30-11-2019, 05:29 AM
ОСВРТ НА ИСПАД ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА У ЈУЛУ 2009
„Васељенски Патријарх Вартоломеј је позвао на оснивање европске организације која би обједињавала католичку, протестантске и Православну Цркву“, јављале су новинске агенције у време одвијања Конференције европских цркава одржаној јула месеца 2009. године у Лиону, Француска. По јављању многих информативних кућа, поглавар Васељенске Патријаршије је изјавио да „само практични дијалог и блиска сарадња цркава, може обезбедити уверљиво и ефикасно проповедање Јеванђеља“.
Из тих речи Патријарха Вартоломеја, директно следи да је у претходних двадесет векова, у којима је Православна Црква одбијала било какву сарадњу са јеретицима, проповедање Светог Христовог Јеванђеља било неуверљиво и неефикасно. По тим истим речима, неефикасне су биле и проповеди Светих Апостола који су позивали на борбу против јереси (Гал 1,8-9; 2 Кор 6,14–18; 2 Јн 1,9–12; Тит 3, 10 итд.).
Неуверљива су, по његовим речима, и писања Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустог, које Света Црква назива учитељима васељене. На сличан начин се неефикасним показују и животни примери Светих Отаца Васељенских Сабора, попут Св. Николе Чудотворца, Св. Спиридона и свих других Отаца који су анатемисали јереси и позивали Православне да чврсто стоје у Истини Православља. Неефикасне су, по Вартоломеју, и проповеди равноапостолних угодника Божијих, просветитеља и учитеља у Светој Вери Христовој незнабожачких народа, попут Свете Нине, просветитељке Грузије, Светих Кирила и Методија, учитеља Славенских народа, Светог кнеза Владимира и велике кнегиње Олге, Светог Инокентија Московског и Николаја Јапанског, и многих других. Сви су они у својим апостолским мисијама величанствено и без икакве помоћи јеретика, привели Христу на стотине милиона људи.
Због тога је оцењивање њиховиг мисионарског рада као „неуверљивог и неефикасног“, хула на Православну Цркву и Светитеље. Две хиљаде година је Црква живела и умножавала се без икакве помоћи јеретика, предајући их анатеми и не имајући потребу да тражи од њих било какву помоћ, а поготово не у проповедању Светог Јеванђеља. Може ли уопште бити било какве користи од јеретика за Православље? Ослањање на њих може само да нанесе штету и њима самима, дајући им лажну наду у спасење (јеретици неће наследити Царство Небеско – Гал 5,20-21), као и онима којима се Јеванђеље затровано јересима проповеда. О томе сведоче и речи Светих Отаца: „И тако, пазите браћо да се држите предања, која сте примили, упишите га у срца ваша и са поштовањем га чувајте, да вам га ђаво не украде, да нико од вас не ослаби и да не би неки јеретик преобратио неког који је нама предан“, пише Св. Кирило Јерусалимски.
По том питању, Св. Кирило још пише: „Некада су јеретици били јавни, а сада је Црква пуна скривених јеретика. Одступили су људи од истине, по сврбењу својих ушију (2 Тим 4,3). Сви са задовољством слушају само ласкаве [јеретичке] речи на удовољење властите сујете. А речи исцељујуће нико не прихвата. Многи су одступили од исправних схватања, и одабирају удобност зла, не желећи да се окрену ка добром. Сада је то одступништво [од вере], после кога треба очекивати ђавола. И већ је он почео да шаље своје претходнике, да му припреме пут погибљи. Зато треба водити рачуна о себи, о људима, и јачати душу своју.“ (Поуке за оглашене)
Многа су сведочанства Светих Отаца који су увек саветовали да се јеретика треба чувати, и увек их позивати на покајање и поврат у светост Православља. Свејерес екуменизма настоји да уклони јасно светоотачко разграничење између Цркве и јеретика, па иде чак и дотле да настоји да увуче Цркву у сађење тикви заједно са ђаволом. А знамо да се такве тикве увек о главу обијају...
ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА
Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.
Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.
Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.
Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.
Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају на напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.
Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.
Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.
Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком XI века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.
Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...
Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај VI.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.
Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!
Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије
ПРОБНИ КАМЕН
(део књиге)
Александар Др Каломирос
Предговор
Наше време је оно време апостасије о коме говори Свети Павле у Другој посланици Солуњанима. Знам да ће паметни, разборити и образовани да се великодушно и снисходљиво насмеју овој мојој тврдњи. Образовани људи једноставно не обраћају пажњу на оваква авантуристичка мишљења, поготово ако су она повезана са апокалиптичним питањима. Пошто себе не сматрам паметним, ослонићу се на оно што Господ рече: „А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“ (Мт 24,32-33). Своје закључке извлачим на основу Господњих речи, јер видим све то што се дешава.
Пре доласка овог нашег веома чудноватог времена, Православни су веровали у Православље, јеретици у њихове јереси, атеисти у њихов атеизам, и свако је покушавао да убеди оне друге да је у поседу истине. Тако су људи веровали у истину и радили су у њено име, па чак и они који су потпуно занемаривали праву Истину. Трагичност апостасије нашег доба није у томе што је свет пун јеретика и атеиста, јер све то подједнако може само да ојача веру побожних, без обзира на њихову бројност. Трагичност је у томе што су људи престали да верују у истину, престали су да верују у њено постојање и вредност борбе за њу. Јеретици који верују у своје јереси су постали реткост. Ма колико то чудно изгледало, чак и идеолошки атеисти који су донекле убеђени у свој тип атеизма, постали су нека врста благослова у ово наше време. Људи данашњице су изгубили своја убеђења. Све им се чини релативним, сумњивим и неодређеним. Мало шта да је остало а да је вредно да се боре за то. Мало шта да је остало вредно њихове подршке, сем уживања у овом пролазном животу.
У таквом свету, атеиста и јеретик који су задржали своја убеђења, представљају острвца у океану смрти, јер та убеђења сведоче о стремљењу ка истини, које, без обзира на то колико је далека од разумевања, мрачна или страствена, говори о стремљењу душе ка повезивању са Богом, који је, иако то било њима непознато и неприхватиљиво, Истина.
Људи нашег времена, дакле, не верују ни у шта друго, сем у своју властиту угодну прошлост. Међутим, да би имали ту угодну прошлост, мирни саживот и сарадња свих народа је предуслов, неопходан за несметану размену материјалних добара. А да би се то и десило, све границе морају да се укину, религије, идеологије и народи морају да се уједине, сваки могући узрок за рат, сукоб, супротно мишљење мора да престане да постоји. Политика саживота, идеја Сједињених Држава Европе, масонски синкретизам[1], екуменистички покрет[2], очекивање свесветске државе, су само изрази човечије претеране жеђи за ничим ометаним угодним животом.
Екуменизам тврди да истина нигде не може да се нађе, и представља убиство наде која је живела у срцу човечанства од искона. То је одбацивање Истине и замењивање са људски измишљеним истинама, које морају да учине уступке једна другој, због некаквог заједничког добра. Екуменизам је последња и најперфиднија замка, као и скривени напад против Цркве Христове, коју је ђаво припремио за целокупно човечанство. То је отров који паралише душу и чини је неспособном да верује, да види светлост, па чак и да стреми ка Истини. Он помрачује ум Православних Хришћана и делује на њих, тако да, уместо да воле болесника и раде на његовом излечењу, они почињу да воле болест; уместо да воле јеретика (и раде на његовом ослобађању од јереси), они почињу да воле његову јерес.
Ако со обљутави
Циљ сверелигијског синкретизма, кога знамо и под називом Екуменизам је Православна Црква, пошто је она Црква Христова, нада и со света. Ђаво веома добро зна да ако со обљутави, сво човечанство ће бити његово, и управо то је оно чему тежи онај који је био човекобица од почетка (Јн 8,44).
Цариград је отворио врата Екуменизму 1919. године. Англиканска црква која је и основала Екуменистички покрет, послала је делегацију Православној Цркви, са позивом да пошаљу своје представнике у Комисију за веру и поредак, која је требала да се састане у Женеви у августу месецу 1920. године. У то време, Доротеј Пруски је био посланик од Васељенског трона. На заседању Патријаршијског синода 10. јануара 1919. године, он изјављује: „Мислим да је време да Православна Црква озбиљно размотри питање уједињења са другим хришћанским црквама.“ Синод је са задовољством прихватио предлог посланика и у складу са тим, формирао је комисије са задатаком да проуче различите начине за остварење тог уједињења. Након годину дана, у јануару 1920. године, Циркуларна посланица Васељенске Патријаршије црквама Христовим ма где се налазиле, била је спремна и разаслана је у све делове света. Реакције су биле позитивне. Протестанти свих деноминација аплаудирали су Васељенској Патријашији, и та Патријаршија се од тада труди да буде пионир у Екуменистичком покрету.
По тој Циркуларној посланици, уједињење ће постати стварност постепеним уклањањем разлика између појединачних цркава. Као први корак, Посланица је предлагала:
Усвајање истог календара од стране свих цркава, по коме би се велики Хришћански празници славили заједно.
Размене братских писама.
Братски контакти међу представницима цркава.
Успостављање сарадње међу богословијама и размене литературе и часописа између цркава.
Размена студената.
Образовање свехришћанских организација.
Објективно историјско изучавање догматских разлика.
Међусобно поштовање праксе и обичаја различитих цркава.
Међусобно уступање храмова и гробаља за сахране припадника других конфесија.
Усвајање заједничких правила за мешовите бракове.
Међусобну подршку у погледу религијског изграђивања, филантропије, итд.
Патријарси који су били на трону Цариграда, нису одлазили на Запад вековима. Задњи који је био у посети Западу, био је Патријарх Јосиф, и то да би узео учешћа у састанцима у вези Лажне фирентинске уније 1439. године (у то време, Свети Марко Ефески је одбио да потпише Унију Православне Цркве са папизмом). Тог Патријарха који није имао блистав крај, вековима после, Доротеј је пожелео да копира. Уз велику помпу, краљевска кућа, лордови и разни званичници примили су Доротеја у Енглеској. Међутим, није био у могућности да буде присутан на великом пријему који је организован у његову част. Умро је на Западу далеко од свог трона.[3]
Екуменистичко освајање Цариграда је постало чињеница. Убрзо после тога, наследник трона Мелетије Метаксакис признаје англиканска рукоположења, што узрокује ширење новог таласа ентузијазма кроз протестантски свет. Енглеска штампа објављује: „Први корак ка потпуном и видљивом уједињењу је завршен. Од сада Православни могу да примају Свете Тајне и остале верске обреде из руку англиканских клирика.“ Истовремено, отпочело се са заједничким молитвама са онима који су у јереси, а Англиканци су почели да проводе Свете Тајне Православнима.
Недуго после тога, Грчка Православна црква се придружила Васељенској Патријаршији по питању екуменизма. Архиепископ атински Хризостом, проповедао је дијалог љубави много година пре Патријарха Атинагоре. Ево шта је рекао на свом устоличењу: „У сврху међусобне кооперације и заједничке помоћи, догматско јединство, нажалост веома тешко оствариво, није неопходни предуслов, јер је обвезница хришћанске љубави довољна, и она, на крају, може утабати пут ка уједињењу.“
Јерес екуменизма се, дакле, није појавила са доласком Атинагоре, као што неки мисле, него се увукла у Православље у време Доротеја, Мелетија Метаксакиса и Хризостома Пападопулоса, и то управо у време када је Грчки народ трпео мучеништво од мухамеданаца Турака у Малој Азији. Прва службена објава те јереси у Православним земљама се десила 1920. године, са поменутом Циркуларном посланицом.[4]
Први очигледни симптом болести се појавио 1924. године, када се десила и прва практична примена предлога из 1920. године – Циркуларна посланица о усвајању новог календара од стране свих цркава, са циљем заједничког прослављања великих хришћанских празника, чиме је требало бити постигнуто литургијско празнично јединство.
Новокалендаризам је исто што и екуменизам
Новокалендарци[5] тврде да је календар исправљен искључиво због астрономских разлога. Они кажу да је срамно поштовати застарели и непрецизни календар. Нека је и тако. Међутим, Цркву уопште не брине астрономска тачност календара, него литургијско и празнично јединство помесних цркава. Претпоставимо да ти људи (који заговарају усвајање новог календара) праве истински напор зарад постизања научне прецизности. Зашто онда нису урадили корекцију календара на основу научних података која су постала на располагању крајем двадесетог века? Уместо тога, они покушавају да усвоје исто тако непрецизни календар који датира из шеснаестог века, календар папе Григорија. Зашто нису усвојили календар који је Петар Драгић пажљиво израчунао и који је био поднешен такозваном Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године? Напросто зато што прави разлог промене календара није био научно исправљање календара, што би било потпуно бескорисно са црквеног становишта. Стварни разлог промене календара је било постизање празничног јединства цркава, што је могло бити постигнуто једино усвајањем григоријанског папистичког и протестантског календара од стране Православне Цркве. А тиме би прва фаза екуменизма могла бити окончана.
Према томе, нису традиционалне Православне цркве (које су остале уз стари календар) због некакве патолошке љубави према изгубљених 13 дана прекинуле еклесијално јединство са иноваторским црквама (Православним које су усвојиле нови календар), него због тога да би остале Православне. Новокалендаризам је исто што и екуменизам, исто што и одбацивање Истине, одбацивање Једне Свете Цркве, одбацивање Светог Предања, одбацивање сталног присуства Светог Духа у Цркви. Новокалендарци су објавили да је празнични поредак Цркве Светих Отаца био погрешан; нарушили су празнични однос између Пасхалије и непокретних празника; напустили су неке постове; променили су неке непокретне празнике у покретне (на пример, празник Светог Георгија – Ђурђевдан)[6]; уништили су празничну хармонију и јединство Грчке Православне цркве са осталим Православним црквама које нису прихватиле нови календар. Све то су урадили само да би заједнички прослављали празнике са јеретичким деноминацијама Запада. Одабрали су да прослављају празнике у време када остали део Православља и даље подвижнички пости. Шта се десило са одлукама Сабора из 1583, 1587 и 1593. године, који су потврђивали екскомуникацију свих оних који прихвате григоријанске промене?[7] Понели су се као да уопште не знају за те Саборе, или још тачније речено, потпуно су их игнорисали.
Напори које чинимо, односе се на то да останемо Православни у светлу садашње јереси екуменизма, која је потпуно нагризла Грчку Православну цркву. Немојте мислити да су наивни они који покушавају да вас преваре уобичајеним лажима. Рећи ће вам: „Шта те брига ако је Патријарх јеретик, и ако га Архиепископи и Митрополити спомињу (у Литургијама)? Није Патријарх наш вођа, него Христос. Знамо ми наша срца и нашу веру. Ми смо Православни. Нека Патријарх објављује какву год хоће јерес, и нека Архиепископи спомињу кога хоће. Они ће и тако одговарати за своје душе, а ми за своје. Поред тога, ми смо овчице и није наше да подижемо глас. То је питање за архипастире.“ Исус Христос Спаситељ је рекао да нико не може доћи Оцу доли кроз Сина. На исти начин, нико не може доћи до Сина сем кроз Цркву. Хришћанин не може да постоји одвојено, него само као члан Тела Христовог. А Црква је само тамо где се Истина исповеда. Тамо где је екуменизам, тамо се заблуде исповедају, и зато тамо нема нити Цркве, а ни Христа. И не мислите да ово важи само онда када се екуменизам проповеда са проповедаонице. У Цркви ми исповедамо нашу веру кроз име Епископа кога спомињемо на Литургијама.
Православни спомињу Православне Епископе, Аријанци спомињу своје, Монофизити спомињу своје, Иконоборци спомињу своје, Унијати спомињу своје, а Екуменисти спомињу своје.[8] Све ствари у Цркви могу изгледати Православним. Међутим, Епископ кога свештеник спомиње нам открива где смо истински. У унијатским црквама[9], све изгледа Православно. Заиста, могу се наћи њихови свештеници који имају дужу косу и браду од Православних. Такође, појање може звучати боље и традиционалније, иконе моги узгледати боље него у неким Православним црквама. Символ Вере у таквим црквама може бити без додатка „и Сина“[10]. Међутим, свешетник у таквој цркви спомиње унијатског бискупа, који даље спомиње римског папу. Самим тим је сав онај Православни спољни изглед ништаван.
Неко ће можда рећи да му уопште није важно кога свешетник спомиње, пошто у срцу верује да је Православан. Да ли би такви отишли у унијатску цркву на Причешће? Али, такви одлазе у новокалендарску цркву. Све тамо такође изгледа Православно. Тамо свештеници такође могу имати дугу косу и браду, и вероватно још увек нису увели проповеднике. Али, ког Епископа ти свештеници спомињу? И ког Архиепископа или Патријарха, и који Синод спомиње тај Епископ било гласом било диптихом?[11] Да ли он спомиње Димитриоса, Патријарха Цариграда? А кога је Димитриос уписао и диптих и кога спомиње на свакој Литургији? Није ли он тај који назива „старијим братом“ римског папу Павла VI у сваком обраћању? Зашто онда бежати од унијата, када и у овом, као и у оном случају, на крају се спомиње папа? Трагедија нашег времена је у томе што су Православни Хришћани уједињени са Римом а да нису ни свесни да се то десило.
Писано у Америци 1976. године
Библиографија
1. Синкретизам: Покушај иједињења и усклађивања различитих или супротних мишљења и праксе, поготово у философији и религији; систем и принципи школе коју је установио током седамнаестог века, Џорџ Каликстус, који је желео да обједини секте протестантизма, са крајњим циљем уједињења свих хришћанских конфесија.
2. Екуменизам је производ Екуменистичког покрета, а свој израз налази у уједињењу различитих религија у заједничким молитвама и ритуалима успркос догматским разликама. Многи, укључујући и аутора овог рада, сматрају да екуменизам представља синоним за синкретизам.
3. Доротеј је изненада умро 6. марта 1921. године у Лондону, убрзо после уручења епископске панагије као поклона бискупу Кантерберијском.
4. Погледати Џон Каримирис, „Догматски и симболички документи саборне Православне Цркве“, друго издање, 1968. године, том 2, стр 957-960 (на грчком језику). За енглеску варијанту, погледати „Борба против екуменизма“, Света Православна Црква у Северној Америци, Бостон, 1998. године, стр 177-181.
5. Новокалендарци су они који следе погрешан календар, а на основу Циркуларне посланице Васељенске Патријаршије из 1920. године, успркос чињенице да су Свеправославини сабори из 1583, 1587, 1593. и многих следећих Првославних сабора осудили нови календар и анатемисали све оне који га прихвате.
6. Према традиционалном црквеном календару, када Ђурђевдан падне у Велику суботу или на Васкрс, преноси се на понедељак по Васкрсу (један или два дана после). По новом календару, Ђурђевдан веома често пада у време Васкршњег поста, и пошто химне у служби Св. Георгију не одговарају пасхалним химнама, његов празник се помера за чак две недеље!
7. Погледати: Календар, „Велика грчка екциклопедија“, Пирсос издање, том 12, стр. 274, и том 15, Сабори Цариграда, стр. 642 (на грчком).
8. Аријанци, Монофизити, Иконоборци, итд. су следбеници древних јереси осуђеним на Васељенским саборима Православне Цркве.
9. Унијатска црква: тајни религијски покрет успостављен од стране римокатоличке цркве, са основним циљем остварења уније Павославних са Римом. То се остварује покушајима инфилтрирања Православних земаља са клирицима који се облаче и служе на начин на који то раде и Православни. Треба приметити да неки унијати користе стари календар.
10. Додатак „и Сина“: Јеретичка догма, званично прихваћена у папизму у деветом веку, и унешена у Символ Вере, стварајући поремећај у Православној догми о Светој Тројици. У супротности од Светог Писма и Светог Предања, тај додатак Символу Вере тврди да Бог Свети Дух исходи од Оца и Сина.
11. Диптих: Оригинално је то двострука табела, а сада је то списак имена Епископа Православне Цркве, који се спомињу током Богослужења. Брисање са тог списка представља озбиљан акт који значи да избрисана особа више не представља Епископа Цркве. Са друге стране, уписивањем у диптих значи признавање неке особе за канонског Епископа Цркве.
„Васељенски Патријарх Вартоломеј је позвао на оснивање европске организације која би обједињавала католичку, протестантске и Православну Цркву“, јављале су новинске агенције у време одвијања Конференције европских цркава одржаној јула месеца 2009. године у Лиону, Француска. По јављању многих информативних кућа, поглавар Васељенске Патријаршије је изјавио да „само практични дијалог и блиска сарадња цркава, може обезбедити уверљиво и ефикасно проповедање Јеванђеља“.
Из тих речи Патријарха Вартоломеја, директно следи да је у претходних двадесет векова, у којима је Православна Црква одбијала било какву сарадњу са јеретицима, проповедање Светог Христовог Јеванђеља било неуверљиво и неефикасно. По тим истим речима, неефикасне су биле и проповеди Светих Апостола који су позивали на борбу против јереси (Гал 1,8-9; 2 Кор 6,14–18; 2 Јн 1,9–12; Тит 3, 10 итд.).
Неуверљива су, по његовим речима, и писања Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустог, које Света Црква назива учитељима васељене. На сличан начин се неефикасним показују и животни примери Светих Отаца Васељенских Сабора, попут Св. Николе Чудотворца, Св. Спиридона и свих других Отаца који су анатемисали јереси и позивали Православне да чврсто стоје у Истини Православља. Неефикасне су, по Вартоломеју, и проповеди равноапостолних угодника Божијих, просветитеља и учитеља у Светој Вери Христовој незнабожачких народа, попут Свете Нине, просветитељке Грузије, Светих Кирила и Методија, учитеља Славенских народа, Светог кнеза Владимира и велике кнегиње Олге, Светог Инокентија Московског и Николаја Јапанског, и многих других. Сви су они у својим апостолским мисијама величанствено и без икакве помоћи јеретика, привели Христу на стотине милиона људи.
Због тога је оцењивање њиховиг мисионарског рада као „неуверљивог и неефикасног“, хула на Православну Цркву и Светитеље. Две хиљаде година је Црква живела и умножавала се без икакве помоћи јеретика, предајући их анатеми и не имајући потребу да тражи од њих било какву помоћ, а поготово не у проповедању Светог Јеванђеља. Може ли уопште бити било какве користи од јеретика за Православље? Ослањање на њих може само да нанесе штету и њима самима, дајући им лажну наду у спасење (јеретици неће наследити Царство Небеско – Гал 5,20-21), као и онима којима се Јеванђеље затровано јересима проповеда. О томе сведоче и речи Светих Отаца: „И тако, пазите браћо да се држите предања, која сте примили, упишите га у срца ваша и са поштовањем га чувајте, да вам га ђаво не украде, да нико од вас не ослаби и да не би неки јеретик преобратио неког који је нама предан“, пише Св. Кирило Јерусалимски.
По том питању, Св. Кирило још пише: „Некада су јеретици били јавни, а сада је Црква пуна скривених јеретика. Одступили су људи од истине, по сврбењу својих ушију (2 Тим 4,3). Сви са задовољством слушају само ласкаве [јеретичке] речи на удовољење властите сујете. А речи исцељујуће нико не прихвата. Многи су одступили од исправних схватања, и одабирају удобност зла, не желећи да се окрену ка добром. Сада је то одступништво [од вере], после кога треба очекивати ђавола. И већ је он почео да шаље своје претходнике, да му припреме пут погибљи. Зато треба водити рачуна о себи, о људима, и јачати душу своју.“ (Поуке за оглашене)
Многа су сведочанства Светих Отаца који су увек саветовали да се јеретика треба чувати, и увек их позивати на покајање и поврат у светост Православља. Свејерес екуменизма настоји да уклони јасно светоотачко разграничење између Цркве и јеретика, па иде чак и дотле да настоји да увуче Цркву у сађење тикви заједно са ђаволом. А знамо да се такве тикве увек о главу обијају...
ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА
Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.
Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.
Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.
Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.
Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају на напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.
Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.
Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.
Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком XI века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.
Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...
Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај VI.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.
Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!
Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије
ПРОБНИ КАМЕН
(део књиге)
Александар Др Каломирос
Предговор
Наше време је оно време апостасије о коме говори Свети Павле у Другој посланици Солуњанима. Знам да ће паметни, разборити и образовани да се великодушно и снисходљиво насмеју овој мојој тврдњи. Образовани људи једноставно не обраћају пажњу на оваква авантуристичка мишљења, поготово ако су она повезана са апокалиптичним питањима. Пошто себе не сматрам паметним, ослонићу се на оно што Господ рече: „А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“ (Мт 24,32-33). Своје закључке извлачим на основу Господњих речи, јер видим све то што се дешава.
