[светосавац+]

Шта може да промени људска срца


Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља. Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника.

Добро се сећам једне приче.

Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано.

Патер на проповеди рече:

– Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан.

Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће.

За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца.

Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама.

Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао:

– Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите?

Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере.

Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте.

Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“

После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство.

Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике.

Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење.

У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге.

Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом.

И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист.

Управо о томе говори владика Николај.

Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство.

Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5).

Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17).

[светосавац+]

Протојереј Андреј Ткачов: Виолина, хлеб и упаљач




Теоријско убиство


И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот. И премда ниједна жена на свету није зачела од трупа, безбожник верује у то да је мртво способно да рађа. И не само да рађа, већ судећи по богатству живота који нас окружује, просто да избацује струје бесконачно разноврсних живих форми у виду фонтане. Жалац пчелице који је савијен у цевчицу (о чему је говорио Василије Велики), систем крвотока најситнијег инсекта (што је чудило Паскала), дужица ока (којој се и сам Дарвнин чудио) за безбожника је подједнако створила материја која ништа не осећа, ништа не схвата и ништа не жели. Материју баш брига шта је створила. Она не зна ништа о ономе што ствара.

Отприлике тако. И то је, наравно, бунило, али је просечан атеиста сасвим задовољан овим бунилом.

Вера Божија јасно учи да је Живот (Бог) прво, а Смрт (после пада у грех) се појавила касније. Еволуционисти уче да је Смрт (хладна, нежива и слепа материја) прво, а живот (и то случајно) је настао касније. Опет, вера учи да је Смрт само за неко време, а Живот (после васкрсења мртвих) је заувек. Еволуционисти човекову душу сатиру мрачним учењем о томе да је живот само за кратко време, али је зато Смрт заувек. И на фону ове, по њиховом мишљењу, вечне смрти, сам живот се претвара у мехур од сапунице и зао подсмех. Ово су вам милијарде година у мртвој васељени, а ово је ваше 70-годишње праћакање пред вечни нестанак. Лепа слика!

Атеизам и еволуционизам у суштини представљају убиство људи. Теоријско убиство које отвара врата за очигледно злостављање људске природе. Људи никад нису били тако окрутни и цинични као кад су их потпуно заокупиле безбожне идеје. Седамдесет година владавине совјетске власти биле су време владавине дарвиниста и материјалиста. Види Бог да обичан човек на земљи никад није био тако подло, организовано, непринципијелно и нечовечно угњетаван. Концентрациони логори, абортуси и друге радости „социјалистичког живота“ су плодови управо социјалног дарвинизма. Пошто је теоретски лишен бесмртне душе и вечног живота човек је лако лишен и достојанства и слободе. Из догматике увек израста пракса. А пракса безбожне догматике је ужасна.

Човек неће и не може да греши „просто онако“. У сопственим очима он не жели да изгледа као грешник и подлац, већ као поборник истине и јунак. Због тога је греху увек потребна теорија. И човек прво одвраћа поглед од Бога, а затим, оборивши га на земљу, тражи у њеној дубини или на површини аргументе за своје понашање. Грех који је поткрепљен било каквом теоријом стиче крила и шири се. И следећа генерација људи који су већ рођени у атмосфери безбожне догматике грешиће све слободније и мирније правдајући се „науком“ и мноштвом примера око себе.

Вера у то да је човек настао од животиње је врло стара. Она има назив – тотемизам. На језику једног од северноамеричких племена „тотем“ је назив за природну појаву, најчешће животињу, с којом људи повезују своје порекло. Једно племе може сматрати да је у сродничким односима с речном водом, а друго да је у сродству с плодовима дрвећа. Међутим, древни људи су најчешће прародитеље видели у орлу, или вуку, или леопарду. Индуси са својим односом према крави представљају очигледан пример и дан-данас. Преостаје нам само да се чудимо зашто се Европљанин из XIX века окренуо од светле религије Васкрсења и зашто је у својству тотема изабрао најближег рођака и прародитеља мајмуна. Наука која вечито тврди да напредује у овом случају је просто-напросто одбацила човека ка колибама древних насеобина и првобитне митологије.

Сваки филозофски речник, укључујући и оне који су издати у совјетско време, рећи ће вам да је „материја апстрактан појам“. Ви, наравно, опипавате столицу, али столица није материја, већ је само њен најситнији део. Ви лижете сладолед, али то није материја, већ опет њен најситнији део. Никад нећете моћи да лизнете, омиришете и опипате материју као такву. О материји се може само размишљати и сви наши атеисти и материјалисти су велики теоретичари који се држе лажних основа.

Материја у целини није доступна чулном доживљају и искуству, она се може схватити само умом. О њој човек може да размишља улажући напор уобразиље. Код безбожника се ова апстракција која се може појмити умом узводи у апсолут с циљем да из свести потисне идеју Бога. Био је Бог – постала је материја. Биле су заповести – постали су инстинкти. И нема више никакве одговорности. Читав трик је ради овог подметања.

Притом материја атеисте треба да буде покретна. Сила за коју се не зна одакле се појавила и кретање (аналог Духа Светог у глави безбожника) претварају материју у „слепог чудотворца“. Чудо у које верује материјалиста је настанак ствари, тела и душа из хаотичног мртвила које ништа не зна и које је према свему равнодушно. Хаос рађа хармонију, леш рађа живот не умејући да осети чак ни сенку љубави према свом породу. Управо за овакав апсурд је способна свест атеисте који нас прекорева за то да је наша свест митологична.

