[Шумадинац]

.


"Бављење физичком културом важно је исто колико и бављење духовном културом. Богу је угодно да се духовно и физичко споји у једном човеку - као што је Божанствено и људско спојено у Једној Личности Богочовека Господа Исуса Христа. На сједињењу једног и другог гради се цео човечији живот..."

Данас се ни мало случајно, и то веома често, у црквеној тематици поставља питање односа према физичкој култури и спорту. Зашто је баш данас, као никада до сада, то питање толико актуелно?

Данас на ту тему одговара професор за физичко васпитање, Магистар за спорт у области лаке атлетике, заменик председника Удружења православних родитеља, Николај Соколов.

Зашто се међу православним верницима поставља питање - да ли је корисно или је пак штетно бавити се физичком културом и спортом? Чини се да сви желимо да будемо здрави и јаки и да нисмо болесни. Али, полемику око тих питања започињу неки противници здравог начина живота, који сматрају, да физичка култура и спорт нису нужни за спасење душе човекове, и да чак могу бити предмет греховног понашања за православног хришћанина. Хајде да покушамо да ово питање разјаснимо...

«Када читамо делове Јеванђеља, где видимо како је Христос васкрсао мртвога или исцелио болесника, ретко размишљамо о томе шта људско тело значи за Самог Бога, који га с љубаљу сазда за вечни живот, а шта би оно могло да значи за нас?" - рекао је Митрополит Антоније Сурожски у својој беседи. И стварно, наше тело је створио Бог, и зато је оно физички тако савршено, јер је у њега Господ "уложио Своју Љубав". Апостол Павле је написао: "Прослављајте Господа и у телима вашим и у душама вашим, јер су они суштина Божија". (Прва посл. Коринћ. 6,20))

У суштини, здравље нашег тела, односно, одлични физички резултати - јесу непроцењиви дар Божији. Да ли верујући сме да не поштује тај дар? Одговор на ово питање налазимо у православном аскетизму, који нас учи да живот тела мора да буде усклађен са животом душе, где само телесно здравље није једини циљ хришћанина. Зато би правилније било да сада причамо не о томе, да ли тело смета спасењу, већ о томе, како тело управо може да помогне спасењу душе? О томе ћемо данас и разговорати.


СВЕТИ ОЦИ О ФИСКУЛТУРИ

У светоотачким књигама постоје конкретне препоруке хришћанима, који желе да се баве физичком културом. На пример, познати учитељ хришћанске Цркве Климент Александријски у свом познатом делу "Педагог" пише: "Дечаци морају да раде телесне вежбе. Никаквог зла неће бити ако они буду вежбали своје тело за оно што је корисно, односно, за здравље, под условом да их те вежбе не удаљују од оног што је корисно за њихово тело". Свети Оци Цркве Христове су негирали да спорт удаљује човека од Бога и да пустоши и убија његову душу, другим речима, да је спорт оно што противуречи истинским хришћанским вредностима.

Какав је здравствени значај фискултуре у лечењу болесника, показао је свети Теофан Затворник. Људима, који се баве умним радом, светитељ је препоручвао да се баве гимнастиком. На пример, светитељ је саветовао да се прочита књига о "Собној гимнастици", где се указује на разне вежбе за руке, ноге, тело, врат и главу. У писму свом духовном чеду он пише: "Здравље се мора чувати. Здравље је - исто што и коњче. Ако га префорсираш - немаш на чему да јашеш". Светитељ је препоручивао да се свакога дана бар један сат упражњава шетња на свежем ваздуху, да се спава и једе строго по потреби организма, да се уздржавамо од опијања вином, да се одрекнемо седећег начина живота, и, по могућности да се бавимо интензивним физичким радом. Све је то преко потребно чинити, како бисмо постали "потпуно недоступни за телесне немоћи".

И свети праведни Алексиј (Мечев) својим духовним чедима је саветовао да раде физичке вежбе. Препоручивао им је "да се баве гимнастиком, да би се тако борили са беспосличарењем, и да у себи развијају вољу. Неки савремени мирјани", - писао је светитељ - "неће ни да чују за фискултуру. То је, вероватно, везано за чињеницу да они нереално поимају хришћански аскетизам и у буквалном смислу речи настоје да умртве своје тело". По речима Пимена Великог: "Ми (хришћани) смо убице страсти, а не тела".



На жалост, стварно бива тако, да то и сами хришћани не схватају, тако да њихово тело буде нападнуто разним болестима, које се управо појављују због неодговорног односа према свом здрављу. Код таквих људи често се догађа да више немају снаге ни за духовни живот. Ту је још врло распрострањени стереотип "патње и привидног смирења" хришћанина, који постаје својеврстан аргумент да се здравље не јача помоћу физичких вежби, које су, по њиховом мишљењу, неспојиве са Православљем.

При свим овим позитивним наводима, који долазе због болести духовног стања човека, ипак се не смемо сложити, да је толеранција у односу на своје здравље оно што је добро. И ако говоримо о православном прилазу овом питању, противници телесног одржавања здравља не смеју да забораве "социјални" аспект физичког здравља. Јер, ако смо болесни, ми не можемо да помажемо не само другима, већ често ни нашим најближима о којима морамо да се старамо. Дакле, морамо да будемо свесни, да само ако ми имамо добро здравље, да тек онда можемо да помажемо ближњима, да рађамо и васпитавамо децу, да много радимо и да се трудимо да одржавамо породицу, да помажемо свима око нас, и, на крају крајева, да у старости не будемо терет за своју родбину.

Чини ми се да су речи светог Ингњатија (Брјанчанинова) у извесном смислу одговор на питање шта је циљ фискултурних вежби: " Допуштено је молити се и тражити од Бога исцељење при чврстој намери да враћено здравље и снагу употребимо за служење Богу, а никако да буду у служби сујете и греха". Другим речима, лечити се помоћу физичких вежби и одржавати свој организам у доброј спортској форми, православним хришћанима је потребно, управо да би се у потпуности могли посветити Богу и ближњима. Како год да окренеш, али, помоћи другима у животним потребама или екстремним ситуацијама у пуној мери може само онај, у кога је снажан дух, а он сам, здрав и јак.

Познато је да се света преподобномученица Јелисавета бавила спортом, да је пливала, играла тенис, и да је својим ближњима често честитала црквене празнике, желећи им, поред душевног спасења, и добро здравље, које им је неопходно, - како је писала - "да би имали снаге да се моле". Коначно, њена физичка припрема јој је омогућавала да издржи веома тешка послушања од настојатељице Марфо-Мариинске обитељи.

Свети праведни Јован Кронштатски настојао је да свакога јутра иде у башту, да би се пре почетка тешког и напорног дана прошетао и читао своје молитвено правило.

Свети Јован Златоусти је рекао да у нежном и раслабљеном телу свест "није у здравом стању, већ је слаба и умртвљена, а да без тога нема ни свести о добром здрављу". У свету се све квари од нерада. Тако, стајаћа вода ће да се убуђа, а и гвожђе, које се не употребљава, а директно је изложено утицају ваздуха - ће да зарђа. Тако је и са човеком.


