. од генерала Анри Жироа, Команданта француских снага у Северној Африци):
Поново сам ступио у борбу против наших заједничких непријатеља.
Вама лично и херојској војсци желим у овом тренутку да изразим и подвучем традиционално братство по оружју које влада између француске војске и ваше војске.
Изражавам вам своје најдубље дивљење.
Ваш херојски отпор, и ваши успеси, пробудили су и покренули националну свест свих оних који се боре против нападача.
Ваш отпор и ваш пример воде ка победи, која почиње да се рађа.
Телеграм генералу Михаиловићу од Алана Брука, Начелника британског генералштаба од 1. децембра 1942. г:
У име царског генералштаба не могу да пропустим 24. годишњицу од уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, а да не изразим честитање за дивне потхвате југословенске војске на Средњем Истоку у овом победоносном часу, него и на ваше непобедиве четнике, под вашом командом, који се боре дан и ноћ под најтежим ратним околностима.
Уверен сам Господине Министре, да ће ускоро доћи дан када ће и све ваше снаге моћи да буду уједињене у једној слободној и победничкој Југославији; дан када ће непријатељ, против кога се заједнички боримо раме уз раме, бити сатрвен заувек.
Телеграм генералу Михаиловићу од Самнера Велса, Државног подсекретара САД-а од 4. јануара 1943. г:
Влада САД-а има потпуно поверење у патриотизам генерала Михаиловића и велико дивљење за вештину, истрајност и храброст са којом он, и југословенски патриоти око њега, настављају борбу за ослобођење своје земље.
Ми сматрамо да војна акција, на коју се позивате, представља чињеницу у оријентисању вођства рата од стране Уједињених народа против Осовине.
Телеграм генералу Михаиловићу од генерала Двајта Д. Ајзенхауера, Команданта англо-америчке војске у Северној Африци од 13. јануара 1943. г:
Америчке оружане снаге у Европи и Африци, поздрављају своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под вашом одлучном командом.
Ти јуначки људи, који су приступили вашим редовима, у свом завичају, да би непријатеље изгнали из Отаџбине, боре се с пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар Уједињених народа.
Нека би им та борба донела потпун успех.
Похвална наредба за све француске сувоземне, поморске и ваздухопловне јединице, на дан 2. фебруара 1943. г. од стране генерала Шарла Дегола, Председника слободне Француске:
Легендарни јунак, симбол најчистијега родољубља и највиших југословенских војничких врлина, тај генерал [Дража Михаиловић] није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначни јуриш који ће довести до ослобођења његове Отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.
Телеграм за генерала Михаиловића од 5. фебруара 1943. г. од Лорда Селборна, Британског министра блокаде (Министарство спољних послова, строго поверљиво бр. 37 од 9. фебруара 1943. г.):
Бриљантно је оно што је генерал Михаиловић учинио и још увек чини. Имате разлога да будете горди на њега. Черчил је сад у Каиру начинио анкету код својих власти о акцији генерала Михаиловића, и извештаји које нам је о томе послао заиста су ласкави за генерала.
Ми ћемо да му дотуримо помоћ у оружју.
Похвална наредба уз Орден Legion of Merit 29. марта 1948. г. од Председника САД-а Хари Трумана:
Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи крупне снаге против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године.
Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спашени и безбедно враћени на савезничку страну.
Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.
Прилажемо и два конкретна сведочења страних официра који су били на југословенском ратишту:
Писмо наредника Мајка Кула (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):
Мој авион је оборен над Југославијом 4. јула 1944. г. Четници су нас спасили из немачких канџи. У знак одмазде Немци су из једног села стрељали десеторицу прочетнички опредељених сељака, који нису хтели да одају где смо се крили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Са четницима сам у току 38 дана прешао 800 км. Успут су нам жене љубиле руке и плакале на грудима за синовима које су им Немци побили, или одвели у концентрационе логоре, а куће попалили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је некада било 3.000 становника. Сем цркве, све је било у пламену јер су четници били напали Немце.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Захваљујући четницима евакуисан сам 10. августа 1944. г. заједно са 200 америчких авијатичара и осталих Енглеза, Француза, Руса и Италијана.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Извештај који је капетан Морис Џон Виту упутио Винстону Черчилу (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):
Колико је мени познато ја сам први савезнички официр који је за време Другог светског рата ступио у контакт са генералом Михаиловићем.
Ушао сам у Југославију 22. јула 1941. г., као одбегли ратни заробљеник. Са Михаиловићевим борцима провео сам скоро девет месеци, и то у Главном штабу генерала Михаиловића. Касније сам 10 месеци био затворен у Гестапоу са многим четницима. Веома добро су ми познате бројне операције које су четници изводили против Немаца од средине 1941. г. до почетка 1942. г. Био сам у Чачку када су партизани напали снаге генерала Михаиловића и на тај начин омогућили Немцима да поврате град у своје руке.
Спреман сам да се закунем официрском чашћу да је у време када сам га ја познавао Михаиловић имао потпуно пробритански став и да су сви његови напори били усмерени на истеривање непријатеља из земље. Исто тако сам спреман да се закунем официрском чашћу да су га у томе ометали партизани својим нападима.