Многе људске науке су постале бескрајно сложене не дошавши до истине. Познавалац економије ће уколико то пожели превести жедног преко воде, односно преварити сваког непосвећеног човека помоћу стотина сложених термина и шема. Законодавац или правник ће исто то учинити с обичним човеком у својој области. Исте талмудске шикаре лажне мудрости могу нас чекати и кад се ради о питању порекла живота. Безбожни научник је у стању да баци такву терминолошку маглу на обичну душу да су ретки људи који ће притом избећи унутрашње негодовање. Али истина није само бездана. Она је још и проста. Истина се може показати на прост и свима приступачан начин. Мени се чини да сваки музички инструмент, свака кутија шибица или упаљач, и свака векна хлеба јасно говоре човеку о томе да су на свет дошли из Божијих руку, а не из мртве и равнодушне материје.

Он је другачији

Ниједној животињи није потребна ватра. Њихова тела су мудро прилагођена подношењу атмосферских промена. Њихови органи за варење се задовољавају сировом храном и немају потребе за куваном или прженом. И само човек из читавог животињског царства не може да живи без ватре. Огњиште за грејање и за припремање хране налазимо свуда где постоји човек. Пепео од ватре оставља трагове само на човековом путу. Ових трагова нема на путевима животиња. Осим тога, све животиње се плаше ватре. За њих је страшна ватра на коју нису навикли и која им није потреба. Само је човек савладавши страх и употребивши разум који му је Бог дао успео да припитоми ватру. Упаљач у џепу или кутија шибица на полици камина јаче од свих дарвинистичких проповедника говоре о томе да човек не може стати у исти ред са животињама. Човек излази из овог реда као цар. Он је другачији.

Завређује пажњу то што су древни људи митом о Прометеју јасно показали своје схватање човекове посебне природе. Ватра у човековим рукама представља једнакост с боговима и излазак из бесловесног робовања стихијама. Ватра која је украдена од становника неба. И онда није јасно шта се морало десити у душама Европљана (углавном они болују), па да се врате тотему у виду мајмуна и да се одрекну своје искључивости од почетка, ставши у врсту са свим животињама чији је циљ да служе човеку, а уопште не да буду на истој степеници с њима.

„За разлику од животиња човек испољава скоро безграничну способност прилагођавања. Он може да једе скоро се, може да живи практично у свим климатским условима и да им се прилагођава. И тешко да ће се наћи психичко стање које он не би могао да поднесе и у којем не би био у стању да живи.“

Ово је цитат из дела Е. Фрома. Он даље пише (књига „Здраво друштво“) да је човек у стању да буде миран становник и војник; слободан или роб... „Тешко да постоји психичко стање у којем човек не би могао да живи и тешко да постоји нешто што се с човеком не би могло учинити или за шта се он не би могао искористити.“

Мислите шта хоћете, али пред вама је карактеристика бића које се очигледно не може сместити у категорије „животињског“ и „еволуционог порекла“. Мајмун не живи иза поларног круга, птица не плива под водом. И само су људи од почетка „другачији“. Они све могу и сва земља је територија њихове владавине. Човек је „Бог у блату“, то је „принц у циганској черги“, али то нипошто није животиња која је израсла из бесконачног низа нижих животиња.

Тако тежак хлеб

Постоји литванска бајка о вуку и пастиру. У овој бајци се гладни вук, смирен глађу, довукао до пастира с молбом да му да нешто да једе. Пастир је вуку дао парче хлеба. Он је прогутао поклон и рекао:

– Како ви, људи, имате укусну храну! Кад бисмо ми имали такву храну, зар бисмо клали ваше овце?! Молим те, реци ми, како долазите до хране.

И пастир поче да прича:

– Прво треба поорати земљу.

Вук:

– Па може да се једе?

Пастир:

– Не. Треба засејати земљу.

Вук:

– Па може да се једе?

Пастир:

– Не. Треба чекати изданке и молити се. После тога расте оно што је засејано.

Вук:

– Па може да се једе?

Пастир:

– Не. Треба прикупити летину.

И даље ће, као што сте већ схватили, пастир причати дугу причу о томе како се пшенично зрно претвара у векну хлеба, а вук ће га сваки пут прекидати неумесним питањем: „Па може да се једе?“

На крају ће вук рећи:

– Ви, људи, имате укусну храну, али се тешко долази до ње. Пре ће бити да ћемо ми, вукови, и даље да вам крадемо овце. Зато што је тешко јести људску храну!

Тако нам обична бајка каже: људски живот није просто животињски живот. Људски живот је укуснији и тежи. Све што нас окружује је истовремено укусно (лепо, удобно...) и тешко. То превазилази снагу животиња. Њима то (осим кућним мачкама које скоро да једу људску храну) није ни доступно, ни потребно. Само је људски свет истовремено сложен и укусан. То је зато што се људски свет не налази у природи. Он је у једнаком мери природан и натприродан. Отуда потиче сва његова сложеност и пријатан укус.

Тако смо дошли до хлеба. Његово сложено порекло (орати, сејати, чекати, жети, вејати, сушити, млатити, млети, пећи) никако не одговара примату. Убрао – појео. Ископао – појео. Узео – појео. То су његове природне реакције. И апсолутно је немогуће замислити навалентно проницање гладног мајмуна у тајне природе тако да овај мајмун пооре поље, посеје жито и дуго чека на летину. А затим (Ко би га надахнуо?) да самеље жито у брашно, да умеси тесто, да стави тесто на ватру и да чека да се појави прва векна. Веровање у ову слику је много апсурдније од веровања у стварање света ни из чега силом Свемогућег Бога. Тако нам атеисти свуда цртају сличице у које човек просто не може да верује ако има савест и аналитичко мишљење.

Осећај за вечност

Време је да кажемо пар речи о виолини или о музици уопште. Али треба рећи нешто о гробљима. Животиње их немају. Животиње умиру као и људи, али немају гробља као људи. Очигледно, њихова смрт и њихов однос према смрти су другачији од нашег. Животиње не знају за тугу за покојником. Такође, нема животиња које би имале сећање на умрле и ритуал који би им био посвећен. нико од њих нема гробље. Само човек, једини у васељени не жели да се помири са смрћу и жуди за тим да је превлада. Природу смо савладали помоћу ватре. Власт над смрћу треба да освојимо помоћу обнављања везе с Богом коју смо изгубили. Такве су две основне линије општељудске историје. Немојте тражити више линија. Нема их више. Загосподарити природом и савладати смрт – то је сав човек у првобитној замисли о њему. Ево зашто неандерталци свуда у гробовима леже у пози фетуса. Ноге су им у коленима савијене тако да се дотичу браде, глава је повијена. Тако изгледа ембрион. И наш далеки предак је овим изгледом покојног тела говорио да верује у буђење и вечни живот. Он верује у васкрсење. На неко време је ушао у утробу Земље како би се касније родио за још један живот. Без писмености и кошуља од батиста овај древни човек је био много паметнији од данашњег Европљанина. Вечни живот је за њега био очекивана реалност и ниједно живо биће на свету не може се изједначити с човеком по овом осећају за вечност.

Сасвим је могуће да ни калорична векна у кутији за хлеб, ни сећање на почивше сроднике, ни уобичајена ватра на роштиљу или у огњишту неће моћи да вас убеде да вас је створио Бог и да нисте случајно настали од случајних животиња. Овде нема места за спор, јер се човек не ограничава аргументима разума. Он је потпуно мистичан (што још једном доказује његово божанско пор9екло). Можеш спорити док не промукнеш и сто пута дневно потући саговорника неспорним аргументима, човек ће свеједно изабрати оно на шта га наводи његово тајанствено срце. Оно је склоно нечему због разлога који самом човеку нису јасни. Мене лично и бели хлеб и кутија шибица у довољној мери убеђују у то да се разликујем од других створења, као и у то да имам посебну одговорност пред мојим Богом. Одговорност о којој мишеви и мачке немају појма. Подозревам да људи смишљају теорије које нас чине сроднима с царством живих бића, лишених савести управо зато да би избегли посебну одговорност.

Али рећи ћу нешто о музици. Чак нећу говорити о Баху којег кад слуша само прави мајмун може остати веран свом дарвинизму. Рећи ћу нешто о обичном соло певању младе девојке или о невештом свирању виолине детета које људи подстичу на каријеру познатог музичара. Зар ви, који сте то видели или чули крајем уха, нећете признати да је то чудо? Од најтананијих дашчица (за дно се користи јавор, за гласњачу јела) прави се врло сложено оруђе се четири струне. За врат је потребно дрво друго дрво изузетне чврстоће, па још специјални лакови, чија се производња у средњем веку чувала као тајна. Због нечега је потребан колофонијум без којег се не чује гудало и још стотину премудрости како би се на свету појавила виолина. И за вежбање треба потрошити добро туце година како би се затим окупио огроман број таквих делатника и како би се после годину проба зачуо један од Вивалдијевих концерата. Тако стоје ствари с музиком у врло поједностављеном и шематизованом виду. И да ли све то ради мајмун?

Ма молим вас! Па шта ће му све то? Тако компликована делатност је потпуно лишена овоземаљске користи. Она уопште не води ка прилагођавању организма спољашњој средини. Ове делатности су штетне или бар бескорисне с тачке гледишта опстанка, акумулације животних снага итд. Мајмуну није потребна виолина! Не само то, виолина смета мајмуну. Ето зашто сви револуционари поједностављују историју трудећи се да истерају из живота све што не схватају својим мајмунским умом.

Ако вам је тешко да размишљате о виолинама и мајмунима рећи ћу вам још простије. Или ћу чак поставити реторско питање: шта ће кози хармоника?

Сами знате: кози не треба хармоника. Ни Моцарт није потребан павијану с црвеном задњицом. Павијану је потребан Дарвин, а не Моцарт. Потребан му је да би лоповски прескочио из животињског царства у људско царство које му није својствено и како би насупрот томе, срозао човека до свог нивоа, до примате. Управо тако су поступали бандар-логови у Киплинговим џунглама.

Учите да се молите!

Непријатељи високог чела ће вас вући у царство високопарних апстракција. Причаће вам о милијардама годинама, о фосилима чудовишта, о рибама које су изашле на копно, о томе да се живот сам зачео и др. Слушајте их као што бисте причали баку Арину кад она мудро прича о Вањечки који је попио воду из баре и претворио се у јаренце. Што се каже, нека дете ради шта хоће, само да не плаче... Али кад ваш живот дође до вреле границе преласка, кад вам вечност, а не ветар, замрси косу, да се нисте усудили да се играте синантропа и аустралопитека. Тада се молите Богу Живом и Његовом Сину – Исусу Христу да се спасите од вечног кошмара и да уђете у истински живот. Тада ће вас оставити сви брбљивци и антрополози, сви еволуционисти и дарвинисти. Они ће се једноставно окренути од вас у најважнијем тренутку кад се страшна стварност приближи вашој души отрованој лажним учењима. Управо тада се молите ако умете. Молите се из све снаге ако будете могли. Ако сте у току обичног живота уопште учили да се молите.

А тога дана ћемо и ви и ја све схватити без сугестија. Страшно ће бити само то што ништа нећемо моћи да променимо. Биће касно. Зато би било добро да пре Страшног дана препознамо себе као разумно Божије створење, а не као случајну мајмунску промену. Мени у томе да то схватим помажу једноставне и обичне стари као што су шибице, фрула и ђевреци. Или: виолина, хлеб и упаљач. Моцарт, двопек од ражаног хлеба и ватра у камину.