УЛОГА ФИСКУЛТУРЕ У НАШЕМ ЖИВОТУ

"Физички рад игра важну улогу у формирању наше личности и у очувању од греха, јер рад нашу душу учи да буде сконцентрисана, да има циљ, да је активна и још много чему", - писао је свештеник Георгије Рјабих. На жалост, данас људи, живећи у великим градовима, често немају могућности да раде неки физички посао, тако да убрзо тај психички премор почиње да делује на ум и на емоционалну сферу. У условима комфорног живљења тело просто постаје дегенерисано ..., а, као крајњи резултат - страда душа, јер се раслабљени организам брзо замара и често болује, па због тога човеку постаје тешко да се моли, да комуницира са људима и да чини добра дела. Зато је животно важно да се тело нечим оптерети, односно да стално има неки тренинг. Међутим, наравно, овде спорт није важан сам по себи, јер, онима, који физичке напоре чине ради личних циљева, спорт може бити и штетан. А ако спорт омогућава да људима, са хришћанске тачке гледишта, донесе неки нови квалитетнији живот, вежбе могу допринети спасењу душе. Али, када је спорт - само парада, када је човеку циљ искључиво демонстрација лепоте и снаге свога тела, жеђ за победом и популарншћу - е, тада спорт одваја човека од Истине".

Православни лекар К.В. Зорин тврди, да "рационалне вежбе фискултуре и спорт усађују чврстину, циљ и снагу карактера личности, умеће да владаш собом у екстремним ситуацијама и да пребродиш неизбежне животне тешкоће, развијају снагу, еластичност и издржљивост. А беспосличарење и лењост чине човека малаксалим, слабим. Закржљало, неутренирано тело или, на против, измождено од неумереног оптерећења, често оштећује и психу - слаби вољу, ствара комлекс ниже вредности, снижава животни тонус, доводи до депресије... На тај начин, хришћанство сматра да је умерено физичко васпитање важна метода, која помаже очувању здравља, повећању и очувању високе радне способности, виталности и стваралачке активности. Слава Богу, што људи развијају физичке дарове и таленте, које је Творац уградио у човекову природу".



Апостол Павле је подсећао да телесно здравље није довољно само по себи и није само себи циљ. Његов задатка је само да човеку обезбеди нормалан живот. За то време, без сваке сумње, много је важније духовно здравље. " Јер тјелесно обучавање мало је корисно, а побожност је корисна за свашто, имајући обећање живота садашњега и онога који иде". (1 Тим. 4,8). Али, ако обратимо пажњу - "мало корисно" не значи и "штетно".

По мишљењу Апостола, видећи колико спортисти улажу напора да победе на такмичењима, хришћани морају да изведу моралне закључке и да се одушевљавају подвижништву у вери. Коначно, сви смо ми, попут спортиста, позвани да будемо, као прво, исто тако упорни - али у борби са грхом, а као друго, велики борци - али у достизању духовних победа. "Не знате ли да они што трче на трку, сви трче, а један добије награду? Т а к о трчите да добијете. Сваки пак који се бори, од свега се уздржава: они, дакле, да добију распадљив вијенац , а ми - нераспадљив". (1 Кор. 9, 24-25).


"ОБЕЗГЛАВЉЕНА ПЕДАГОГИЈА"

Превелико физичко оптерећење, које нам данас приређује овај наш савремени свет, захтева од човека да има огромну резерву и чврстину животне и физичке снаге, да би могао да се одупре свим негативним деловањима.

Данас су чак и деца основне школе већ у стању сталног стреса, показује још необјављени експеримент, који се бави утврђивањем стабилности нервног система детета, које још није ојачало, дакле, које још није формирано. Да ли ће и колико издржати организам детета, чији часови у току једног дана, уз озбиљно школско оптерећење у настави, трају као један радни дан одраслог човека? Плус разни кружоци и секције, углавном стручни, где деца опет седе, цртају, свирају на музичким инструментима, уче стране језике итд. А увече, код куће, треба да се уради домаћи задатак, и ако има времена, обавезно тада гледају телевизор или компјутер - и тако је сваки дан. Па, чак и ако се при томе деца правилно хране и довољно спавају, њихов организам, ипак, током узрастања, због недовољног кретања, слаби и изнурује се. Резултат тога је да су данас многа деца већ у средњој школи прилично слаба, да имају неправилан положај тела, као и разне психосоматске болести. Кретање - то није само користан додатак за побољшање стања здравља, већ неопходан услов за нормалан рад организма.

Број часова, који је предвиђен у школском програму за физичку културу, потпуно је недовољан. Сви стручњаци се слажу да је детету у развоју неопходно најмање 8 часова фискултуре недељно, а оптимално око 2 сата физичке активности у току дана. Међутим, на физичке вежбе у оквиру школског распореда, отпада тек 1,5 сат, односно два школсака часа недељно. Дај, Боже, да се ситуација у најскорије време промени, и да се у школи добије макар један час фискултурних вежби дневно, при чему је потребно да се ти часови распореде равномерно у току недеље, а не да се два или три часа одржавају у једном дану. Овде ја и не говорим о квалитету часова, јер, у многим школама дешава се да наставник само дође и деци баци лопту, тако да у току тих 45 минута деца нешто играју - да ли је то рагби или кошарка, но, никако није физичка култура. Осим часова фискултуре било би добро да се уведе да деца пре часова ураде неколико обичних вежби, као и да се предвиде мање паузе у току часа, на 1-2 минута, где би се урадиле вежбе за растерећење очију и смањење напрегнутости мишића. Овако, поред редовних часова фискултуре потребно је да самостално допунимо време физичке активности било часовима у спортским кружоцима или секцијама, било шетњом на свежем ваздуху. А ако у току тог времена родитељи макар и мали део времена проведу заједно са сином или ћерком, то ће бити корисно породично дружење, а велики допринос у очувању здравља, не само детета, већ и родитеља.

У своје време К.Д. Ушински је писао: "Било која хришћанска педагогија за нас је - ствар незамислива, обезглављена, наказна, то је делатност без циља и унапред без резултата". Сматрам да је у данашње време код нас педагогија у области фискултуре управо таква - "обезглављена" и једнострана.

Зашто се сада велика пажња обраћа на ово питање?

Па, управо зато, што се у време, када је физички рад био уткан у наше животе, човек развијао природно..., тако да тада људи нису познавали ни половину савремених болести. Зато је потребно да настојимо да добро схватимо, шта су то физичке вежбе? То је свакодневна неопходност, захваљујући којој учвршћујемо животни циљ и водимо здрав начин живота, где нема места за пасивну животну позицију и хроничан умор. Физичка култура треба да буде средство, које нам омогућава извршење животних задатака.


ПРАВОСЛАВНА КУЛТУРА И КУЛТУРА ЗДРАВЉА

Недавно је Његова Светост Патријарх Кирил, на састанку са омладином у Њижњем Новгороду, између осталог, рекао: "Бављење физичком културом је изузетно важно, колико је важно овладавање духовном културом. Богу је угодно да споји духовно и физичко у једну људску личност - као што је Божанствено и човечије спојено у једну Богочовечију Личност Господа Исуса Христа. На том сједињењу гради се цео човечији живот... Ја веома позитивно оцењујем физичку културу и спорт, а, ево и зашто? Физичка култура је усмерена на развој, на усавршавање наше природе. То је управо тако, иначе, не бисмо употребљавали реч "култура" у односу на спорт", - рекао је Поглавар Руске Православне Цркве.

Ово питање није случајно било дотакнуто управо међу омладином. Јер, због деце и омладине, који иду у школу, који уче, часова физичке културе мора да буде неупоредиво више него што је то један обичан школски час. То није ни мало неважан детаљ за грађење целовите културе човека. Да ли је довољно познавати само историју и књижевност или добити високо образовање, да бисмо се назвали културним човеком? Даље, зар култура укључује само понашање или само познавање како да се користимо ножем и виљушком, како да се поздрављамо и уступамо место у саобраћају? Чини се, ипак, да је човеку неопходна и култура тела, и култура исхране, затим, култура покрета, култура понашања - што тек у целини чини културу здравља. А, да би човек био здрав као већ одрасла особа, ту културу је потребно познавати још од најранијег детињства, а још је боље ако је већ имају будући родитељи, који имају намеру да рађају здраву и јаку децу.