Ђенерал Михаиловић је био омиљен код народа исто онолико колико су партизани били омражени. Знам да су снаге Генерала размењивале италијанске заробљенике за оружје које су користили за борбу против Немаца.
Знам да је постојала још једна антикомунистичка организација на челу са Костом Пећанцем, која није имала никакве везе са Михаиловићем, али се звала четничка. Они су сарађивали са Немцима у борби против партизана. Чланови те организације су ме ухапсили и предали Немцима.
Ево и мишљења једног савезничког повесничара:
Британски повесничар Тревор Ропер о Михаиловићу:
Поштујем успомену на генерала Михаиловића као првог вођу народног отпора нацистима у окупираној Европи. Својом храброшћу он је дао пример који је допринео крајњем поразу Немачке, а дао га је у најмрачнијим и најмучнијим временима. Његово погубљење после рата било је крупна и срамотна неправда.
На крају да наведемо и признање из саме врхушке комунистичког табора какву су политику Титоисти водили према Дражи Михаиловићу и његовој ЈВуО:
Пуковник Михаило Ђорђевић, председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ (навод према књизи Мирослава Тодоровића Судија смрти):
У часовима обрачуна самог са собом, знојна чела сам се присећао својих пропуста везаних за суђење предводнику четника Драже Михаиловића, кобних за нашу свеукупну судијску професију. Ни сада, у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење те судбинске пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања…
Умирем грешан, био сам обичан судија смрти…
Овде бисмо поставили и неколико конкретних питања Брозовим титографима:
ДА ЛИ СЕ СЕЋАТЕ ДА ЈЕ ЈОСИП БРОЗ ТИТО ДОБИО ИКАДА СЛИЧНЕ ПОХВАЛНИЦЕ ИЗ ЛОНДОНА ИЛИ ВАШИНГТОНА ЗА БОРБУ ПРОТИВ ФАШИЗМА?
ДА ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ ИЈЕДАН ЈЕДИНИ ОРДЕН КОЈИ ЈЕ ОВАЈ САМОПРОГЛАШЕНИ МАРШАЛ ДОБИО ОД БИЛО КОГ САВЕЗНИЧКОГ ПРЕДСЕДНИКА ИЛИ КОМАНДАНТА КАО ШТО ЈЕ ТО БИО СЛУЧАЈ СА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ?
ДА ЛИ СТЕ ПРОНАШЛИ ИЈЕДАН ЈЕДИНИ БРОЈ БИЛО КОЈИХ САВЕЗНИЧКИХ ВЕЛИКОТИРАЖНИХ ИЛИ НЕКИХ ДРУГИХ НЕДЕЉНИКА ИЛИ МЕСЕЧНИКА ПОСВЕЋЕНИХ ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ СА ЊЕГОВИМ ЛИКОМ НА НАСЛОВНИЦИ ЗА ВРЕМЕ САМОГА РАТА, А ПРЕ СКЛАПАЊА “DEAL”-А СА ЧЕРЧИЛОМ 1944. Г. КАО ШТО ЈЕ ТО БИО НПР. СЛУЧАЈ СА ЊУЈОРШКИМ ТАЈМС-ОМ КОЈИ ЈЕ ЧИТАВ ЈЕДАН БРОЈ ИЗ 1942. Г. ПОСВЕТИО ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ СА ЊЕГОВИМ ЛИКОМ НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ? БРОЗ СЕ ТАКОЂЕ ЈЕДАНПУТ ПОЈАВИО У ТАЈМС-У ЗА ВРЕМЕ РАТА АЛИ ТЕК 9. ОКТОБРА 1944. Г. КАДА ЈЕ БИЛО ЈАСНО НА ЧИЈОЈ СЕ СТРАНИ БОРИ, ЗА КОГА И ПРОТИВ КОГА, ТЈ. ПРЕД КОНАЧНУ ОКУПАЦИЈУ СРБИЈЕ.
ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА ЈЕ ИКО ОД САВЕЗНИКА ЗА ВРЕМЕ САМОГА РАТА СНИМИО БИЛО ДОКУМЕНТАРНИ ИЛИ ИГРАНИ ФИЛМ О ТИТУ И ЊЕГОВИМ ПАРТИЗАНИМА КОЈИ СЕ ПРИКАЗИВАО У БИОСКОПИМА ЗА ВРЕМЕ САМОГА РАТА КАО ШТО ЈЕ ТО БИО СЛУЧАЈ СА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ И ЊЕГОВИМ ЧЕТНИЦИМА О КОЈИМА СУ АМЕРИКАНЦИ НАПРАВИЛИ БАР ЈЕДАН ДОКУМЕНТАРНИ И ЈЕДАН ИГРАНИ ФИЛМ[5] (МОЖДА ИХ ИМА И ВИШЕ АЛИ АУТОР ОВОГ ТЕКСТА НИЈЕ УПОЗНАТ СА ТОМ ЧИЊЕНИЦОМ) СА ЊИХОВИМ ЈАВНИМ ПРИКАЗИВАЊИМА ДОК ЈЕ РАТ ЈОШ ТРАЈАО (НПР., СЕПТЕМБРА МЕСЕЦА 1944. Г. ЧЛАНОВИ МЕКДАУЛОВЕ МИСИЈЕ ПРИ ДРАЖИНОМ ШТАБУ СУ СНИМИЛИ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О ДРАЖИ О ЧЕМУ ПОСТОЈЕ И ФОТОГРАФИЈЕ НАЧИЊЕНЕ ПРИ СНИМАЊУ ФИЛМА)?
ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ИЛИ ВИДЕЛИ НА ФОТОГРАФИЈАМА ИЛИ ДОКУМЕНТАРНИМ ФИЛМОВИМА ДА ЈЕ И ЈЕДАН ЈЕДИНИ САВЕЗНИЧКИ ВОЈНИК КОЈИ СЕ У ТОКУ РАТА ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА ЗАТЕКАО НА ТЕРИТОРИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ МАНИФЕСТОВАО УЛИЦАМА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ ИЛИ САД-А 1948. Г. У ЗНАК ПОДРШКЕ Ј. Б. ТИТУ ПРОТИВ СТАЉИНА КАО ШТО СУ ТО УРАДИЛИ СПАШЕНИ АМЕРИЧКИ ПИЛОТИ ОД СТРАНЕ ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА 1944. Г. КАДА СУ ЗА ВРЕМЕ СУДСКОГ ПРОЦЕСА ПРОТИВ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 1946. Г. НОСИЛИ ТРАНСПАРЕНТЕ СА НАТПИСОМ „ОН ЈЕ НАМА СПАСАО ЖИВОТЕ ПОМОЗИМО МИ ЊЕМУ САДА“ ИСПРЕД ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АМБАСАДЕ И КОНЗУЛАТА У САД-У?
ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕМАЧКУ ПОТЕРНИЦУ ЗА ТИТОМ ИЗДАТУ НАКОН ОНЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ СА МИХАИЛОВИЋЕМ ИЗ ЈЕСЕНИ 1941. Г. КАО ШТО ЈЕ ИЗДАТА ПОТЕРНИЦА СА НАГРАДОМ ОД 100.000 РАЈХСМАРАКА ЗА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ СРЕДИНОМ 1943. Г?
Проф. Др Владислав Б. Сотировић
www.global-politics.eu/sotirovic
sotirovic@global-politics.eu
Владислав Б. Сотировић 2014
Упутнице:
[1] Видети опширније у: Владислав Б. Сотировић, “Антисрпски карактер Комунистичке партије Југославије”, Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, Novi Sad, 2012, str. 73−88.
[2] О Брозовој државној титографији и њеним кривотворинама видети у: Владислав Б. Сотировић, На одру титографије (збирка чланака), Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012 (http://anti-titografija.webs.com).
[3] О титографским кривотворинама видети у: Милослав Самарџић, Фалсификати комунистичке историје. „Четничка документа“ која су писали комунисти и фотографије које су монтирали, Београд: Una Press, 2010.
[4] Видети нпр. сведочење равногорског капетана Миливоја Обрадовића, учесника народног скупа организованог од стране равногораца у селу Саранову код Крагујевца 12. октобра 1941. г. на коме се окупило око 1.000 сељака. Међутим, скуп је прекинут упадом наоружаних партизана који су разоружали и похапсили равногорце (Драган М. Сотировић, Бранко Н. Јовановић, Србија и Равна Гора (историјски развој, Равногорски покрет, Шумадија 1941), Босолеј, година издања непозната, стр. 441-443).
[5] Наслов овог америчког дугометражног играног филма је „Chetniks! The Fighting Guerillas“ у продукцији A 20th Century Fox Picture.
Оставите коментар
11-01-2019, 03:47 PM
(11-01-2019, 03:12 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: Писмо наредника Мајка Кула (Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Јагодина, 2006):
Мој авион је оборен над Југославијом 4. јула 1944. г. Четници су нас спасили из немачких канџи. У знак одмазде Немци су из једног села стрељали десеторицу прочетнички опредељених сељака, који нису хтели да одају где смо се крили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Са четницима сам у току 38 дана прешао 800 км. Успут су нам жене љубиле руке и плакале на грудима за синовима које су им Немци побили, или одвели у концентрационе логоре, а куће попалили.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Једног дана смо прошли кроз Горњи Милановац у коме је некада било 3.000 становника. Сем цркве, све је било у пламену јер су четници били напали Немце.
Да ли је могуће да су ти људи сарадници Немаца?
Захваљујући четницима евакуисан сам 10. августа 1944. г. заједно са 200 америчких авијатичара и осталих Енглеза, Француза, Руса и Италијана.
Посада у којој је био Мајк МекКул (који је и сведочио пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу), наводи да је пала у близини Лапова. Већи део посаде су прихватили сељаци, и сколонили их од Немаца који су били у близини. Касније су још у два наврата видели Немце док су ишли ка Прањанима.
Четници су им рекли да су Немци узели 20 талаца због прикривања авијатичара и стрељали 5 од њих (у близини Лапова). Ово би требало да може да се провери, ја нисам видео други извор који наводи овако нешто.
Кроз Горњи Милановац нити су могли да прођу, нити је био попаљен. Вероватно су прошли кроз Страгаре на путу до Прањана, које је било спаљено годину дана раније.
Од Лапова до Прањана ваздушном линијом има 80км, вероватно су препешачили дупло толико, тешко да су могли да пређу 800км.
11-01-2019, 04:32 PM
Ти нам ватха само нам кажи одакле вам гасне бомбе?
Па одакле вам падобранце?
Ја се надам да ће се трудити да нам то окријети!
https://www.youtube.com/watch?v=Nh2rM2GF-os
Па одакле вам падобранце?
Ја се надам да ће се трудити да нам то окријети!
https://www.youtube.com/watch?v=Nh2rM2GF-os
13-01-2019, 05:42 PM
Југословенски пилоти били прве камиказе
Зоран Николић | 13. јануар 2019. 16:15 | Коментара: 0
“Новости” још пре пола века писале, а сада подсећају на потресну причу о правом пореклу летача-самоубица. Током бомбардовања 6. априла 1941. тројица извела напад на Немце знајући да иду у сигурну смрт
Бомбардовање Београда 6. априла
Бомбардовање Београда 6. априла
СРОДНЕ ВЕСТИ
Београдске приче: Прве камиказе - наши пилоти
Београдске приче: Прве камиказе - наши пилоти
Убијани, ипак, победили (ФОТО)
Убијани, ипак, победили (ФОТО)
Сећање на страдање породиља
Сећање на страдале породиље и бебе
Годишњица бомбардовања престонице: Хитлер је хтео душу Београда
ЛИСТАЊЕ новина од пре пола века може да нас уведе у приче које су остале тајанствене и, нажалост, потпуно заборављене. Тако је у “Новостима” од јануара 1969. године, тачно пре пола века, изашла потресна прича о томе како су наши пилоти, 6. априла 1941. године, били претече камиказа. Јапански пилоти-самоубице, први пут су започели такве мисије три године касније.
Новинару који се потписао као М. Марић причу је исприповедао пензионисани потпуковник Ратног ваздухопловства Душан Ћировић. Док су седели у земунској Змај Јовиној улици, стари пилот је причао о својим истраживањима и покушају да од заборава отргне дело наших пилота с почетка Другог светског рата.
Прочитајте још: Београдске приче: Прве камиказе - наши пилоти
ПРВИ је свој самоубилачки чин спровео у дело код Куманова, на аеродрому Ражнатовачка коса. Пилот-ловац био је Војислав Поповић, командир 42. ловачке ескадриле.
- Узлетео је међу првима, увек је био такав - говорио је Душан Ћировић. - Од подофицира инжењерца постао је официр. И тада, тог шестоаприлског јутра повео је неколико авиона своје ескадриле у неравноправан ваздушни бој. Вероватно је видео своје другове, своје пилоте како као буктиње падају. Знао је да са својим старим, спорим авионом готово ништа не може непријатељу. Можда је у борби истрошио муницију. Ко би га знао кад је донео одлуку...
И остварио је оно што је одлучио. Устремио се, изненада, својим апаратом на први непријатељски двомоторац. Из наглог заокрета, ниско над тлом, ударио је трупом свог авиона у непријатељево крило. Заједно са њим, сурвао се и погинуо. Скупо је дао свој живот. Остаци оба авиона пронађени су, лешеви никада нису.
Прочитајте још: На небу изнад Југе јурили смо "летеће тањире"
ДА ли је поручник Милорад Танасић Шапчанин видео шта је урадио командир ескадриле, никад нећемо сазнати. Међутим, он је следио његов пример. Када је Танасићев авион био изрешетан, док су команде још радиле, учинио је исто што и капетан Поповић. Ударио је у непријатељски авион у ваздуху и јуначки погинуо.
Београђанин Ђорђе Цветковић Цига, наредник пилот-ловац, тог дана бранио је Подгорицу. Погинуо је на свој двадесет девети рођендан. Претходно је оборио два италијанска бомбардера “савоје”. Упустио се, затим, у бој против фашистичких ловаца који су штитили бомбардере нападаче. Када му је нестало метака, намерно се сударио са трећим бомбардером, запалио га и са њим изгорео.
Како је објаснио новинарима чувар ваздухопловне традиције Душан Ћировић, Јапанци тек три године касније уводе камиказе, које остају синоним за пилоте самоубице. Ипак, хероји нашег неба били су летачи који су имали анђеоска крила и огромно срце.
СЛУЧАЈ "ТЕРАУЧИ"
ЈАПАНЦИ су појединачно јуришали авионима на циљеве тек априла 1944. године. Међутим, у свим војним енциклопедијама у свету, забележен је као почетак самоубиственог авио-напада случај јапанског пилота Тераучија, и касније, 17. априла 1944. мајора Капушиге Такати, као првих камиказа. Наши су, нажалост, остали непознати...
http://www.novosti.rs/вести/насловна/реп...е-камиказе
Зоран Николић | 13. јануар 2019. 16:15 | Коментара: 0
“Новости” још пре пола века писале, а сада подсећају на потресну причу о правом пореклу летача-самоубица. Током бомбардовања 6. априла 1941. тројица извела напад на Немце знајући да иду у сигурну смрт
Бомбардовање Београда 6. априла
Бомбардовање Београда 6. априла
СРОДНЕ ВЕСТИ
Београдске приче: Прве камиказе - наши пилоти
Београдске приче: Прве камиказе - наши пилоти
Убијани, ипак, победили (ФОТО)
Убијани, ипак, победили (ФОТО)
Сећање на страдање породиља
Сећање на страдале породиље и бебе
Годишњица бомбардовања престонице: Хитлер је хтео душу Београда
ЛИСТАЊЕ новина од пре пола века може да нас уведе у приче које су остале тајанствене и, нажалост, потпуно заборављене. Тако је у “Новостима” од јануара 1969. године, тачно пре пола века, изашла потресна прича о томе како су наши пилоти, 6. априла 1941. године, били претече камиказа. Јапански пилоти-самоубице, први пут су започели такве мисије три године касније.
Новинару који се потписао као М. Марић причу је исприповедао пензионисани потпуковник Ратног ваздухопловства Душан Ћировић. Док су седели у земунској Змај Јовиној улици, стари пилот је причао о својим истраживањима и покушају да од заборава отргне дело наших пилота с почетка Другог светског рата.
Прочитајте још: Београдске приче: Прве камиказе - наши пилоти
ПРВИ је свој самоубилачки чин спровео у дело код Куманова, на аеродрому Ражнатовачка коса. Пилот-ловац био је Војислав Поповић, командир 42. ловачке ескадриле.
- Узлетео је међу првима, увек је био такав - говорио је Душан Ћировић. - Од подофицира инжењерца постао је официр. И тада, тог шестоаприлског јутра повео је неколико авиона своје ескадриле у неравноправан ваздушни бој. Вероватно је видео своје другове, своје пилоте како као буктиње падају. Знао је да са својим старим, спорим авионом готово ништа не може непријатељу. Можда је у борби истрошио муницију. Ко би га знао кад је донео одлуку...
И остварио је оно што је одлучио. Устремио се, изненада, својим апаратом на први непријатељски двомоторац. Из наглог заокрета, ниско над тлом, ударио је трупом свог авиона у непријатељево крило. Заједно са њим, сурвао се и погинуо. Скупо је дао свој живот. Остаци оба авиона пронађени су, лешеви никада нису.
Прочитајте још: На небу изнад Југе јурили смо "летеће тањире"
ДА ли је поручник Милорад Танасић Шапчанин видео шта је урадио командир ескадриле, никад нећемо сазнати. Међутим, он је следио његов пример. Када је Танасићев авион био изрешетан, док су команде још радиле, учинио је исто што и капетан Поповић. Ударио је у непријатељски авион у ваздуху и јуначки погинуо.
Београђанин Ђорђе Цветковић Цига, наредник пилот-ловац, тог дана бранио је Подгорицу. Погинуо је на свој двадесет девети рођендан. Претходно је оборио два италијанска бомбардера “савоје”. Упустио се, затим, у бој против фашистичких ловаца који су штитили бомбардере нападаче. Када му је нестало метака, намерно се сударио са трећим бомбардером, запалио га и са њим изгорео.
Како је објаснио новинарима чувар ваздухопловне традиције Душан Ћировић, Јапанци тек три године касније уводе камиказе, које остају синоним за пилоте самоубице. Ипак, хероји нашег неба били су летачи који су имали анђеоска крила и огромно срце.
СЛУЧАЈ "ТЕРАУЧИ"
ЈАПАНЦИ су појединачно јуришали авионима на циљеве тек априла 1944. године. Међутим, у свим војним енциклопедијама у свету, забележен је као почетак самоубиственог авио-напада случај јапанског пилота Тераучија, и касније, 17. априла 1944. мајора Капушиге Такати, као првих камиказа. Наши су, нажалост, остали непознати...
http://www.novosti.rs/вести/насловна/реп...е-камиказе
13-01-2019, 07:05 PM
Da je Zapad podržao Dražu…
13 januara 2019
Piše: Aleksandar Pavić
Već neko vreme je u modi pisanje „šta bi bilo da je bilo” istorije koje pokušava da odgovori na to kako bi svet izgledao da su određeni istorijski tokovi pošli nekim drugim pravcima. Scenario kojeg vredi u tom ključu ponovo razmotriti je sledeći: šta bi bilo da Zapad nije podržao Tita, već Dražu? Ovoga puta mu se treba ponovo vratiti u svetlu najnovijih, sve brutalnijih zapadnih pritisaka da se preostali prostor bivše SFRJ – predvođen Srbijom i Republikom Srpskom – po svaku cenu ugura u NATO.
Da su zapadni saveznici, na prvom mestu Englezi, tokom Drugog svetskog rata ostali dosledni u podršci jedinoj legalnoj vojsci na prostorima bivše Jugoslavije, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, umesto što su dali podršku Brozovim komunističkom revolucionarima – danas skoro sigurno ne bi morali da troše vreme i energiju sklapajući saveze sa lokalnim islamistima i džihadistima, teroristima, trgovcima ljudskim organima, i ustaškim, handžar-divizijskim i balističkim nastavljačima u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.