---

Човек у раjу

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

***



Беседа четврта

Шта је то рај? Какав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају?

Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај.

Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.

Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Када је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја.

Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи.

Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму.

По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку.

Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута.

Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота.

Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили.

Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу.

[светосавац+]

Протојереј Андреј Ткачов: Страни језик



Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.


Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,

„Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:

„Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.

„Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.

Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.

Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?

На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.

Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници.

У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.

Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?

Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:

Све вековне мисли, сва маштања, сви светови,
Сва будућност галерија и музеја,
Све враголије вила, сва дела чаробњака,
Све јелке на свету, сви снови дечурлије.
Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови,
Сва узвишеност лажног сјаја...
...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе...
...све јабуке, све шарене балоне.

„Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.


Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?

[светосавац+]

На Аранђеловдан



У чему ћемо тражити корист од поштовања бестелесних сила? Очигледно, у заштити од другог дела бестелесних бића која, за разлику од Михаила и његове војске, уопште не воле Бога и желе оно што Му је супротно. Заиста је тако. Али не само то. Један грех не чини једну штету, већ се и грех и штета разливају на различите стране. Такође, нема једне користи од једног доброг дела, већ се као кругови на површини воде разилазе добра од једне добре мисли, од једног доброг дела. Опевајући најчистије небеске служитеље Божије боље можемо да схватимо колико је велика, и чиста, и славна Мајка Божија. Јер истинито је називамо Часнијом од Херувима и Неупоредиво славнијом од Серафима. И од схватања славе Херувима и Серафима у мислима можемо прећи на Дјеву Марију и још више Је заволети дивећи се Њеној слави.

За Херувиме први пут чујемо у причи о изгнању из Раја. „И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота“ (1 Мојс. 3, 24). Овог Херувима с огњеним мачем са уласка у Рај склонила је Дјева Марија – родивши Исуса Христа. Рај је за нас поново отворен у Исусу захваљујући Његовој Мајци. Она је заиста Часнија од Херувима.

Име Херувима поново чујемо приликом изградње скиније. Бог заповеда Мојсију да направи ковчег, да у њега стави ману, Аронов процветали штап и таблице Завета, а изнад њега – „херувиме славе, који осењаваху очистилиште“ (Јевр. 9, 5). Херувими су изнад ковчега, а мана, и таблице, и штап су унутра. Сви ови предмети указују на Мајку Божију. Златна посуда с маном је слика Дјеве Марије, јер је Христос истинска мана, Он је небески Хлеб Који је сишао с неба, а Она је Она Која Га је примила. Суви штап који је дао плод представља слику Њене девствености, која је без обзира на то родила. Таблице су написане заповести, а Христос је Жива Реч која више није написана на каменим плочама, већ у живој утроби Дјеве. Зато је оно што се односи на Богородицу остаје у ковчегу, а Херувими су споља, они га осењују као да стражаре.

Она је заиста изнад њих, Она је Часнија од Херувима.

Они сами су такви да њихов опис човек не може да чита без страха. У првој глави књиге Језекиља налази се њихов опис. Тамо видимо (уп. Јез. 1 гл.) нешто налик на четири животиње, од којих свака има по четири лица и по четворо крила, и људске руке испод крила. Сваки има лице човечије, лавовско, и орловско и волујско. И обличје као угаљ који гори, и ватра је између животиња, и сјај, и муња. Они сами су се као муња кретали тамо-овамо. Биле су још и кочије које иду на своје четири стране и паоци точкова су били пуни очију. Кад су животиње ишле точкови су ишли поред њих. „Куда иђаше дух, онамо иђаху“ (Јез. 1, 20). И „дух животиња је био у точковима.“ „Кад иђаху као да беше хука велике воде, као глас Свемогућег и као граја у логору; и кад стајаху, спуштаху крила“ (Јез. 1, 24).

Очигледно да људска реч нема снаге да опише виђење и да се обичним речима не може описати оно што су виделе речи пророка. Зато је и сам изнемогао. „И кад видех, падох на лице своје“ (Јез. 1, 2).

Ето какви су Херувими. А каква је Она Која је изнад њих? Кротка, ћутљива, покорна Богу, Која никога није могла и није желела да уплаши својим изгледом. Јер ко се икад плашио Девојке? Сва у једноставности, сва у чистоти, сва у „непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1 Петр. 3, 4). Такву Маму је Сам одгајио у људском роду и Сам је за Себе изабрао Господ и Спаситељ.

Дивно је то што је нижи страшан, а Највиша није; служитељ изазива трепет, а Царица – умиљење. Нешто слично је схватио и осетио Илија кад је пред њим прошао „пред Господом јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; а иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу“. Напослетку – „дође глас тих и танак“ (уп. 1 Царств. 19, 11-12). Исто тако су страшни Херувими, али Господ није до краја с њима. Тиха је од Бога изабрана Девојка, али је до краја, и потпуности, и заувек с Њом Господ. „Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја“ (Пс. 67, 17). Божија гора, велика гора јесте Она Која је у Својим мислима најсмернија од свих.

Страшни су Херувими, а чудни су и Серафими. „Сваки имаше шест крила: двама заклањаше лице своје и двама заклањаше ноге своје, а двама летеше“ (Ис. 6, 2). Њихово име значи „огњени“ – због ватрене љубави према Ономе Кога славе кличући „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама!“ А крила с раширили као знак Крста! И молитва њихових уста је славословљење Тројице! Међутим, они су ван Господа, а Господ је у Дјеви-Мајци! И истину говори Црква кад каже да је Она Неупоредиво славнија од Серафима!