Пре доласка овог нашег веома чудноватог времена, Православни су веровали у Православље, јеретици у њихове јереси, атеисти у њихов атеизам, и свако је покушавао да убеди оне друге да је у поседу истине. Тако су људи веровали у истину и радили су у њено име, па чак и они који су потпуно занемаривали праву Истину. Трагичност апостасије нашег доба није у томе што је свет пун јеретика и атеиста, јер све то подједнако може само да ојача веру побожних, без обзира на њихову бројност. Трагичност је у томе што су људи престали да верују у истину, престали су да верују у њено постојање и вредност борбе за њу. Јеретици који верују у своје јереси су постали реткост. Ма колико то чудно изгледало, чак и идеолошки атеисти који су донекле убеђени у свој тип атеизма, постали су нека врста благослова у ово наше време. Људи данашњице су изгубили своја убеђења. Све им се чини релативним, сумњивим и неодређеним. Мало шта да је остало а да је вредно да се боре за то. Мало шта да је остало вредно њихове подршке, сем уживања у овом пролазном животу.
У таквом свету, атеиста и јеретик који су задржали своја убеђења, представљају острвца у океану смрти, јер та убеђења сведоче о стремљењу ка истини, које, без обзира на то колико је далека од разумевања, мрачна или страствена, говори о стремљењу душе ка повезивању са Богом, који је, иако то било њима непознато и неприхватиљиво, Истина.
Људи нашег времена, дакле, не верују ни у шта друго, сем у своју властиту угодну прошлост. Међутим, да би имали ту угодну прошлост, мирни саживот и сарадња свих народа је предуслов, неопходан за несметану размену материјалних добара. А да би се то и десило, све границе морају да се укину, религије, идеологије и народи морају да се уједине, сваки могући узрок за рат, сукоб, супротно мишљење мора да престане да постоји. Политика саживота, идеја Сједињених Држава Европе, масонски синкретизам[1], екуменистички покрет[2], очекивање свесветске државе, су само изрази човечије претеране жеђи за ничим ометаним угодним животом.
Екуменизам тврди да истина нигде не може да се нађе, и представља убиство наде која је живела у срцу човечанства од искона. То је одбацивање Истине и замењивање са људски измишљеним истинама, које морају да учине уступке једна другој, због некаквог заједничког добра. Екуменизам је последња и најперфиднија замка, као и скривени напад против Цркве Христове, коју је ђаво припремио за целокупно човечанство. То је отров који паралише душу и чини је неспособном да верује, да види светлост, па чак и да стреми ка Истини. Он помрачује ум Православних Хришћана и делује на њих, тако да, уместо да воле болесника и раде на његовом излечењу, они почињу да воле болест; уместо да воле јеретика (и раде на његовом ослобађању од јереси), они почињу да воле његову јерес.
Ако со обљутави
Циљ сверелигијског синкретизма, кога знамо и под називом Екуменизам је Православна Црква, пошто је она Црква Христова, нада и со света. Ђаво веома добро зна да ако со обљутави, сво човечанство ће бити његово, и управо то је оно чему тежи онај који је био човекобица од почетка (Јн 8,44).
Цариград је отворио врата Екуменизму 1919. године. Англиканска црква која је и основала Екуменистички покрет, послала је делегацију Православној Цркви, са позивом да пошаљу своје представнике у Комисију за веру и поредак, која је требала да се састане у Женеви у августу месецу 1920. године. У то време, Доротеј Пруски је био посланик од Васељенског трона. На заседању Патријаршијског синода 10. јануара 1919. године, он изјављује: „Мислим да је време да Православна Црква озбиљно размотри питање уједињења са другим хришћанским црквама.“ Синод је са задовољством прихватио предлог посланика и у складу са тим, формирао је комисије са задатаком да проуче различите начине за остварење тог уједињења. Након годину дана, у јануару 1920. године, Циркуларна посланица Васељенске Патријаршије црквама Христовим ма где се налазиле, била је спремна и разаслана је у све делове света. Реакције су биле позитивне. Протестанти свих деноминација аплаудирали су Васељенској Патријашији, и та Патријаршија се од тада труди да буде пионир у Екуменистичком покрету.
По тој Циркуларној посланици, уједињење ће постати стварност постепеним уклањањем разлика између појединачних цркава. Као први корак, Посланица је предлагала:
Усвајање истог календара од стране свих цркава, по коме би се велики Хришћански празници славили заједно.
Размене братских писама.
Братски контакти међу представницима цркава.
Успостављање сарадње међу богословијама и размене литературе и часописа између цркава.
Размена студената.
Образовање свехришћанских организација.
Објективно историјско изучавање догматских разлика.
Међусобно поштовање праксе и обичаја различитих цркава.
Међусобно уступање храмова и гробаља за сахране припадника других конфесија.
Усвајање заједничких правила за мешовите бракове.
Међусобну подршку у погледу религијског изграђивања, филантропије, итд.
Патријарси који су били на трону Цариграда, нису одлазили на Запад вековима. Задњи који је био у посети Западу, био је Патријарх Јосиф, и то да би узео учешћа у састанцима у вези Лажне фирентинске уније 1439. године (у то време, Свети Марко Ефески је одбио да потпише Унију Православне Цркве са папизмом). Тог Патријарха који није имао блистав крај, вековима после, Доротеј је пожелео да копира. Уз велику помпу, краљевска кућа, лордови и разни званичници примили су Доротеја у Енглеској. Међутим, није био у могућности да буде присутан на великом пријему који је организован у његову част. Умро је на Западу далеко од свог трона.[3]
Екуменистичко освајање Цариграда је постало чињеница. Убрзо после тога, наследник трона Мелетије Метаксакис признаје англиканска рукоположења, што узрокује ширење новог таласа ентузијазма кроз протестантски свет. Енглеска штампа објављује: „Први корак ка потпуном и видљивом уједињењу је завршен. Од сада Православни могу да примају Свете Тајне и остале верске обреде из руку англиканских клирика.“ Истовремено, отпочело се са заједничким молитвама са онима који су у јереси, а Англиканци су почели да проводе Свете Тајне Православнима.
Недуго после тога, Грчка Православна црква се придружила Васељенској Патријаршији по питању екуменизма. Архиепископ атински Хризостом, проповедао је дијалог љубави много година пре Патријарха Атинагоре. Ево шта је рекао на свом устоличењу: „У сврху међусобне кооперације и заједничке помоћи, догматско јединство, нажалост веома тешко оствариво, није неопходни предуслов, јер је обвезница хришћанске љубави довољна, и она, на крају, може утабати пут ка уједињењу.“
Јерес екуменизма се, дакле, није појавила са доласком Атинагоре, као што неки мисле, него се увукла у Православље у време Доротеја, Мелетија Метаксакиса и Хризостома Пападопулоса, и то управо у време када је Грчки народ трпео мучеништво од мухамеданаца Турака у Малој Азији. Прва службена објава те јереси у Православним земљама се десила 1920. године, са поменутом Циркуларном посланицом.[4]
Први очигледни симптом болести се појавио 1924. године, када се десила и прва практична примена предлога из 1920. године – Циркуларна посланица о усвајању новог календара од стране свих цркава, са циљем заједничког прослављања великих хришћанских празника, чиме је требало бити постигнуто литургијско празнично јединство.
Новокалендаризам је исто што и екуменизам
Новокалендарци[5] тврде да је календар исправљен искључиво због астрономских разлога. Они кажу да је срамно поштовати застарели и непрецизни календар. Нека је и тако. Међутим, Цркву уопште не брине астрономска тачност календара, него литургијско и празнично јединство помесних цркава. Претпоставимо да ти људи (који заговарају усвајање новог календара) праве истински напор зарад постизања научне прецизности. Зашто онда нису урадили корекцију календара на основу научних података која су постала на располагању крајем двадесетог века? Уместо тога, они покушавају да усвоје исто тако непрецизни календар који датира из шеснаестог века, календар папе Григорија. Зашто нису усвојили календар који је Петар Драгић пажљиво израчунао и који је био поднешен такозваном Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године? Напросто зато што прави разлог промене календара није био научно исправљање календара, што би било потпуно бескорисно са црквеног становишта. Стварни разлог промене календара је било постизање празничног јединства цркава, што је могло бити постигнуто једино усвајањем григоријанског папистичког и протестантског календара од стране Православне Цркве. А тиме би прва фаза екуменизма могла бити окончана.
Према томе, нису традиционалне Православне цркве (које су остале уз стари календар) због некакве патолошке љубави према изгубљених 13 дана прекинуле еклесијално јединство са иноваторским црквама (Православним које су усвојиле нови календар), него због тога да би остале Православне. Новокалендаризам је исто што и екуменизам, исто што и одбацивање Истине, одбацивање Једне Свете Цркве, одбацивање Светог Предања, одбацивање сталног присуства Светог Духа у Цркви. Новокалендарци су објавили да је празнични поредак Цркве Светих Отаца био погрешан; нарушили су празнични однос између Пасхалије и непокретних празника; напустили су неке постове; променили су неке непокретне празнике у покретне (на пример, празник Светог Георгија – Ђурђевдан)[6]; уништили су празничну хармонију и јединство Грчке Православне цркве са осталим Православним црквама које нису прихватиле нови календар. Све то су урадили само да би заједнички прослављали празнике са јеретичким деноминацијама Запада. Одабрали су да прослављају празнике у време када остали део Православља и даље подвижнички пости. Шта се десило са одлукама Сабора из 1583, 1587 и 1593. године, који су потврђивали екскомуникацију свих оних који прихвате григоријанске промене?[7] Понели су се као да уопште не знају за те Саборе, или још тачније речено, потпуно су их игнорисали.
Напори које чинимо, односе се на то да останемо Православни у светлу садашње јереси екуменизма, која је потпуно нагризла Грчку Православну цркву. Немојте мислити да су наивни они који покушавају да вас преваре уобичајеним лажима. Рећи ће вам: „Шта те брига ако је Патријарх јеретик, и ако га Архиепископи и Митрополити спомињу (у Литургијама)? Није Патријарх наш вођа, него Христос. Знамо ми наша срца и нашу веру. Ми смо Православни. Нека Патријарх објављује какву год хоће јерес, и нека Архиепископи спомињу кога хоће. Они ће и тако одговарати за своје душе, а ми за своје. Поред тога, ми смо овчице и није наше да подижемо глас. То је питање за архипастире.“ Исус Христос Спаситељ је рекао да нико не може доћи Оцу доли кроз Сина. На исти начин, нико не може доћи до Сина сем кроз Цркву. Хришћанин не може да постоји одвојено, него само као члан Тела Христовог. А Црква је само тамо где се Истина исповеда. Тамо где је екуменизам, тамо се заблуде исповедају, и зато тамо нема нити Цркве, а ни Христа. И не мислите да ово важи само онда када се екуменизам проповеда са проповедаонице. У Цркви ми исповедамо нашу веру кроз име Епископа кога спомињемо на Литургијама.
