Оцена Теме:
  • 0 Гласов(а) - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

КАКО ПОМОЋИ ПРОСПЕРИТЕТ СРПСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ
#1

Оно што је добро по питању српске историографије јесте што се уназад неколико година доста пише и објављује. Нарочито када је реч о ратној проблематици.
Такође је за похвалу што се много младих и паметних људи хвата у коштац са великим научним изазовима. А Други светски рат у Југославији је вероватно највећи изазов за писање.

Зато користим прилику да у овом краћем осврту укажем будућим писцима на неке ствари како би били још бољи.  Наиме, уколико претендују да њихова књига има научну позадину, морају да избегавају секундарне наслове, који су пак врло заступљени. Такође да их не допуњују примарним који су терминолошки исправни. На пример: „За Краља и Отаџбину (четнички одреди за време рата 1941-1945)".

Књигу увек треба насловити терминолошки исправно и прецизно: „Четнички одреди за време рата 1941-1945“.
Коришћење секундарних наслова у књигама које претендују да буду стручне и научне (такве књиге требају српској историографији) и уједно задовоље потребне критеријуме (рецензент мора бити магистар или доктор наука), више упућује на маркетиншку позадину, која притом даје непотребан критички материјал.

Зато то не треба радити. Ове књиге ће се самим научним квалитетом (рецензент им својим потписом даје на тежини) куповати, читати, коментарисати, цитирати итд.

Ово не важи када је реч о приређиваштву. Рукописне заоставштине требају да имају секундарне наслове и то је шта више пожељно. На пример Девићева „Српска прича“, тј. приређени мемоари мајора Александра Милошевића, је у том смислу одлично урађена књига. Други пример су записи потпуковника Сергија Живановића (Трећи српски устанак). Његове записе би требало поново приредити, али уз одговарајућу научну апаратуру (примедбе у фуснотама). Тако би овом капиталном делу, али које, на жалост, није стручна књига – требало дати потребну стручну подлогу.

Секундарне наслове треба користити само када је књига намењена за обичног-простог читаоца, не претендује да буде стручна-научна и када је реч о приређиваштву. С тим што се поједине рукописне заоставштине могу подесити и у стручном смеру.

То је моја најдобронамернија примедба ради просперитета српске историографије.
Одговори
#2

Kako pomoći prosperitet srpske istoriografije?


Treba najpre odvojiti još ove preostale subistorije i fanfiction pseudoistorije i mitomanije bez pokrića od istorije.

Što se tiče srpske istorije, najviše kvaziistorije ima u istoriji Drugog Svetskog rata, u istoriji ideje jugoslavenstva i stvaranja Jugoslavije i u istoriji prednemanjićkog doba (do 1163. godine).

Kad smo kod istorije Drugog Svetskog rata, srpski narod treba biti s pravom maksimalno moguće zahvalan gospodinu Miloslavu Samardžiću za sve što je proučavao, otkrio i izložio u delima. Hvala bogu, ima i još poštenih, učenih i nepristrasnih ljudi koji se bave tom temom i zdravlja bože i biće ih...

Što se tiče prednemanjićke istorije od 6. do 12. veka, tačnije fiktivnih vladara iz dela Gesta regum Sclavorum, Tibor Živković je u svom delu iz 2009. godine mahom sve objasnio. Srbima su do dinastije Nemanjić (1163-1371) vladale dve dinastije: Vlastimirović (631-955) i Belojević (zapravo Belošević) tj. kasnija dinastija Vojislavljević (955-1163). Jako je tužno to da mnogi Srbi ne poznaju svoju istoriju ranog srednjeg veka, pa pišu po socijal mrežama i forumima kako su pre Nemanjića vladali neki fiktivni Svevladovići koje je izmislio neki tamo hrvatski velikaš i njegov katolički klerik. Tako nečega sličnog nema nigde u svetu, da se ljudi diče nekim izmišljotinama i izmišljenim ličnostima.

Istorijska nepravda prema regularnoj vojsci Jugoslavenske monarhije, JVO, je u znatnoj meri ispravljena. Ali ne i prema pravim ranosrednjevekovnim vladarima, jer se nije dovoljno dobro posvetila pažnja njima u proučavanju istorije.
Kada se u jednoj stručnoj istoriografskoj knjizi ili enciklopediji obradi sva srednjovekovna istorija, dinastije i vladari, počev od kneza Sama (631-658) (Koji je osnivač prve zvanične i prve međunarodno priznate srpske države, od 631. godine.) do despota Đurđa Brankovića, ispraviće se nepravda i prema prednemanjićkim i predotomanlijskim vladarima.
Onda će se moći pričati i raditi o daljem napretku i prosperitetu istoriografije.

Бєху
Вишєслɑвовићи (631−947),
Бєлошєвићи (947−1186),
Вукɑновићи (1186−1371),
Прибɑчєвићи (1374−1427),
Брɑнковићи (1427−1459),
Тєодоровићи (1815−1842, 1858–1903) и
Кɑрɑ−Ђорђєвићи (1804−1813, 1842–1858, 1903–1945).
„Свєвлɑдовићи“ су фикциȋɑ.


Бɑлкɑнски Сєрбљин.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним