[Неда]

Четнички војвода Војин Поповић, познатији као Војвода Вук

(И ово је један од мојих 413 кратких филмова из пројекта БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК)...

[Милослав Самарџић]

Свака част Недо!
Само, могли сте написати и да је завршио гимназију у Крагујевцу.

[Перун]

Милисав Секулић - Пуковник Јован П. Тришић

[Вукашин Петковић]

Пошто се у задње време, пише све и свашта, па да је и краљ Александар наводно наредио ликвидацију Војводе Вука и да је славни четнички војвода погинуо од српске руке, ваља прочитати следећи запис:

Сведочење о погибији Војводе Вука: Из дневника четничког командира, новинара Милисава Јелића
(књига "Летопис југа" 1930)

ЧИНИЛО МИ СЕ ДА СЕ СА ЊИМ
САХРАЊУЈЕ СРБИЈА

15. новембра

Јутрос кад се расвануло једна бугарска чета, која је лежала пред 1. батаљоном, повлачи се због два добро пала хаубичка зрна. Моја 4. чета отвара на њу бочну брзу ватру.

Између 8 и 9 на телефону, где нико никога не може да дозове од галаме чује се глас Јездићев: "Аман, ако сте Срби, јављајте тамо: дунавска ми артилерија поби војнике!" И тамо се неко смилова да је извести како треба да повећа отстојање. Доцније се видело да је 50 наших избацила из строја.

Око 10 часова извештавају с осматрачнице дунавске дивизије да један непријатељски батаљон отступа с Грунишког Виса на утврђену линију код Старевина, а да се комора повлачи к селу Зовик.

Наређује се бомбардовање Црнога Камена. Неколико хаубичких зрна и тачка. Непријатељ зато отвара доста јаку артилеријску ватру.

Наређују из бригаде да видим да ли има Бугара у рововима. Све их страх да не побегну непримећени. Наравно да их има.

Јака пешачка ватра траје непрестано и поред дејства артилерије. Стишава се око подне. Вук шаље патроле да са североисточне стране избију на Црни Камен. Оне то и учине, али се морају повући пред нападом непријатеља.

Дан сунчан и леп.

Увече наређују да се поднесу спискови за одликовање француским орденима.

Преко ноћи Бугари опет нападају на 1. батаљон, али су одбијени.

16. Новембра

Изјутра магла. Око 7 часова опет нападају. Тражимо да артилерија гађа, али пре но што је и почела напад је одбијен на фронту 1. батаљона. Јездић јавља да су Бугари оставили много лешева испред фронта.

Магла непрестано.

Вук прође и оде за лево крило.

После пола часа опет громогласно "Ура" код Јездића, па кркљање пушака и бомби. Бугари су у једном налету узели Бели Камен, а наши га одмах противнападом повратили.

Око подне опет "Ура" код Јездића и тишина после тога.

Вук тада беше дошао до места где је раније био Јездићев батаљонски штаб и где је и сад стајао телефон. Други је телефон однео собом Јездић у стрељачки строј. Он зовну Јездића и тада сам му последњи пут чуо глас:

- Побратиме, шта је код тебе?

- Ништа. Одбијамо трећи јуриш.

- Какав јуриш, кад не чујем ни једне пушке? потсмехну се Вук.

- Па немамо муниције, него ножевима...

- Ево и мене тамо.

Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:

- Напред добровољци!

Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима. Један бугарски официр опали шест пута из револвера на Јездића и шест пута га промаши у узбуђењу. Поручник Крста, командир 2. чете паде рањен кроз трбух. Одједном се појави у гужви Стева Личанин кувар, који спусти мањерке, скиде пушку, уби из ње оног официра бугарског што је гађао Јездића, а свог командира Крсту ухвати за ноге и свуче дваестак метара ниже од окршаја. Једно парче бомбе рани Вука у десну руку и он испусти револвер, којим је гађао, па клече да га Лука превије. Ту је била већ ивица Белог Камена и Бугари у маси стадоше да отступају ка Црном Камену. Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука. Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца.

- Јаој, умре-е-е ми! завапи Лука.

- Ћут! викну му Јездић. Дај га овамо!

И Вука склонише за један већи камен на три корака од места где се превијао. Да је ту вршио превијање не би ни тога дана погинуо.

Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.

Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.

Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.

Слава му!

[мунгос]

Пошто се у задње време, пише све и свашта, па да је и краљ Александар наводно наредио ликвидацију Војводе Вука и да је славни четнички војвода погинуо од српске руке, ваља прочитати следећи запис:

Ваља.

Не пише се "у задње време", него се о ликвидацији ВВ писало одма по погибији и одувијек од тада, само ко је хтио читати и научити.