Па, да ли је православном вернику потребна култура тела? На жалост, у православној свести укорењено је једнострано гледиште на физичку културу, као на сферу развоја само покрета тела, који, ето, често подстичу сујету и друге греховне наклоности.

Иван Иљин у свом делу "Основи православне културе" поставља једно осетљиво питање: "Да ли се поред велике духовне кризе, процес масовног одласка из Правослане Цркве објашњава и тиме, што хришћанство још увек није променило негативан однос кретања ка свету, и да још увек не учи да свету треба одговорно и радосно прићи, да би се и у њему творило све у Славу Божију". Чини ми се да је Његова Светост Патријарх Кирил пред младима у Њижњем Новгороду баш о томе беседио.

Православни човек мора да буде пример свима, не само показујући своју честитост, поштење, доброту и друге врлине, већ да буде пример физички уравнотеженог човека. Хришћанин нема право да занемари културу очувања свога тела и свога здравља. Још једном желим да наведем познате речи светог Апостола Павла, који, говорећи о греху према свом телу, врло јасно указује на то "да су тела ваша црква Светога Духа, који живи у вама..." (1 Кор.6,20). А физичка култура - јесте неизоставан услов хармоничног развоја, како личности човекове, тако и здравог тела.


"СВЕ МИ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО, АЛИ МИ НИЈЕ СВЕ НА КОРИСТ..."

У Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве речено је "...за одржавање здравља појединца и народа, веома су важне превентивне мере, дакле, веома је важно стварање реалних услова за вежбе физичке културе и спорта". Желим да скренем вашу пажњу да је овде реч управо о превентиви да не дође до болести, односно, о очувању здравља. Што се пак тиче професионалног спорта, где преовладавају велика физичка оптерећења, која од преоптерећености могу да наруше како здравље, тако и психу човека, а посебно младог, и где се, осим тога, због велике жеље за победом, у души спортисте рађају веома снажне и погубне емоције, као што је страст, мржња према супарнику, гордост, сујета и среброљубље... Да ли су те вежбе усмерене на очување здравља и да ли су спасоносне? Поменимо такође и коришћење наркотика и допинг средстава са свим разарајућим последицама у односу на психу човека.

Поводом тога, којом врстом спорта се можемо бавити, а којом не, јединственог мишљења нема. Међутим, практично, увек су критиковане спортске дисциплине као што је аеробик, фитнес, спортски плес, уметничко пливање и слично, јер се у оквиру ових вежби користе сексуално-осећајни покрети тела који саблажњавају, како самог спортисту, тако и људе који га посматрају. Што се тиче фитнеса, та мода нам је културолошки дошла са Запада. Култ лепог тела - јесте чисто језичка појава, а својствена још и у античкој култури. Данас је то цела индустрија, која сама ствара неки култ, неку своју религију, своје богове и иконе - а то су фотографије оних, који имају најбоље, најлепше тело, своје атрибуте, своје принципе... Овде је цео живот посвећен једино обликовању свог тела. Ако је нечије бављење спортом чин да се од тога сачини култ, да се све сведе на ниво страсти, да се за то веже целом душом, и да осим обликовања тела око себе ништа друго не види, то одиста, не може бити душекорисно.

Такође, ми не одобравамо вежбање источних двобоја, односно, такмичарских дуела, где може да дође до повреде тела и лица човека, као носиоца Лика Божијег. ,

Још један важан аспект што се професионалног спорта тиче. Дакле, то је шоу, повезан са огромним новцем. У те арене долазе фанатици, који на трибинама, за време меча, падају у масовну екстазу. Тако се мрачна емоција масе сложно излива, где се чују побеснели крици, који раздиру душу, затим непристојни звиждуци и безобразне псовке. То се чак назива "културно проведено време". А шта се при томе дешава у души спортисте-идола, какве душепогубне страсти обузимају цело његово биће, навијачи чак и не наслућују. О томе је писао још свети Јован Златоуст, када је неколицина његових слушалаца након беседе са њим отишла на трке, " где су сви запали у такаву разбеснелу екстазу, где се цео град испунио непристојном циком и крицима, који су изазивали смех, али, и више од тога - плач".



