[Неда]

Вешање, вешала... Претешко и као реч. Неизмерно зло кад га врши агресор и окупатор над невиним, голоруким људима, цивилима, да сурово цинично потврди своја ионако грозна непочинства.
Многи су људи и народи били жртве таквог зла кроз векове. Но ниједна друга окупирана престоница сем Београда није толико пута оскрнављена и трајно рањена призором вешала на сред главне улице, и на њих обешених људи.
1914, децембар, 1915, август, 1941, опет август (да ли је случајно исти месец?)...
На овим фотографијама које сам снимила у порти цркве Светог Николе на Новом гробљу налази се споменик свештенику Александру Јанићијевићу - досад једини у Београду који се уопште сећа цивилних жртава окупаторске репресије у Великом рату (1915-1918). Оне су биле страховите, а о њима се далеко мање писало и помињало их него о војним...
Али, такође, свештеник Александар Јанићијевић једини је међу жртвама вешања на Теразијама који је, барем неко време, имао улицу у центру града њему посвећену. Део данашње Палмотићеве, од (тада) Ђорђа, данас Џорџа Вашингтона до Кнез Милетине (потоње Кнеза Павла/29. новембра/ Булевар деспота Стефана) од 1935. до 1943. носио је назив - Попа Александра Јанићијевића! Пре тога, од 1930, била је Палмотићева, а још пре Гундулићева (најмање од 1922.) Дакле, хвала онима који га тада нису заборавили!
Карактеристична је, дакле, и више него симболична година укидања имена улице посвећене Оцу Александру - 1943. То нам говори о својеврсном континуитету окупаторовог историјског памћења, и историјске зле, крваве праксе према нама кроз дужи период. Ништа нису заборавили што су нам радили, и потрудили су се да понове у још горем обиму... Довиђења у следећем рату...
Између 1941. и 1945. ништа није смело остати да подсећа, нити на злочине из претходнога рата, нити на било какве помисли о ослобађању од окупације и отпору... Ипак, уза све покушаје, отпор се не да угушити, нити историја брисати и кривотворити. Ту је, само је ваља темељно проучавати.
Оно, дакле, на жалост, јесу били, и висили на вешалима и по бандерама на Теразијама, 1914, 1915, 1941... од стране окупатора обешени Срби родољуби ... Слава им и вечни помен!

[ЈВуО-КГ]

Недо,имате ли податке о људима које су аустроугарске трупе вешале у децембру 1914. године?

Имам нека имена из тог периода, али не страдалих већ оних који су сарађивали са окупатором за време тринаестодневне окупације и један податак о силовању девојака.

Када се војска повукла из Београда и непосредне околине у самом граду је, како тврде оновременици, остало неких 20.000 људи. Тачан број настрадалих на вешалима и на друге зверске начине не знам. Међутим оно што је остало забележено је да су тридесет Аустријанаца силовали две девојке које су од последица тог недела преминуле два дана касније(на Рипњу се ово десило).Једна девојка из Београда или околине је себи након сличног злочина почињеног од стране Аустријанаца одузела себи живот.По повратку у Београд наша војска је деловала брзо и ефикасно по питању истраге свих ових зверстава и издала потерницу чак и за неким српским лоповима који су се овајдили под тринаестодневном окупацијом.

Политика од 19. децембра 1914. године бележи да се извесна Анка Миловановић отровала у свом стану због сарадње са окупатором. Исто то је учинио и неки служитељ из Палилуле,који је одвео Аустријанце у кућу једног нашег вишег официра.

Неки Бугарин, Димитрије Цоков,денунцирао је Савез добровољаца као четнике.Због тога је био ухапшен па се обесио у затвору.

Као сарадници окупатора још се наводе: Самуило Вајс,трговачки агент,Виљем Шумахер индустријалац из Велике Плане,Александар Херцл,трговачки агент и војни лиферант,извесни Голдштајн,дрварски трговац и Виљем Герке,трговачки агент. Вероватно их је било и више али су ова имена остала записана.