Сакупљајући у сећању све ово понећемо од празника Бестелесних Сила веру да у нашем роду, у људском роду постоји Једна Која је изнад свих. Која је приступачна за молбе као истинска Мајка и Која је кротка као Јагње.

Након овога можемо се сетити многих других ствари. И тога како се Арханђео Михаил јавио Исусу Навину у близини Јерихона; како је Арханђео Гедеону заповедио да избави Израиље од Мадијаћана (све се то увече чита на паримејама). И то како је Јелисеј, опкољен непријатељима рекао уплашеном слуги: „Оних који су с нама има више од оних који су против нас“ (Царств. 6, 16), имајући у виду невидљиву анђеоску војску Божијих људи. И то што је Анђео Божији погубио безбројно мноштво непријатеља код зидина Јерусалима за време Исаије. Све Писмо сваки пут Анђеле помиње са захвалношћу, али и са страхом.

И напокон, опет ћемо се у мислима пренети у колибу у Назарету, у коју је обузет трепетом долетео велики Гаврило како би младој Дјеви рекао: „Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом!“ (Лк. 1, 28).

А отуда ћемо чути и Анђеле који поју изнад Витлејема: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14).
Протојереј Андреј Ткачов

[светосавац+]

https://pouke.org/forum/index.php?/index...B8-r17387/

[светосавац+]

http://www.pravoslavie.ru/srpska/127031.htm

[светосавац+]

Треба читати

Кад не бих волео Бродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосећао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме једна реченица из говора приликом доделе Нобелове награде натерала да поштујем Јосифа Александровича. Он је рекао: „Човек је производ читања.“ Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге.



Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. Човек пије таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Шта је Пушкин? Компликована личност и осредњи породичан човек. Истина, стихови му повремено нису лоши...“ И само бронза која окива тело омогућава жилама да се учврсте, а глас, очишћен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. Још је горе ако су људи човека који пише чули, али су га погрешно схватили. Али у сваком случају, да смо паметнији и пажљивији, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампарија би морала да се затвори.

Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далеког аутора, говори о божанској природи писмености и о човековој бесмртности.

* * *

Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност.

* * *

Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци...

Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо!

* * *

Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије.

Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли.

* * *

Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима.

* * *

Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита.

Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град.

* * *

Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара.

Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге.

Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива.

Из књиге "Бегунац од света"
Протојереј Андреј Ткачов

[светосавац+]

Непријатне ствари



Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.

*

Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.

Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.

*

Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.

Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир.

*

Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.

Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу.

То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“

То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни.

*

Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.

Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.

Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)

На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“.

*

Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.

*

Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.

Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.

Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.

*

Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.

*

Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.

Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.

И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи.
Протојереј Андреј Ткачов

[светосавац+]

https://pouke.org/forum/index.php?/index...82-r18050/

[светосавац+]

Греховни пад
Беседа пета

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.





Како је грех променио однос човека са Богом, са природом, са другим људима, са самим собом? Да ли у нашем животу постоје стања слична оним која су преживели Адам и Ева, када су сагрешили? Зашто Христа називају Нови Адам?

Данас, драги у Христу,говорићемо о нашој заједничкој катастрофи и трагедији, која се тиче свих људи, — о греховном паду. Када је Адам био у рају тада је Адам био у рај и рај је био у Адаму. Адам је пребивао у блаженом стању, које ми данас толико желимо, и о којем сањамо као о неком златном веку, о некој блаженој Аркадији где нема ни болести, ни туге, ни уздисаја (канон на одласку душе из тела). И многобожци су маштали о неким срећнијим местима, где нема притисака, насиља, смрти, болести и беде. Тако је било у рају, и ми желимо да се вратимо у оно што је једном било и што је Бог створио. Када човека изнутра није узнемиравала савест, и споља га ништа није пекло, није га хладило. Када је између мужа и жене била могућа апсолутна хармонија и сагласност. Нежно је сијало сунце над човеком. И свака твар му је била подређена и он није био тиранин.

Да ли знате шта се десило када је почињен грех? Грех је посвађао све са свима. Прво, прекинула се веза између човека и Бога. Човек се уплашио Бога, сакрио се од Њега у жбуње. Бога, који иђаше по врту када захлади, како пише књига Постања (Пост. 3, 8), човек, чувши Његов глас, уплашио се. Значи да се у човеку родило ново осећање према Богу — стид и страх. Сламали су се ти могући очински односи, који су требали да се учврсте и развију између Оца и сина.

Друго, између човека и природе је дошло до потпуне дисхармоније, јер је Господ проклео за грех не само Адама, него и земљу. Проклета земља — значи, да се она свети човеку. Земља је покорна човеку, она је смирена мати — рађа из себе све и смирено прихвата све у себе: и сузе, и зној, и крв, и труп, и сваку нечистоту, обрађује је и ипак даје храну човеку, — овако или онако, сви се хранимо из земље. Од сунца и од земље по Божијој милости. Али земља је почела да даје своје плодове човеку само кроз његов велики труд и крваве жуљеве. Значи, она сама не жели да даје човеку све, чега би у изобиљу могла да му даје без икаквог посебног напора. Ево још једна линија раздора: човек се иживљава над земљом, и земља га трпи. А некада престаје да трпи, и као „чудо-јудо риба-кит“,који на својим леђима носи градић, на пример, може отићи у воду заједно са тим градићем. Тако и земља, тако рећи, јежи се од присуства човека на њој. Та језа манифестује се у земљотресима, поплавама, сушама. Земља не воли много човека, који је гази и прља њен ваздух својим гасовима, а њене водене ресурсе — својим одливима из фабрика. Код нас је рат на земљи. Ми смо је прилично исмејали и увек нам се може осветити, ако Бог благослови. То вам је, поновићу, још једна линија раздора.

Даље: човек и животиње. Животиње би се према нама сасвим другачије односиле, а и ми према њима, само да није греха. Лав би се мазио са човеком, као мачка, како је то било са пророком Данилом у лављев рову. Са сваким човеком би се мазио, ако би од нас истицао мирис светости. Али пошто човек не мирише мирисом светости, звер бежи од њега, а ако може, онда нму се и свети и напада га. Бојимо се животиња, иживљавамо се над њима, хранимо се њима и злостављамо их, ловимо их за испуњење својих потреба. А оне, или смирено раде за нас, као добри коњ, или во, или пас, који воли човека као Бога и зубима га штити до самопожртвовања, или се понашају сасвим супротно: плаше човека, нападају га. Ту исто линија неправедности и великог раздора.

Значи, раздор између човека и живе и неживе природе.

Између мушкарца и жене су се прекинули хармонични односи. До греха они су били савршено равноправни, а сада је Господ рекао жени: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16), како говори Библија, подсећајући на нешто страшно, что се збило пре, јер је у вези са крвљу. Менструална крв, крв очишћења је мистична, и у старини су је се плашили јер је она, кобајаги, подсећала на то да смо кажњени, да смо починили нешто што је потом навело да се крв пролива по земљи. То је све тајна мистика, и жена више није једнака мушкарцу, већ му је подређена. Данашње феминистке и либерали, наравно, другачије размишљају. Ипак, то питање је отворено, и Свето Писмо овако учи. Живот се наставља, и ми треба да схватимо да речено у рају је актуелно до данашњих дана, ма шта ми фантазирали.



Дакле, између Бога и човека раздор, између човека и природе — живе и неживе — раздор, између мужа и жене нарушени хармонични односи, па и у самом човеку раздор. У Посланици Римљанима апостол Павле описује човеково стање, разореног изнутра: Јер не чиним оно што хоћу, него на шта мрзим оно чиним. Ако ли оно чиним што нећу , хвалим закон да је добар. Ако ли оно чиним шта нећу , хвалим закон да је добар. А ово више ја не чиним него гријех који живи у мени. (ср. Рим. 7, 15–20). Јадан ја човек! — ускликнуо је апостол Павле. — Ко ће ме избавити од смрти? (Рим. 7, 24). И то је било откривено не само апостолима, било је откривено, на пример и паганским мудрацима. Песник Овидије је говорио: добро ја препознајем и одобравам, али поступам по злу.Таква је унутрашња драма човекова. Њега је и грех изнутра исцепао, то јест, он тежи ка добру, чини зло, мисли једно, друго говори, поступа по трећем, сања о четвртом. Потпуно дробљење и потпуно тумарање — такво је дејство греха у свету.

То може сваки човек да осети на себи. Детињство, уколико је било мање-више срећно, уз тату и маму, без ратова, ако је дете било сито, имало пријатеље — то је неки аналог раја: безбрижност, невиност, непознавање ужаса живота. Али долази до напуштања детињства, и психолошки је врло слично избацивању из раја: први озбиљни грех, прво суочавање са људском неправедношћу, први продор жестине у твој лични живот.. То је, у суштини, твоје прво искуство сусрета са грехом, лице у лице. То је наш лични излазак из раја, то је наше лично одрастање. Замислимо, мама и тата су се развели, дете само што није умрло од страха и бола за обоје, то је избацивање из раја. Са дететовим рајем је крај, оно га је изгубило, оно се сусреће са кошмаром правог живота. Или дете први пут пребију без разлога, увреде на улици, оно одједном спознаје да, како се испоставља, у свету постоји, не само добра мама, бака која воли и снажан тата. У свету постоји и много људи који ти желе зло. То је његово испадање из раја. А може бити још и грех, лични човечији грех.

Постоје интересантне психолошке студије: људи говоре о томе како су први пут сагрешили. На пример, зрели мушкарац ми је причао како је као дечак украо ножић на пијаци у делу са месом. Њему се јако допадао нож са ручком од седефа, и ето, када је са бабом ишао на пијац, он је тајно сакрио тај нож у џеп. То је био први грех тог детета. Одједном осетио да је небо постало оловно, да се небо зацрнело над њим. Престао је да спава, чинило му се да читав свет зна за његов грех. После није знао где да сакрије тај нож: гурао га је час тамо, час овамо, стално га је премештао. Затим је отишао у поље и тамо га закопао, па га откопао и са сузама пришао баби, пружио нож и рекао: „Бако врати га на пијац, ја сам га украо“. То јест, био је грех, било је покајање, тај човек је преживео драму греховног пада. Он је први пут спознао шта значи гнев Божији, немирна савест и стална брига за свој живот. Исто као што се Каин тресао сваке секунде. Тако да је људском искуству сасвим близак и осећај раја и осећај трагичности његовог губитка.



Од тренутка како смо изгубили рај, налазимо се у стању вечног рата. Рата са својом савешћу, а савест ратује са нама. Жена ратује против мужа, а муж против жене. Земље ратују међусобно. Покушавамо и против Бога да ратујемо. Као у басни Крилова, бацамо на небо цигле, не размишљајући како ће оне потом пасти на наше глупе главе. Ратујемо једни против других, и против светих, ми људи. Наше заједничко име — „људи, човек“. И то је све знак да је лукави једном саблазнио нашу прамајку и да је она узела од забрањеног и јела, и дала мужу, и он је јео. И ето, живимо преварени, али покушавајући да се избавимо кроз Господа Исуса Христа, Који нам је сада дао нову храну у замену за плод са забрањеног дрвета. Он нам је дао Тело и Крв Своју да једемо и пијемо: кроз храну смо сагрешили, кроз храну се и спасавајмо. Он нам је дао Мајку као Заступницу — Пречисту Богородицу: кроз Еву смо сагрешили, кроз Нову Еву и да се спасавамо. Он нам је дао крст свети, јер смо преко дрвета сагрешили, преко дрвета познања добра и зла дотакли смо се забрањеног — кроз дрво се и спасавајте: кроз Дрво Часног и Животворног Крста. Христос је дошао да нас ослободи управо од тог порођајног несрећног догађаја — греховног пада, које се шири на цело човечанство. Дошао је као Нови Адам да исцели цело човечанство. То се тиче сваког човека, без изузетка.

