16-07-2019, 09:49 AM
Аналитичари се још муче да одговоре на питање чиме је то напрасно овај млади политичар засенио све своје противкандидате на изборима за председника републике Француске. У међувремену, он се намеће као нови лидер у оквиру ЕУ.
У склопу својих активности посетио је и Београд. Претходни лидер ЕУ, немачка канцеларка Ангела Меркел је, такође, посетила Београд. Тадашњи председник Србије Борис Тадић одбио је њен захтев да он буде лидер Србије који ће Косово признати као суседа и са том караконџулом успоставити дипломатске односе.
Борис Тадић, међутим, тада је схватио да мора да се повуче са власти и препусти је неком ко ће испунити немачке жеље. Тако је дошло до тога да је једна група људи и њен вођа дошао у прилику да управља Србијом.
Није био кратак пут између Ангеле Меркел и њеног диктата везаног за Косово и Метохију, и Макроновог пријатељског и братског савета у вези истог питања. Овога пута "саветник" не помиње придруживање ЕУ као шаргарепу за Србију, без обзира што је саветница за медије председника Србије- Сузана Васиљевић, јавно слагала да је то најважнија тема посете Макрона. По Макрону, који се више пута изјаснио "против проширења", Србија би требала да призна Косово због саме себе. Тиме се његов став поклопио са ставовима већег дела "српске елите" на челу са председником Вучићем. Приликом званичног обраћања оба председника су више пута, додуше увијено, али јасно то нагласили.
Француска пета република имала је до сада 8 председника. Прва четворица: Де Гол, Помпиду, Дестен, и Митеран су имали председничке мандате у трајању од седам година; од председника Ширака промењен је устав и мандат председника је скраћен на пет година. Приметно је да је тада и почео пад угледа људи који су заузимали то место: Саркози, Оланд и , на крају, Макрон.
Овај последњи са најмањим легитимитетом и страховито великом опозицијом у земљи, окренуо се сасвим спољној политици. Почео је од најтежег питања, иако он вероватно мисли да је најлакше.
Његов домаћин га је дочекао раширених руку и као савезника. Питање Косова и Метохије није за Вучића само питање обећања које неком дао пре доласка на власт, него и његове личне жеље да Косово постане посебна и међународно призната држава.
Зато смо управо имали прилику да гледамо циркус двојице кловнова или боље речено марионета који су играли и поскакивали у сред Београда по туђем диктату. Злоупотреба историје блиских односа две државе из периода Првог светског рата и у време владавине краља Александра Карађорђевића, су ишле успут да зашерене и зашећере горку пилулу звану издаја.
Жалосно је шта су Француска и Србија дочекале.
У склопу својих активности посетио је и Београд. Претходни лидер ЕУ, немачка канцеларка Ангела Меркел је, такође, посетила Београд. Тадашњи председник Србије Борис Тадић одбио је њен захтев да он буде лидер Србије који ће Косово признати као суседа и са том караконџулом успоставити дипломатске односе.
Борис Тадић, међутим, тада је схватио да мора да се повуче са власти и препусти је неком ко ће испунити немачке жеље. Тако је дошло до тога да је једна група људи и њен вођа дошао у прилику да управља Србијом.
Није био кратак пут између Ангеле Меркел и њеног диктата везаног за Косово и Метохију, и Макроновог пријатељског и братског савета у вези истог питања. Овога пута "саветник" не помиње придруживање ЕУ као шаргарепу за Србију, без обзира што је саветница за медије председника Србије- Сузана Васиљевић, јавно слагала да је то најважнија тема посете Макрона. По Макрону, који се више пута изјаснио "против проширења", Србија би требала да призна Косово због саме себе. Тиме се његов став поклопио са ставовима већег дела "српске елите" на челу са председником Вучићем. Приликом званичног обраћања оба председника су више пута, додуше увијено, али јасно то нагласили.
Француска пета република имала је до сада 8 председника. Прва четворица: Де Гол, Помпиду, Дестен, и Митеран су имали председничке мандате у трајању од седам година; од председника Ширака промењен је устав и мандат председника је скраћен на пет година. Приметно је да је тада и почео пад угледа људи који су заузимали то место: Саркози, Оланд и , на крају, Макрон.
Овај последњи са најмањим легитимитетом и страховито великом опозицијом у земљи, окренуо се сасвим спољној политици. Почео је од најтежег питања, иако он вероватно мисли да је најлакше.
Његов домаћин га је дочекао раширених руку и као савезника. Питање Косова и Метохије није за Вучића само питање обећања које неком дао пре доласка на власт, него и његове личне жеље да Косово постане посебна и међународно призната држава.
Зато смо управо имали прилику да гледамо циркус двојице кловнова или боље речено марионета који су играли и поскакивали у сред Београда по туђем диктату. Злоупотреба историје блиских односа две државе из периода Првог светског рата и у време владавине краља Александра Карађорђевића, су ишле успут да зашерене и зашећере горку пилулу звану издаја.
Жалосно је шта су Француска и Србија дочекале.
швабе дођу као најмање зло. Е шта човек све види на овом нету. 
