[Ројалист]

За време цара Николаја II народно образовање је достигло невероватне размере. За мање од 20 година кредити одобрени министарству Народне Просвете су са 25,2 милиона рубаља достигли до 161,2 милиона. У ту суму нису улазили буџети школа које су своје кредите користиле из других извора (војне и техничке школе) или добијали од стране локалних самоуправа и градова. Ти кредити су увећани са 70.000.000 рубаља 1894. године, на 300.000.000 у 1913. години.

Основно школовање је било по закону бесплатно, а од 1908. године оно је постало обавезно. Од те године се отварало око 10.000 школа годишње, тако да их је 1913. године било преко 130.000.

По броју жена које су се школовале на вишим школама Русија је у XX веку заузимала прво место у Европи, ако не и у целом свету.

Самодржавни облик власти није ометао економски напредак Русије. Манифестом донетим 17. октобра 1905. године становници Русије су добили право на безбедност личности, слободу говора, штампе, окупљања, удруживања. У земљи су се стварале политичке партије, издавале хиљаде периодичних издања штампе. Слободном вољом је изабран парламент – Државна Дума. Русија је постала правна држава – судска власт је била одвојена од извршне власти.

Током владавине цара Николаја II у Русији је створено најбоље, до тога времена, радничко законодавство које је омогућавало нормирано радно време, избор радничких старешина, накнада за повреде и инвалидност на послу, обавезно здравствено осигурање од болести, инвалидности и након престанка рада због старости.

Цар активно промовише развој руске културе, уметности, науке и реформу армије и флоте.

Сва та достигнућа привредног и друштвеног развоја Русије су последица природног историјског развоја Русије и објективно су повезана са 300 година дугом владавином династије Романових.

Мит о томе да су радници бедно живели

Просечна радничка плата у Русији је била тадашњих 37,5 рубаља. Ако умножимо ту суму са 1282,29 (то је однос вредности тадашње царске рубље и данашње рубље) добићемо суму од 48.085 рубаља у садашњем еквиваленту, односно око 1100 евра (однос рубља-евро 2013. године када је писан овај текст).

 Послужитељ 18 рубаља, односно око 525 евра;
 Потпоручник 70 рубаља, односно 2040 евра;
 Градски полицајац 20,5 рубаља, односно око 600 евра;
 Просечна радничка плата у Петрограду је била мања и 1914 године је износила 22,53 рубаља, односно око 670 евра;
 Куварица 5 – 8 рубаља, односно 148 – 230 евра;
 Учитељ у основној школи 25 рубаља, односно око 730 евра;
 Наставник у Гимназији 85 рубаља, односно 2480 евра;
 Окружни начелник 50 рубаља, односно око 1460 евра;
 Болничар 40 рубаља, односно 1165 евра;
 Пуковник 325 рубаља, односно 9470 евра;
 Чиновник средње класе 62 рубаља, односно 1870 евра;
 Виши чиновник 500 рубаља, односно 14.570 евра, а толику плату је имао и армијски генерал.

А колико су, питаће те се, у то време коштали призводи?

Фунта меса је 1914. године коштала 19 копејки (руска мера за тежину фунта је тежила 0,40951241 грама). Значи килограм меса би коштао 46,39 копејки – 0,359 грама злата, односно у данашњој противвредности око 12,5 евра. Тако је радник могао купити 48,6 килограма меса месечно.

 Пшенично брашно 0,08 рубаља (8 копејки) једна фунта (0,4 кг.);
 Пиринач фунта (0,4 кг) 0,12 рубаља;
 Кекс фунта 0,60 рубаља;
 Млеко литар 0,08 рубаља;
 Парадаиз фунта 0,22 рубаља;
 Риба фунта 0,25 рубаља;
 Грожђе фунта 0,25 рубаља;
 Јабуке фунта 0,03 рубаља.

Врло пристојно за живот! Стога и могућност за издржавање велике породице.

Цео чланак на интернет адреси:
http://srbin.info/2014/12/02/nikolaj-ii-...k.facebook

[смедерево]

Руски цар, велики српски пријатељ!

Николај II Романов је био један од ретких светских државника који су према Србији и њеном народу гајили искрене симпатије.

