[Бенито]

Шумадинац је ставио на другој теми, али личност таквог формата као што је био Пеђа Ристић, заслужује посебну тему на овом сајту.
У Београду је у 89 години преминуо српски архитекта и Интелектуалац Пеђа Ристић. Траг који је овај човек оставио иза себе, Срби ће виђати вековима.
Он је истински проналазач културе Лепенског Вира, један од ретких који је схватио монументалност Архангела, лепоту српских црквених звона, сву трагедију коју нам је титоизам донео...
Срушено је више његових цркава, него што је већина Срба уградило цигли у животу. Можда и више него што је видело у животу.
Велики Интелектуалац и Србин, један од највећих у нашем добу. Скрајнут и омрзнут од разних неотитостичких фаланги које се смењују на власти у протеклих 75 година.
Бог душу да му прости, и нека му Господ подари Рајско насеље.

[Милослав Самарџић]

Andreya Komnenovich
In Memoriam Dr. Predrag Ristic (1931-2019).
Поделити смислене речи о личности чије вам ванвременско дело, духовна снага и интелект представљају животну инспирацију није нимало лако.

Фасцинантног архитекту Предрага Ристића званог ”Пеђа Исус” сам први пут запазио као клинац кад је био гост код фамозног Веље Павловића у ”Нивоу 23” на Студију Б негде 1990. Оставио је на мене изразито снажан утисак као генијални лик који је у мору осталог говорио о унапређењима система хеленистичких машина Херона Александријског у Византији и немањићкој Србији у Новом Брду, представљао је своју визуелну реконструкцију београдске тврђаве у време њеног највећег узлета у доба Светог депоста Стефана Лазаревића, беседио је о његовом оснивању београдске уметничке групе ”Медиала” заједно са пријатељима Леонидом Шејком и Ољом Ивањицки, помињао је како су у послератном Београду сви који су били за Дражу Михаиловића пришли да навијају и играју за Црвену звезду што је био један од знакова распознавања између ”нас” и ”њих”, отворено је истицао како је проучавао у свим тада њему доступним енциклопедијама отрове које су користили амазонски индијанци који су дуваљкама убијали разне звери у жељи да на тај начин убије Јосипа Броза Тита док се вози у отвореној лимузини, причао је о неопходности учења математике и статике и о томе колико је важно знати теорију скупова, хвалио је Питагору и његову филозофску школу осипајући дрвље и камење по демократији наспрам аристократији, поносно је указивао на то да је оснивач и председник Удружења жртава комунистичког терора ”Свети Ђорђе”, критиковао је решења професора Бранка Пешића на Храму Светог Саве за кога је говорио да није разумео оригиналне идеје архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока, жалио је за одласком целог његовог разреда из чувене мушке реалне гимназије ”Краљ Александар” који су из најбољих београдских кућа побегли од Тита на запад остваривши тамо велике каријере, итд.

Касније током одрастања, сазнао сам да имамо заједничке пријатеље и у неколико наврата сам имао привилегију да будем у његовом друштву.

Данас када је преминуо видим да га људи највише памте по црквеној односно сакралној архитектури по којој је био апсолутно неприкосновен, с обзиром да су нека од његових бројних дела попут Цркве Христовог Васкрсења у Подгорици, Цркве Светог кнеза Јована Владимира у Бару, Цркве Светих Апостола у Апатину или Цркве и костурнице Христовог Васкрсења у Пребиловцима доказ невероватног стваралачког талента. Иако светиње које је пројектовао представљају апсолутни врх архитектуре у православном свету још од средњевековних ктитора до данас, не би било правдно Пеђу памтити само по томе, без обзира на то што данас од његових пројеката нема бољих! Наравно да Пеђа заслужује да буде забележен по овим ремек-делима, но он је много више од архитекте специјализованог за сакралну архитектуру.

Овај уистину ренесансни човек је радио спектакуларне ствари у свом великим делима испуњеном животу, од ритуалног обедовања са мртвацима у друштву подунавских Влаха на темељима Лепенског Вира који је са онолико жара проучавао, за чије се очување залагао и на коме је и докторирао на Универзитету у Грацу, преко трке против хероја Совјетског Савеза и њиховог пливачког шампиона који је умарширао као војник Црвене армије у Београд и то на базену поред зграде Народне скупштине у Таковској улици, до уринирања по споменицима народних хероја у Љубљани са словеначким књижевником Јернејем Вилфаном.

Пеђу Ристића такође многи памте и по већ поменутом Лепенском Виру, но није баш фер према њему памтити га само по овом месту, пошто је био више и од тога. Болели су га неправда, незнање и аматеризам који су мучили ово изузетно арехеолошко налазиште људске историје на српским обалама Дунава. Никада у нашој историји није било особе која је на такав начин осећала снагу одређеног места од огромног значаја који је могао да га реконструише и надогради до најситнијих детаља притом улазећи у саму њену суштину.