Мир вам и благослов Божији.
Протојереј Андреј Ткачов

---

Да ли у Основном закону има места за Бога?



Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље). И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције.

Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто.

У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“, „крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место.

И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како?

Подићи натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали. Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења.

Неко ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла, бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно „за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео. Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“, репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа Сведржитеља.

Притом се сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“ написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на памет да оспорава очигледну ствар.

Да, неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу. И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом.

Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава.

Подигните више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари.
Протојереј Андреј Ткачов

[светосавац+]

О смеху

Демокрит који се смеје. Сликар: Хендрик Тербриген, 1628. Демокрит који се смеје. Сликар: Хендрик Тербриген, 1628.

Библијски поглед мудраца на ствари „које се чине под сунцем“ даје нам Књига проповедникова. То је изузетно тужна и меланхолична књига која једну за другом скида све маске с преплашеног лица заблуделог човека. Богатство је испразно, мудрост је релативна, смрт је неизбежна, праведност је пожељна, али неприметна. И све је то зато што у овој књизи нема светлости Васкрсења. Још увек није отворено Небо, још нису омивени грехови и човек није искупљен. И ако код других пророка постоји нада и све срце је у будућности, у царству Месије, код Проповедника постоји само окретање једног истог и стална туга због сагледавања овог огромног точка који се врти. Исти је поглед на свет Омара Хајама, иста је туга источњачких мудраца. Књигу проповедникову треба преписивати као лек испразним и ужурбаним људима који нису у стању да се дуже времена сконцентришу ни на један предмет. Онима који упркос очигледном и неминовном желе да претворе живот у непрекидан празник. Онима који упорно не примећују или се праве да не примећују дубоку трагичност људског постојања.



Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати. И уморан и преплашен човек бежи тамо где се људи смеју. Бежи као што бежи уплашено дете да загњури главу у мајчино крило.

Притом је овај смех код нас врло јаван, уписан је у друштвене норме и навике. Као што је љутито говорио јунак – истовремено и аутор – поеме „Москва – Петушки“ (текст наводимо дословце):

„О, лакрдијаши! Претворили сте моју земљу у пакао пун измета – и терате нас да кријемо сузе од људи, а смех да показујемо да сви виде! О, ниски подлаци! Нисте оставили људима ништа осим ‘жалости’ и ‘страха’, и после тога – и после тога смех је код њих јаван, а сузе су забрањене!...“ (Јерофејев В. Москва – Петушки. Глава „Сто тринаести километар – Омутишче“).

Заиста, можемо се смејати без стида, у присуству других људи, а да бисмо отплакали треба добро да се сакријемо од туђих очију и лажног саосећања. Делимично због тога у нашем друштвеном простору нема Библије. Како да не! У Старом Завету је речено: Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш? (Проп. 2: 2). И још: Јер као што прашти трње под лонцем, такав је смех безумников; и то је таштина (Проп. 7: 6).

А у Новом Завету такође налазимо: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк. 6: 25). Или: Трпите и тугујте и плачите: смех наш нека се претвори у плач, и радост у жалост (Јак. 4: 9). Узмеш Библију у руке и одмах ти више није смешно. А смеје ти се. Значи – доле Библија! Ето, тако и живимо.



Наравно, ни смех није увек исти. Грци су разликовали хомерски смех (то је грохотно смејање богова кад гледају људску комедију и учествују у њој) и сардонички. Овај други је био смех човека на умору, у суштини – горки опроштајни подсмех или последње испољавање храбрости. Погледајте, 13. минут филма „Богдан Хмељницки“ из 1941. године, биће вам занимљиво. Тамо козаци, на справама за мучење, гушећи се у диму ватре која је запаљена испод њихових ногу, кажу: „Смејте се, браћо, Пољацима! Смејте се!“ И заиста почињу да се смеју грохотом, страшним смехом људи на умору. Овакав смех у гледаоцима не изазива жељу за смехом. Његова намена је друга. Од таквог смеха гледаоцу се плаче.

Још су Грци имали у свом арсеналу двојицу филозофа које су људи веома волели и помињали заједно у средњем веку. То су Демокрит и Хераклит. Демокрит је учио о атомима, који праве комбинације и од којих се састоји свет. Хераклит је 500 година пре Јована Богослова учио о Логосу Који управља Васељеном. Обојица су били истакнути људи, не само свог времена, већ и у целој светској историји. Притом се Демокрит често смејао, а Хераклит је подједнако често плакао. Тако су и ушли у историју као „Демокрит који се смеје“ и „Хераклит који плаче“. У датом случају су смех и сузе били из истог извора. Само што Демокрит, одвајајући се од размишљања, није могао да обузда смех кад би видео очигледну ништавност наших послова и глупост већине. Због тога су га сматрали безумним, и легендарни Хипократ је морао да прегледа филозофа и да посведочи да овај не само да је нормалан, већ је и паметнији од свих. А Хераклит гледајући исту испразност и свакодневно безумље, није могао да задржи сузе.