КОЈОМ ВРСТОМ СПОРТА ДА СЕ БАВИМО?

Пред православним педагозима и родитељима несумњиво ће се раније или касније поставити питање како да организују слободно време свога детета, а да је то корисно за здравље? Наравно, ово питање треба да решавају родитељи и педагози заједно са искусним свештеницима. Значајан одговор на ово питање дао је игуман Јевменије, који је рекао да је потребно изабрати оне врсте спорта, које не изазивају осећај агресије, где је мање повреда, где се негује тимско јединство.... Бављењем боксом могу да се нанесу телесне повреде, а и да се развије грех туче; у бављењу рагбијем - много је буке и гурања; акробатика - ту је повећана опасност од пада и повреда. Најбољи су колективни спортови, односно, тимски, као што је одбојка, кошарка, ватерполо и други. Бавећи се њима, младић или девојка осећају одговорност пред тимом; ове врсте спорта развијају тимско размишљање, координацију покрета, опрезност и подвижништво...Спортисти ових дисциплина су мање у заносу, мање су агресивни од, на пример, хокејаша или фудбалера. Осим тимских спортова желео бих да препоручим дисциплине, где спортисти првенствоено вежбају на свежем ваздуху. Ту је скијање, биатлон, веслање, коњичке трке, бициклизам и брзо ходање. Ове спортисте од миља зову "циклици", и они су обично мирољубиви, смирени и одговорни у свом понашању.

Што се тиче обичне фискултуре, за хришћане је прихватљив цео низ најједноставнијих али ефикасних вежби, које смо учили још у школи. Међутим, радећи фискултуру, хришћанин увек мора да има меру. Обичне фискултурне вежбе не треба код мушкарца да пређу у страст како би добио јаке мишиће, а да код жене старање о свом телу - не постане циљ сам по себи, дакле, само да добије извајану фигуру како би околину пленила својом телесном лепотом.


ЗАКЉУЧАК

Сводећи резултате о свему наведеном, закључујем: православни верници могу, и чак је и разумно да се баве фискултуром и спортом у Славу Божију, односно, да поступају онако, како је речено у Светом Писму: "И тако, да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у Славу Божију". Па, ако је наш циљ васпитање, односно, здравље сопствене душе, између осталог и кроз физичко оптерећење, онда нам тај унутрашњи орјентир неће дати да склизнемо са правог пута".

И још једна важна примедба - физичка снага као развој покретачког апарата - је једно, али постоји још и снага духа, по којој су се прослављали и витезови и светитељи. Веома је много примера, где видимо како је неки човек физички веома јак, али духом - слаб, и како такав човек чак ни уличном хулигану не може да пружи достојан отпор. А дешавало се да је човек немоћан и физички веома слаб, али да је толико снажан духом, да су пред њим одступали пукови војске.

Међутим, ако се из разних разлога човек не бави ни фискултуром, ни спортом, а света Православна Вера одједном од руских мушкараца-хришћана затражи пожртвован физички подвиг ради заштите Отаджбине, њених православних светиња или наших ближњих - жена, деце, старих, - вероватно ће, многи од њих, уз помоћ Божију, знати да понове чудесан пример светих монаха Пересвета и Осљабе, као и светог праведног борца Теодора Ушакова, који су се у историји, иако се нису бавили спортом, прославили у векове, тако што су своју сјајну физичку снагу сјединили са несаломљивом духовном молитвеном снагом и тако чудесно допринели обнови Свете Русије.




Заменик председника Удружења православних родитеља Николај Соколов.

[Шумадинац]

.
ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ПОТРЕБАН СПОРТ?



Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.



Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.

Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.

Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?

Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.

Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.

А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?

Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.



Протојереј Андреј Ткачов