PERSPEKTIVE DRAŽINE JUGOSLAVIJE
Da nisu izdali „prvog gerilca Evrope” iz patološke srbofobije (odnosno rusofobije) i straha od snažne države predvođene srpskim faktorom, makar i čvrsto prozapadno orijentisane – ne bi posle rata dobili komunističku SFRJ, koja, ako ništa a ono iz ideoloških razloga, nikad nije mogla da postane punopravna članica NATO.
Umesto toga ne bi dobili nikakvu „veliku Srbiju”, već ono što je bio program za koji se borila i JVO, predvođena ministrom vojske, mornarice i vazduhoplovstva Jugoslovenske vlade u izbeglištvu – preuređenu Jugoslaviju suštinski socijaldemokratskog opredeljenja. Dobili bi prozapadnu državu, u kojoj bi se sprovela prava denacifikacija, i koja bi najverovatnije ušla u NATO najkasnije kad i Grčka, 1952. godine, a kasnije i u Evropsku ekonomsku zajednicu, buduću EU.
Demokratska, denacifikovana Jugoslavija bi verovatno bila uključena u američki Plan za obnovu Evrope, poznatiji kao Maršalov plan, i verovatno bi mogla da računa na dodatna sredstva kao „granična” zemlja prema novouspostavljenom istočno-evropskom komunističkom bloku, odnosno tzv. Gvozdenoj zavesi.
Uz to, verovatno bi posleratnoj Jugoslaviji bilo potrebno manje pomoći za obnovu, jer bi se bez – na prvom mestu – engleske podrške komunističkim revolucionarima građanski rat sveo na borbu između (većinski nesrpskih) prookupatorskih i (većinski srpskih) antiokupatorskih snaga. Srbi bi ostali većinski demokratski opredeljeni – iako sa jakom komunističkom, odnosno levičarskom strujom među elitom – i verovatno bi, na državnom nivou, zadržali sličan, negativan odnos prema SSSR-u kao i pre rata, uz jak uticaj ruske „bele” emigracije u zemlji.
Današnja Bosna i Hercegovina ne bi postojala, jer ne bi ni bilo potrebe za njom, tako da ne bi imali ni današnji problem „mini-SFRJ” koja se mora veštački održavati, i to isključivo spolja. Ne bi ni bilo 100.000 mrtvih iz rata 1992-1995, jer takvog rata verovatno ne bi ni bilo, kao ni današnjeg masovnog odlaska iz „nemoguće države”.
Problem Velike Albanije takođe ne bi postojao, jer bi Šiptari sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata morali da plate za svoje savezništvo sa nacistima i svoje masovne zločine, i verovatno bi, opravdano, doživeli posleratnu sudbinu Nemaca iz Čehoslovačke i Poljske. Posledično, ni Makedonija ne bi imala međunacionalne probleme koje danas ima. O nekakvoj „crnogorskoj” naciji se ne bi ni raspravljalo, jer Đilas i Broz nikad ne bi došli u poziciju da je naprave.
Ne bi Englezi i Amerikanci, da nisu izdali Dražu, prozapadnu Srbiju i sopstvene demokratske principe, morali danas da lupaju glavu o tome kako suzbiti „maligni ruski uticaj” u regionu, već bi u Beograd decenijama dolazili kao u npr. Atinu, pa i – do nedavno – Ankaru.
Ne bi, tako, ni zamenik američkog državnog sekretara, Džon Saliven, morao da napadno urbi et orbi izjavljuje kako „SAD primarno zanima članstvo BiH u NATO”. I ne bi Saliven u tom cilju morao da sarađuje sa „zaštitnicima mudžahedina” poput Džaferovića, ili komunističkim nostalgičarima poput Komšića. Ne bi čak morao ni da se muči sa Miloradom Dodikom i raznim „dodicima”, jer bi već decenijama cela Jugoslavija bila u NATO-u, pa za Republiku Srpsku ne bi ni bilo potrebe da se, u goloj samoodbrani, pravi 9. januara 1992.
Federika Mogerini i čitava masa zapadnih diplomata ne bi morali da se brukaju „pregovarajući” i rukujući se sa kasapima poput Tačija, Haradinaja, Veseljija – jer ne bi ni postojao problem koji sada moraju da „rešavaju”.
NENAMERNA USLUGA
Ne bi ni njihovi prethodnici morali da stvaraju terorističku OVK i organizuju agresiju na SRJ da bi se, rečima jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, po svedočenju Vilija Vimera, „ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata… te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945. g.”, kada na teritoriji Jugoslavije – kao rezultat zapadne podrške Titovim komunistima – nisu stacionirani američki vojnici.
A to znači da ne bi Zapad izgubio kredibilitet otvoreno rušeći međunarodno pravo, što je, po rečima moskovske Pravde, „ubilo ruske odnose sa Zapadom” i širom otvorilo vrata dolasku „omraženog” Putina na vlast. Niti bi morali da zločinački bombarduju kinesku ambasadu u Beogradu, i tako i Kinezima pokažu svoje pravo lice, još pre 20 godina.