Православни спомињу Православне Епископе, Аријанци спомињу своје, Монофизити спомињу своје, Иконоборци спомињу своје, Унијати спомињу своје, а Екуменисти спомињу своје.[8] Све ствари у Цркви могу изгледати Православним. Међутим, Епископ кога свештеник спомиње нам открива где смо истински. У унијатским црквама[9], све изгледа Православно. Заиста, могу се наћи њихови свештеници који имају дужу косу и браду од Православних. Такође, појање може звучати боље и традиционалније, иконе моги узгледати боље него у неким Православним црквама. Символ Вере у таквим црквама може бити без додатка „и Сина“[10]. Међутим, свешетник у таквој цркви спомиње унијатског бискупа, који даље спомиње римског папу. Самим тим је сав онај Православни спољни изглед ништаван.
Неко ће можда рећи да му уопште није важно кога свешетник спомиње, пошто у срцу верује да је Православан. Да ли би такви отишли у унијатску цркву на Причешће? Али, такви одлазе у новокалендарску цркву. Све тамо такође изгледа Православно. Тамо свештеници такође могу имати дугу косу и браду, и вероватно још увек нису увели проповеднике. Али, ког Епископа ти свештеници спомињу? И ког Архиепископа или Патријарха, и који Синод спомиње тај Епископ било гласом било диптихом?[11] Да ли он спомиње Димитриоса, Патријарха Цариграда? А кога је Димитриос уписао и диптих и кога спомиње на свакој Литургији? Није ли он тај који назива „старијим братом“ римског папу Павла VI у сваком обраћању? Зашто онда бежати од унијата, када и у овом, као и у оном случају, на крају се спомиње папа? Трагедија нашег времена је у томе што су Православни Хришћани уједињени са Римом а да нису ни свесни да се то десило.
Писано у Америци 1976. године
Библиографија
1. Синкретизам: Покушај иједињења и усклађивања различитих или супротних мишљења и праксе, поготово у философији и религији; систем и принципи школе коју је установио током седамнаестог века, Џорџ Каликстус, који је желео да обједини секте протестантизма, са крајњим циљем уједињења свих хришћанских конфесија.
2. Екуменизам је производ Екуменистичког покрета, а свој израз налази у уједињењу различитих религија у заједничким молитвама и ритуалима успркос догматским разликама. Многи, укључујући и аутора овог рада, сматрају да екуменизам представља синоним за синкретизам.
3. Доротеј је изненада умро 6. марта 1921. године у Лондону, убрзо после уручења епископске панагије као поклона бискупу Кантерберијском.
4. Погледати Џон Каримирис, „Догматски и симболички документи саборне Православне Цркве“, друго издање, 1968. године, том 2, стр 957-960 (на грчком језику). За енглеску варијанту, погледати „Борба против екуменизма“, Света Православна Црква у Северној Америци, Бостон, 1998. године, стр 177-181.
5. Новокалендарци су они који следе погрешан календар, а на основу Циркуларне посланице Васељенске Патријаршије из 1920. године, успркос чињенице да су Свеправославини сабори из 1583, 1587, 1593. и многих следећих Првославних сабора осудили нови календар и анатемисали све оне који га прихвате.
6. Према традиционалном црквеном календару, када Ђурђевдан падне у Велику суботу или на Васкрс, преноси се на понедељак по Васкрсу (један или два дана после). По новом календару, Ђурђевдан веома често пада у време Васкршњег поста, и пошто химне у служби Св. Георгију не одговарају пасхалним химнама, његов празник се помера за чак две недеље!
7. Погледати: Календар, „Велика грчка екциклопедија“, Пирсос издање, том 12, стр. 274, и том 15, Сабори Цариграда, стр. 642 (на грчком).
8. Аријанци, Монофизити, Иконоборци, итд. су следбеници древних јереси осуђеним на Васељенским саборима Православне Цркве.
9. Унијатска црква: тајни религијски покрет успостављен од стране римокатоличке цркве, са основним циљем остварења уније Павославних са Римом. То се остварује покушајима инфилтрирања Православних земаља са клирицима који се облаче и служе на начин на који то раде и Православни. Треба приметити да неки унијати користе стари календар.
10. Додатак „и Сина“: Јеретичка догма, званично прихваћена у папизму у деветом веку, и унешена у Символ Вере, стварајући поремећај у Православној догми о Светој Тројици. У супротности од Светог Писма и Светог Предања, тај додатак Символу Вере тврди да Бог Свети Дух исходи од Оца и Сина.
11. Диптих: Оригинално је то двострука табела, а сада је то списак имена Епископа Православне Цркве, који се спомињу током Богослужења. Брисање са тог списка представља озбиљан акт који значи да избрисана особа више не представља Епископа Цркве. Са друге стране, уписивањем у диптих значи признавање неке особе за канонског Епископа Цркве.