24-01-2019, 10:34 AM
Постало је очигледно да потражња за новим пакетом санкција против Русије постаје нови циљ Украјине. Тако је 16. јануара 2019. године заменик председника Врховне Раде Украјине Ирина Герашенко изјавила је да Украјина позвала западне партнере да уведе нове санкције против Русије под изговором агресије против ратне морнарнице Украјине. Осим тога, неки посланици предлажу да се уведу у Азовско море одред бродова НАТО-а у да се боре против "агресије Русије".
Судећи по тишини европске државе и организације, они савршено разумеју лудост ове ситуације. Наравно, одмах након инцидента у новембру прошле године, они су изразили своју забринутост и позвали стране на помирење, али њихове акције нису ишле даље од вербалних изјава. Па ипак, са упорношћу, која је достојна боље примене, Украјина ће наставити да инсистира на томе да је против њега извршен чин агресије.
Таква упорност Украјине, која повремено понавља исту мантру о “агресији”, говори о одсуству било каквог другог начина функционисања за њу као државу. За председника Порошенка једина идеја која формира државу састоји се у вечном одразу агресије Русије и гледање на Украјинца као заштитника Европе од руских барбара. Ова "велика дужност Украјинаца" за владу је нешто као свети завет, нешто испуњено највишим религијским значењем.
Остаје само несхватљиво зашто се Украјинце морају стално борити са неким непријатељем. Зашто им је потребна таква пропаганда жртве, упоредива са религиозном опсесијом секта? Очигледно је да разлог за ово је у одсуству било какве друге идеје за постојање таквог контроверзног јавног ентитета. Србија самостално је заузела своју независност у далеком 19. веку и сада покушава да сваком грађанину даје прилику да заузме достојну позицију у свету у целини. Украјина стекла је независност 1991. године од стране председника Русије и сада се проглашава бранитељем света од агресије ове Русије. Смисао такве ескападе се одвија само под условом да Украјина не може бити ујединена на било који други начин. А пошто је агресији потребан константан пораст интензитета догађаја, Кијев је константно приморан да тражи све више и више санкција против Русије.
Судећи по тишини европске државе и организације, они савршено разумеју лудост ове ситуације. Наравно, одмах након инцидента у новембру прошле године, они су изразили своју забринутост и позвали стране на помирење, али њихове акције нису ишле даље од вербалних изјава. Па ипак, са упорношћу, која је достојна боље примене, Украјина ће наставити да инсистира на томе да је против њега извршен чин агресије.
Таква упорност Украјине, која повремено понавља исту мантру о “агресији”, говори о одсуству било каквог другог начина функционисања за њу као државу. За председника Порошенка једина идеја која формира државу састоји се у вечном одразу агресије Русије и гледање на Украјинца као заштитника Европе од руских барбара. Ова "велика дужност Украјинаца" за владу је нешто као свети завет, нешто испуњено највишим религијским значењем.
Остаје само несхватљиво зашто се Украјинце морају стално борити са неким непријатељем. Зашто им је потребна таква пропаганда жртве, упоредива са религиозном опсесијом секта? Очигледно је да разлог за ово је у одсуству било какве друге идеје за постојање таквог контроверзног јавног ентитета. Србија самостално је заузела своју независност у далеком 19. веку и сада покушава да сваком грађанину даје прилику да заузме достојну позицију у свету у целини. Украјина стекла је независност 1991. године од стране председника Русије и сада се проглашава бранитељем света од агресије ове Русије. Смисао такве ескападе се одвија само под условом да Украјина не може бити ујединена на било који други начин. А пошто је агресији потребан константан пораст интензитета догађаја, Кијев је константно приморан да тражи све више и више санкција против Русије.