Eh, šta bi bilo kad bi bilo… Koliko bi nam svima, ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, već i u Evropi i šire, danas bilo lakše, da nisu Anglo-Amerikanci bili i ostali toliko „pragmatični”… Da su se samo držali sopstvenih principa na kraju Drugog svetskog rata – a, ako ne tad, bar tokom jugoslovenske krize 1990-ih – ne bi danas Balkan ponovo bio „bure baruta”, za šta sada hladnokrvno (opet) pokušavaju da svale krivicu na „primitivne Balkance”, a na prvom mestu Srbe.
I sad bi oni da se ponašaju kao da ništa od toga nije bilo. Kad smo mi, Srbi, hteli sa njima, sa „demokratskim Zapadom”, oni su nam okrenuli leđa i podržali – komuniste. Sada bi, uz pomoć uglavnom bioloških ili duhovnih potomaka/proizvoda tih istih komunista, da nas na silu teraju u njihove sulude avanture izazivanja Rusije i Kine, koje se vrlo lako mogu završiti nuklearnim ratom.
Možda su nam, iz sadašnje perspektive, učinili uslugu što su nam 1943-45. okrenuli leđa. Ali, mi im to svakako nismo tada tražili. Naprotiv. A da su bili ispravni prema nama tada, bili bi verovatno kasnije ispravni i u drugim stvarima.
Na primer prema Rusima, posle pada SSSR. Pa ne bi bilo ni Varšavskog pakta ni NATO-a, a ujedinjena Evropa bi se prostirala od Lisabona do Vladivostoka, i privredno se još uspešnije povezivala sa Kinom. (U takvu Evropu bi Srbija, Republika Srpska i srpska Crna Gora i danas rado, sa osmehom ušli, čak i posle svih gore-navedenih izdaja.)
(Sve o Srpskoj)
https://www.intermagazin.rs/da-je-zapad-podrzao-drazu/
13 januara 2019
Piše: Aleksandar Pavić
Već neko vreme je u modi pisanje „šta bi bilo da je bilo” istorije koje pokušava da odgovori na to kako bi svet izgledao da su određeni istorijski tokovi pošli nekim drugim pravcima. Scenario kojeg vredi u tom ključu ponovo razmotriti je sledeći: šta bi bilo da Zapad nije podržao Tita, već Dražu? Ovoga puta mu se treba ponovo vratiti u svetlu najnovijih, sve brutalnijih zapadnih pritisaka da se preostali prostor bivše SFRJ – predvođen Srbijom i Republikom Srpskom – po svaku cenu ugura u NATO.
Da su zapadni saveznici, na prvom mestu Englezi, tokom Drugog svetskog rata ostali dosledni u podršci jedinoj legalnoj vojsci na prostorima bivše Jugoslavije, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, umesto što su dali podršku Brozovim komunističkom revolucionarima – danas skoro sigurno ne bi morali da troše vreme i energiju sklapajući saveze sa lokalnim islamistima i džihadistima, teroristima, trgovcima ljudskim organima, i ustaškim, handžar-divizijskim i balističkim nastavljačima u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.
PERSPEKTIVE DRAŽINE JUGOSLAVIJE
Da nisu izdali „prvog gerilca Evrope” iz patološke srbofobije (odnosno rusofobije) i straha od snažne države predvođene srpskim faktorom, makar i čvrsto prozapadno orijentisane – ne bi posle rata dobili komunističku SFRJ, koja, ako ništa a ono iz ideoloških razloga, nikad nije mogla da postane punopravna članica NATO.
Umesto toga ne bi dobili nikakvu „veliku Srbiju”, već ono što je bio program za koji se borila i JVO, predvođena ministrom vojske, mornarice i vazduhoplovstva Jugoslovenske vlade u izbeglištvu – preuređenu Jugoslaviju suštinski socijaldemokratskog opredeljenja. Dobili bi prozapadnu državu, u kojoj bi se sprovela prava denacifikacija, i koja bi najverovatnije ušla u NATO najkasnije kad i Grčka, 1952. godine, a kasnije i u Evropsku ekonomsku zajednicu, buduću EU.
Demokratska, denacifikovana Jugoslavija bi verovatno bila uključena u američki Plan za obnovu Evrope, poznatiji kao Maršalov plan, i verovatno bi mogla da računa na dodatna sredstva kao „granična” zemlja prema novouspostavljenom istočno-evropskom komunističkom bloku, odnosno tzv. Gvozdenoj zavesi.
Uz to, verovatno bi posleratnoj Jugoslaviji bilo potrebno manje pomoći za obnovu, jer bi se bez – na prvom mestu – engleske podrške komunističkim revolucionarima građanski rat sveo na borbu između (većinski nesrpskih) prookupatorskih i (većinski srpskih) antiokupatorskih snaga. Srbi bi ostali većinski demokratski opredeljeni – iako sa jakom komunističkom, odnosno levičarskom strujom među elitom – i verovatno bi, na državnom nivou, zadržali sličan, negativan odnos prema SSSR-u kao i pre rata, uz jak uticaj ruske „bele” emigracije u zemlji.