Свеци се ретко смеју и најчешће онда кад грешнику уопште није смешно. Познато је предање о Лазару, којег је Господ васкрсао из мртвих. Лазар никоме ништа није причао о свом искуству смрти и никад се није смејао. Чак се није ни осмехивао. Разлог је јасан, али можемо само да претпоставимо шта је тачно преживео. Међутим, Лазар се ипак једном гласно и весело насмејао. Смех је изазвало то што је неки лопов из грнчаревог дворишта крао глинене лончиће. И шта је ту смешно? А Лазар је рекао: „Како! Погледајте: глина краде глину!“

Ми се на том месту сигурно не бисмо смејали. Зато што бисмо видели само лопова како односи туђу имовину. А Лазар је видео човека направљеног од глине (сви смо ми жива глина) који краде другу глину! То је било смешно очима свеца! Човек треба да има друге очи и друго искуство како би се засмејао у овим околностима. Ево зашто се свеци смеју тамо где грешнику није смешно. Тамо где је грешнику смешно свеци најчешће плачу.



У канону Великог петка уз пакао се наводи епитет „свесмешљиви“. Није му довољно да прогута свој плен. Он га гута с кикотом и овај кикот је мучан. Пакао не зна ни за ситост, ни за милосрђе.

Дана 31. маја 1223. године уједињену војску Руса и Кумана до ногу су потукли Татари на реци Калки. Сви заробљеници су погубљени. Посебно кнежеви. Они су везани и бачени на земљу. Преко њих су стављене даске на којима су победници приредили гозбу. Кнежеви су угушени и сломљени под тежином оних који су пировали. Очигледно, њихове јецаје су надјачавали кикотање и повици победника који су славили. И пакао се смеје отприлике тако.

Да ли човек може да стави ногу на грло обореног непријатеља и да се злобно кикоће? Него шта! Управо то је људска варијанта пакленог смеха: радост због туђе несреће. У Библији налазимо мноштво примера оваквог злог смеха. Ево шта каже хананићански цар Адони-Везек који је заробљен и осуђен на смрт:

„Седамдесет царева одсечених палаца у руку и у ногу купише шта беше под мојим столом; како сам чинио, тако ми плати Бог. И одведоше га у Јерусалим, и онде умре“ (Суд. 1: 7).

Можемо живо да замислимо какву злурадост је овај историјски лик осећао гледајући осакаћене бивше цареве како пузе под његовим столом. Само замислите шта значи сакупљати мрвице без прстију на рукама, па ће вам бити јасно какви су цинизам и злобни подсмех победника.

Ту је још и Хам који се насмејао видевши обнаженог оца и који је позвао браћу да поделе с њим весеље. Ту су још и Филистимљани који су преварили Самсона и ослепили га. А после су га за празник извели из тамнице да се забаве: „И дозваше Самсона из тамнице да им игра“ (Суд. 16: 25). Ту су још и становници неосвојивог Јерихона који су шест дана заредом посматрали како Јевреји круже око зидина њиховог града носећи ковчег и трубећи у трубе. Сигурно су се цепали од смеха посматрајући ову (наизглед) бескорисну церемонију. Престали су да се смеју седмог дана кад су њихове зидине пале и кад су почели сеча и покољ (в.: Нав. Гл. 6). Заправо, и филистимски смех је престао кад је Самсон срушио на њихову и своју главу кућу у којој се одвијала гозба. Хамов смех се завршио проклетством. Нечувеним потопом се завршио смех људи који су 120 година посматрали шта ради Ноје. Он је градио огромну барку далеко од обале мора или велике реке. Без једара, прозора, крме, више је личила на огроман сандук. Ова барка и рад на његовој изради били су бесплатни „Комеди клаб“ за тадашње љубитеље смеха. Ноје је градио и говорио: „Биће потоп, биће потоп.“ Нико није веровао и сви су се веселили. Онда је небо поцрнело и смех је престао...



У Библији има много оваквих ствари. Горд, циничан, суров и презрив смех се свако мало среће на њеним страницама. Али се сви ови облици смеха по правилу изненада прекидају. И врло је лоше по човека који се управо смејао ако наступи време да се Господ њему смеје. А ево шта пише о одступницима, и то не обичним, већ о читавом скупу кнежева и царева који су се окупили против Бога:

Онај Који живи на небу смејаће им се, Господ ће их посрамити (Пс. 2: 4).

Ево зашто је Библија померена из центра друштвеног живота. Јер ми толико волимо да се смејемо с поводом и без повода, а живот је врло озбиљан. Не бисмо имали ништа против да све дане живота претворимо у карневал, али је он толико озбиљан да и сам поглед на њега отклања с лица неумесно весеље. И нека отклања. Јер, ако се пажљиво загледа у живот, ко неће разумети Јеремијин бол:

О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни! Да плачем дању и ноћу за побијенима кћерима народа свог (Јер. 9: 1).

А тек касније, после благословених и умесних суза, и само после њих, долази благословено весеље. О њему такође пише:

Блажени сте који плачете сада, јер ћете се насмејати (Лк. 6: 21).
Протојереј Андреј Ткачов

[светосавац+]

http://www.pravoslavie.ru/srpska/129547.htm

[светосавац+]

Протојереј А. Ткачов: Молитва и молитвословље

Да ли је наша молитва само читање текста из молитвеника и стајање пред иконом док читање траје, или је молитва наше непрестано стајање пред Богом живим без обзира на околности, време и трајање?

Да ли је молитва нека друга реалност у односу на наш уобичајени животни ритам?

Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо.

Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено.

Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе.

Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио.

И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништавно. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће.

Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“.

Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе.

Протојереј Андреј Ткачов