Као архитекта, градитељ и јединствени љубитељ Дунава и Саве, на чијим обалама је проводио године, био је познат у Београду по томе што је зидао спектакуларне куће на дрвету по шумама Аде Циганлије и Аде Међице где би, на пример, доводио своје пријатеље гудаче и приређивао концерте Баха и Хендла нервирајући комунистичке власти које би му редовно рушиле оно што је градио. Јер како су смели млади људи да се окупљају сами од себе у слободи и упуштају се у некакве буржоаске активности какви су концерти класичне музике на отвореном, а да не славе ”братство и јединство” и Тита? Једну од тих изузетних кућа на дрвету која је била сачувана је дуго користио веслачки клуб Црвена звезда.

Са Пеђом Ристићем ме је упознао мој пријатељ и духовни отац архитекта Драгомир Ацовић који га је одувек изузетно ценио. Претходно ми је причао неке детаље из Пеђиног живота који су указивали на то да се ради о безмало легендарној личности. У време најтврђег комунизма Пеђа се прославио одбраном дипломског рада на Архитектонском факултету која је трајала сатима, а односила се на концертну дворану за коју је било јасно да је била црква. Пошто се радило о генијалном пројекту, дипломски рад је могао или да добије највишу оцену, или да буде оборен због идеолошког пркоса режиму. Ова најлегендарнија одбрана једног дипломског рада у историји Београдског универзитета је добила највишу оцену, док су двојица врхунских професора из комисије Димитрије Леко и Станко Клиска експресно пензионисани, а Пеђа је морао неколико недеља да се крије код тетке свог пријатеља како би избегао хапшење због терања ината властима.

Но, ипак су га хапсили удбаши много пута и приводили на разговоре и званично и незванично. И не само њега, већ читаве групе истакнутих београдских уметника. Понекада би њега или сликара Љубу Поповића само проводили код брице на бријање браде под оптужбама да су егзистенцијалисти. На то је Пеђа касније одговарао да они браде свакако нису пуштали због њима мрских француских егзистенцијалиста, већ због генерала Драже Михаиловића коме су се на тај начин искрено дивили. Најкарактеристичније хапшење и лежање у затвору за које сам чуо од њега догодило се када је Леонид Шејка покушао да оснује независни лист и политичку партију подносећи званичну пријаву за упис у регистар настојећи да заобиђе монопол који је имала комунистичка партија на читав друштвени живот у Југославији. Наиме, Устав из 1963. још увек званично није забранио формирање политичких странака, што је Леонид Шејка храбро покушао да искористи и тестира лимите југословенског тоталитаризма. Одмах је ухапшен заједно са целим својим друштвом чији је део био и један од најпознатијих југословенских дисидената Миша Михаилов. У ћелијама централног затвора Пеђа Ристић се препознавао са својим пријатељима на основу звиждука познатих руских романси које ниједан удбашки иследник или стражар није могао да препозна, а које су у његовом поткровљу неуморно певали Леонид Шејка и Данило Киш.

Шта још рећи о генију који је пројектовао невероватне пројекте од Цркве Христовог Васкрсења у Подгорици до акустичне концертне дворане у облику јајета са кровом од сламе? Или о човеку који је по узору на пресек британских једрењака чији сваки део има изворни назив на енглеском језику, правио пресек српских воловских кола чији сваки и најситнији део има изворни назив на српском језику?

Лично никада не могу да заборавим како смо једном приликом на славском пријему код престолонаследника Александра на Белом Двору у Београду стајали и разговарали заједно са Зораном Христићем помињући нека прохујала времена монархије, ”великосрпске буржоазије”, ”Медиале” и сл. кад нашем друштву изненада приђе тадашњи председник општине Трстеник Радован ”Рака” Радовић. Немајући појма са ким разговара, Рака се упознаје са сваким од нас појединачно наглашавајући своју функцију. На то му одговарамо сјајни композитор и ја студент права, док му се легендарни архитекта представи са ”драго ми је, Предраг Ристић, председник Удружења жртава комунистичког терора”. Док композитор и ја нисмо могли да задржимо осмехе на нашим лицима, медијски експлоатисани председник општине Трстеник није успевао да сакрије шок цинично приметивши да чим смо ми преживели, значи да није било неког великог терора. На то му Пеђа рече, ”ви сте доказ да са комунизмом још увек нисмо раскрстили и да треба да га је срамота што се као комуниста одазива на позив да дође на Краљевски двор који му је из чисте куртоазије послат као председнику једне општине”. Још је додао да ако су наши преци грешили у односу према комунистима, ми нећемо и да ћемо бити спремни у будућности и да пуцамо у одбрани од свих облика комунизма. Рака се повукао видно узнемирен, док нам је Пеђа говорио да посебно воли да комунисте изводи из такта.

Овај потомак великих сликара и архитеката Табаковића из Арада свашта је преживљавао у свом бурном животу увек нам указујући на то где је прави пут. Док су му комунисти хапсили оца Петра Ристића чувеног машинског инжењера и Солунца истерујући га из сопствене куће на Сењаку, Пеђа се илегално склонио на свој таван који је сам адаптирао претворивши га у стан и атеље. Поткровље Пеђе Исуса постало је у центар уметничког и интелектуалног Београда, у конкуренцији са станом нешто старијих Борислава Михајловића Михиза и Војислава Ђурића у надалеко познатој Симиној улици 9а. Током санкција 1990их година, Пеђа је у дворишту своје луксузне предратне виле коју је морао да откупљује гајио две свиње Клемпу и Дембу на одушевљење сењачке деце и згражавање новопридошлих милошевићевских тајкуна.