Današnja Bosna i Hercegovina ne bi postojala, jer ne bi ni bilo potrebe za njom, tako da ne bi imali ni današnji problem „mini-SFRJ” koja se mora veštački održavati, i to isključivo spolja. Ne bi ni bilo 100.000 mrtvih iz rata 1992-1995, jer takvog rata verovatno ne bi ni bilo, kao ni današnjeg masovnog odlaska iz „nemoguće države”.
Problem Velike Albanije takođe ne bi postojao, jer bi Šiptari sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata morali da plate za svoje savezništvo sa nacistima i svoje masovne zločine, i verovatno bi, opravdano, doživeli posleratnu sudbinu Nemaca iz Čehoslovačke i Poljske. Posledično, ni Makedonija ne bi imala međunacionalne probleme koje danas ima. O nekakvoj „crnogorskoj” naciji se ne bi ni raspravljalo, jer Đilas i Broz nikad ne bi došli u poziciju da je naprave.
Ne bi Englezi i Amerikanci, da nisu izdali Dražu, prozapadnu Srbiju i sopstvene demokratske principe, morali danas da lupaju glavu o tome kako suzbiti „maligni ruski uticaj” u regionu, već bi u Beograd decenijama dolazili kao u npr. Atinu, pa i – do nedavno – Ankaru.
Ne bi, tako, ni zamenik američkog državnog sekretara, Džon Saliven, morao da napadno urbi et orbi izjavljuje kako „SAD primarno zanima članstvo BiH u NATO”. I ne bi Saliven u tom cilju morao da sarađuje sa „zaštitnicima mudžahedina” poput Džaferovića, ili komunističkim nostalgičarima poput Komšića. Ne bi čak morao ni da se muči sa Miloradom Dodikom i raznim „dodicima”, jer bi već decenijama cela Jugoslavija bila u NATO-u, pa za Republiku Srpsku ne bi ni bilo potrebe da se, u goloj samoodbrani, pravi 9. januara 1992.
Federika Mogerini i čitava masa zapadnih diplomata ne bi morali da se brukaju „pregovarajući” i rukujući se sa kasapima poput Tačija, Haradinaja, Veseljija – jer ne bi ni postojao problem koji sada moraju da „rešavaju”.
NENAMERNA USLUGA
Ne bi ni njihovi prethodnici morali da stvaraju terorističku OVK i organizuju agresiju na SRJ da bi se, rečima jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, po svedočenju Vilija Vimera, „ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata… te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945. g.”, kada na teritoriji Jugoslavije – kao rezultat zapadne podrške Titovim komunistima – nisu stacionirani američki vojnici.
A to znači da ne bi Zapad izgubio kredibilitet otvoreno rušeći međunarodno pravo, što je, po rečima moskovske Pravde, „ubilo ruske odnose sa Zapadom” i širom otvorilo vrata dolasku „omraženog” Putina na vlast. Niti bi morali da zločinački bombarduju kinesku ambasadu u Beogradu, i tako i Kinezima pokažu svoje pravo lice, još pre 20 godina.
Eh, šta bi bilo kad bi bilo… Koliko bi nam svima, ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, već i u Evropi i šire, danas bilo lakše, da nisu Anglo-Amerikanci bili i ostali toliko „pragmatični”… Da su se samo držali sopstvenih principa na kraju Drugog svetskog rata – a, ako ne tad, bar tokom jugoslovenske krize 1990-ih – ne bi danas Balkan ponovo bio „bure baruta”, za šta sada hladnokrvno (opet) pokušavaju da svale krivicu na „primitivne Balkance”, a na prvom mestu Srbe.
I sad bi oni da se ponašaju kao da ništa od toga nije bilo. Kad smo mi, Srbi, hteli sa njima, sa „demokratskim Zapadom”, oni su nam okrenuli leđa i podržali – komuniste. Sada bi, uz pomoć uglavnom bioloških ili duhovnih potomaka/proizvoda tih istih komunista, da nas na silu teraju u njihove sulude avanture izazivanja Rusije i Kine, koje se vrlo lako mogu završiti nuklearnim ratom.
Možda su nam, iz sadašnje perspektive, učinili uslugu što su nam 1943-45. okrenuli leđa. Ali, mi im to svakako nismo tada tražili. Naprotiv. A da su bili ispravni prema nama tada, bili bi verovatno kasnije ispravni i u drugim stvarima.
Na primer prema Rusima, posle pada SSSR. Pa ne bi bilo ni Varšavskog pakta ni NATO-a, a ujedinjena Evropa bi se prostirala od Lisabona do Vladivostoka, i privredno se još uspešnije povezivala sa Kinom. (U takvu Evropu bi Srbija, Republika Srpska i srpska Crna Gora i danas rado, sa osmehom ušli, čak i posle svih gore-navedenih izdaja.)
(Sve o Srpskoj)
https://www.intermagazin.rs/da-je-zapad-podrzao-drazu/
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)