Руско-српско пријатељство је имало своје успоне и падове од васкрса српске државе 1804. године до данашњих дана. Русија се показала као сила заштитница, како српског тако и осталих хришћанских нрода на Балкану, током њихове борбе против Отоманске империје. Руски утицај на Балкану је често долазио у сукоб за утицајима других великих сила, превасходно Аустроугарске империје, која је у великој мери креирaла политику Србије крајем 19. века и утицала на њено ширење на југоисток.Промена династија после Мајског преврата и долазак Карађорђевића на власт представљало је златно доба односа Србије са Русијом. Романови су се у многоме повезали са две тадашње српске династије, Карађорђевићима и Петровићима, тако да су све три породице међусобно ородиле.Николај II Романов је био један од ретких светских државника који су према Србији и њеном народу гајили искрене симпатије. Владавина Николаја II је је била време када је Руска империја запале у велике проблеме који су били присутни већ деценијама а ескалирали су за време његове владавине. Констатно је претила револуција, која се на крају и догодила. Прва у низу још 1905. године, током рата Русије са Јапаном. Да је тадашња земља била гладна реформи сведоче и касније мере, познате као Стољипинове реформе. Оне су предвиђале економске, војне и политичке промене у империји, које би омогућиле Русији да постане модерна државе и настави да живи као моћна империја. Сличне мере Русија је употребила и после Кримског рата 1856, што је резултирало великом руском победом против Турске 1878, а тиме и започињањем Берлинског конгреса на коме је Србија добила своју независност. Николај II је помагао и остале народе, пре свега Бугаре, у добијању независности 1908. године.Током Првог балканског рата је био предвиђен за судију у случају да дође до спора око поделе територија у Македонији. Због мешања других сила и стварање независне Албаније дошло је до промена у околностима и теритријалног спора између Србије и Бугарске. Затражена је арбитража цара, међутим, Бугари су се одлучили за војну опцију што је довело до Другог балканског рата.За разлику од својих претходника, који су се залагали за Велику Бугарску и то отворено показивали, Николај II је инсистирао на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога је био омражен међу аустријским и немачким савременицима који су са Србима имали другачије планове. О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.Своје пријатељство Николај II је показао и након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против наше мале краљевине је у Бечу радила пуном паром. Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних експерата да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира неуспехом, а у даљој инстанци и социјалним немирима.Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Николај II је представљао снажног српског савезника у будућој подели Европе. Штитио је интересе Србије, поготово од италијанских претензија на јадранској обали. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.Руска православна црква је канонизовала погубљене чланове царске породице РомановРуска православна црква је канонизовала погубљене чланове царске породице Романов Дведесет петог октобра 1917. по старом, односно седмог новембра по новом календару, почела је Октобарска револуција. Довела је до краја Руске империје и утицала да Русија изађе из рата 3. марта 1918. године. Дошло је до крвавог грађанског рат и интервенције западних монархија. Због огромног значаја царске породице целокупна фамилија, рачунајући и четири кћерке и четрнаестогодишњег сина наследника Алексеја, под изговором да иду на сликање, стрељана је од стране комунистичких власти 17. јула 1918. године. Због овог стравичног чина руска црква је прогласила Николаја Другог и чланове његове породице за свеце.Србија је позната по „специфичном“ односу према својим пријатељима. Николај II је, без обзира на осведочену љубав и несебичну помоћ, у Србији данас потпуно заборављен.

[Ројалист]

[Ројалист]

"Чврсто се држи Русијо, своје Вере и Цркве, и Цара Православнога, ако хоћеш да те не поколебају људи неверја и анархије, и ако не желиш да се лишиш Царства и Цара Православнога. А ако отпаднеш од своје вере, од које су већ отпали многи интелектуалци, више нећеш бити Русија, н Света Русија, него хаос свакојаких иновераца, који настоје да се узајамно истребе."
(Свети Јован Кронштатски; “Св. Јован Кронштатски, пророк православне Русије” ; Образ; Београд; 1996.)

«Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега, јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свијету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу.»
(Света Велика Кнегиња Олга Романова – најстарија кћи Светога Благовернога Цара-мученика Николаја Романова, преноси последњу Цареву поруку у једном од својих последњих писама)

[смедерево]

Последње наређење Светог Цара Николаја Другог!

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана привременој влади, на иницијативу руске думе. Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања. Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом. Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење. Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини. Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

[Ултрадесничар]

Ритуално убиство руског цара Николаја II Романова ?

http://www.carsa.rs/jegor-holmogorov-str...reubistvo/

[Ултрадесничар]

ПОУЧНА БЕСЕДА РУСКОГ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА: Шта се то дешава с нашим народом?
23:29 25.07.2018.
5 коментара

У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, на стоту годишњицу од стрељања царске породице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију на дрвеном подијуму испред спомен-храма у Јекатеринбургу. Пре причешћивања мирјана Свјатејши Владика се обратио верницима првосветитељском беседом.



У име Оца и Сина и Светога Духа!

Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље!

Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак.

Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом.

Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље.

Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине.

Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“.


Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика!

Амин.

Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил

Са руског Марина Тодић
Nema predaje

Извор: pravoslavie.ru

[ХраброСрце]

Дуго сам тражио тему на којој да објавим овај сјајни филм, јер постоји доста тема које су неактивне на овом подфоруму. Филм на жалост има мало прегледа, али бих препоручио да погледате и дијелите даље. Првих пола сата се не дотичу директно цара Николаја, већ су увертира оном шта се заправо крије иза разлога што је цар морао бити убијен!