Људи попут Пеђе Ристића никада не умиру. Његова дела, дух и филозофија живе у свима нама који не дозвољавају да нас сломе налети примитивизма, искључивости и идеолошке токсичности.

Господи сохрани душу раба Твојего Предрага и сотвори му вјечнују памјат!

Негде око 14. минута и 40 секунди, можете да видите Пеђу и најзначајније поткровље у уметничкој историји Београда у Сењачкој улици 3 из 1964.

[Милослав Самарџић]

https://m.youtube.com/watch?v=wUNNkkzU-bI

[Шумадинац]

.
У ЗНАК СЕЋАЊА НА НОВОПРЕСТАВЉЕНОГ ПРОФ. ПРЕДРАГА - ПЕЂУ - РИСТИЋА


„Постоје народи који то презиру, правци у умјетности који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне“, говорио је велики српски архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић који је свом роду оставио велико и свијетло завјештање у више од 150 храмова.


Доајен српске архитектуре проф. др Предраг Пеђа Ристић који је јуче уснуо је у Господу у 88. години, остаће упамћен као највећи неимар православних храмова нашег времена на просторима гдје живи наш народ. Поред многих цркава проф. др Ристић себе је уградио у бисере савремене црквене архитектуре код нас: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару.

Носилац је Ордена Светога Саве II реда и многобројних награда и признања. За изградњу светиња у Црној Гори одликован је Златним ликом Светог Митрополита Петра II Петровића Његоша (2013) и орденом Светог Јована Владимира (2016).

Уручујући Ристићу високо одликовање Златник лик Ловћенског Тајновидца, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, на свечаности уприличеној октобра 2013. у новоосвештаном подгоричком Саборном храму, рекао да се Саборним храмом Христовог Васкрсења, Подгорица уписала у Божје градове у Европи.

„Један од најзаслужнијих за љепоту овога храма, за његово знамење, јесте др Пеђа Ристић, који је његов главни неимар. Он је, мирне душе могу да кажем, надахнут Духом Светим, а не само својим образовањем, пројектовао овај храм. Са тог разлога додјељује се Златни лик Петра II Петровића Његоша архитекти др Пеђи Ристићу, богонадахнутом неимару Храма Христовог Васкрсења, озареном виђењем тајне свесветија Ловћенског Тајновидца“, рекао је тада Митрополит Амфилохије.

Владика је рекао да је храм у Подгорици круна Ристићевог животног дјела заједно са Храмом Светог Јована Владимира у Бару.

„Ја овдје осјећам пуноћу, пуноћу свих својих предака и пуноћу свих својих потомака на свом тлу, на свом коријену“, казао је проф. др Предраг Пеђа Ристић те 2013. године.

Уз одликовање, Архиепископ цетињски Амфилохије је Ристићу поклонио и реплику чувеног Подгоричког дискоса из четвртог вијека чији се оригинал чува у санктпетербуршком Ермитажу.

Гостујући у емисији Духовни портрет ТВ Храм, архитекта Ристић је истакао да је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици назидан тамо гдје су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, геодета Митар Чворовић и он осјећали да треба да буде црква. То је назвао „цивилизацијским ударом“. Испоставило се да је руски дипломата, око 1852. године, на том мјесту гдје је подигнут храм ископао ранохришћанску цркву у којој су сачувани сасуди међу којима и Подгорички дискос чију је реплику као награду добио у Подгорици.

„Постоје народи који то презиру, правци у сликарству који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне.“

Говорећи о Косово и Метохију професору Горану Раденковићу у емисији Духовни портрет, Предраг Ристић је казао да смо нашу завјетну земљу на неки начин привремено физички изгубили, али духовно никада:

„Остаје наш духовни простор и у цијелом том простору Црква треба да се зида на највећем гробљу ради васкрсења.“

Говорио је брат наш Предраг да му је црква у Пребиловцима драга јер је ишао стопама Светога Саве који је знао да је цивилизацијски центар у Јерусалиму.

„Црква Христовог гроба је прављена ради васкрсења и ја се надам да ће у Пребиловцима да се упали благодатни пламен који се пали само у православљу.“

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол васкрсења и симбол живота.

Евоцирајући успомене током изградње Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, проф. др Предраг Пеђа Ристић је испричао пред телевизијским аудиторијумом да је имао прилику да разговара са богословима који су се вратили из Свете земље: „Пуни утисака говорили су да сада знају због чега су православни и гдје се пали благодатни огањ – јер прво мјесто до Христовог гроба гдје се пали благодатни пламен су православни. Тако је и са на нашим црквама које градимо на гробовима васкрсења“.


Духовни портрет Пеђе Ристића; Аутор и водитељ: проф. Горан Раденковић; Производња: Телевизија Храм

Вјечнаја памјат брату нашем Предрагу!



Извор: Митрополија црногорско-приморска