Посредно или непосредно (слањем у чисту погибију, бесмислено војно гурање у смрт), ликвидацију Војводе Вука и четника уопште, су поздравили многи, Александар први па онда сви његови лизигузи одреда!

Прва наредба такозваног краља Александра, по пробоју Солунског фронта, је гласила да се разбију сви четнички одреди и да се распрше по читавој војсци по један или двојица.
Споменик Војводи Вуку је направљен одма по завршетку рата, и био је у неком подруму све до 1936. године. Чудо да су то допустили и онда!

[Вукашин Петковић]

Знам да су четници марширали кроз центар Загреба, једино у време Краља Александра, остало ми није познато.

[мунгос]

Какви четници за вријеме краља Александра, и то кроз центар Загреба! Једини четници који су прошли кроз центар Загреба су остатци Ђуришићеве војске.

Четници су расформирани одма други дан по пробоју Солунскога фронта. Четници у смислу у којем су постојали до тада, у своме својству, не јављају се ниђе више све до 1941. године.

[Вукашин Петковић]

Ја би рек'о, по униформама, да су ово четници. Загреб, мај 1926. године.

[Бенито]

[мунгос]

Рекао би да та ловачка и КУД под именом "четници" и под капом режима измђу ратова, не иду под дефиницију појма четници.
Не виђо ту ниједног са ножем у зубима и закрвављеним очима, спреман на свашта, но пар ђедова који су посље рата уновчили ратни стаж.

[Mario]

Рекао би да та ловачка и КУД под именом "четници" и под капом режима измђу ратова, не иду под дефиницију појма четници.
Не виђо ту ниједног са ножем у зубима и закрвављеним очима, спреман на свашта, но пар ђедова који су посље рата уновчили ратни стаж.

То што си ти написао,не би написао ни окорели комунист...Ти ђедови су били комите у време ослобађања од турске гамади и четовали у време Балканских ратова и у Великом рату.Ако ти четником смартраш неког са ножем међ зубе са закрвављеним очима онда не заслужујеш ту фотку са профила коју држиш...

[мунгос]

Не разумијеш.
С дужнијем и највећим поштовањем за ветеране, четништво је акција, активна организација. Одма пробоју Солунског фронта, а након погибије Танкосића, и убиства Аписа, затим погибије или убиства Војводе Вука, четништво је сведено на културно-умјетничко друштво декретом Александра Великога. Брез амина режима ту се нико да простиш попишати није могао.
То није четништво.

Дакле, ниђе не видимо младу крв, да се нове генерације спремају, да се гаје да наставе борбу која је започета и која ће бити настављена јако скоро. Имамо у ДСР обичан народ, који се сналази како зна и умије а јако, јако мало огромног знања и искуства стеченог 1912-1918 године.

Четништво и српство уопште су у к. захваљујући Александру и његовоме несрпском и противсрпском режиму.

[Mario]

Донекле се слажем.Да нису погинули Војвода Вук,пуковник Димитријевић и мајор Танкосић,другачије би било све 100%
Али то да није било младе крви није тачно,ево ти и доказ

[ЈВуО-КГ]

Донекле се слажем.Да нису погинули Војвода Вук,пуковник Димитријевић и мајор Танкосић,другачије би било све 100%

Јесте.Они су креатори светске политике па исписују границе како им воља. Хајде бре људи, дозовите се памети више и престаните са халуцинацијама и глупостима.

Песма о мом суграђанину Војину Поповићу званом Воја Туре,вођи дечје палилуске банде и потоњем српском јунаку и војводи.

"Смрт Војина Поповића-војводе Вука"

Праште бомбе на Грунишком вису,
Црна река хучи и пенуши,
Положаји још узети нису.
Зла коб рови по четничкој души.

Војвода је у лику све блеђи,
Песма смрти долине пролама,
Одред му је све ређи и ређи,
Свуд гомиле костију и кама.

Лети Вуче као соко сиви,
Људе своје бодри и соколи,
Ал' је решен да не их надживи,
Свака жртва војводу заболи.

Води Вуче осветнике љуте,
Ране тешке јунак не превија,
Из литице ватром обасуте
Кличе Вуче "Живела Србија".

Није мајка још родила сина,
Као мајка што војводе рађа,
Нит' ко може из свог карабина,
Ко војвода Војин да погађа.

Црни брци а поглед му смели,
Два му ока жеравица жива,
Свако зрно душмана прострели,
На јуришу увек бива први.

Кобно тане са душманске стране,
Згоди Вука посред срца жива,
Паде јунак без страха и мане,
Први четник лице му целива.

Жедан гавран над груништем гаче,
Четник Лука први зајаука:
"Ко ће с нама у ров да ускаче?
Нема више легендарног Вука".

Песму написао Милан Петровић.